петак, 12. мај 2017.

Das Boot (1981)



Kod nas nazvan: Podmornica
Žanr: Avantura | Drama | Triler | Ratni
Režija: Wolfgang Petersen
Glumci: Jürgen Prochnow, Herbert Grönemeyer, Klaus Wennemann ...

Priča:
Klaustrofobični svet nemačke podmornice u Drugom Svetskom Ratu; dosada, prljavština i jezivi užas.

Moj osvrt:
Kako je moguće da film od tri i po sata od kojih se barem tri sata odvijaju u podmornici nije naporan, dosadan, razvučen, monoton? Kako da vas ubedim da je ovaj film perfektan iako ne vidimo puno događanja? Kako da vam kažem da je ovo strašna avantura a odvija se tek u nekoliko kvadratnih metara? Kako da objasnim da je ovo jedan od najboljih ratnih filmova kada scena rata jedva da ima? 

Na prvom mestu želim da pomenem atmosferu. Ako ste neko ko se dobrano unese u film, bez obzira patili od klaustrofobije ili ne, ovo neće biti prijatno. Odlično je dočaran taj utisak skučenosti, odsustvo vazduha, tenzija koja neminovno raste itd. Nije svejedno kada se ugasi svetlo i ostanete u prostoru koji tad deluje još manji. Nije svejedno kada konstantno imate utisak da se sve skuplja oko vas i može svakog momenta da vas spljeska. Fazon je što je veoma mali prostor ovde prikazan kao prokleto carstvo koje treba sačuvati. 

Borbe su dočarane perfektno. Da li su u pitanju efekti? Hm, ne. Jedva da se vide. Ok, da li su u pitanju spektakularne scene bitke i razaranja? Ne, ni to ovde nećete videti. Da li su tu pojedinci koji se žrtvuju za veće dobro i postaju heroji? Ma ne. Čekaj, ne vidim skoro ništa od borbe, nema spektakularnih scena rata, nema herojskih poteza... pa šta je onda tu? Šta čini tu borbu onim što jeste? Strah. Strah od smrti. Film vas kupuje ne eksplozivnošću, ne spektaklom već čekanjem.

Kako čekanje može da bude tako strašno? Ne znam u kom filmu sam čuo da osuđeni na smrt kaže da mu nije toliko užasna činjenica da će umreti već da je čekanje ono što ga ubija. Čekanje ti dozvoljava da vidiš šta gubiš. Čekanje ti dozvoljava da preispitaš odluke. Čekanje u tvojoj glavi povećava bilo kakvu opasnost. Čekanje te tera da se zapitaš da li da promeniš odluku. Samim tim te neminovno tera na grešku. Čekanje te uvek tera da pomišljaš na najgore. Ovde je to čekanje nešto što vas tera da grickate nokte. Tenzija se kreira na najbolji mogući način i vi vidite mentalni raspad na licima likova. 

Kada smo već kod likova, za šta se oni bore? Na početku je prikazano kako Nemačka vojska neminovno srlja u propast. Likovi su jako realni što znači da ćete videti one koji i dalje veličaju Hitlerovu ideju ali i one koji vide da je to put u propast. Zašto se onda bore? E tu smo. Da li je dovoljan odgovor "vojnik sam, to je moja dužnost". Možda, ako gledate Američke Snajpere i slične moronluke. Hajde da se približimo još odgovoru. Šta je ta podmornica, to vozilo kojim likovi prolaze kroz rat, čije uništenje verovatno znači i njihovu smrt? Nije li to parče njihovog sveta koje ih čini živim? Nije li to ono što ih čini onim što jesu? Ako oni ne postoje van te podmornice, na šta ona simboliše? Za šta biste dali život? Za šta biste možda činili i nešto što ne želite? Za koga? 

Das Boot nam omogućava da vidimo čoveka pre svega ostalog. On je centar, oko njega se sve vrti. Ne gledate Nemca i Britanca, ne gledate vojnika i prolaznika, ne gledate ubicu i heroja... Gledate čoveka. U jednoj sceni vidimo da su Nemci potreseni jer nisu znali da je na brodu koji uništavaju ostalo još nemoćnih ljudi. I ta potresna scena je krvavo realna jer je ljudima jasno da protivnik nije držao upereno oružje već je bio bespomoćan. Nisu videli neprijatelja već čoveka. Žao vam je čoveka, do čega je došao, kako je skončao, žao vam je onoga što je možda taj čovek mogao biti. Samim tim se vezujete i za likove koje pratite. Pazite, film vas je naterao da se saživite sa nacistima, da ih žalite i navijate da prežive. To je zato što ne gledate titulu - gledate čoveka. 

Film nam servira jednu od najspektakularnijih scena, tačnije seriju scena u kojima se likovi bore za život. Kada im podmornica završi na dnu, sledi takav haos, sledi takva demonstracija ljudske volje, inteligencije, snage, eksplozija emocija, borba kakva se retko viđa. Iako sve to deluje beznadežno, iako pratite vojsku na čijoj strani ne biste bili, ovakvu borbu morate poštovati. Ovde više nije pitanje strateških ciljeva, ovde je pitanje da li ćeš doživeti sledeći uzdah. I u takvoj situaciji gde je svaki momenat presudan i svaka odluka može da prevagne na jednu ili drugu stranu, film će vas izudarati scenama koje ćete pamtiti. Situacija u kojoj podmornica prilepljena za dno pušta vodu, naizgled puca po šavovima, po svoj prilici prestaje da funkcioniše je takva da biste razumeli ljude koji se predaju. Ali ovde, čak iako sav taj trud sledećeg momenta može da se pokaže uzaludnim, ljudi daju poslednje atome snage da bi barem sačuvali nadu da će ostati živi. to je nešto vredno divljenja.

Das Boot ima sjajnu muzičku temu. Verujem da je znate čak iako niste gledali film. Ovde ona zvuči još lepše i svaki sledeći put kada je čujete, ona dobija na značaju. Ne moram da govorim da je ovo režirano perfektno. Ne moram da kažem ni da su likovi realistični jer vam je to jasno iz svega što sam napisao. Naravno da je i gluma na mestu. Za one kojima to znači, nisam gledao zvaničnu verziju od 2h29m već sam gledao rediteljsku od 3h29m i uživao u svakom minutu. Preporučujem tu verziju i vama jer ništa ja odavde ne bih izbacivao. 

Zanimljivosti:
U sinhronizovanoj verziji, sinhronizaciju na engleski je uradio svaki od glumaca za svoj lik iz filma. Najveći deo budžeta je bio posvećen pravljenju same podmornice. Pravio ju je zaista čovek koji konstruiše podmornice. U scenama kada se snimaju udarci talasa na podmornicu, glumac Jan Fedder je izgubio ravnotežu i pao. To je režiseru dalo ideju da snimi scenu u kojoj bi neki od likova pao. Film je sniman u potpunoj tišini zbog načina na koji se zvuk širio podmornicom. Glasovi su kasnije dodavani. Glumci su svo vreme snimanja provodili u zatvorenom prostoru kako bi bili bledi. 

U sceni u baru, Oto Sander (Tomsen) je zaista pijan. Model podmornice je mogao da se koristi samo u mirnim vodama. Kada je bio u opasnijim vodama, prepolovio se i potonuo. Kasnije su ga izvadili iz vode i popravili kako bi se moglo završiti snimanje. U vreme snimanja filma još uvek nisu postojale tzv. mirne kamere. Za potrebe snimanja je korišćen sistem sa žiroskopima koji je kameru držao mirnom. Rodžer Hauer je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je odbio kako bi glumio u Blade Runneru. Scene su snimane u redosledu kako ih vidimo u filmu kako bi se dobro dočarao rast brade kod glumaca.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

Нема коментара:

Постави коментар