понедељак, 30. јун 2014.

T.T. Sindrom (2002)


T.T. Sindrom (2002) on IMDb
Žanr: Horor | Triler
Režija: Dejan Zečević
Glumci: Sonja Damjanović, Nikola Đuričko, Branko Vidaković...

Priča:
U toku noći, nekoliko ljudi biva zaključano u turskom kupatilu. Ubrzo otkrivaju da ih proganja osoba ubilačkih namera.

Moj osvrt:
Sećam se oduševljenja kada sam prvi put gledao ovaj film pre desetak godina. Pomislio sam da i mi možemo da napravimo odličan horor sa smislenom pričom i jezivim scenama. Zbog tog utiska sam i odbijao da repriziram ovaj film. Plašio sam se da će se ta slika pokvariti, da će se ovo ispostaviti kao potpuni promašaj. Sada ipak na ovo gledam mnogo drugačije. Pre svega veliki naklon Dejanu Zečeviću što je imao muda da u zemlji Zona Zamfirovih, Ivkovih Slava, Ranjenih Orlova, Grešnih Majki, Baba koje se češljaju, Nebobedivih Srca i sličnih šareniša snimi pravi pravcati horor film. Poštovanje za svakog sa ovog podneblja ko to uradi. Realno, zašto se truditi snimiti ovakvo nešto kada možeš komotno da snimiš jadan film sa praznom pričom koji kod mase najbolje prolazi? 

Nije ovo ostavilo onaj utisak kao prvi put ali sam zadovoljan i ovim drugim gledanjem. T.T. Sindrom na neki način odaje poštu samom žanru. Ovo ima jako izražene elemente svih podvrsta horora. U osnovi je klasični slešer gde ubica proganja i ubija jedno po jedno. Imamo grupu likova i mi tu treba da sačekamo dok ne ostanu ubica protiv poslednjeg preživelog. Međutim imamo ovde još nešto a to je priča o samom ubici. Recimo Cold Prey ima veliki uspeh i on prodaje neku priču koja nema veze sa mozgom. T.T. Sindrom ne da ima vrhunski jezivu pozadinu, on šije većinu tih izvikanih horora za nekoliko dužina. Samu tu priču je nadogradio pa me podseća malo i na italo horore. Sve te scene u kojima vidimo ruke ubice bez da vidimo lice su svakako omaž velikom Argentu. Takođe i rasplet me podseća na ovo što sam pomenuo. Slešer vas najviše može preplašiti nekom atmosferom i napetošću. Ovaj film ipak nudi i nešto više, nešto što je pomalo deo fantastike ali ujedno je i prilično sablasno. Tako da je T.T. Sindrom fina posveta hororu kao žanru.

Ima ovaj film i šupljina od kojih boluju većina horora. Prva je svakako da likovi ne mogu da nađu izlaz iz turskog kupatila. Zaključana stara drvena vrata verovatno može provaliti i moj deda a kamo li tri odrasla muškarca. Drugo, neverovatno mi je da tu ne postoji ni jedan jedini prozor, ni u wc-u ni u jednoj jedinoj prostoriji. Takođe, u želji da se ubaci što više elemenata horora, dolazi i do preterivanja. Sablasni, zlosutni čika je recimo jedna od nepotrebnih stvari. Al hajde sad, da ne zakeram mnogo. Iskreno, za mene je najveća mana sam način snimanja. Mnoge scene su prilično jezive ali zbog samog načina snimanja prepunog drmusanja i preteranog zumiranja one gube na snazi. Neke scene i jesu za takvo snimanje ali većina nije. Šteta što ovim ljudima nije dato više novca kada su pravili film. Verujem da bi ugođaj bio potpuniji da je scenografija nešto bolja. 

E sada, iako to izgleda prilično niskobudžetno, sama atmosfera mi je skroz ok. Totalno mračna, depresivna i ruinirana okolina daje na horor štimungu. Da je bolje usnimljena, verujem da bi bila još upečatljivija. Snimanje mi je obaralo utisak i kada čujemo dečiji plač. Te scene deluju i pomalo isforsirano ali kada se priča zaokruži onda dobiju na vrednosti. Zapravo tu smo već došli do onog što mi je glavni utisak filma. U osnovi svega je čedomorstvo. Ako su deca naša budućnost, ako su ona ono najbolje što možemo stvoriti, jasna je aluzija onda na najveće moguće zlo, na užasnu budućnost. Kada se priča zaokruži, zapravo celo ovo okruženje predstavlja glavu nekog ko je takvo zlo i učinio. Umesto dece koja donose svetlost, maštu, bajke, mi vidimo ruiniranost, bezizlaznost, bezvrednost, ružnoću, mrak. To jezivo zlo koje je u osnovi filma je zapravo oduzimanje svega dobrog u čoveku i na svetu. To što svi čuju dečiji plač je zapravo plač budućnosti koju nemaju, koju su sami ubili. 

Vidim da se po forumima pa i na imdb dosta pominje i to da se ne zna šta je T.T. Sindrom i zašto se film zove tako. Meni je to bilo prilično jasno. U jednom momentu imamo priču o T.T. Sindromu koji kaže nešto ovako: To se javlja u detinjstvu, rezultuje bolovima kod deteta a usled velikih bolova dete plače bla bla bla to vodi ka otuđenosti i psihičkim poremećajima. E sad, vratimo se na glavnu temu filma, tj ono od čega film kreće a to je užasni čin čedomorstva. Ona definicija T.T. Sindroma pominje bol u detinjstvu. I jedno i drugo su dakle užasi koji odrasli čine deci. Nemarom i lošim odnosom prema deci odrasli od njih stvaraju osobe koje se plaše. Nanošenjem bola takve osobe misle da će ih svako kazniti na surov način za svaku grešku koju naprave. Oni obično odrastu u psihički nestabilne i otuđene osobe. To pokazuje i ova definicija T.T. Sindroma. 

Moguće da ljude buni što se u jednom momentu na kraju tog objašnjenja T.T. Sindroma ispostavlja da to nije tačna definicija već izmišljena. E tu je ovaj film mene ponovo kupio. Koliko se sranja dešava oko nas, koliko puta vidimo decu koja su naterana da prose, decu koja su gladna, koliko puta prolazimo pored ljudi koji tuku svoju decu, koliko puta vidimo nasilje svuda oko nas - i koliko puta okrećemo glavu od toga i poričemo da to postoji? Scena u kojoj se priča o tome da T.T. Sindrom nije to što se prodaje ne budi pitanja šta zapravo predstavlja taj termin - ta scena zapravo udari šamar.  

Zaokruživanjem priče je film svakako dobio na kvalitetu. Dotakao je nešto što su klasični horori dostavljali. Još jednom, veliki naklon Zečeviću zbog hrabrosti i da se bavi ovom temom i zbog toga što je uspeo nešto da nam kaže horor filmom. Iako je pomalo preterao, uspešno je izmiksao mnoge horor podžanrove i podsetio na mnoga remek dela. Ne smatram ovo epohalnim ostvarenjem već hrabrim. Zajebite na godinu dana Radoše Bajiće, Šotre i slične šarenjake. Dajte hororistima samo godinu dana šansu da pokažu nešto. Možda bi danas o T.T. Sindromu pričali kao o jednom tek solidnom filmiću među gomilom sjajnih domaćih horora. Ovako on je jedan koji samo pokazuje da umemo i drugačije.

Zanimljivosti:
Film je prikazan na preko 20 internacionalnih festivala

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

Нема коментара:

Постави коментар