петак, 29. август 2014.

Cidade de Deus (2002)


City of God (2002) on IMDb
Alternativni naziv: City of God
Kod nas nazvan: Grad Bogova
Žanr: Drama | Kriminalistički
Režija: Fernando Meirelles, Kátia Lund
Glumci: Alexandre Rodrigues, Matheus Nachtergaele, Leandro Firmino...

Priča:
Dva dečaka koja odrastaju okruženi nasiljem u Riu kreću drugačijim putevima. Jedan postaje fotograf, drugi diler.

Moj osvrt:
Kada kažem Brazil, šta vam prvo pada na pamet? Verujem da većina pomisli na čuveni karneval, muziku i lepotice koje ga odlikuju. Neki pomisle na čuvenu Kopakabanu ili možda grandioznu statuu Isusa. Neki pomisle na Paola Koelja koji im je možda promenio razmišljanja svojim pisanjem. Muški deo populacije Brazil prvo asocira na fudbal, čuvene Pelea, Zika, Garinču, Sokratesa, Romaria, Bebeta, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja i ostale majstore. Sve ovo je Brazil za nas koji ne živimo tamo. U jednoj sceni deca igraju fudbal. Meč se završava tako što jedan od njih puca kroz loptu. To izaziva veliko oduševljenje prisutnih, veće nego bilo šta na fudbalu do tada. Kao da nam tom scenom kažu "evo vam šta je zapravo Brazil, evo šta dominira i nad fudbalom". Onda se zapitaš zašto bi kriminal bio ideal deci iz zemlje koja imaju onakve sportske legende. Onda shvatiš da smo mi mala zemlja koja je dala Kićanovića, Dalipagića, Slavnića, Divca, Đorđevića, Bodirogu, Danilovića, Paspalja i ostale majstore košarke a ideal su nam neki sasvim pogešni likovi i pogrešne stvari. 

Ne pominjem bez razloga ove likove. Kao klinac sam skidao horoge i polaganja Divca, glumio da šutiram odlučujuće trojke poput Đorđevića, maštao da zakucavam preko Sabonisa kao Danilović, pokušavao da pošaljem protivnike po burek poput Bodiroge itd. Zidove i vrata moje sobe su krasili posteri košarkaša, provodio sam besane noći prateći NBA mečeve. Da li sam uspeo postati košakraš? Ni blizu. Da li bi danas nešto menjao? Nipošto. Ali mogu da kažem da sam kao klinja imao prave uzore. Kasnije su ih zamenili ljudi koje poznajem i danas su to ljudi koji su uspešniji od mene u ovome što radim. A šta vidimo u "Gradu Boga"? Detence koje razmišlja o tome kako će postati kriminalac, detence koje smišlja plan pljačke, detence koje sanja o tome da ubije nekog! Da je zanimanje kriminalca časno i pošteno, ovom momku bi se mogli diviti na predanosti i trudu. Gde njegov trud i predanost odlaze? U šta? To nije tragedija jedne osobe ili nekolicine njih, to je tragedija cele nacije. 

Pre svetskog prvenstva sam gledao emisiju o tim brazilskim favelama. Nekako stičem utisak da ljudi ne pridaju tome veliki značaj zato što su ti ljudi izmešteni, što su na granicama, što su u zapećku. Nije to samo problem u Brazilu. Gde se kod nas nalaze socijalno ugroženi? Gde se kod nas nalazi bilo koji problem? Ne možeš rešavati problem tako što ga baciš tamo negde sa strane, ne možeš zanemarivanjem poreći da problem postoji. Zašto? Zato što ćeš svaki naredni problem izmeštati i svi ti problemi će se gomilati. Sad umesto reči "problemi" ubacite reč "ljudi". Sve je više socijalno ugroženih. Izmeštanjem ih možda držiš na nekom lancu poput zveri ali zver postaje jača. Otrgnuće se i poješće te samo da bi utolila glad. To što ne vidimo problem, ne znači da on ne postoji. To što zanemarujemo ugrožene jer nam nisu pred očima može nam se vratiti. Možemo i mi biti zanemareni jednog dana. 

Pisao sam već o tome da je dete nesvesno zla. Dete formiraš tako što ga učiš i principe koje stekne vaspitanjem smatraće za pravedne. Ako zanemariš dete i ostaviš ga da preživljava, ono će bilo kakvu borbu za preživljavanje shvatiti kao pravednu. Cilj opravdava sredstva a sredstva su jeziva. Umesto da stekne pravilne stavove dete ih ostaje nesvesno. To je neoprostiva tragedija društva. Takav čovek ne ceni ničiji život a nesvestan je da ne ceni ni svoj. Tragedija društva koje posmatramo u filmu je u tome da je život zapravo jedino sredstvo kojim se trguje, jedino sredstvo kojim možeš da platiš i kojim naplaćuješ. A kako ljudi sa strane posmatraju ovo? Sa blagim šokom ali malom zainteresovanošću. Zašto? Zato što ljude ne zanima taj sloj društva. Lako je reći da taj sloj čine ološ, lopovi, prestupnici, siledžije, neškolovani itd. Ako ste takvog mišljenja, recite mi, da li je sloj u kom živite lišen takvih. Ili možda u vašem društvu možete svuda prošetati sa majicom vašeg omiljenog kluba. U vašem društvu je krem školovanih pa su vam mediji obogaćeni vazda emancipovanim Kristijanima, školovanim starletama, vama ne vladaju oni koji kupuju diplome i koji vas pljačkaju a protiv njih se ne bore isti takvi. Priznajte, u debelom ste sranju. Jedina razlika između ova dva sloja društava je mogućnost izbora. 

Kada gledamo ovu decu koja tako lako oduzimaju ili izgube život, zaista se pitamo zašto rade ovo što rade. Imaju li drugog izbora? Ako se ne prikloniš nekom, protiv svih si. Ako se uspešno kriješ, ako ideš ispod radara, opet te slučajno mogu dokačiti. Tu nas uključuju u priču Knockout Neda. Čovek se klonio problema ali problem je pronašao njega. Glavni lik, Rocket, je momak koji je sve vreme tu ali sve vreme mu je život na koncu. On pokušava da izbegne sve to ali luda sreća je jedino što ga je sačuvalo. Dovoljan je bio samo jedan zalutali metak ili jedan ćef nekog ko drži oružje. Kakvu budućnost možeš da očekuješ u društvu u kom nisi siguran da li ćeš dočekati sutrašnji dan? Kakav plan možeš da napraviš kada nisi siguran da li ćeš otvoriti oči kada legneš da spavaš? Kakav utisak možeš ostaviti na društvo koje je zasnovano na kriminalu? Kakvu podršku možeš očekivati od ljudi koji sve što žele je pištolj u rukama? Ako pristupiš takvima, ne možeš izaći. Ako im ne pristupiš, opet je izlaz predaleko. 

U jednom momentu detence kaže nešto kao "Napio sam se, drogirao i ubio sam čoveka - to znači da sam odrastao čovek". To je upravo ta dečja nesvesnost svega. To je prvo što mu je usađeno u glavu, to će poštovati. Ne možeš mrzeti takvo dete, ne možeš ga osuđivati. Ono ne zna za alternativu. Ono je ubeđeno da svoj put koji gradi preko gomile leševa onaj pravi. Tako stiče sliku o svojoj veličini. Ne vidi u tome ništa loše niti išta zlo. Zato sam pričao onu priču o idolima na početku. Da sam za idole smatrao mentalno limitirane iz "Vidimo se u čitulji" sigurno bih odrastao drugačije i imao drugačije principe. Ti kao klinja vidiš lika koji se popeo na krov sveta tako što je pobedio sve na sportskom terenu - o tome ćeš maštati i tome stremiti. Ako kao dete vidiš da se neko popeo na vrh time što je ubio tolike, to će ti biti ideal. Nije krivo samo društvo i sloj u kom se ovako dete rodilo. Krivo je celo društvo koje je napravilo ovakvo raslojavanje. U glavi takve osobe postoji samo slika o sopstvenoj veličini. To je iznad svega drugog, iznad bilo kakve povezanosti među ljudima i iznad bilo kakvog prijateljstva. 

Nema dogovora sa takvim ljudima, nema drugačijeg načina na koji možeš da rešiš problem nego krvlju. Oružje je jedino sredstvo pregovora, meci su argumenti koje razmenjuješ. Sopstvena slika je idol koji ne sme niko da naruži niti da pljune, čak iako je ta slika pogrešna i iskrivnjena. Šta vredi ako je to slika svega ružnog kada ti toga nisi svestan. Sledbenike stičeš time što si im idol ali jedan mali pad će iskoristiti neko drugi da bi se popeo na tvoje mesto. I toga si nesvestan jer si u svojoj glavi nepobediv. Jadno je koliko ti je život jeftin i još jadnije je koliko si toga nesvestan. Imamo scenu u kojoj se vođa bande nervira što mu slika nije objavljena u novinama. Nije to debilan zahtev, nije to glupost koliko god to izgledalo. On smatra da treba da se pokaže sva njegova veličina. On ne smatra pogrešnim ono što radi, on to smatra za vrhunac. Želi svima da pokaže koliko je veliki i opasan, želi divljenje jer je postigao mnogo. U društvu u kom je on odrastao to je jedino što se ceni. Kako onda možeš pomisliti da je ovaj čovek mogao postati nešto drugo a biti zapažen? 

Tragedija je i to kako ostalo društvo gleda na ove ljude. Možda ih to zanima kao vest, kao nešto malo crne hronike, ali ljude uglavnom nije briga. Mislite da je ljudima stalo? Ako vam kažem da na svetu postoje milioni gladnih, kako je onda ljudima stalo za bilo koga? Procenat debelih ljudi se povećava iz godine u godinu, hrana se baca na tone a sve je više gladnih. Da li vam ovo zvuči ok ili vam vređa inteligenciju? Ako je ljude briga za gladnu decu, zašto bi se brinuli zbog dece koja ginu u oružanim obračunima. Policija je predstavljena kao grupa lešinara. Ne volim generalizaciju i ne smatram da je sve baš tako. Elitni Odred se bolje zabavio tom temom. Bez obzira, to je mali segment ovog filma. Vidimo da i njih nije briga niti da žele da se mešaju u velike obračune. Oni se uključe kada je sve to gotovo, kada je do loših momaka lako doći i naravno iz svega toga gledaju da nađu korist. Ima to smisla. Ko je kod nas uhapšen i osuđen a da je u punoj snazi? Ko je zatvoren posle prvog velikog nedela? 

Čak iako ste hladni, ako vam scene u kojim toliki ginu tek budu neki šok, Naj scena će vam pomeriti zadnjicu. E tu shvatiš tu dečiju nesvesnost cele situacije. Malecki se busaju u prsa posle svojih nedela i onda dođu na nišan. Kada vidite malo dete pred nišanom, kada vidite njegov plač, zapitajte se, da li vas i dalje briga što se to dešava tamo negde, da li je život tog deteta zaista tako bezvredan, da li zaista nemamo moć da nešto promenimo, da li smo zaista toliki neljudi da okrećemo glavu na ovako nešto? Ako osvrćemo pogled, ko će onda pogledati u nas kada nam je potrebno?

Zanimljivosti:
Na kraju vidimo decu koja trče sa oružjem i govore kako će da naprave listu za odstrel. Oni su na kraju odrasli u "Crvenu Komandu", najozloglašeniju bandu u Riu. Scene u kojim se bande mole pre okršaja nisu bile u scenariju. Tokom snimanja je jedan momak koji je zaista bio u bandi pitao režisera da li će se snimati molitva pre okršaja. Režiser je svima rekao da prate ovog momka u tome šta on radi i snimio je scenu. Leandro Firmino (Zé Pequeno) zaista potiče iz Božjeg Grada i nema ambicije da postane glumac. Na audiciju je došao samo da pravi društvo prijatelju. Kada novinarka pita glavnog lika da li se ikada tuširao toplom vodom a on odgovara da nije to nije postojalo u scenariju. To je zaista bio razgovor glumice sa momkom koji je odrastao u favelama tako da je odgovor ovog dečaka iskren i istinit. Kada Knockout Ned izvrši prvo ubistvo, dolaze žene da mu čestitaju. Žena koja mu čestita je majka pravog Knockout Neda. Svi glumci amateri su iz favela. Film nije sniman u Božjem Gradu iz bezbednosnih razloga već u njegovoj blizini. 

U jednoj sceni se glavni glumac smeje bratu kada ga otac ošamari. To nije postojalo u scenariju već se momak zaista zasmejao. Poslednja scena u kojoj dečaku spadne papuča i on se vrati po nju nije u scenariju već se to dogodilo slučajno. Kako bi pojačali tenziju između Dadinja (Little Dice, Ze kada je bio dečak) i Marreca, trener glume Fatima Toledo je tražila da Marreca maltretira i proziva Daglasa Silvu (Dadinjo) 15 dana pre početka snimanja njihovih zajedničkih scena. Scena u kojoj vidimo gomilu leševa posle okršaja je kreirana pomoću fotografije koja je napravljena kada se pravi okršaj dogodio. Mané Galinha je u engleskoj verziji nazvan Knockout Ned ali pravi prevod bi bio Chicken Manuel. Na omotu DVD-a koji se prodaje u Americi, uklonjeno je oružje iz ruku dečaka.

Naj scena:

Dete na nišanu

Moja ocena: 9/10

четвртак, 28. август 2014.

Rear Window (1954)


Kod nas nazvan: Prozor u Dvorište
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: James Stewart, Grace Kelly, Wendell Corey...

Priča:
Fotograf koji se zbog nesrećnog slučaja nalazi u kolicima špijunira svoje komšije kroz prozor svog stana. Uskoro postaje ubeđen da je jedan od njih počinio ubistvo.

Moj osvrt:
Iako na prvi pogled jednostavan ovaj film je savršen na više nivoa. Hičkok nam ne daje samo jednu misteriju o potencijalnom ubistvu već ponovo prikazuje ljudsku prirodu, igra se sa ljudskim odnosima a to pakuje na inteligentno zabavan način. 

Prvo o onome što se možda ne vidi lako. Hičkok svog glavnog lika stavlja u kolica iz prostog razloga što bi nam taj lik bio odbojan kao neko ko sedi i zvera u svoje susede. Iako je u kolicima ovaj lik zapravo predstavlja sve one koji se ne kreću mnogo van svoje kuće i koji mnogo guraju nos u živote drugih. Vidite sada kako bi to izgledalo da ovaj lik nije vezan za kolica. Bio bi ona odvratna snajper baba koja ne leže da spava dok ne vidi da li ste se sami vratili po noći i ko je to sa vama. Hičkok se genijalno igra upravo sa tom potrebom da znamo šta se dešava u životima drugih. Jedno je kada sve gledamo na svetu filma, potpuno drugo je kada saznamo da se nešto dešava u stvarnosti. Tu se vidi koliko je i Hičkok bio ispred svog vremena. Kako nam danas privlače pažnju? Upravo emisijama iz života drugih. Nećete tu čuti ništa pametno. Nećete dobiti emisiju o životu Tesle, Živojina Mišića, Saramaga, Markesa, Pekića, Linča itd., već dobijate onaj najsmrdljiviji mogući sadržaj najnebitnijih likova na ovoj planeti. I onda se zapitamo kako neko možda da gleda sva ta smeća od Velike Braće, Farmi, Kardašijana i ostalih. Zašto nam serviraju takva smeća od ljudi? Jednostavno, lako nam je da sudimo o njima. Lako vidimo da smo bolji (ili barem tako mislimo) i njihovi postupci su naša meta. 

Kako privući ljude da gledaju tako nešto? Jednostavno, daš im nešto što će im lako privući pažnju. Hičkok nam upravo daje zanosnu devojku koja golišava igra po stanu. Stvari kojim nam privuku pažnju gledamo kratko ali su dovoljne da nas nateraju da gledamo dalje. Nije to samo stvar sa pomenutim emisijama, to se primenjuje svuda. Pogledajte npr. u svetu filma kako nas privuku trailerima a kada pogledamo film ne vidimo ništa više od onog što postoji u toj najavi. Zato je i naš fotograf bacio oko na mladu damu i polako ide dalje. To se naravno ponavlja više puta. Kada god osete da gube našu pažnju, opet će nas privući tako nečim. 

Međutim, kako da privučeš širu masu? E to je već stvar umetnosti. Kada sam pitao jednom drugaricu koja gleda Kardašijane, pitao sam šta je zapravo glavna devojka u toj seriji i zašto je gleda? Odgovor koji sam dobio je da je ona modni dizajner (ili nešto slično). Hm, koliko onda te njene emisije sadrže stvari o modi? Zapravo svi znamo kako je ta devojka došla u žižu javnosti. E to je to. Ljudi vole šokove i katastrofe, vole nešto što je zabranjeno, nešto što je nemoralno. Fotograf upravo okreće pažnju svoje drage na ceo slučaj kada i ona uvidi nešto što je iznenađuje. E tu smo. Ljudi šire dalje sve to što čuju, sve to što je bum, sve što je trač itd. Tako se privlači pažnja i šire javnosti, tako se i priča modifikuje u najgoru moguću. Nateraš ljude da pričaju o tome i sve više ih se uključi. Ovde imamo nešto što je potencijalno ubistvio. Hičkok je sve to spakovao ipak u nešto što je zabavno. Zašto? 

Posmatranjem drugih mi dolazimo do toga da sudimo njihovim postupcima. Zaboga, mi smo bolji od njih i ono što oni rade nije prihvatljivo po našim principima. Mislite li da je to dobar stav? Hajdemo malo na drugu stranu. Recimo upravo ograničeni likovi koje nam serviraju u tim emisijama mogu da utiču na druge ljude i njihova ponašanja. Šta ako neko procenjuje sebe prema drugima? Onda sebe pravi prema liku onih koji su nam servirani. Pogledajte šta nam je servirano. Želimo li da nam pokolenja budu takva? E sada, ne valja ako sudimo drugima, ne valja ako sudimo sebi na osnovu drugih. Šta onda raditi? Ništa, živi i pusti druge da žive. Kako je to ovde Hičkok preslikao? Genijalno. Vidimo da fotograf izbegava vezu sa svojom devojkom. Potom vidimo ko mu je devojka i pitamo se da li je normalan kada ima takav stav? Hičkok je namerno stavio ovu ženu kao nešto što je ideal, nešto što blista u celoj ovoj slici običnosti. Zašto? Upravo zbog toga što ovaj fotograf posmatra druge i na osnovu toga odlučuje. Ne gleda šta je ispred njega već gleda u druge. A šta tamo vidi? Vidi prelepu devojku koju svi saleću, vidi potencijalno ubistvo gde je muž ubio ženu, vidi neslaganje, vidi mladi bračni par koji već posle nekoliko dana pokazuje nešto ne baš pozitivno, vidi ljude unesrećene ljubavlju. Zašto bi se on onda upuštao u tako nešto?

E tu je Hičkok pokazao još jedno majstorstvo. Nabrojah mnoge negativne stvari koje su naterale fotografa da odbija vezu sa svojom prelepom devojkom. Međutim sve to legne na svoje mesto. Bitno je pronaći nešto što će te povezati sa nekim umesto tražiti razloge za udaljavanje. Vidimo par koji se pronalazi muzikom. Tako jednom liku koji je stvaralac daš motiv, daš mu nekog za koga će da stvara. Potom vidimo potpuno neočekivano sparivanje koje pokazuje da ne treba da procenjuješ poput ovog fotografa. U emocijama nema logike. I fotograf je naravno spustio gard i prihvatio stvari kakve jesu. Njega i njegovu devojku je vezao isti cilj. Ako od nekog dobijate podršku i pomoć u onom što radite, onda vam je jasno da li vam ta osoba želi dobro i šta misli o vama. Nekako sa svim ovim raspletima, Hičkok nam je pokazao da ne treba da tražimo u drugima ono što nam odgovara već da dozvolimo drugima da pokažu ono što jesu i prihvatimo to. 

Elem, do sada pričah o svemu i svačemu osim o potencijalnom ubistvu i rešavanju misterije. E u svemu tome je Hičkokova genijalnost. On ima kao jednu priču a uz nju vam ispriča još mnogo drugih. On ovu misteriju razvija na specifičan način iz sve snage koristeći nagoveštaje i obično rasuđivanje. Jedno je kada imate slučaj gde ćete otkrivati dokaze. To je klasična detektivska priča. Kao što sam napisao, reč je o običnim ljudima koji posmatraju druge. Kada god gledate u nekog drugog i probudite sumnju da je taj drugi učinio nešto, imate neka vaša zapažanja i neku logiku kojom biste učvrstili vaše tvrdnje. E i ovde je ista situacija. Imamo tri osobe koje se uključuju u to posmatranje potencijalnog ubice. Svaka daje neku svoju verziju šta se odigralo, svaka daje neko svoje viđenje onog što se desilo pred njima. E u tome i jeste caka. Što nas više gleda u jednu stvar, sve je veća šansa da otkrijemo sve detalje ali je i veća šansa da će se priča iskriviti. Po toj liniji nas Hičkok šeta ceo film. Daje nam mogućnost i onda nam da dokaz da smo loše nagađali. A taj dokaz nam dostavlja upravo detektiv. Dokazi deluju neoborivo. Detektiv radi svoj posao, ovi ljudi nisu tog iskustva. Ali zašto onda verujemo njima? Dokaz je materijalan, ponašanje osobe i postupci su nešto što procenjuješ iskustvom.

Za jedan film koji u centru ima moguće ubistvo, on je prilično zabavan i ima neku dozu humora. Savršeni dijalozi su prebogati dobrim dosetkama. Nekako je sve u svetlom tonu pa čak i posle raspleta. Vratimo se negde na početak teksta. Kada ljudi gledaju sve te rialiti pizdarije, šta god se tu dešavalo, bilo da su lepe ili ružne stvari, bilo da je nečija sreća ili nesreća, sve je to svedeno na zabavu. To i jeste tragedija današnjeg društva. Tragedija se pretoči u nešto drugo. Imali smo skoro jeziv događaj. Imali smo i medije koji su se utrkivali ko će nam prodati tu jezivu priču na što upečatljiviji i grozniji način. Njihov cilj nije bio da prenesu vest. Pokazali su da su lešinari koji zarađuju na tuđoj nesreći. Pokazali su da ne cene vaše mišljenje već žele da vam formiraju njihovo. 

Kao što rekoh, Hičkok uvek da mnogo više od onog što izgleda. Dok nam je prodavao priču o ubistvu, pokazao nam je i naš poriv da gledamo u tuđe živote, pokazao nam je tuđe živote kroz naše oči, pokazao nam je i uticaj koji to ima na nas i na naš odnos sa drugima. Na inteligentan i zabavan način, on se igrao sa odnosima između muškaraca i žena i popunio je celu priču savršenim dijalozima. Džejms Stjuart je kao i uvek sjajan. Grejs Keli je pokazatelj da su nekada glumice pored toga što su bile lepe morale ipak da znaju i da glume. Mada je za Grejs Keli reći da je samo lepa velika uvreda. Kada gledamo neke od filmova poznatih režisera, pitamo se da li će mu taj film biti dobar poput nekih prethodnih, da li će omanuti, da li će popraviti utisak nakon prethodnog razočarenja. Kod Hičkoka nema dileme. Samo je pitanje sa čim će da nas oduševi.

Zanimljivosti:
Ceo film je snimljen na jednom setu. Ovo je jedini film u kom možete videti Grejs Keli sa cigaretom. U svim ostalim filmovima je odbijala da puši. Džordžin Darsi koja je tumačila "Miss torso" je za vreme snimanja filma provodila vreme u apartmanu u kom je i snimana. Svi apartmani u zgradi gde je Torvald su napravljeni tako da imaju električnu energiju i tekuću vodu iako su pravljeni samo za potrebe snimanja. Protivpožarni sistem se aktivirao jednog dana zbog toga što je rasveta značajno podigla temperaturu. Džordžin Darsi je sama osmislila svoj ples. Jedino što je Hičkok zahtevao od nje je da ne uzima časove plesa jer je želeo da ona odaje utisak nekog ko je amater. Negativ filma je oštećen zbog bojenja. Inspiraciju za ljubavnu priču između glavnih likova Hičkok je pronašao u odnosu Roberta Kape, ratnog fotografa, i čuvene Ingrid Bergman.

Naj scena:

U Torvaldovom stanu

Moja ocena: 9/10

понедељак, 25. август 2014.

Der Himmel über Berlin (1987)


Alternativni naziv: Wings of Desire
Kod nas nazvan: Nebo nad Berlinom
Žanr: Drama | Ljubavni | Fantastika
Režija: Wim Wenders
Glumci: Bruno Ganz, Solveig Dommartin, Otto Sander...

Priča:
Anđeo, umoran od nadgledanja ljudskih aktivnosti želi da postane čovek kada se zaljubi u smrtnicu.

Moj osvrt:
Wings of Desire je filmić koji sam izbegavao dugo. Razlog za to je bio taj što sam baš davno gledao njegov rimejk sa Kejdžom i Meg Rajan. Taj blagi užas koji mi se gadi na samu pomisao mi je stvorio neku sliku da i ovaj film sadrži sličnu priču. Ne samo da nemaju dodirne tačke već ova dva filma pričaju u potpunosti drugačije priče. Ne bih se bavio bez preke potrebe tim užasom od rimejka. Ovaj film priča što ni jedan do sada nije rekao. Jedinstven je i iz tog razloga što sam sve vreme imao utisak da čitam knjigu. Povremeno uz neki drugi film dobijem taj osećaj ali on traje kratko. Ovaj film se ne gleda, ovaj film se čita. Ovaj film biste videli da okrenete glavu i gledate na drugu stranu slušavši naraciju, dijaloge i monologe. 

Venders nam kroz anđele pruža večnost, ali ne onakvu večnost kakvu bismo svi zamišljali. On pruža svu simboliku te večnosti. Šta mislite, zašto u toj večnosti nema osećaja, nema boja, nema nekih naročitih emocija? Kakve emocije možeš imati kada si večan? Volećeš nekog i nikada više kao tog nekog a taj neko će ostati u prošlosti. Volećeš jedno razdoblje i sve ćeš meriti po njemu. Jedno vreme ćeš uživati u trčanju, hodanju, plivanju, letenju. Neminovno će doći vreme kada više nećeš želeti to da radiš a za više od toga nemaš mogućnost. Onda možeš zamrzeti nešto što si voleo, nešto u čemu si uživao ti može biti dosadno, nešto čemu si se divio ćeš gledati sa ravodušnošću, ako si ispunio najveće ciljeve više nemaš motiv, ako si video nešto najlepše, ništa posle toga ti ne može biti toliko lepo, ako si video sve - šta ti je još ostalo da vidiš? Postao si ravnodušan prema svemu. Nije li to isto kao i potpuno odsustvo lepih emocija? 

Uloga ovih anđela je genijalno osmišljena. Nema tu puno fantastičnih stvari, nema patetike - nju tražite u rimejku, nema zabave itd. Ne troši ovaj film vreme na te stvari. Na prvi pogled izgleda kao da anđeli sve što rade, poprave raspoloženje nekom i to je to. Obratite dobro pažnju kako to rade. Oni uvek podsete čoveka na nešto što je vredelo u njihovoj bližoj ili daljoj prošlosti. Nije li to prelepo? Upravo imate pokazatelj da za sve možete imati snage, samo je pronađite u sebi. Setite se nekog lepog momenta koji će vas oraspoložiti, setite se nečega što će vam dati motiv, setite se nečega što će vas trgnuti, setite se nečega što vas je možda i iznerviralo. Zašto da ne? Možda to upravo bude nešto što će vas naterati da dokažete nekom da greši, možda vas to pokrene da budete bolji nego što jeste, možda vas to podstakne da napravite nov korak a svaki naredni korak vas vodi u nešto nepoznato, nešto fantastično. Umesto nečega što bi očekivali od plitkih priča, umesto toga da anđeli nekom zabavom za kratkovide čine čuda, oni upravo bude veru čoveku u njega samog, pokazuju čoveku da on ima u sebi sve što je potrebno za snagu volje. 

Film je većim delom crno-beo. Tek povremeno se pojavi boja. Boja deluje kao nešto osvežavajuće. Nisu uvek lepe slike obojene ali ono što je bitno, ta boja upravo pokazuje emociju. Setite se prvih zaljubljivanja, setite se prvih poljubaca, setite se prvih tragedija, setite se prvih strahova u vašem životu. Reakcije su burne jer to je nešto novo. Upravo je to boja u večnosti ovih anđela. Novo osećanje koje dolazi. Tu neprimetno prođe jedna dilema kroz film. Ne trubi se o njoj a savršena je. Da li i ove boje prepustiti večnosti i dozvoliti im da izblede ili trajati dok i one traju? Šta je večnost naspram jednog momenta koji vredi večnosti, šta je beskraj naspram vašeg sveta u kom se osećate sigurno, voljeno i srećno. Svi oni razlozi zbog kojih bi želeli večnost u toj večnosti bi izgubili vrednost. Želimo li da se jednog momenta pitamo šta smo to voleli? Želimo li postaviti pitanje da li je vredno to što smo nekada voleli? 

Najveći deo filma prolazi u savršenim monolozima. Da sam film gledao sam, svaki od monologa bih preslušao po nekoliko puta. Pazite, ako vam kažem da oni sadrže mudrost i istinu ovog sveta to bi značilo da morate da kefate o njima i da je ovo teško za gledanje. Ne, ovo je ona životna istina koju vam neko saopšti običnim rečima na savršen način, ovo je nešto što vam otvori oči i nasmeje vas svojom jednostavnošću a opet oduševi svojom veličinom. A ti monolozi su zapravo razmišljanja ljudi. Anđeli imaju sposobnost da čuju misli drugih. Odabrano je nekoliko ljudi čiju ćemo priču slušati. U tom odabiru i jeste lepota. Izabrano je nekoliko ljudi koji nisu ni po čemu posebni a opet svojom pričom dopiru do nas. Zašto? Zato što priča nekolicine običnih ljudi je priča svih nas. Kada čujemo toliko priča u svakoj od njih ćemo pronaći i deo svoje. Ko god da priča, ne priča samo za sebe, priča za sve nas jer i ta jedinka je ogledalo naše vrste i našeg društva. Kada se nešto desi, nije se samo desilo nekom tamo, desilo se svima nama, na ovaj ili onaj način. 

E sada, kada čujemo sve ove priče i čujemo između ostalog i našu priču, zašto mislimo da su te priče velike i da će trajati večno? Pojam može trajati večno, to je tačno, ali mi nismo pojam, mi smo jedinke. Čak i ono što nas okružuje, priroda koju gajimo ili gazimo, gradovi koje gradimo, mašine koje stvaramo, sve to traje dok trajemo mi, dok traje naša priča o tome, dok traje naša priča o nama samima. Ta naša priča traje sve dok postoji neko ko je priča, makar je pričao sam sebi. Nismo večni. Naša priča može trajati dugo. Možemo postati čak i istorija sve dok nas vreme ne preobliči u legendu ili pak izbledi u toj istoj istoriji. U oba slučaja to više nismo mi. Zato upravo sada, pričajmo svoju priču, pričajmo priče koje smo čuli, pričajmo drugima, slušajmo druge. Nek ovi koji su pričali nama traju još makar malo i dajmo drugima razlog da sačuvaju nas u pričama još neko vreme. Možda jedna od tih priča bude značila nekom, možda jedna obična priča promeni nečiji život. 

Morao sam da se potrudim da zaobiđem ono glavno u prethodnom delu teksta. Šta je to što biste pričali nekom? Šta bi imalo najživlje boje u vašem životu? Čiju biste priču pričali? Koga biste pomenuli? Obratite pažnju na kakve detalje anđeli podsećaju ljude u filmu. Imamo ljude koji su neraspoloženi i malo podsećanja ih podstakne da promene raspoloženje. Imamo čak i čoveka na samrti koji nabraja neke detalje koji možda ne zvuče tako bitno. E tu smo. Upravo u tim detaljima je i lepota našeg života. Ok, svi mi pamtimo neke velike događaje, bili oni lepi ili tragični, ali da li su oni ono što bi želeli da proživimo ponovo? Ne bih rekao. Život čini skup jednostavnih osećaja i slika u kojima ste uživali i u kojima uživate, koji vas vrate u neki momenat. Zbog toga je ova Naj scena čista perfekcija. Ništa razmišlanje i procena, ništa logika, ništa procena već samo čisti i savršeni osećaj. Za neke ljude ti detalji možda deluju nevažno ali za vas oni znače mnogo. To može biti bilo šta: miris majčine kuhinje, zvuk očevog automobila, senka drveta u vašem dvorištu, miris starih knjiga, bacanje kamenčića u vodu, pesak koji protiče između prstiju, napuklina na stazi, hladan vetar u tihoj noći, karirani kafanski stolnjak, scena iz bezveznog filma koja vam je draga, miris pokošene trave, strip kojem nikada niste pročitali kraj, zvuk otvaranja flaše Coca-Cole, slivanje kišnih kapi niz prozor itd. Mnogo je takvih detalja. Samo malo se udubite i shvatićete koliko takvih stvari držite u sebi i u koliko takvih stvari budi vaše emocije. Koliko god vi pričali o njima, svi ti detalji kada se spoje, i oni pričaju priču o vama.

Zanimljivosti:
Crno bele sekvence su snimane kroz parče ženske, svilene čarape. Snimanje Berlinskog Zida je bilo zabranjeno pa su morali napraviti repliku. Prva replika je uništena tokom kiše jer je izvođač prevario producente i napravio je od drveta. Venders je želeo da Handke učestvuje u pisanju scenarija ali je ovaj to odbio. Handke je napisao nekoliko scena oko kojih je Venders napravio svoju priču.

Naj scena:

"Es muß einmal ernst werden..."

Moja ocena:10/10

четвртак, 21. август 2014.

Persona (1966)


Persona (1966) on IMDb
Žanr: Drama
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Bibi Andersson, Liv Ullmann, Margaretha Krook...

Priča:
Medicinska sestra je zadužena za oporavak glumice koja prestaje da priča. Vremenom, njihove ličnosti se stapaju.

Moj osvrt:
Zašto ćutimo o nekim stvarima? Da li zato što bi naša iskrenost povredila nekog? Možda upravo naše ćutanje stvara harmoniju i sigurnost u kojim živimo. Možda bi naše reči udaljile od nas ljude koje volimo. Možda bi nas one koštale posla, pripadnosti grupi, nivoa, zvanja itd. Možda bi ono što ćutimo nanelo nepopravljivu štetu drugima. A možda bi ta ćutnja stvarala lažnu sliku. Možda bi ona stvorila utisak drugima da su veliki. Da li to znači da naša ćutnja zapravo laže? Ako ćutnjom krijemo istinu, naša ćutnja je zaista laž. Da li možda ćutimo zato što smo prazni, što nemamo šta da kažemo i podelimo sa drugim? U to sumnjam. Takvi ljudi ćute jer nemaju sa kim da pričaju. Da li ćutimo iz straha? Možda strahujemo od neprihvatanja. Najčešći razlog naše ćutnje i jeste strah. Strah od toga šta će neko drugi misliti, strah od toga da li ćemo zvučati pogrešno, da li će nam se neko podsmevati. Da li je onda naša ćutnja mudrost ili kukavičluk, strah od toga da manje vredimo? 

Zašto tako lako poverujemo nekom uz koga se osetimo sigurno? Oni bi mogli da nas izdaju. Ako im damo ono najtajnije u nama, dali smo im nešto čime nas je lako povrediti. Ali hej, verujemo im. Volimo da smo uz njih. Zašto se tako lako otvorimo? Zašto smemo reći nešto što bi svima drugima zvučalo neprihvatljivo? Zašto onda ne strahujemo od toga kako će taj neko misliti o nama? Ne vidimo razlog zašto bi pred takvom osobom bili nemoralni, nekompetentni, nebitni. Kada nas ta osoba izda, zašto nju smatramo za neprijatelja, zašto nju krivimo za sve? Ako smo im mi dali ono najtajnije u nama, to više nije samo naše. Poverenje je varljivije od vremena. Često verujemo i sebi više nego što bi trebalo, ali još češće ne verujemo u sebe baš kada bi trebali to da uradimo. Ako neko izda naše poverenje, krivi smo isto toliko jer smo mu poverenje dali. Zašto se onda ne pogledamo u ogledalu i uperimo prst u sebe? 

Svako od nas može da se podeli na dve osobe. Jedna osoba je ona koja priča, druga ona koja ćuti. Želim da zamislite obe verzije sebe. Verziju koju svi znaju, verziju koju vi pokazujete drugima, verziju koja sebe gradi rečima. Rame uz rame sa njom nek stoji ova druga, ova koja taji od svih nešto, ova koja jedina zna za vaše tajne želje, vaše planove, vaše strahove, vaše strasti, vaše perverzije, vašu mržnju, vaše prave osobine. Ako smatrate da ste neshvaćeni, ako ne vodite onakav život kakve stavove imate, ako ne uspevate da se iskažete u onome u čemu ste najbolji, ako mislite da vas ljudi ne vide onakve kakvi jeste, ako želite više od sebe, ako mislite da treba da pokažete svetu više, ako smatrate da ste bolji od trenutnih rezultata, pustite ovu osobu koja ćuti da priča više. Onda ste ta osoba više vi nego ova za koju se predstavljate. 

Upravo to je zanimljiv slučaj. Nije problem ako ste dvolični, to smeta drugima, vama ne. Problem je ako ste konstantno nezadovoljni sobom, ako ste počeli da prezirete sve ono što sami jeste. Zamislite onda duel ove dve osobe na koje ste podeljeni. Kakav bi to izliv besa i kakvo bi to optuživanje bilo od strane osobe koja ćuti. Možda vam ono što ću sada reći zvuči čudno, ali osoba koja ćuti je više vi nego osoba koja priča. Znate li zašto? Osoba koja ćuti - sluša, vidi druge onakvim kakve jesu, vidi stvari u pravoj svetlosti. Još bitnije od toga, osoba koja ćuti nema razlog da laže. Ako lažete sebe, lažete i druge. Za to je zaslužena osoba koja se prikazuje drugima. Osoba koja ćuti zna ko ste. 

Ako lažete sebe i druge, pre ili kasnije ćete ostati bez reči, pre ili kasnije ćete istrošiti sve ono što niste. Nećete imati snage da se pretvarate, nećete imati snage da glumite. Hop, hop, da glumite? Vidite li sada Bergmanovu genijalnost u izboru da mu jedan lik bude glumica. Bergman nam upravo daje sukob onog dela nas koji ćuti i koji govori ovom drugom u nama sve, koji dolazi do šanse da ispliva na površinu. Ovog puta su se uloge zamenile. Ono što drugima dajemo - ćuti. Ono što je ćutalo - priča nam. Da li imamo snage saslušati taj deo nas samih? Da li ćemo sami sebe povrediti time što napokon sebi priznamo sve? Da li ono što znamo da jesmo može upreti prstom u ono za šta se prodajemo i optužiti ga da je kriv za nezadovoljstvo, za promašenost, za neuspeh? Da li ono za šta se prodajemo može prihvatiti krivicu? Možemo priznati sebi sve ali da li možemo to priznati i drugima? Teško. Najviše što mi radimo je to što se povremeno poverimo nekom. Ako taj neko izneveri naše poverenje, ne ljutimo se zbog toga, ljutimo se što prava slika o nama dolazi do još nekog. Da li nas toliko boli istina?

Persona je film koji ne može da se gleda samo jednom da bi se stekao pravi utisak. Persona je film koji moraš posle svake rečenice i svake scene zaustaviti i razmisliti. Persona je poslastica za psihologe i ljude koje psihologija zanima. Persona je strašan film, ne baš lak za gledanje. Persona je još jedan Bergmanov masterpis i još jedno razotkrivanje čoveka i njegovog svetla i tame. Persona je bez ikakvog polemisanja remek delo. Persona je monumentalni trijumf genijalnog Bergmana i savršenih Bibi Anderson i Liv Ulman.

Zanimljivosti:
Bergman se zaljubio u Liv Ulman tokom snimanja. Suzan Songag je izjavila kako je ovo najveći film ikada snimljen. Iako se u filmu ne pominje, u priči o seksu na plaži momci su po scenariju imali 16 i 13 godina. Ime lika koji tumači Bibi Anderson je Alma što na španskom znači "duša".

Naj scena:

Prihvatanje

Moja ocena: 9/10

среда, 20. август 2014.

Triangle (2009)


Triangle (2009) on IMDb
Kod nas nazvan: Trougao
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Christopher Smith
Glumci: Melissa George, Joshua McIvor, Jack Taylor...

Priča:
Priča se vrti oko putnika koji plove Atlantikom. Čudni vremenski uslovi ih ostavljaju bez jahte i primorani su da se ukrcaju na brod gde nastaje totalni haos.

Moj osvrt:
Na početku veliko upozorenje. Ako imate u planu da gledate ovaj film a gledali ste odlični španski Timecrimes, preskočite ga. Još veće upozorenje: ako niste gledali ovaj film a želite ga pogledati, ne čitajte ovaj prikaz dalje od drugog pasusa jer će biti prepun spoilera. Nikada ne otkrivam stvari iz filma bez preke potrebe ali ovog puta sam primoran. Pre svega zbog činjenice da ste izglasali ovaj film za komentarisanje. Kada izglasate neki film, iskreno se nadam da je to zbog njegovog kvaliteta ili zato što ga možda niste razumeli pa vas interesuje moje viđenje. Kako smatram da je ovaj film kvalitetan za vas a na meni je da branim stav da je ovo veoma loš film, moraću da spoilujem. 

Iznad svega u filmu umem da cenim ideju. Može da naleti film koji je slabašan ali bolesno dobra ideja doprinese da on na mene ostavi dobar utisak. Čak i jednostavan filmić sa dobrom idejom može biti odličan. Najbolji primer toga je pomenuti Timecrimes. Triangle ne da nije doneo novu ideju, Triangle je POKRAO Timecrimes. Izmenio je priču, kako bi mogli da tvrde da ovo nije rimejk. Ok, prihvatićemo da ovo nije rimejk jer i ovi koji su ga pravili ga ne smatraju za jedan i nazvaćemo film krađom. Najbolje mi je još i režiserovo objašnjenje da Timecrimes nije imao uticaj na njega jer je ovaj film pravio pre nego što se pomenuti španac pojavio. Čoveče, skoro istu masku si stavio na lika kao u tom filmu. Zaista misliš da su ljudi slepi? Triangle ima ukupno 0 (slovima NULA) novih ideja, novih fazona, novih elemenata priče. Ne kažem da moraš da imaš išta novo da bi napravio dobar film, ali ono što ljudi upravo hvale u Triangle je nešto što je ukrao. Ja ne mogu da gledam na ovo kao nezavisan film. Ako vi možete, uživajte u rimejcima a batalite originale. 

Kada hoćeš da mi skriješ nešto u filmu kako bi napravio obrt ili obrtić, uradićeš sve suprotno od ovog filma. Prvo, imamo majku koja je u frci sa autističnim detencetom. Ona dolazi na plovidbu okeanom a kad god je pitaju šta je sa detetom ona se čudno ponaša i kaže da je dete u školi. Hm. Njeno ponašanje iritira za medalju sve vreme i lako je skontati da će se cela priča i vrteti oko nje. Drugi problem je upravo to otkriće da sve ide u krug, kao u Timecrimes. Timecrimes je genijalno odradio taj deo filma. Davao nam je po malo detalja svaki put i činio je film konfuznijim i zanimljivijim. Triangle nam odmah daje zbrku ali nam je već servirao celu priču u dvadesetak minuta. Ostaje da se pomučimo još nešto manje od sat vremena gledajući sva ta lomatanja po brodu koja smo već videli. Da imam kratkotrajno pamćenje, možda bi mi ovo bilo zanimljivo. Timecrimes je odlično tempirao svaki nov detalj. Ovde svaki novi detalj služi da otkrije nešto što smo znali. Niste znali ko je iza maske? Pogledajte prokleti poster za film. Otkrili su vam to i pre gledanja. Toliko o nesposobnosti likova koji su pravili ovo. 

Kada posle dvominutne užasavajuće vremenske nepogode likovi dođu na brod i utvrdimo da sve ide u krug, tu se kao stvori neki problem i dođe se do rešenja da lik treba da pobije sve da bi izašao sa broda. A to je logično zbog razlozi. Ok, hajde da posmatramo to sa druge strane. Mislim mnogo njih se odluči da nam prebaci na platno nešto što je u glavi glavnog lika. Tu bi ovo možda imalo smisla. Recimo ako ste gledali solidni Stay (ocena 7), tu ste mogli videti stvari koje se odvijaju u glavi osobe. Čovek je konstantno proganjan svojim greškama i neuspesima, svojim sećanjima i detaljima iz prošlosti. Mi to vidimo bukvalno na ekranu ali to ipak predstavlja njegovo viđenje, njegova sećanja koja su utkana u scenu, nešto što njega proganja. To je fino predstavljeno tamo. Hajde da prokefamo onda šta ovo može biti. Ova djeva je na brodu sa drugim likovima i konstantno mora da ih elimiše. Pa to onda sigurno mora da bude prolaženje kroz prošlost. Možda ih je stvarno na ovaj ili onaj način eliminisala. Možda ih je ubila ili još bolje, možda su to likovi koji su doprineli da njeno dete nastrada npr. Odakle mi to da sa detetom nešto nije u redu? Otišla je na brod i čudno odgovara na svako pitanje o detetu. Ne možeš da ne posumnjaš u ovom momentu. Elem, krenušmo na put da je sve ovo prezentacija duševnog stanja ove devojke i da su ovo likovi kojima možda treba da se osveti ili kojima je nanela zlo pa ne može toga da se otarasi. E pa prc. Ti likovi ne postoje, ti likovi nemaju nikakvog uticaja na priču, ti likovi nisu ni prezentacija i jedne jedine osobine ove žene, ti događaji na brodu nemaju nikakve veze ni sa čim iz života ove žene. Da da, braćo i sestre, gledaćete sat i po ničega. 

Sad neko može da pita, "pa kako je odrađeno to u Timecrimes". U timecrimes smo imali jednostavnu priču i nije se igralo sa glavom lika. Ovo je kao sve u glavi lika a zapravo ne predstavlja ništa. Čak ni neki lični pakao ove osobe. Ako hoćete korektan film na tu temu, pogledajte Cello (7). Tu vidimo kako osobu proganjaju demoni iz prošlosti. Ovo što gledamo može da predstavlja neki pakao ove žene. Ako već ne gori u ognju, ako je već bata sa kopitima ne natiče na trozubac, onda hajde da je ubacimo u vremensku petlju gde će ona da se bori protiv nepostojećih likova i same sebe. Uuuuu kakva ideja. Prosto sam se oduševio. Da film nema tu blentavu potrebu da sve smesti u glavu ove žene, da su priču pojednostavili, mogao je biti donekle ok. Ovako on nabacuje brdo detalja koji film čine samo banalnijim, glupljim i iritantnijim. 

Evo za kraj nekoliko tvrdnji, čisto da udarim pečat da je ovo preslabo. Zašto bi ubistvo svih na brodu rešilo situaciju u kojoj se lik nalazi? Ok, pobiće druge koji su u tom delu filma još uvek mogli predstavljati neke grehove iz mladosti, neke probleme pa će se kao simbolički rešiti toga. Ali to nije slučaj. Zašto je uopšte umislila ovu priču sa putanjom kroz vreme. Sve što se ovde zapravo desilo je da su ona i sin imali udes i nastradali. Ona je u svojoj glavi ili se u njenoj verziji pakla razvila priča koja nema veze ni sa čim, razvijeni su likovi koji nemaju veze ni sa čim. I mi gledamo nešto što se ne dešava i ne predstavlja ništa iz prošlosti ove žene. Jedino što mi se donekle dopalo je pred sam kraj kada se ona vraća kući. Ali da ne ispadne sve kako treba, serviran nam je sam kraj koji je upropastio i ono malo što je valjalo. Ako je ovo njen lični pakao, onda je morala mašta mnogo više da radi. Morale su biti prikazivane stvari koje bi baš bolele ovu ženu. Ova priča je dosadna jer je vidite pa je reprizirate bez ikakvih novih detalja koji će vam reći nešto više. 

Evo i jedne koliko toliko valdine stvari u odbranu filma. Uz neku početnu misterijicu dok ne krene ponavljanje, ovo je jedino što mogu da prihvatim kao dobro. Na kraju filma vidimo da je ova žena priličan govnar kada je način na koji tretira svoje dete u pitanju. E sad, pošto joj se bliži strašni sud, ona konta kakva je bila pa kreće na neki put iskupljenja. Čak i tu su mogli napraviti nešto, recimo bolne situacije koje bi ponavljala sa svojim sinom. Tako bi barem imali dva lika relevantna za celu piču i imali bi simboliku u onome što gledamo. Ovako je cela ova priča isprazna i nebitna - kao i sam film.

Zanimljivosti:
Film sa nekoliko detalja referencira čuveni The Snining (broj 237, sekira...). Ime broda je Eol. To je ime grčakog boga vetra.

Naj scena:

Malo zasluženog krvarenja

Moja ocena: 4/10

уторак, 19. август 2014.

Captain America: The Winter Soldier (2014)


Captain America: The Winter Soldier (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Kapetan Amerika - Zimski Vojnik
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Anthony Russo, Joe Russo...
Glumci: Chris Evans, Samuel L. Jackson, Scarlett Johansson...

Priča:
Stiv Rodžers se bori da prihvati svoju ulogu u modernom svetu i bori se protiv pretnje iz svoje prošlosti: sovjetskog agenta poznatog kao Zimski Vojnik.

Moj osvrt:
Mora se odati priznanje tvorcima filmova o Kapetanu Americi. Uspeli su da naprave ne jedan već dva užasavajuće dosadna i nebitna filma. Ne tražim ništa posebno od filmova sa superherojima ali barem mi daj malo zabave, dobru dozu humora, nešto vratolomija i koji sci-fi slatkiš za oko. Prvi film o nekom superheroju (ili superherojima) treba da bude lagan za napraviti. Dok stvoriš tog heroja, dok ga iskarakterišeš, dok nam daš priču oko njega, upoznaš nas sa negativcima, lako si ubio prosečno vreme trajanja filma. Čak i takva netalentovana taraba poput Majkl Beja je uspela da napravi odličan prvi film o Transformersima. Prvi Kapetan Amerika je bio neverovatan promašaj. Odsustvo bilo kakve priče koja bi držala pažnju i nedostatak humora su bili baš bolni. Iskreno, više mi je smetalo ovo za humor i zabavu. Imaš Tomi Li Džonsa u filmu čoveče, reci mu samo da radi ono što on hoće i garant ćeš dobiti sjajan humor. Nesposobnjakovići ni to nisu uspeli. U razgovoru sa prijateljima svi mi ovaj film najaviše kao nešto neverovatno dobro, kao nešto što u potpunosti ispravlja sve greške prethodnika. Kako sam se nadala, bolje da se nisam ni udavala. 

Priča je opet presmešna. Znate već ono, imamo neprijatelje u okviru sopstvene organizacije. Koliko smo filmova gledali samo na tu temu? Da li je makar u jednom od njih došlo do iznenađenja? Naravno da nije, taj lik koji sve muti se provali za par minuta. Ni ovde nema nikakve razlike. Samo nam se servira tu neka priča kako je ovo neverovatna zavera. Ček, ako ceo Shield nije ono za šta se prodaje u svim ovim filmovima, zašto se onda toliko trudi da spašava svet i neguje svoje heroje. Mislim ovo je toliko debilno da nema teorije ni da raspravljam sa nekim o tome. Ako je ova priča logična onda društvo za zaštitu životinja zajedno sa vegetarijancima svaki dan jede pečenog vola punjenog pečenim prasetom punjenog pečenim jagnjetom punjenog pečenim piletom. Mislim, već si mi rekao ko je bata koji vodi igru, već si mi rekao da cela priča nema logike a šta je najbolje od svega - potrošio si sat vremena na detektivsku priču koja je komotno mogla biti deo Ranjenog Orla. Niđe veze sa Kapetanom, pričom niti mozgom. 

Izeš herojski film bez patetike i moralnih rasprđivanja. Već mi idu na živce "da li sam trebao", "da li radim pravu stvar" i slične fraze. Oladi. Kapetana gledam već u dva filma. Zar nije malo prekasno za takve priče? Mislim lik nije ostario da bi sad krenuo da se presabira. Mislm ok, jeste ostario sa jedne strane ali nije blizu kraja životnog puta pa sad da razmišlja kako je vreme trebao trošiti na pivo, bejzbol i ručni rad uz kompletni opus Džene Džejmison. I cela ta ljubavna priča iz prvog dela koja je imala neku draž kada se Kapetan budi u sadašnjosti ovde gubi na vrednosti. Zašto? Zato što nisu mogli da nam ne patetišu još malo o njoj. Naravno nisu mogli ni da se ne igraju grebuckajući po mogućnosti da naš Kapetna skonča u naručju Crne Udovice. Pfffff. Mislim ok, voleo sam tu igru po granici u seriji Dosije X. Ovde ona ne pije vodu jer su likovi plitki kao bara a dijalozi su takvi da ih je Šotra izdominirao sa pola snage. 

Nadao sam se da će se osloboditi gluposti iz prvog filma a oni fino koriste sve iz njega da bi ovde uspeli bilo šta da naprave. Zapravo cela ta zavera i organizacija koja stoji iza nje je glavni negativac. Uuuuuu, sjajno. Baš sam želeo da gledam triler sa korporacijskim igrarijama u superherojskom filmu. A šta bi sa Zimskim Vojnikom (Winter Soldier). Pa to je jedan ofrlje napravljen "oće piški - neće piški" lik koji je obična kučka organizacije koja jednostavno nije smela da postoji. Znači imamo zaveru koja je debilna, šablonski dosadnu ogranizaciju koja stoji iza te zavere i taj batica koji je stigao u naslov je njihova pogubljena kučkica. Uuuuu. To je najgori potez još od kad je Nolan rekao "hajde da userem brutalno dobrog negativca i namestim da je on kučka neke tamo paćenice i odradim da ga ubije Žena Mačka". Kontam da bi Bejnovoj reputaciji u tom filmu manje škodilo silovanje do smrti od strane sedam patuljaka. Zimski Vojnik je nešto što će možda u narednim filmovima postati lik kakav treba da bude. Ovde on služi za razvoj patetične priče o tome kako u svetu postoji jedno carstvo i u njemu caruje drugarstvo. 

Gadan problem imam i sa samim likom Kapetana Amerike. Ne mislim da je problem u Evansu, on je baš onakav kakav Kapetan Amerika treba da izgleda. On odlikuje sve što Amerika treba da bude, tj. tako je napravljen. Lepotan je, ima jače sposobnosti od svih, praktično je neuništiv, očuvan u prkos godinama itd. Pa imamo tu i scenu gde on uzima staru uniformu što simboliše na to kako Amerika ceni svoju istoriju itd. Kontam da kontate da mi se već sedi na wc šolji od ovog američkog preseravanja ali hej, oni prave film, neka preslikaju svoju zemlju na superheroja kako god hoće. Ali ovaj lik je ubedljivo najplastičniji od svih superheroja na filmskom platnu. Čovek nema ni trunke harizme. Sem ovih plastičnih osobina zalepljenih za njega, apsolutno ništa ne možemo reći o njemu. Lepotan koji drži govore koje obično drže američki predsednici, samo truća o nekoj pravdi i morališe, humor mu je na nivou desetogodišnjaka. Prejadno. 

Kad već pomenuh humor, moram da kažem da je bolno koliko su i ovde zaboravili na njega. Čoveče, nasmejao sam se samo jednom nečemu pred kraj filma i to kada se pojavio Sten Li. Iz Iron Man 3 odsečeš bilo koja 3 minuta filma i imaš nešto na šta ćeš se nasmejati. Taj film mi je genijalan koliko su bili svesni da nemaju neku priču i dali su 100% sebe da naprave odličan humor i zabavu. Ovde su bili svesni da nemaju priču, da nemaju logiku, da nemaju likove pa su na sreću izbacili i humor. Kontao sam da će se setiti da im je lik prespavao šezdesetak godina pa da će iskoristiti neverovatan potencijal te činjenice. Ono što su odradili iz sve snage je akcija. Kapetan izvodi duplo više akrobacija, više lomatanja, borbe su sve dinamičnije, prepune preterivanja ali čemu? Kada beskrajne scene nelogične priče i nebitne misterije presečeš akcijom, već sam fino uspavan tako da me i ta akcija ne zanima naročito. 

Anketa o tome da li vam je bitno da ovde bude novih filmova je pokazala neki odnos koji ću poštovati u budućnosti. Ovim završavam ovaj serijal gde je svaki "stariji" film pratio jedan nov. Imao sam želju da pogledam ovaj film jer je delovao kao nešto zanimljivo, imao sam želju da pogeledam one koji su "redefinisali žanr", imao sam želju da pogledam neke sa ludim idejama poput Snowpiercera, malo sam i kampovao u bioskopu tako da sam ispucao ono novo što mi je delovalo kao vredno gledanja. Dobijaćete i dalje nove filmove ali one koje procenim da su vredni gledanja, one koje  pogledam u bioskopu i one koje predložite. U narednom periodu vas uz ono što ste izglasali očekuju po jedan Linč, Mihalkov, Venders, Bergman itd. Završnu reč za ovaj film nemam. Kad smisle nešto vrednije ili nešto znatno gore od ovoga, možda ću se više i potruditi. Ovo je dosadan i nebitan film. Toliko.

Zanimljivosti:
Nataša Romanof (Black Widow - Crna Udovica) nosi ogrlicu sa strelom u nekim scenama. Ovo je referenca na njenog saborca i povremenog ljubavnika Hawkeye-a. Falkonova oprema za letenje ima logo Stark industrije. Scena koja je isečena iz Avengersa, u kojoj Stiv saznaje šta se desilo sa Pegi i njegovim odredom, ubačena je u ovaj film. Evans i Skarlet Johanson su sami napisali neke od zajedničkih dijaloga. Entoni Meki je slao gomile E-Mailova Marvelu sa objašnjenjima koliko želi da glumi nekog od Marvelovih heroja. Nick Fury priča kako je njegov otac upravljao liftom. To je bio posao oca Semjuela L. Džeksona. Redford je želeo da glumi u filmu zato što su njegovi unuci fanovi Marvelovih filmova. Stivova lista šta sve treba da prouči je drugačija u mnogim državama. Npr u Britaniji su neke od stavki na listi Šon Koneri i Šerlok Holms, u Australiji Stiv Irvin u Italiji Ferari, Roberto Benini, u Francuskoj Svetsko Prvenstvo u Fudbalu 1998., Louis de Funès, u Rusiji Jurij Gagarin, u Brazilu Airton Sena itd.

Naj scena:

Malo prepucavanja.

Moja ocena: 5/10