Persona (1966)

Žanr: Drama
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Bibi Andersson, Liv Ullmann, Margaretha Krook...

Priča:
Medicinska sestra je zadužena za oporavak glumice koja prestaje da priča. Vremenom, njihove ličnosti se stapaju.

Moj osvrt:
Zašto ćutimo o nekim stvarima? Da li zato što bi naša iskrenost povredila nekog? Možda upravo naše ćutanje stvara harmoniju i sigurnost u kojim živimo. Možda bi naše reči udaljile od nas ljude koje volimo. Možda bi nas one koštale posla, pripadnosti grupi, nivoa, zvanja itd. Možda bi ono što ćutimo nanelo nepopravljivu štetu drugima. A možda bi ta ćutnja stvarala lažnu sliku. Možda bi ona stvorila utisak drugima da su veliki. Da li to znači da naša ćutnja zapravo laže? Ako ćutnjom krijemo istinu, naša ćutnja je zaista laž. Da li možda ćutimo zato što smo prazni, što nemamo šta da kažemo i podelimo sa drugim? U to sumnjam. Takvi ljudi ćute jer nemaju sa kim da pričaju. Da li ćutimo iz straha? Možda strahujemo od neprihvatanja. Najčešći razlog naše ćutnje i jeste strah. Strah od toga šta će neko drugi misliti, strah od toga da li ćemo zvučati pogrešno, da li će nam se neko podsmevati. Da li je onda naša ćutnja mudrost ili kukavičluk, strah od toga da manje vredimo? 

Zašto tako lako poverujemo nekom uz koga se osetimo sigurno? Oni bi mogli da nas izdaju. Ako im damo ono najtajnije u nama, dali smo im nešto čime nas je lako povrediti. Ali hej, verujemo im. Volimo da smo uz njih. Zašto se tako lako otvorimo? Zašto smemo reći nešto što bi svima drugima zvučalo neprihvatljivo? Zašto onda ne strahujemo od toga kako će taj neko misliti o nama? Ne vidimo razlog zašto bi pred takvom osobom bili nemoralni, nekompetentni, nebitni. Kada nas ta osoba izda, zašto nju smatramo za neprijatelja, zašto nju krivimo za sve? Ako smo im mi dali ono najtajnije u nama, to više nije samo naše. Poverenje je varljivije od vremena. Često verujemo i sebi više nego što bi trebalo, ali još češće ne verujemo u sebe baš kada bi trebali to da uradimo. Ako neko izda naše poverenje, krivi smo isto toliko jer smo mu poverenje dali. Zašto se onda ne pogledamo u ogledalu i uperimo prst u sebe? 

Svako od nas može da se podeli na dve osobe. Jedna osoba je ona koja priča, druga ona koja ćuti. Želim da zamislite obe verzije sebe. Verziju koju svi znaju, verziju koju vi pokazujete drugima, verziju koja sebe gradi rečima. Rame uz rame sa njom nek stoji ova druga, ova koja taji od svih nešto, ova koja jedina zna za vaše tajne želje, vaše planove, vaše strahove, vaše strasti, vaše perverzije, vašu mržnju, vaše prave osobine. Ako smatrate da ste neshvaćeni, ako ne vodite onakav život kakve stavove imate, ako ne uspevate da se iskažete u onome u čemu ste najbolji, ako mislite da vas ljudi ne vide onakve kakvi jeste, ako želite više od sebe, ako mislite da treba da pokažete svetu više, ako smatrate da ste bolji od trenutnih rezultata, pustite ovu osobu koja ćuti da priča više. Onda ste ta osoba više vi nego ova za koju se predstavljate. 

Upravo to je zanimljiv slučaj. Nije problem ako ste dvolični, to smeta drugima, vama ne. Problem je ako ste konstantno nezadovoljni sobom, ako ste počeli da prezirete sve ono što sami jeste. Zamislite onda duel ove dve osobe na koje ste podeljeni. Kakav bi to izliv besa i kakvo bi to optuživanje bilo od strane osobe koja ćuti. Možda vam ono što ću sada reći zvuči čudno, ali osoba koja ćuti je više vi nego osoba koja priča. Znate li zašto? Osoba koja ćuti - sluša, vidi druge onakvim kakve jesu, vidi stvari u pravoj svetlosti. Još bitnije od toga, osoba koja ćuti nema razlog da laže. Ako lažete sebe, lažete i druge. Za to je zaslužena osoba koja se prikazuje drugima. Osoba koja ćuti zna ko ste. 

Ako lažete sebe i druge, pre ili kasnije ćete ostati bez reči, pre ili kasnije ćete istrošiti sve ono što niste. Nećete imati snage da se pretvarate, nećete imati snage da glumite. Hop, hop, da glumite? Vidite li sada Bergmanovu genijalnost u izboru da mu jedan lik bude glumica. Bergman nam upravo daje sukob onog dela nas koji ćuti i koji govori ovom drugom u nama sve, koji dolazi do šanse da ispliva na površinu. Ovog puta su se uloge zamenile. Ono što drugima dajemo - ćuti. Ono što je ćutalo - priča nam. Da li imamo snage saslušati taj deo nas samih? Da li ćemo sami sebe povrediti time što napokon sebi priznamo sve? Da li ono što znamo da jesmo može upreti prstom u ono za šta se prodajemo i optužiti ga da je kriv za nezadovoljstvo, za promašenost, za neuspeh? Da li ono za šta se prodajemo može prihvatiti krivicu? Možemo priznati sebi sve ali da li možemo to priznati i drugima? Teško. Najviše što mi radimo je to što se povremeno poverimo nekom. Ako taj neko izneveri naše poverenje, ne ljutimo se zbog toga, ljutimo se što prava slika o nama dolazi do još nekog. Da li nas toliko boli istina?

Persona je film koji ne može da se gleda samo jednom da bi se stekao pravi utisak. Persona je film koji moraš posle svake rečenice i svake scene zaustaviti i razmisliti. Persona je poslastica za psihologe i ljude koje psihologija zanima. Persona je strašan film, ne baš lak za gledanje. Persona je još jedan Bergmanov masterpis i još jedno razotkrivanje čoveka i njegovog svetla i tame. Persona je bez ikakvog polemisanja remek delo. Persona je monumentalni trijumf genijalnog Bergmana i savršenih Bibi Anderson i Liv Ulman.

Zanimljivosti:
Bergman se zaljubio u Liv Ulman tokom snimanja. Suzan Songag je izjavila kako je ovo najveći film ikada snimljen. Iako se u filmu ne pominje, u priči o seksu na plaži momci su po scenariju imali 16 i 13 godina. Ime lika koji tumači Bibi Anderson je Alma što na španskom znači "duša".

Naj scena:

Prihvatanje

Moja ocena: 9/10