Joy Ride 2: Dead Ahead (2008)

Žanr: Kriminalistički | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Louis Morneau
Glumci: Nicki Aycox, Nick Zano, Laura Jordan ...

Priča:
Kada im automobil otkaže na putu za Las Vegas, četvoro mladih pozajmljuje automobil iz naizgled napuštene kuće ne sanjajući kakve će posledice to izazvati.

Moj osvrt:
Prvi Joy Ride sam gledao jako davno. Ne sećam se ama baš ničeg osim da je bio gledljiv. Cela igrarija ovakvih filmova je počela dobrim starim Duel. I nekako ne vidim razlog da se to kopira. No, ko mene uopšte pita za mišljenje. Danas se sve što može doneti šaku zelenih novčanica eksploatiše dokle god je moguće. Šta je to mogao ponuditi nov film na istu temu? 

Pazite koliko je ovo originalno. Momci i devojčice su se zaputili u Vegas da se provedu ali su skrenuli prečicom, naneli štetu baš nekom kome nisu smeli i onda su postali lovina. Uuuuu bravo. Likovi su toliko bledi, nebitni, neorginalni da je to neverovatno. Na granici su toga da iritiraju ali srećom to nije slučaj. Jednostavno su nebitni. Samim tim me baš briga šta će se sa njima desiti. Samim tim nema tenzije u filmu. 

Film u početku koketira sa Wrong Turn filmovima. Kako? Pa tako što su likovi pogrešno skrenuli u neku zapizdinu i naleteli na naizgled pust dom raba Božijeg, kamiondžije napaćenog, ubice svirepog, identiteta skrivenog, kamiona besnog, glasa dubokog, Baje Knindže Malog... S obzirom da mi ne vidimo puno od tog kamiondžije, komotno možete zamisliti nekog od onih deformisanih hilbilija iz pogrešnih skretanja. Nema razlike, osim što ovaj zna da govori. 

Imamo i fazone "pobedi nivo za određeno vreme" gde Super Mario treba da sakupi sulude stvari kroz neverovatne nivoe kako bi princezini ekstremiteti bili i dalje vezani na nju. I naravno, kad Mario tamo stigne, princeze nigde, pa u krug. Problem je samo što su ovde nivoi koje prelazimo dosadni, nemaštoviti, neubedljivi, puni debilnih ili predvidivih odluka. Sa druge strane, Mario nije svestan da je negativac prisutniji od onih pečurkica, kornjača i biljki mesožderki kojim su svi nivoi izuseravani. Iako se zli bata napakuje u onu kamiončinu, ne možeš ga skontati pa to ti je. Krije se kao naša saobraćajna policija - uvek je iza nekog žbuna. Samo što ovde nemamo žbunje jer je pustara u pitanju. (naš saobraćajac upravo onaniše na ovaj skill skrivanja) 

Prosto je perfektno kako nikada ne vidimo lice kamiondžije. Taj bata uvek uspeva da stoji u senci i to takvoj da mu se vidi čir na dvanaestopalačnom crevu, samo mu se lice ne vidi. Lik može da se izležava na plaži u Buljaricama i pre ćete mu videti bulju nego lice. Šta dobijamo time? Nema nikakve simbolike pre svega - u fazonu svako može biti ubica ili nešto slično. Nema čak ni one misterije jer da vidimo lice, ništa nam se ne bi kazalo. Niti on deluje zastrašujuće što mu se ne vidi lice, niti će vam značiti svo silno iščekivanje da ga vidite. 

Znate li šta je suludo? To da je ovaj bata lociran nedaleko od Vegasa u nekoj zapizdini, operiše na toj teritoriji, nasumično ubija ali niko ga ne skonta. Jedino opravdanje za policiju da ga ne uhvati je da policija ne postoji.  Ne vidimo da ovaj lik išta radi, ne vidimo da se nečim posebno bavi ali eto, pojavi se sa glanc novim kamionom. Neko će reći "čekaj, pa mogao je ukrasti nov kaomion" a ja ću reći "zar onda ne bi bio uhvaćen pre ili kasnije". Ipak se kreće među kamiondžijama. Pre ili kasnije bi ga originalni vlasnik ili neki njegov prijatelj dohvatio o skakao mu po jajcima. Ali hej, ovaj lik je otporan barem kao oni Wrong Turn hilbiliji pa možda ima i neke dodatne moći a da mi to ne znamo. 

Film nije toliko debilan, nema pregršt gluposti koje će vas nervirati, nema konstantna vređanja inteligencije. U čemu je onda problem? U tome što je ovaj film jaaaaaaako dosadan. Bugkvalno ništa vas neće držati uz ekrane. Likovi su... ček, zaboravio sam likove a sinoć sam pogledao film. Radnja je šablon. Događaji su ništa posebno. Motiva i motivacije nigde. Tenzije i nekog uključivanja gledaoca u priču nigde. Rekao bih da ćete ovaj film brzo zaboraviti ali nisam siguran da ćete znati i da ste ga gledali. Ništa. Ravna linija. Teška dosada. Nebitnost.

Zanimljivosti:
U restoranu se čuje pesma koja pominje ime Candy Kane. U prvom delu filma, Pol Voker je rekao da mu je to ime.

Naj scena:

Brm brrrrmmm brmmmmmm
(čitaj neko je oskrnavio moj skrnavi dom)

Moja ocena: 4/10

Get Out (2017)

Kod nas nazvan: Beži
Žanr: Horor | Misterije
Režija: Jordan Peele
Glumci: Daniel Kaluuya, Allison Williams, Bradley Whitford ...

Priča:
Vreme je da mladi afro-amerikanac upozna roditelje svoje bele devojke. Njihova kuća se nalazi izolovana u šumi. Nedugo posle upoznavanja, prijateljski i ljubazni ambient se pretvara u noćnu moru.

Moj osvrt:
Ne bih ovo svrstao u horore. Pre bih ovo nazvao crnom komedijom koja se rasizmom bavi na pametan način. Iskreno više mi je muka od filmova na temu rasizma. Šablonski su, gađaju na najniže emocije, trude se da zadobiju gledaoca ne time što će ga osvestiti već time što će ga iznervirati. Ta patetika mi jako ide na nerve. Uvek se setim Remember the Titans i ogadi mi se i sama pomisao da gledam neki film. Ovo je sasvim dobro. Ovo mi deluje kao film o društvu koje je naizgled tolerantno i prihvata razlike ali u sebi su svi po malo rasisti ili imaju odbojnost prema ljudima drugačije boje kože. 

Bela devojka dovodi crnog momka na upoznavanje sa porodicom i širom familijom. I svi oni izgleda kao da prihvataju momka, svi na neki način žele da se on oseti dobrodošlim, a svi na neki način odu pogrešnom smeru. U fazonu cool je što si ti crn, mi volimo crno, pa onda im izleti neka generalizacija tipa "vi ste fizički moćniji" ili "s obzirom na tvoje fizičke predispozicije" ili se potencira na likovima iz sporta koji su tamnoputi. U želji da se neko oseti dobrodošlim dođe dotle da ga konstantno podsećaš na razliku u boji kože. To pokazuje da uprkos svemu postoji neka odbojnost. 

Momak dolazi da upozna porodicu svoje bele devojke i vidi dvoje slugu koji su tamnoputi. Odnos porodice prema njima deluje ok. Roditelji devojke deluju pažljivi i izgleda da brinu o tamnoputoj posluzi. I to je ok. Društvo ume da pokaže da brine o, da tako kažem, ugroženim, ugnjetavanim. Fazon je što im opet da ulogu u kojoj služe drugog, u kojoj su ispod nekog. To što daš mrvicu nekom ne znači da si ga priznao. Nešto što je usluga može delovati kao milostinja. Ali način na koji je to ovde upakovano je prajsles. Sluge se smeškaju ali se vidi izveštačenost ispod svega. Nevoljnost je vidljiva, iako oni marljivo obavljaju sve što su njihovi zadaci. 

Pogledajmo sada tamnopute ljude koje momak upoznaje a koji su povezani sa porodicom koju upoznaje. Svi se ponašaju jako čudno i ne vidimo ono što je karakteristično za tu grupu ljudi. Ok, u filmu to ima svoju misteriju, daje temelj u onome što sledi. Ali to što sledi je samo dobra zabava. Šta stoji iza ovakvih scena? Upravo to neprirodno ponašanje pokazuje svu izveštačenost onih koji se odreknu onoga što jesu. Kroz zabavni rasplet te osobe su prikazane kao najveće moguće zlo. Njihovo udruživanje sa zlom kako bi bili nešto što nisu je zapravo glavni obrt. Jako bitna stvar je nevoljnost da se tako nešto napravi. Tačnije čovek postaje neprijatelj sam sebi. Druga bitna stvar je da ta transformacija ne može biti stoprocentna. I dalje u sebi nosiš ono što zapravo jesi.

No u tom tvistu se krije još nešto. Belci se kod rasista smatraju višom, intelektualnijom rasom. Ono za šta tamnoputom momku odaju poštu tokom celog filma je fizička nadmoć njegove rase. Simpatični obrt u filmu krije još nešto - nameru da se belac fizički izjednači. Ne čini li ga to onda u potpunosti nadmoćnim. Nije li to bolji fazon od svih onih patetičnih baljezgarija koje nam serviraju kroz filmove koji imaju rasizam za glavnu temu?

Postoji ovde još jedna stvar koju lako možete prevideti. Pogledajmo današnje komedije. Kada imaš smešnog tamnoputog lika, on je po običaju debeo, prilično tupav, ne služi ničemu osim da nasmeje masu. Koliko takvih belaca ste videli u komedijama? Get Out na prvi pogled ima kopiju takvog lika. I prvi put kada on pokušava biti ozbiljan, šta se dešava - bude ismejan. Što je najgore od svega, bude ismejan od ljudi koji nisu belci. Ponavljam, u šablonskim filmovima ovi likovi služe samo da nasmeju. E pa Get Out ovde čoveku daje još jednu ulogu - on pokušava da pomeri bulju i preduzme nešto. Ima onu stvar da pokuša, ima hrabrosti da se takmiči, ne odustaje kada je poražen. Jedan neozbiljni lik je zapravo lik veoma vredan pažnje. 

Get Out nije otkrovenje kakvim ga promovišu, nije filmčina kakvim ga smatraju ali je pametno napravljen i uspeo je da kaže ono što je želeo. Kada pregurate dosadnu prvu trećinu postane jako zabavan. Možda je najbolje rečeno da je ovde tema rasizma obrađena pametno, kroz oči tamnoputog momka a ne belca koji patetikom pokazuje svoju lažnu zabrinutost. Za mene je to sasvim dovoljno da kažem da je ovo dobar film.

Zanimljivosti:
Edi Marfi je inspirisao režisera da napiše scenario za ovaj film. On je i trebao glumiti krisa ail je Pil shvatio da je Marfi prestar za ulogu. Kada je upitan za značenje The Sunken Place-a, on je izjavio da je to mesto na kome smo marginalizovani. Na kom, koliko god vrištali, sistem nas utišava. Kada Kris priča Džordžini o njegovom telefonu, na posteru iza njega piše "Kris je mrtav". Pesma na početku filma je "Redbone" od Childish Gambino. Pil je izjavio da je izabrao tu pesmu zbog teksta u kom se pojavljuju fraze "ostani budan" i "ne zatvaraj oči". Drugi film u kom Stiven Rut glumi slepog čoveka. Prvi je O Brother, Where Art Thou? (2000).

Naj scena:

Krvavi rasplet

Moja ocena: 7/10

Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (1996)

Žanr: Dokumentarni | Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky
Glumci: Tony Brooks, Diana Davis, Terry Wood ...

Priča:
Jezivo ubistvo tri dečaka dovodi do famoznog suđenja trojici momaka.

Moj osvrt:
Nisam imao u planu da pišem o dokumentarcima i o serijama. Što se serija tiče, nemam pojma kako bi to izgledalo. Da pišem o pojedinačnim epizodama, bilo bi previše. Eventualno bih mogao pisati o određenoj sezoni mada i to bi tražilo dosta vremena. Kada su dokumentarci u pitanju, nisam bio siguran šta bih pisao o njima. Nema tu fabule, nema onog što je pisac hteo kazati pa sam se plašio da neću imati šta da kažem. No kako se ovo našlo u vašim predlozima a delovalo mi je primamljivo, nije bilo teško odlučiti se. Nakon gledanja mogu samo da kažem veliko hvala onom ko je ovo predložio. 

Teško je pregurati ovaj početak filma. Stvarno treba imati stomak i odgledati scene sa decom koja su žrtve. Kako je ovo majstorski montirano sa muzikom našeg dobrog druga Metallice, morate pogledati da biste se uverili. U životu nisam osetio ovoliku jezu od neke pesme. Recimo da mi zvuči jezivije od Host of Seraphim u Mist. Generalno, Sanitarium, Orion, The Call of Cthulhu, na stranu što su masterpis stvari, one zvuče jezivo i zaista ističu scene na pravi način. 

Prvi razlog zašto mi se ovo dopalo je što nema šminke. Koliko god ljudi drvili da je ovo holivudski obojeno kako bi žrtve izgledale kao nevinašca, to je netačno. O tome ću nešto kasnije. Videćete sve što treba da vidite. Videćete optužene koji pričaju o svemu, videćete roditelje koji iznose bolne činjenice i to će vas potresti do krajnjih granica, videćete detektive i advokate koji rade svoj posao na dobar ili loš način. Ako pogledamo The Devill's Knot koji je rađen po ovom filmu i uporedimo sa onim što vidimo ovde, jasno je da je pomenuti film teško holivudsko đubre prepuno klišea. Taj film je želeo da upre prstom u probleme ali je problem izvrnuo ruglu. Sveo ga je na hranu za debile kojima moraš da daš ekstrem da bi nešto shvatili. Upravo tu Paradise Lost poentira. Ništa ne krije, ništa ne fabrikuje. 

Tri momka su optužena da su ubili dečake u šumi. Možemo pričati ovde o nekoliko stvari. Prva je svakako slučaj. On je jeziv da jeziviji ne može biti. Jedno je kada čujete za njega. To vas šokira. Onda vam prikažu slike jadne dece - to vas zgrozi. Potom čujete priču jadnih roditelja i vidite koliko je to uništilo njihov život - e tu ste već ogorčeni. I kada god se pomene neki nov detalj, svesti ste zverstva, svesni ste težine i svesni ste da će vas ovo proganjati sve dok ne saznate ko je krivac. 

Sledeće o čemu ćemo pričati su optuženi. Jedan momak ima slab IQ, druga dvojica su, gledano očima društva, čudaci. Zapravo, gledajući krivce mi uviđamo pre svega zaostalost društva. Za jednog od optuženih vi ni ne čujete jednu jedinu reč optužbe, ne čujete da je on kriv zato i zato. Problem je što momak sluša Metallicu. To nije tako smešno kako vam se čini. U maloj sredini to vas zaista čini čudakom. Sećam se perioda osnovne škole gde su u jeku popularnosti bili Dr. Igi i ostale smejurije dok su meni u ušima udarali Led Zeppelin, Metallica, Deep Purple i ostali. Tada sam ja bio "onaj koji sluša neke ludake". Potom je i školu došao stručnjak za temu sekti i satanizma i pričao o uticaju metal muzike. Pa nam je fino pročitao prevod pesme "Fade to Black" koji je glasio "ubijam decu za tebe o Satano". Zamislite onda kako su drugari pogledali u mene koji se smejem budali koja drži predavanje. Sada vam je jasno kako možeš takva sranja da prodaješ u nerazvijenim sredinama i koliko ona mogu šokantno delovati. 

Poenta ove priče je kako se sudi ovim momcima. Ovo neodoljivo podseća na Kamijevog Stranca. Jedan od momaka ima okultnu literaturu. To je jezivo u glavi plašljivih. Hajde i da shvatimo tako nešto, ali ali ali... Detektiv kaže da su u sobi jednog od likova pronađene knjige Stivena Kinga. Na pitanje advokata detektivu, da li je po njemu to normalno, Metallica i knjige Stivena Kinga, detektiv odgovara sa "ne". Najgore od svega je što su to argumenti koje većina povlači pri optuživanju ovih momaka. To zaista vređa inteligenciju ali za razliku od Devil's Knot, vi vidite da ljudi zaista veruju da je to zlo. U pomenutom filmu ljudi su zaista glupi. Ovde ne možete da optužite ljude za tako nešto - društvo i sredina su takvi. Treba vremena prihvatiti nešto što je strano. Pri tome, ne upirimo prstima u roditelje. Oni su žrtve, oni su ojađeni, oni su doživeli najveći mogući bol. Oni traže krv, traže osvetu i ne možemo ih nazvati kratkovidim. 

E sada o tome da je ovo holivudska fabrikacija. Koliko god kratkovidi tvrdili i drvili da ovaj film pokušava da ukaže da su optuženi nevini, to nije tačno. Film akcentuje suđenje i način na koji su oni osuđeni. Prosto je sramotno odsustvo dokaza protiv ovih momaka. Svi dokazi koji bi trebali da ih optuže su jako upitni. Što je najgore, najtvrđi dokazi su oni koji pokazuju da momak čita okultne knjige, da nosi crno, da sluša Metallicu, da čita Stivena Kinga. Film ukazuje na to za šta su momci optuženi. Film pokazuje kulturnu nerazvijenost jedne američke regije. 

Sa druge strane, gomila poznatih ličnosti se potrudila da ukaže da momci treba da budu osobođeni i da su nevini zatočeni (to nećete videti u filmu). Ako gledaš na ovaj film kao na nešto što treba da oslobodi ove momke, onda ti poznati dođu kao heroji ili smrdljivci ako misliš da su momci krivi. Ponavljam, film ukazuje na idiotski način na koji su momci osuđeni. Hajde da gledamo ozbiljno na ovu priču. Ako su momci nevini, to je zaista užasno. Zbog najgorih gluposti si im upropastio živote. Ali ne gledajmo plitko na ovo, ne gledajmo na film kao na nešto što momke oslobađa krivice. Zamislite sad da su ovi momci zaista krivi. Ovakvo suđenje i idioti koji ih osudiše na ovaj način su napravili još veću grešku. Svojim radom su doveli dotle da su krive konačno oslobodili krivice. Ako se ne varam, ne možeš ljudima dva puta suditi za isti zločin. U tom slučaju ubice šetaju slobodne. E upravo u tome je snaga ovog filma i veličina ovog slučaja. 

Sve vreme ćete u filmu tražiti dokaze da li su momci ubili decu i ako to oni nisu učinili, ko je zapravo ubica. Podseća ovo na detektivske priče gde okrivite čas onog, čas ovog. Zbog odsustva dokaza, gledaćete likove. I zaista ćete se pitati da li su momci krivi, da li je to neko drugi. I momci su takvi da vam ostavljaju prostor za sumnju. Jedan ćuti i ne vidite naročito velike reakcije. Drugi ima mali IQ i ne možete da pročitate ništa iz njega. Treći, onaj najsumnjiviji je jako jako zagonetan. Njegova poslednja izjava u filmu vas zaista natera da se zapitate. Dovoljno je inteligentan da napravi to što je napravljeno. Ali sa tolikom inteligencijom, on odskače od drugih tako da je laka meta ne baš bistrim likovima. 

Nekako, vrednost ovog filma skače baš iz razloga što misterija i dalje postoji. Kao da svakog momenta on dobija na težini. Postoje još dva nastavka ovog dokumentarca. Ako je neko pogledao, nek javi da li to vredi gledati. Mene je ovaj film naterao da čitam nebrojene članke o ovom slučaju, da gledam gomile intervjua sa likovima koji se pojavljuju, da čitam brojne analize, da tragam za stvarima koje se ne vide u filmu. Mislite da sam bliže rešenju misterije? Ni koraka. Previše je ovo zavijeno, mračno baš kao i ljudski um. Verujem da će vas proganjati ovaj film sve dok misterija ne bude rešena... ako ikada bude.

Zanimljivosti:
Džo Berlindžer i Brus Sinofski su proveli 79 dana sa stanovnicima Arkanzasa dok su snimali film.

Naj scena:

Jezivo otvaranje

Moja ocena: 9/10

M (1931)

Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Fritz Lang
Glumci: Peter Lorre, Ellen Widmann, Inge Landgut...

Priča:
Kada policija u nemačkom gradu ne uspe da uhvati ubicu dece, ostali kriminalci kreću u lov.

Moj osvrt:
Znate da često pomenem genijalne detalje koji prijaju oku. Ovaj film ih je prepun. Recimo kada nestane devojčica, (srećom) nemamo scene koje prikazuju njeno ubistvo, ali zato imamo slike koje su jako bolne. Recimo ručak koji je čeka na stolu i praznu stolicu uz. Potom imamo plakat koji devojčica gleda i u tekstu na plakatu stoji kako se nudi nagrada za pronalaženje ubice. Potom vidimo senku čoveka u šeširu i ta senka prekriva sadržaj plakata i obraća se devojčici. Jezivo. Onda imamo scenu gde dve grupacije zasebno pričaju o istom slučaju. Na jednoj strani imamo organe vlasti na drugoj prestupnike i te dve scene se prepliću na maestralan način. Takvi detalji su zaista neprocenjivi u kinematografiji, pogotovu što ih danas ima sve manje a sve više šarenila. 

Jeste da je tema teška ali mi se čini da se brzo prešlo sa ubistva. Previše je to jezivo da ne vidimo još koji trag. Naravno nije to mana. Samo kažem da je film mogao poentirati više na tome. Posle ubistva kreće haos i potraga za ubicom. I to je odlično preneseno. Svi su sumnjivi, svaki gest se gleda sa oprezom, u svemu se traži greška kako bi se pronašao prestupnik. I upravo taj haos i namera ljudi da pronađu ubicu udaljava od rešenja. Film se na odličan način poigrao sa masom i njenom podvodljivošću. Prvo ovde, kada se ubica traži. Kasnije kada treba presuditi, vidimo kako se masa lako povede za prvim impulsom. 

Uz ovo ismevanje mase, film jako ismeva i zakon. Prvo, policajci nisu baš najsposobniji. Prestupnici čine više u lovu na ubicu. Vlast se samo nakači na sve to. Kada krene suđenje, lik koji je odbrana deluje potpuno smešno, smeteno, pa da ne kažem i pijano. Deluje kao da su pokupili prvog lika sa ulice da priča nasumične stvari. Najgore od svega je što on zaista i priča ono što se od branioca očekuje. Film se i završava sjajno. Čujemo rečenicu "U ime zakona..." i onda sledi muk. Zar je bitno šta je u ime zakona? Zar je bitno šta zakon kaže ako to ne može popraviti štetu? Možda može sprečiti neku buduću ali počinjeno ne može izbrisati. Čuvanje onog što imamo je pre svega na nama, a ne na zakonu.

Film se odlično igra i sa ulogom sudije. Postavlja se pitanje, ko to sada sudi? Imamo čoveka koji je ubica dece. Gore od toga nema i nikako ne pokušavam da ga opravdam. Ali zaista moramo postaviti pitanje ko je taj koji sudi. Pogledajte danas ko postavlja standarde, ko danas sudi i presuđuje, ko vas danas naziva izdajnicima i ološem. Zašto je to tako? Zato što ljudi zaboravljaju. Bitan je trenutni momenat. Tu istu grešku koju ste napraivli sada, možda je napravio taj koji vam sudi. Ali njegova trenutno nije ta koja je akcentovana. Nebitna je a može biti mnogo veća od vaše. 

Dosta je moralisanja u filmu. Nekom se to možda ne svidi. Meni je to leglo odlično. Sledeće pitanje koje se postavlja je oko razloga zbog kog prestupnici hoće da uhvate ubicu. Kada sam pročitao o čemu se radi u filmu nekako sam zamišljao da će svi biti toliko šokirani ubistvom deteta da će se dati u akciju hvatanja. Razlog je malo razočaravajući. Otkrijte ga sami. Svakako je realniji od onog koji sam ja zamišljao. Što nas opet dovodi do toga da umemo biti jako samoživi. Ovo je snimano 1931 a meni se čini da nam danas fali empatije više nego ikada. Slažem se, nismo svi takvi. Ljudi umeju neretko da oduševe. Ali opet, neretko nas i razočaraju tako da ovi drugi, koji prave velike stvari, budu zaista retkost. Na kraju vidimo da rezultat namere može biti dobar, ali povod za to je nešto što ne budi veru u bolje.  

Ne volim da pišem puno o glumi osim ako ona nije izuzetna. E ovde ona to upravo i jeste. Peter Lorre briljira. Prvo će vas zgroziti kada se preznojava i dobije napad histerije dok gleda devojčicu. Jednostavno, ne znate šta mu je na umu, samo znate da je to jako jako loše. Ovo je jezivije od skoro svih horor scena koje nam danas serviraju. Kasnije kada mu se sudi, videćete eksploziju ludila, patnje, straha, besa, histerije. Gledao sam ovog čoveka u mnogo filmova, pretežno starih horora i mogu da kažem da je on jako neiskorišćen u svima njima. Ovo što ovde dostavlja je ludilo na koje nećete ostati ravnodušni. 

M je odličan film. Atmosferičan je, ima veliki broj finesa koje zaista prijaju oku, ima nekoliko jezivih momenata koji će vas šokirati, ima jednu od onih uloga koje se večno pamte. Prosto je neverovatno da je ovako nešto snimljeno 1931. Dosta je tu moralnih dilema i poruka tako da ćete imati o čemu da razmišljate. Originalno trajanje filma je 117 minuta ali tu verziju je nemoguće pronaći. Ja sam uspeo pronaći verziju od 110min i ta verzija je restaurirana od snimaka pronađenih u muzieju. Najčešće možete pronaći verziju od 100 min. Ne znam šta je razlika između njih tako da potražite ovu dužu verziju.

Zanimljivosti:
Fric Lang je bio jako surov prema glumcima. Npr. Peter Lorre je bio bacan desetak puta sa stepenica. Zbog toga je Lorre odbio ulogu u Human Desire (1954). Fric Lang je želeo da za potrebe snimanja unajmi prave kriminalce. 24 njih je hapšeno tokom snimanja. U Nemačkoj, Nacisti su zabranili ovaj film u julu 1934. On je ponovo prikazan 1966. Piter Lorre je bio Jevrej i pobegao je iz Nemačke u strahu od nacista odmah posle snimanja ovog filma. Fric Lang koji je isto bio jevrej pobegao je 2 godine kasnije. Ćukorenje koje čujemo nije izveo Peter Lorre jer nije bio dobar u tome. Ono što čujemo je izvodio sam Fric Lang. Naslov filma, "M" je skraćeno od Mörder što je nemačka reč za ubicu.

Naj scena:

Ludilo

Moja ocena: 8/10

Das Boot (1981)

Kod nas nazvan: Podmornica
Žanr: Avantura | Drama | Triler | Ratni
Režija: Wolfgang Petersen
Glumci: Jürgen Prochnow, Herbert Grönemeyer, Klaus Wennemann ...

Priča:
Klaustrofobični svet nemačke podmornice u Drugom Svetskom Ratu; dosada, prljavština i jezivi užas.

Moj osvrt:
Kako je moguće da film od tri i po sata od kojih se barem tri sata odvijaju u podmornici nije naporan, dosadan, razvučen, monoton? Kako da vas ubedim da je ovaj film perfektan iako ne vidimo puno događanja? Kako da vam kažem da je ovo strašna avantura a odvija se tek u nekoliko kvadratnih metara? Kako da objasnim da je ovo jedan od najboljih ratnih filmova kada scena rata jedva da ima? 

Na prvom mestu želim da pomenem atmosferu. Ako ste neko ko se dobrano unese u film, bez obzira patili od klaustrofobije ili ne, ovo neće biti prijatno. Odlično je dočaran taj utisak skučenosti, odsustvo vazduha, tenzija koja neminovno raste itd. Nije svejedno kada se ugasi svetlo i ostanete u prostoru koji tad deluje još manji. Nije svejedno kada konstantno imate utisak da se sve skuplja oko vas i može svakog momenta da vas spljeska. Fazon je što je veoma mali prostor ovde prikazan kao prokleto carstvo koje treba sačuvati. 

Borbe su dočarane perfektno. Da li su u pitanju efekti? Hm, ne. Jedva da se vide. Ok, da li su u pitanju spektakularne scene bitke i razaranja? Ne, ni to ovde nećete videti. Da li su tu pojedinci koji se žrtvuju za veće dobro i postaju heroji? Ma ne. Čekaj, ne vidim skoro ništa od borbe, nema spektakularnih scena rata, nema herojskih poteza... pa šta je onda tu? Šta čini tu borbu onim što jeste? Strah. Strah od smrti. Film vas kupuje ne eksplozivnošću, ne spektaklom već čekanjem.

Kako čekanje može da bude tako strašno? Ne znam u kom filmu sam čuo da osuđeni na smrt kaže da mu nije toliko užasna činjenica da će umreti već da je čekanje ono što ga ubija. Čekanje ti dozvoljava da vidiš šta gubiš. Čekanje ti dozvoljava da preispitaš odluke. Čekanje u tvojoj glavi povećava bilo kakvu opasnost. Čekanje te tera da se zapitaš da li da promeniš odluku. Samim tim te neminovno tera na grešku. Čekanje te uvek tera da pomišljaš na najgore. Ovde je to čekanje nešto što vas tera da grickate nokte. Tenzija se kreira na najbolji mogući način i vi vidite mentalni raspad na licima likova. 

Kada smo već kod likova, za šta se oni bore? Na početku je prikazano kako Nemačka vojska neminovno srlja u propast. Likovi su jako realni što znači da ćete videti one koji i dalje veličaju Hitlerovu ideju ali i one koji vide da je to put u propast. Zašto se onda bore? E tu smo. Da li je dovoljan odgovor "vojnik sam, to je moja dužnost". Možda, ako gledate Američke Snajpere i slične moronluke. Hajde da se približimo još odgovoru. Šta je ta podmornica, to vozilo kojim likovi prolaze kroz rat, čije uništenje verovatno znači i njihovu smrt? Nije li to parče njihovog sveta koje ih čini živim? Nije li to ono što ih čini onim što jesu? Ako oni ne postoje van te podmornice, na šta ona simboliše? Za šta biste dali život? Za šta biste možda činili i nešto što ne želite? Za koga? 

Das Boot nam omogućava da vidimo čoveka pre svega ostalog. On je centar, oko njega se sve vrti. Ne gledate Nemca i Britanca, ne gledate vojnika i prolaznika, ne gledate ubicu i heroja... Gledate čoveka. U jednoj sceni vidimo da su Nemci potreseni jer nisu znali da je na brodu koji uništavaju ostalo još nemoćnih ljudi. I ta potresna scena je krvavo realna jer je ljudima jasno da protivnik nije držao upereno oružje već je bio bespomoćan. Nisu videli neprijatelja već čoveka. Žao vam je čoveka, do čega je došao, kako je skončao, žao vam je onoga što je možda taj čovek mogao biti. Samim tim se vezujete i za likove koje pratite. Pazite, film vas je naterao da se saživite sa nacistima, da ih žalite i navijate da prežive. To je zato što ne gledate titulu - gledate čoveka. 

Film nam servira jednu od najspektakularnijih scena, tačnije seriju scena u kojima se likovi bore za život. Kada im podmornica završi na dnu, sledi takav haos, sledi takva demonstracija ljudske volje, inteligencije, snage, eksplozija emocija, borba kakva se retko viđa. Iako sve to deluje beznadežno, iako pratite vojsku na čijoj strani ne biste bili, ovakvu borbu morate poštovati. Ovde više nije pitanje strateških ciljeva, ovde je pitanje da li ćeš doživeti sledeći uzdah. I u takvoj situaciji gde je svaki momenat presudan i svaka odluka može da prevagne na jednu ili drugu stranu, film će vas izudarati scenama koje ćete pamtiti. Situacija u kojoj podmornica prilepljena za dno pušta vodu, naizgled puca po šavovima, po svoj prilici prestaje da funkcioniše je takva da biste razumeli ljude koji se predaju. Ali ovde, čak iako sav taj trud sledećeg momenta može da se pokaže uzaludnim, ljudi daju poslednje atome snage da bi barem sačuvali nadu da će ostati živi. to je nešto vredno divljenja.

Das Boot ima sjajnu muzičku temu. Verujem da je znate čak iako niste gledali film. Ovde ona zvuči još lepše i svaki sledeći put kada je čujete, ona dobija na značaju. Ne moram da govorim da je ovo režirano perfektno. Ne moram da kažem ni da su likovi realistični jer vam je to jasno iz svega što sam napisao. Naravno da je i gluma na mestu. Za one kojima to znači, nisam gledao zvaničnu verziju od 2h29m već sam gledao rediteljsku od 3h29m i uživao u svakom minutu. Preporučujem tu verziju i vama jer ništa ja odavde ne bih izbacivao. 

Zanimljivosti:
U sinhronizovanoj verziji, sinhronizaciju na engleski je uradio svaki od glumaca za svoj lik iz filma. Najveći deo budžeta je bio posvećen pravljenju same podmornice. Pravio ju je zaista čovek koji konstruiše podmornice. U scenama kada se snimaju udarci talasa na podmornicu, glumac Jan Fedder je izgubio ravnotežu i pao. To je režiseru dalo ideju da snimi scenu u kojoj bi neki od likova pao. Film je sniman u potpunoj tišini zbog načina na koji se zvuk širio podmornicom. Glasovi su kasnije dodavani. Glumci su svo vreme snimanja provodili u zatvorenom prostoru kako bi bili bledi. 

U sceni u baru, Oto Sander (Tomsen) je zaista pijan. Model podmornice je mogao da se koristi samo u mirnim vodama. Kada je bio u opasnijim vodama, prepolovio se i potonuo. Kasnije su ga izvadili iz vode i popravili kako bi se moglo završiti snimanje. U vreme snimanja filma još uvek nisu postojale tzv. mirne kamere. Za potrebe snimanja je korišćen sistem sa žiroskopima koji je kameru držao mirnom. Rodžer Hauer je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je odbio kako bi glumio u Blade Runneru. Scene su snimane u redosledu kako ih vidimo u filmu kako bi se dobro dočarao rast brade kod glumaca.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10