T.T. Sindrom (2002)

Žanr: Horor | Triler
Režija: Dejan Zečević
Glumci: Sonja Damjanović, Nikola Đuričko, Branko Vidaković...

Priča:
U toku noći, nekoliko ljudi biva zaključano u turskom kupatilu. Ubrzo otkrivaju da ih proganja osoba ubilačkih namera.

Moj osvrt:
Sećam se oduševljenja kada sam prvi put gledao ovaj film pre desetak godina. Pomislio sam da i mi možemo da napravimo odličan horor sa smislenom pričom i jezivim scenama. Zbog tog utiska sam i odbijao da repriziram ovaj film. Plašio sam se da će se ta slika pokvariti, da će se ovo ispostaviti kao potpuni promašaj. Sada ipak na ovo gledam mnogo drugačije. Pre svega veliki naklon Dejanu Zečeviću što je imao muda da u zemlji Zona Zamfirovih, Ivkovih Slava, Ranjenih Orlova, Grešnih Majki, Baba koje se češljaju, Nebobedivih Srca i sličnih šareniša snimi pravi pravcati horor film. Poštovanje za svakog sa ovog podneblja ko to uradi. Realno, zašto se truditi snimiti ovakvo nešto kada možeš komotno da snimiš jadan film sa praznom pričom koji kod mase najbolje prolazi? 

Nije ovo ostavilo onaj utisak kao prvi put ali sam zadovoljan i ovim drugim gledanjem. T.T. Sindrom na neki način odaje poštu samom žanru. Ovo ima jako izražene elemente svih podvrsta horora. U osnovi je klasični slešer gde ubica proganja i ubija jedno po jedno. Imamo grupu likova i mi tu treba da sačekamo dok ne ostanu ubica protiv poslednjeg preživelog. Međutim imamo ovde još nešto a to je priča o samom ubici. Recimo Cold Prey ima veliki uspeh i on prodaje neku priču koja nema veze sa mozgom. T.T. Sindrom ne da ima vrhunski jezivu pozadinu, on šije većinu tih izvikanih horora za nekoliko dužina. Samu tu priču je nadogradio pa me podseća malo i na italo horore. Sve te scene u kojima vidimo ruke ubice bez da vidimo lice su svakako omaž velikom Argentu. Takođe i rasplet me podseća na ovo što sam pomenuo. Slešer vas najviše može preplašiti nekom atmosferom i napetošću. Ovaj film ipak nudi i nešto više, nešto što je pomalo deo fantastike ali ujedno je i prilično sablasno. Tako da je T.T. Sindrom fina posveta hororu kao žanru.

Ima ovaj film i šupljina od kojih boluju većina horora. Prva je svakako da likovi ne mogu da nađu izlaz iz turskog kupatila. Zaključana stara drvena vrata verovatno može provaliti i moj deda a kamo li tri odrasla muškarca. Drugo, neverovatno mi je da tu ne postoji ni jedan jedini prozor, ni u wc-u ni u jednoj jedinoj prostoriji. Takođe, u želji da se ubaci što više elemenata horora, dolazi i do preterivanja. Sablasni, zlosutni čika je recimo jedna od nepotrebnih stvari. Al hajde sad, da ne zakeram mnogo. Iskreno, za mene je najveća mana sam način snimanja. Mnoge scene su prilično jezive ali zbog samog načina snimanja prepunog drmusanja i preteranog zumiranja one gube na snazi. Neke scene i jesu za takvo snimanje ali većina nije. Šteta što ovim ljudima nije dato više novca kada su pravili film. Verujem da bi ugođaj bio potpuniji da je scenografija nešto bolja. 

E sada, iako to izgleda prilično niskobudžetno, sama atmosfera mi je skroz ok. Totalno mračna, depresivna i ruinirana okolina daje na horor štimungu. Da je bolje usnimljena, verujem da bi bila još upečatljivija. Snimanje mi je obaralo utisak i kada čujemo dečiji plač. Te scene deluju i pomalo isforsirano ali kada se priča zaokruži onda dobiju na vrednosti. Zapravo tu smo već došli do onog što mi je glavni utisak filma. U osnovi svega je čedomorstvo. Ako su deca naša budućnost, ako su ona ono najbolje što možemo stvoriti, jasna je aluzija onda na najveće moguće zlo, na užasnu budućnost. Kada se priča zaokruži, zapravo celo ovo okruženje predstavlja glavu nekog ko je takvo zlo i učinio. Umesto dece koja donose svetlost, maštu, bajke, mi vidimo ruiniranost, bezizlaznost, bezvrednost, ružnoću, mrak. To jezivo zlo koje je u osnovi filma je zapravo oduzimanje svega dobrog u čoveku i na svetu. To što svi čuju dečiji plač je zapravo plač budućnosti koju nemaju, koju su sami ubili. 

Vidim da se po forumima pa i na imdb dosta pominje i to da se ne zna šta je T.T. Sindrom i zašto se film zove tako. Meni je to bilo prilično jasno. U jednom momentu imamo priču o T.T. Sindromu koji kaže nešto ovako: To se javlja u detinjstvu, rezultuje bolovima kod deteta a usled velikih bolova dete plače bla bla bla to vodi ka otuđenosti i psihičkim poremećajima. E sad, vratimo se na glavnu temu filma, tj ono od čega film kreće a to je užasni čin čedomorstva. Ona definicija T.T. Sindroma pominje bol u detinjstvu. I jedno i drugo su dakle užasi koji odrasli čine deci. Nemarom i lošim odnosom prema deci odrasli od njih stvaraju osobe koje se plaše. Nanošenjem bola takve osobe misle da će ih svako kazniti na surov način za svaku grešku koju naprave. Oni obično odrastu u psihički nestabilne i otuđene osobe. To pokazuje i ova definicija T.T. Sindroma. 

Moguće da ljude buni što se u jednom momentu na kraju tog objašnjenja T.T. Sindroma ispostavlja da to nije tačna definicija već izmišljena. E tu je ovaj film mene ponovo kupio. Koliko se sranja dešava oko nas, koliko puta vidimo decu koja su naterana da prose, decu koja su gladna, koliko puta prolazimo pored ljudi koji tuku svoju decu, koliko puta vidimo nasilje svuda oko nas - i koliko puta okrećemo glavu od toga i poričemo da to postoji? Scena u kojoj se priča o tome da T.T. Sindrom nije to što se prodaje ne budi pitanja šta zapravo predstavlja taj termin - ta scena zapravo udari šamar.  

Zaokruživanjem priče je film svakako dobio na kvalitetu. Dotakao je nešto što su klasični horori dostavljali. Još jednom, veliki naklon Zečeviću zbog hrabrosti i da se bavi ovom temom i zbog toga što je uspeo nešto da nam kaže horor filmom. Iako je pomalo preterao, uspešno je izmiksao mnoge horor podžanrove i podsetio na mnoga remek dela. Ne smatram ovo epohalnim ostvarenjem već hrabrim. Zajebite na godinu dana Radoše Bajiće, Šotre i slične šarenjake. Dajte hororistima samo godinu dana šansu da pokažu nešto. Možda bi danas o T.T. Sindromu pričali kao o jednom tek solidnom filmiću među gomilom sjajnih domaćih horora. Ovako on je jedan koji samo pokazuje da umemo i drugačije.

Zanimljivosti:
Film je prikazan na preko 20 internacionalnih festivala

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

We Are What We Are (2013)

Kod nas nazvan: To Smo Šta Smo
Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Jim Mickle
Glumci: Bill Sage, Ambyr Childers, Julia Garner ...

Priča:
Parkerovi, odbojna porodica koja poštuje drevne običaje ulaze u probleme posle smrti supruge i majke. Devojke moraju da preuzmu veliki deo tereta na sebe i obaveze koje nisu uobičajene za normalnu porodicu.

Moj osvrt:
Srž priče je zapravo vera. Ne mislim vera kao religija, već sveobuhvatno vera kao tradicija, običaj pa i religija. Tu ova priča ima solidno pokriće. Postoje stvari koje radimo upravo iz toga što verujemo da će nam to doneti sreću ili što na taj način izbegavamo nesreću. Neko drugi bi nam rekao da je to umišljeno ali to je stvar svakog od nas. Ako smatraš da ti to pomaže, verovatno te ti postupci čine rasterećenijim, pa makar stavljao prste u zadnjicu a potom iza ušiju pa na nos. Zašto to radiš? Zato što ti donosi pozitivnu energiju. Sa druge strane imamo i pravila koja su nasleđena ili zajednička. Nešto od toga je i "pomeri se s mesta". Vi koji ste vernici, kada ulazite u crkvu, krstite se. Zašto? Zato što je to pravilo i zato što je to simbol onog u šta veruješ. O tome pričam. Ako uzmemo tradiciju koja se nasleđuje, ako uzmemo veru koja ne samo da je jača od svih navika i običaja već ih ona i diktira, onda imamo odlično pokriće za ono što vidimo u filmu, bez obzira koliko to bolesno bilo.

Sada se vi pitate šta je to tako karakteristično za ovu porodicu. Mislio sam da vam ne govorim jer je tzv. spoiler ali mislim da je to veoma jasno posle nekih 10 minuta filma. Istom temom se bavi i simpatični Ravenous. U pitanju je naravno kanibalizam. Veliki problem imam što nisu bolje krili tu priču. Jednostavno ne volim kada misle da kriju nešto a šibaju sa aluzijama na sve strane. Nije ovo nešto tipa Usual Suspects ili Shutter Island da iako otkrijete glavnu priču, možete da uživate u prokleto odličnim filmovima. Pored tolikog aludiranja to forsirano skrivanje oko čega se vrti film mi je pomalo išlo na nerve. 

E sada, ako pogledamo upravo religije, sve one se zasnivaju na nečemu velikom i upečatljivom. Hrišćanstvo ima Isusa, Islam Muhameda, Budizam Budu itd. Sve su to likovi sa opasno velikim pričama i propratnim legendama. Ako na njima, njihovim stavovima i učenjima zasnivaš svoje stavove, to je ubedljivo. Međutim, ova priča me nije ubedila da ima tako jaku pozadinu za tradiciju koju nam prodaje. Potrudili su se da nam serviraju neku užasavajuće jezivu priču iz prošlosti ali misilm da su nas time malo smatrali idiotima. Umesto ljudske reakcije servirali su nam nešto što pokazuje da smo mi životinje i da ne razmišljamo ni o čemu. Ne mogu da prihvatim da je čovek spreman na užasavajuće odluke bez da ih dovede u pitanje, bez da razmišlja o razlogu zašto bi to radio. Drugo, ne možeš svoje verovanje da zasnivaš na ovome. Recimo, mnogima su u Prvom Svetskom Ratu spašeni životi tako što se marširalo preko Albanije. Ja ne vidim da mi sad poštujemo tradiciju tako što svake godine marširamo preko te susedne zemlje. 

Ok, u svom verovanju ćeš svakako biti slep za neku drugu opciju. Možda ćeš čak i isključiti razum i neće te zanimati to što čačkanje pozadine nije kulturan gest. Problem je to što ti to sam ne vidiš. Ti ne procenjuješ tvoj gest kroz opšte dobro već kroz ono u šta veruješ. Ovim što rekoh ipak dajem opravdanje što je iskorišćen šokantan događaj da se od njega stvori tradicija. Moglo bi ovo da bude dobro opravdanje da sam taj događaj, koliko god bio šokantan, nije preterano umobolan. Uz malo više pažnje, ovo je mogao biti opasan film. Što je najgore, nije mu mnogo falilo ali na određenim mestima su jednostavno napravili velike greške. 

Dve stvari su ovde odrađene sjajno. Pre svega imamo atmosferu. Konstantno je oblačno, na početku filma je čak i poplava. Ceo film je zbog svega toga prilično tmuran. Nije to samo nešto što bi trebalo da bude kao mali dodatak u filmu. Generalno, ovo je leglo u celu priču savršeno. Sama tema je mračna, sve je neverovatno crnilo i bedak. Ovakva atmosfera samo doprinosi svemu tome. Na samom početku filma, kada se radnja sporije odvija, ta atmosfera je prilično mučna. Druga stvar je već vezana za samu temu kanibalizma. Da li zbog toga što sam Ravenous gledao davno, ovo mi je leglo mnogo teže. To mislim u smislu da je scena večere prilično gadna. Što je najgore, ne vidimo ništa eksplicitno tu ali nekako su uspeli dočarati tu gadost na najbolji mogući način. Verujte mi, nije svejedno kada gledate ovako nešto.

Veliki problem u filmu osim predvidivosti su i nelogičnosti. Zamislite malo mesto od stotinak ljudi gde svako zna svakog. Zamislite da u tom malom mestu nestane troje ljudi za 2 godine. U mom selu od 5000 ljudi, od mog rođenja do dana današnjeg nestalo je 0 (slovima NULA) ljudi. Hoćeš da kažeš da u tako malom mestu ne bi skontao ko zapravo otima ljude? Onda lik koji je doktor, koji radi obdukcije pronalazi kost za koju sumnja da je ljudska. Hm, doktor koji vrši obdukcije ne konta da li je kost ljudska. I ta priča se muze opasno dugo. Zašto? Da mi ostanemo u dilemi? Da li zaista mislite da dilema postoji? Sem kraja je manje više sve predvidivo. Ima nekoliko iznenađujućih scena ali je ta priča o nestanku nekih osoba prilično providna. Vidi se sve, samo se čeka rasplet. I taj rasplet je mogao biti jeziviji s obzirom na užasnu sudbinu jednog čoveka. 

Na kraju o kraju. Složiću se sa većinom koja smatra da je kraj ovog filma opasan šok. Prvo je vrhunsko iznenađenje. Drugo je jezivo i bolesno. Treće je snimljeno sjajno i efekti su odlični. Ali ima i ono četvrto. Gledano sa strane priče, sa strane kvaliteta, sa strane logike, simbolike i poruke, taj kraj lagano baca film u prosečnost. Vraćam se opet na veru i tradiciju. Poći ću od sebe kako bi moji argumenti imali veću vrednost. Kada te vaspitavaju da veruješ u nešto, verovaćeš jer si vaspitan tako. Kao klinac sam poštovao sva ta verska pravila. Odrastanjem sam video da se ne pronalazim tu, da imam problem sa svim tim. Zašto bih lagao i sebe i druge da sam nešto što nisam? Ja želim da budem ono što osećam ali isto tako poštujem svakog ko ima potpuno drugačiji stav. Ceo prokleti film se radi o bežanju od tih običaja, od te jezive tradicije koju vidimo, o traženju izlaza. I šta nam na kraju kažu? Ne samo da ne možeš da pobegneš od toga, večno si zarobljen time. Ček ček ček. Znači niko ne može da doživi otkrovenje? Niko ne može da shvati da zapravo veruje u nešto? Niko ne može da bude izneveren? Zaista? Mislim prodaješ mi jednu priču samo da bi na kraju rekao da je sve to maska. Kao nema šanse da promeniš mišljenje, nema šanse da shvatiš da grešiš? Onda sam i ja trebao da dignem ruke. Ionako smatram da su 99% novih horora teška smeća. Zašto bih verovao da može neki od njih da me ubedi u suprotno.

Zanimljivosti:
Vrata od tamnice imaju rešetke na prozoru, međutim kad god je snimano kroz njih, rešetke su uklanjane.

Naj scena:

Pitanje. Čisto zbog drame. Mogla je scena nositi mnogo više da smo dobili odgovor.

Moja ocena: 5/10

3 Days to Kill (2014)

Kod nas nazvan: 3 Dana Za Ubistvo
Žanr: Akcija | Drama | Triler
Režija: McG
Glumci: Kevin Costner, Hailee Steinfeld, Connie Nielsen...

Priča:
CIA agent koji umire pokušava da se poveže sa ćerkom koju je davno napustio. Ponuđen mu je eksperimentalni lek koji ga može spasti. Uslov je da izvrši svoj poslednji zadatak.

Moj osvrt:
Znate li one filmove koje odgledate i kažete da niste videli ništa epohalno a opet ste zadovoljni onim što ste videli. 3 Days to kill je upravo takav. Ima ovde svega i svačega, solidnog humora, akcije, preterivanja, solidno napravljenih likova, očajno napravljenih likova, patetike ali i fine drame. Druga stvar je ta što sam potpuno pogrešno protumačio o čemu se ovde radi. Očekivao sam samo akciju a ovo je više drama nego akcioni film. Takođe, iako nije navedeno, ovo je sasvim solidna komedija. Bila je priča kako je ovaj film sniman u Beogradu. Jeste, ali su u Beogradu smešteni prvih pet minuta filma. Možda i bolje. U Coriolanusu sam samo zverao da prepoznam okolinu i likove. 

Da odmah krenemo na ono centralno a to je drama. Priču u kojoj roditelj koji je davno napustio dete pokušava da se iskupi mrzim iz dna duše. Razlog za to je što niko nikada nije uspeo da napravi tu priču a da se razlikuje od drugih, niti je neko napravio tu priču tako da vas uključi i poveže sa likovima. Ta priča vas odbije od likova i konstantno vas nervira. Ova je počela isto tako. Ali tu postoji jedna caka. Recimio da negde vidimo elemente kako bi ta priča trebala izgledati. Krene ovo sa kao nekom odbojnošću i završi se povezanošću likova. To smo i očekivali. Ali sam tok te priče nije patetičan. Zaslužan za to je Kostnerov lik koji je napravljen na zanimljiv način. Reakcije, dijalozi, odluke, sve je to na mestu. Nema prekenjavanja od nekog kajanja zbog odluka koje su dovele do toga da ga posao odvoji od porodice. Jeste mu žao što nema normalan odnos sa ćerkom ali nema patetisanja. Njegov posao je ono što najbolje zna. 

Za to što mi je cela ova priča bila ok, zaslužni su određeni detalji. Recimo kada prave priču o roditelju koji posle toliko vremena želi da se poveže sa svojim detetom, svi rade neku varijantu iskupljenja za propušteno vreme. Svi su kao svesni grešaka i pokušavaju da se iskupe. Neću to. Ovde je stvar u tome što lik samo želi da provodi naredno vreme sa svojim detetom. Ne možeš nadoknaditi propušteno. Nisi bio tu u vreme kada si trebao biti. Radi ono što sada znaš. E to shvatanje šta si propustio i šta si trebao preneti na svoje dete, to mi se prilično dopalo. Za svoje dete svakako želiš najbolje i želiš mu preneti najbolje od sebe. Ne mogu da zamislim koliko poražavajuće shvatanje može da bude kada uvidiš da tvom detetu fali nešto što si ti upravo mogao da mu daš. 

Druga stvar koja mi se svidela je efikasnost glavnog lika. Recimo imamo From Paris With Love sa Travoltom gde prilično buckast Džontra skače i izvodi akrobacije koje očekujete samo od najboljih gimnastičara. Ne treba mi takvo lelemudanje u filmu u kom imam veterana. Ovaj lik je odličan na obaraču i te sukobe rešava brzo i rutinski. Drugo, samo šibanje kao deo akcije je takođe kratko ali opako dobro. Ne mogu da očekujem od Kostnera da prikaže borilačke veštine. Realno, nije to znao ni kao mlad. Ali upravo pokazuje ono što ovi agenti treba da imaju. Efikasan način da u sukobu rešiš problem. 

Neozbiljnost u akciji je nekako bacila akcenat na dramu ali i stvorila komediju. Mislite li da je to mana? Ooooo ne. Upravo ta ležernost i neozbiljnost su od ovoga napravili dopadljiv film. Kada akcija zaista treba da bude akcija, ona to zapravo i jeste. Kratko traje ali je prilično zadovoljavajuća. Baš kad poželite da glavni lik pobesni on to i učini i polomi par odvratnih njuški. U drugim slučajevima se ovo pretvori u neku ludu komediju sa dopadljivim likovima. Umesto da gledamo mučenje likova koje Kostnerov lik zarobi, mi tu gledamo blentav humor što opet dođe dobro. Mislim svakako mi je to u ovom slučaju zanimljivije nego nekakva surovost. Šta će mi surovost nad nasumičnim likovima koji su eto tamo neki zlikovci. Surovost se sprovodi kada želimo da vidimo osvetu. Ovde je nema. Takođe, ovom neozbiljnošću su odlično prikrili prejadnu priču vezanu za akciju koju glavni lik sprovodi. Ta priča je toliko nezanimljiva i nebitna da ju je nemoguće komentarisati. 

Ono što mi se nikako ne dopada je Amber devojčica. Čuj ne dopada, fizički je odmor za oči. Ništa lepše na ovom svetu od žena nema, to nije sporno. Ali ne vidim njenu funkciju ovde osim da bude neko na čiju pojavu muškarci treba da zinu. Van uloge vezane za glavnog lika ja ne vidim njenu svrhu igde. Na sve to, koliko god se trudila, Amber ostaje prilično žalosna glumica. Ok, smešan je ovo film, ne tražim sad da mi izvodi Meril Strip glumu, ali čoveče, prestani da izgledaš kao da poziraš na crvenom tepihu. Upravo ona je deo cele te priče kojoj ne treba pridavati pažnju. 

Dopada mi se i što je glavni lik postavljen kao potpuna suprotnost svim današnjim akcionim herojima. U većini scena imamo sve suprotno od onog što očekujemo. Taj antiklimaks deluje kao prilično dobar izbor. Prvo, ovaj lik ne odbija metke već pucnjave završava brzo. Drugo, ne izvodi akrobacije već jednostavne i nadasve efikasne udarce. Treće, ne ostavlja bez daha sve žene po filmu već izgleda kao svačiji sused. Treće, ne pleni samouverenošću u svakoj situaciji već samo u svom poslu. Četvrto, za razliku od svih tih plastičnih heroja, ovaj barem ima ličnost. Peto, ne vozi opasna kola i luduje ulicama već vozi ljubičasti bicikl. Šesto, tumači ga Kevin Kostner a meni je on opako simpatičan lik. I osmo, zaboravio sam sedmo. 

Da sumiramo. Ovo je onaj film koji će vam biti zabavan dok ga gledate ali ga nećete ponavljati i nećete ga pamtiti dugo. Ponudio je nešto malo drugačije ali je zadržao standardne boljke čisto da ne iskoči kvalitetom. Likovi su i dobri i loši, gluma je i dobra i loša, akcija je zadovoljavajuća, humor solidan, drama povremeno dopadljiva a ponekad patetična, Kevin Kostner je i dalje faca, Koni Nilsen i dalje prelepa. Dovoljno za solidnu zabavu.

Zanimljivosti:
U jednom momentu Vivi kaže "We're almost there Ethan. Kill The Wolf," i tu se vidi problem sa audio sinhronizacijom. U jednom momentu Itan kaže da je kupio kinesku hranu a kasnije se vidi da jedu Nigiri Suši što je japanska hrana. Hotel u Beogradu i Tvrđava su na različitim stranama grada. To znači da bi Itanu i Albinu trebao barem sat vremena da trčeći stignu sa jedne na drugu stranu. U jednoj sceni Itan koristi sitninu za telefonsku govornicu. Govornice u Beogradu ne primaju sitninu već karticu.

Naj scena:

Vožnja

Moja ocena: 6/10

The Green Mile (1999)

Kod nas nazvan: Zelena Milja
Žanr: Drama | Fantastika | Misterija | Kriminalistički
Režija: Frank Darabont
Glumci: Tom Hanks, Michael Clarke Duncan, David Morse...

Priča:
Životi zatvorskih čuvara se menjaju nako dolaska novog zatvorenika koji je osuđen na smrt zbog silovanja i ubistva dve devojčice.

Moj osvrt:
Do sada sam pisao o nekoliko Darabontovih filmova. Shawshank Redemption je nesumnjivo remek delo. The Majestic je obogaćena patetikom, rutinska gluparija za popravljanje raspoloženja ljudi kojima nije muka od tih rutinskih gluparija. Buried Alive je simpatično hororče sa par opakih ideja. Svakako bolji od prehvaljene idiotarije od Buried sa Rejnoldsom. The Mist je još jedan masterpis sa opakom simbolikom na ljudski strah od nepoznatog. I dolazimo sada i do Green Mile. The Mist je nešto simboličniji nego Green Mile ali prednost Zelene Milje je u tome što nam daje nešto neuporedivo veće od ljudskog straha. 

Prvo što mi je zapalo za oko, tačnije uho je način na koji se optuženi Džon Kofi obraća Polu (Tom Henks) koji je vođa grupe policajaca. "Yes Sir Boss" je nešto što bih od optuženih očekivao samo u momentima sarkazma. Sa Sir mu odaje poštovanje, sa Boss uvažava njegov autoritet. Nije to bitno samo zbog obraćanja već zbog sledećih stvari. Kada je neko ne samo osuđen već optužen za bilo šta, svi ga dočekuju na nož. Nije bitno da li smo sigurni da je optuženi/osuđeni kriv za ono što je učinio, mi tu krivicu smatramo definitivnom. Zato mu se i obraćamo kao smeću ponižavajući ga, povređujući ga i fizički i psihički. Džon Kofi se kao optuženi ne brani, Džon Kofi ne napada, Džon Kofi pokazuje veliko poštovanje. Zašto se onda prema njemu ne postaviti neutralno? Mislim, osuđen je na smrt, zašto bi mu trebala dalja osuda, pogotovu ako se ne zna da li je zaista kriv. Veliko pitanje je i zašto on ne pokušava da se odbrani? Odgovor dobijate na kraju. 

Druga zanimljivost je da se Džon Kofi plaši mraka. Nema tu puno mudrovanja. Zna se šta tama i mrak predstavljaju. Nije to neki epohalan momenat u filmu ali je ubačen da doda malo svetlosti na osuđeni lik i da povučue gledaoca da razmišlja o njegovoj krivici. Lako je presuditi nekom ko je već osuđen, ali treba biti siguran. Šta ako shvatimo da smo pogrešili, a bili smo najglasniji kada je neko blaćen i ponižavan? Šta ako smo ga sami osudili? Onda smo mi u tom slučaju ti koji su povredili nekog ili ga naterali na nešto mnogo gore. Moguće je da smo nekom tako upropastili život. Zapitajmo se onda, zašto nama ne bi neko sudio kada mi smatramo da možemo suditi drugom? Ako smo svesni nečije krivice, ako tu nema dilema, onda možemo pričati o nečemu drugom. Ako je šteta materijalna, to je verovatno nadoknadivo. Međutim, ako je nečija krivica u tome što je nekom oduzeo život, ne postoji način da se taj čovek kazni a da šteta bude nadoknađena. 

Problem je što se pravda poistovećuje sa osvetom. To su dva potpuno različita pojma. Kada je osveta u pitanju, onaj ko se sveti ne želi da onaj kome se sveti oseti isti bol, već veći. Recimo imamo ljigavca Persija koji ne može da istrpi verbalni napad i sveti se na najsuroviji mogućni način. To je ljudska priroda koju ne možeš da naučiš da shvati šta je učinio, to je ista ljudska priroda koja ne ume da prašta ni najmanje gluposti. Većina ljudi su vernici. Vera propagira praštanje. E tu su ljudi pokazali svoju prirodu. To "praštanje" konstantno promovišu u svojim verskim ratovima. Time što su sebi dali veća prava nego što smeju da imaju, izdali su ono u šta govore da veruju. Ima li glupljeg razloga za osvetu od razlike u mišljenjima. Ako vam neko nanese bol a uzvratite mu istom merom, koja je razlika između vas i njega. Osveta neće popraviti nanesenu štetu. Osveta će verovatno doneti i nove štete. Ali postoji jedna caka tu - osveta možda može sprečiti i neke naredne nemile događaje. 

Prvo imamo Kofija kao iscelitelja i dobročinitelja. Međutim kasnije vidimo da i on kažnjava. Ok, ako gledamo površno, reći ćemo da je neka poetska pravda zadovoljena, ali ako smo verovali da Kofi nije ubica, zašto se onda ovo dešava? Zbog onog što sam napisao na kraju prošlog pasusa. Zašto Kofi nije iskoristio celu tu situaciju da se spase? Mogao je ubediti policajce da ispitaju slučaj. I na to odgovor dobijete na kraju. Kada su isceliteljske moći ovog čoveka u pitanju to je još jedna stvar koju je Kofi mogao da iskoristi da se spase. Zašto nije? Zašto mu je toliko bitno da spašava druge? Zašto nikada ne priča o svom bolu već samo o tuđem? Zašto ne traži ama baš ništa za čuda koja donose sreću drugima? Zašto ni jednog momenta ne plače nad svojom sudbinom već nad sudbinom drugih? 

Zbog svega navedenog, lako bi mogli da optužimo Kofija da je sam kriv jer ne želi da se spase, iako to može učiniti. Da li je baš tako? Ako vam neko pokaže neizmernu dobrotu, ako neko svojim postupcima pokazuje kakav je bez da njima pokušava da se pravda, ko je onda taj ko treba da spase ovog čoveka? Da li onaj što uviđa njegovu čovečnost i dobrotu ili i dalje treba da ćuti i čeka da Kofi sam sebe oslobodi. Zašto bi se neko pravdao ako nije kriv? Treba da se pravdaju oni koji nevinog čoveka optužuju. Njima treba objašnjenje zašto čine to što čine. Problem je što se od njih to ne traži. To su zli ljudi, ljudi koji ne žele da vide više od onog što vide misleći da je u njihovom vidokrugu sav svet koji je potrebno poznavati. Koleginica sa posla koja je inače i psiholog mi je jednom prilikom rekla: "ako se pravdaš - kriv si". Uz onaj glavni razlog o kom ću na kraju, kontam da vam je i ova rečenica dala deo odgovora. 

U svemu moramo da uvažavamo drugu stranu. Pazite, jedna je stvar krivica za neko delo. To je u redu. Ali ako je neko kriv za jedno delo, zašto mu oduzimati druge stvari. Da je npr. Borislav Pekić osuđeni serijski ubica, da li bi to značilo da više nije veliki pisac? Krivica se ne prenosi na sva dela. Problem je što ljudi postupaju upravo suprotno. Ako neko načini milion dobrih dela, sve se to potire pod jednim lošim. Ako čovek ima gomilu uspeha, sve to pada u vodu pred jednim neuspehom. Moraš da uvažavaš drugu stranu bez obzira na sve. Vi koji ste gledali ovaj film, mislili ste da su scene sa mišem tek puka zabava? Ako pogledamo stražare (osim izbljuvka Persija) oni su pokazatelj kakvi ljudi treba da budu. Zato i jesu predstavljeni kao mala grupa. I kako reaguju kada se pojavi miš? Malo čuđenja je tu i malo zabave ali glavna stvar je da malom mišu odaju priznanje zbog hrabrosti koju pokazuje. Kako to kada je miš štetočina koju treba istrebiti? Dozvolite ne ljudima već svetu da vas iznenadi prijatno. Ne isključujte nikog zbog jedne mane, problema i greške. Jasno je kao dan da to nekada neće biti u skladu sa vašim osećanjima. Ljigavog Persija bi svi verovatno izbacili kroz zatvoren prozor, ali i njemu ukazuju poštovanje i šansu koju verovatno i ne zaslužuje. 

E ta ljiga od Persija zapravo predstavlja većinu ljudi. To su oni koji lako sude i presuđuju, koji sebi daju veliku ulogu ali nikada u pravoj akciji već u mudrovanju, koji su u svojoj glavi nedodirljivi, iz kojih izbija egocentričnost i narcisoidnost. To su oni koji "znaju nekog", oni koji sanjaju moć a žive laž, to su oni kojima je svaka pobeda istorijska a istorija prazna. Nemoguće je izlečiti se od takvih jer takvi obično vladaju. Nemoguće je postaviti ih na pravo mesto jer umesto jednog dolazi drugi. Sve što normalni ljudi mogu je da rade na popravljanju brljotina takvih, da svojim radom doprinesu i potru sve greške drugih. Ako ti smešni likovi crv u jabuci, ovi drugi treba da se potrude da crv ne buši na sve strane. 

Zašto je Kofi samouveren kada izvodi svoja čuda? Zato što uspeva da raspozna dobro od lošeg. Nije to lako i teško ko može da izvede tako nešto. Recimo neko koga srećete svaki dan na ulici, ko vam izgleda kao potpuni dobričina, može da krije nešto mračno. U svom neznanju vi ćete imati uvek onaj utisak koji ste stekli o njemu. A recimo ako viđate tu istu osobu a znate šta je učinio, iako potpuno isti čovek, ovog puta će vam delovati kao najgora moguća osoba. Fazon je u tome što mi ne možemo da znamo ništa o nekom ali smo obavezno spremni da sudimo o njemu bez tog znanja. Kofi je svestan svega toga. Sada zamislite osobu koja na taj način kroz ljude upoznaje sve lepote, svu dobrotu, ljubav, osmehe, radost. A sada zamislite svo zlo koje vidi u ljudima. Sva ubistva, silovanja, mučenja, prevare, krađe, smicalice, laži. Kako neko ko može da vidi dobrotu i da vidi kako ta ista dobrota nestaje može da se oseća? A on nikada opet ne priča o sebi. Zašto? On ne zna kako zna šta će se desiti iz prostog razloga što mu to ne treba. Ali zna da raspoznaje dobro od lošeg i zna šta treba da čini. Kako?

Još jedna tema kojom se ovaj film bavi je prolaznost. Prvo imamo to jezivo shvatanje da ljudi koje volimo neće zauvek biti pored nas. Onda počnemo da vrednujemo svaki momenat koji provodimo pored njih. Nikada naravno nećemo biti zadovoljni, uvek ćemo se pitati da li smo više vremena trebali posvetiti nekom. Potom imamo strah i za sopstveni život. Što bi Queen rekao Who wants to live forever ("Ko želi da živi zauvek") Zelena Milja daje savršen odgovor na to. Uz prvog Highlandera ovo je najbolja slika celog prokletstva ali i lepote dugovečnosti. Lepe stvari su što ćeš proživeti i videti beskraj čuda koje vreme donosi. Loša strana je da ćeš videti smrt svih koje voliš. Ne postoji samo dobra ili loša strana svake odluke. Postoji ono što odlukom dobijaš i ono što si spreman da izgubiš. 

Ostadoh vam dužan odgovor na glavno pitanje. Odgovor je i više nego jednostavan. Džon Kofi predstavlja onu savršenu dobrotu. Dobrota ne traži ništa za sebe, dobrota ne traži nagradu niti zaslugu. Njoj drugi treba da odaju poštoavnje. Dobrota je nešto što se pruža bezuslovno. Ona se ne sprovodi planski. Nema odgovora na pitanje zašto je neko dobar i zašto dobar postupa tako. On razlikuje dobro od lošeg i postupa u skladu sa onim što predstavlja. I bez obzira što je dobrota prikazana, malo ljudi će je ceniti. Ono što je najodvratnije, tu istu dobrotu će mnogi osuditi, da li zbog nje same, da li zbog ljubomore ili nekog potpuno nebitnog razloga. Dobrota se ne isplati materijalno, zato dobre ljude neretko nazvaju glupim. Zbog toga se oni nekada stide da pokažu tu istu dobrotu. Osećaju se usamljenim, utamničenim. Dobrota je svesna svog zla koje je okružuje, zbog toga je mnogo ranjiva. I na kraju, dobrota je ta koja donosi čuda. Umesto da dobrotu stavimo na tron, ona je naša priča za jedan dan, za naslov u novinama, za promociju pogrešnih stvari. I onda se pitamo zašto je tako malo dobrog u ljudima.

Zanimljivosti:
Tom Henks je ostajao u ulozi kada god bi se Stiven King pojavio. Jednom ga je King pozvao da sedne sa njim a Henks je odbio ponudu uz obrazloženje da dežura. Majkl Klark Dankan (Kofi) je iste visine kao Dejvid Mors (Brutus) i nešto je niži od Džejmsa Kromvela(Mors). King smatra da je ovo najvernija adaptacija njegovog romana. Stražari nose uniforme ali u vreme u koje se film odvija, uniforme nisu korišćene. Kada Pol upoznaje Elejn sa gospodinom Džinglsom, miš bi trebao da ima barem 64 godine što je preko devet puta više od životnog veka prosečnog miša. Postojao je problem oko izbora glumca za Kofija. Brus Vilis je predložio Dankana sa kojim je glumio u Armagedonu. Henks je trebao da glumi i stariju verziju svog lika ali šminka nije uspela da dočara njegovu starost na pravi način. Preko 30 filmova je snimljeno po Kingovim romanima ali ovaj je jedini uspeo da zaradi preko $100.000.000 u Severnoj Americi. Poslednji film Debsa Grira. Muzika koja se čuje u staračkom domu je ista ona koja se čuje u čuvenom Letu Iznad Kukavičjeg Gnezda.

Naj scena:

Rukovanje

Moja ocena:9/10

Suay Laak Sai (2007)

Alternativni naziv: Sick Nurses
Žanr: Horor | Kriminalistički
Režija: Piraphan Laoyont, Thodsapol Siriwiwat
Glumci: Chon Wachananon, Wichan Jarujinda, Chidjan Rujiphun...

Priča:
Grupu sestara pohodi duh žene koju su ubili.

Moj osvrt:
Uželeh se malo dobrog starog horora. I šta sam onda trebao da uradim? Recimo da prelistam vaše preporuke. Ima tu vazda dobrih stvari kao i potencijalnih mina u najavi ali what the hell. Nisam hteo da uzmem nešto što sam gledao a što je masterpis, recimo Shining (čeka na novi tekst) ili genijalne Suspiria i Deep Red. Nisam hteo ni uzeti neku siguricu, recimo House Of Usher ili In The Mouth of Madness. Primenih dobar stari sistem "ofrlje" na neki od mojih horor filtera na imdb i gle čuda ispade film sa ludim nazivom. Tajland! Jea, nisam ništa gledao odatle. A zašto ne dati šansu nečemu što je prevedeno kao Sick Nurses. 

Na kakvu su samo siguricu išli ovde. Kao grupa ljudi ubije nekog pa se taj vraća kao duh, demon ili šta već da im stiska pastu od sredine, čepa po kurijim očima, soli kafu, 'ladi sarmu, peva Georgijeva dok ne odluče da se samozapale, odseku sebi glavu sekirčetom ili skoče u čašu vode sa Ajfela. Manje više, uz neke detalje i detaljčiće, to je sadržaj celog filma. Zato kažem da je ovo sigurica. Vidite razlog pojavljivanja duha i onda gledate osvetu od sat i nešto malo minuta i to je to. Mislim, postoje još neki "sočni" detalji priče ali nemaju naročito bitan efekat osim šoka i/ili iznenađenja. 

Film pokušava da se igra sa odnosom između žena i muškaraca i žena i žena i muškaraca i muškaraca ali mislim da to radi na pomalo glupav i pomalo uvredljiv a nadasve ljigav način. Ok, u srži svega i jesu ti odnosi. Oni su doveli do tragedije. Iako sve to deluje malo verovatno i dosta šuplje, mogu čak i da prihvatim celu igru. Ebi ga, ako nisi spreman zbog ljubavi prema nekom da uradiš svašta, kontam da nisi ni voleo kako valja. Ne mislim ovo na patetičan već na realan način. E sad, pitanje je da li taj što voli ima barem dva grama mozga ili je samo sila prirode obdarena šupljinom u glavi i mudima da uradi nešto veoma glupo (bez obzira da li je reč o ženi ili muškarcu). Zašto mislim da je ovo glupo? Zato što ide na kartu ljubavi žena prema jednom muškarcu a sve te žene ne ostavljaju utisak naročito bistrih osoba. Ček, imaš pešes medicinskih sestara i sve su slično okrnjenog intelekta? Pazi, ok je ako se šališ na račun žena, muškaraca, bradate žene, naše fudbalske sakatosti, ali opet u svemu tome treba da imaš meru. 

Druga stvar koja mi smeta je to što je svaki kadar kao iz predigre u "erockim" filmovima, da ne kažem pornićima. Sranje, upravo sam to rekao. Ali dobro, barem simpatične pretrage ulete na ovaj blog. Mogu samo da zamislim šta pomisli lik koji je tražio seks između čoveka i ovce i uleteo na prikaz nekog od filmova. Garant je predugo čekao na akciju pa opalio kečeve na gomile klasika. Šta znam, možda traži čova nešto mlađe i prljavije pa mu je Dobar, Loš, Zao previše zastareo i čist. E pa ovo je onda filmić za njega. Ovde svaki kadar akcentuje žensku lepotu i obline. Čoveče, šta god da se dešava, bez obzira da li je scena ozbiljna, da li ima uticaj na bilo šta, mora da se prenese ta konotacija. Prosto mogu da zamislim petnaestogodišnjaka koji ovo gleda i balavi dok igra džepni bilijar. Kontam da je ovo prešlo u neki soft-porn da bi imalo i više uspeha i više kvaliteta. Ako su već nagoveštavali toliko, mogli su nam dati barem nešto da vidimo. Čoveče, sat vremena sevanja polugolih devojčica, njihovih stomaka, nogu, gaćica, podvezica i čega već, ni poštena guza niti sisić se nisu videli. Vrhunac svega je to što se jedna od njih tušira i pere kosu potpuno obučena. Kontam da je to najidiotskija scena tuširanja još od kad je onaj nesrećni Daničić (pretraži na Youtube ako imaš jak stomak) došao na ideju "hej, zašto ne bih skoro potpuno go snimio pesmu posvećenu mojoj najdražoj i okačio je na youtube da svi vide koliko je volim i kako sam romantičan dok u gaćama šetam džukca". 

Imamo jednog, ustvari dva mužjaka u filmu. Nije najsrećnije ni kako je tzv. jači pol prikazan. Prvo, anemični lepotan od doce je tu neki srcelomac. Baš tako. Mi muškarci nikada ne činimo sranja zbog žena. Nikada nismo bili toliko zatreskani da bi pravili budalu od sebe. Na docu se loži po mom broju 7 (slovima SEDAM) lepolikih sestara manekenskog izgleda i pornićkog nastrojenja. On je naravno strogo cool i ne balavi ni na jednu od njih. Ma da, svi mi muškarci smo neverovatno cool, hladni, srcelomci i krijemo svoju gej stranu. Op op, gej stranu. Nisam li to napisao na glas? Znate da nemam ništa protiv bilo kakve seksualne orijentacije ali imam protiv onih koji su budale. E scenaristi su budale koji su uspeli da uvrede svakog.

A kad je duh u pitanju, mnogo bolji je kada se ne vidi ili kada mu se vidi senka. Od nagoveštaja i senke verujem da bih napunio gaće od straha. Ovako da vidim takvog duha verovatno bih je pitao "Zašto se mažeš imalinom koji đavo? Zašto se ne ošišaš? Ja bih od tolike kose popizdeo, majke mi?" Fora sa dugom kosom je bila sjajna kada ju je Ringu uveo, Ju-On obradio i to je to. Kasnije je postala izlizana kao štapić kad završite sa "rumenkom". Mislim nije ovo loša šminka ali ja tu ne vidim duha. Vidim strašilo od žene. Tako da će vas nagoveštaj ili samo senka možda uplašiti. Ovo ostalo teško. 

Pravi se tu neka simbolika kada dođe do krvave osvete. Kao svaka od devojaka ima neki trip. Jedna je bulimična, druga želi da ima savršeno telo, treća nije strejt (kao i četvrta), peta luduje za krpicama, šesta bi da je oplodi Željko Joksimović. Mislim ok, sve su to mogući i realni tripovi. Ovde su se potrudili da egzekucije budu u skladu sa ovim tripovima. Niti su mi ti tripovi naročito bitni, niti su mi te egzekucije tu donele neki "tako ti i treba skote" momenat. Ko voli brutalnosti, kasapljnenja, gadosti, može ovde naći ponešto. U suprotnom ne vidim razlog da se ovome posveti vreme. Krije se tu kao neki bolesni obrt što je ok boleštine radi ali cela priča jednostavno ne drži vodu. Opet, ko voli bolesne priče i one gadosti svakako će biti zadovoljan ovim. Recimo neko mi je peporučio onaj Train koji sam komentarisao. Ili recimo drugi deo Hostela. E ovo je film za poklonike tog totalnog splačinavljenja bez ikakvog smislenog sadržaja. Ovde ima nekog nagoveštaja smislenosti ali nije mi se dovoljno dojmilo među silnim glupostima. I dalje mi se gleda neki hororčić ali sad ću žestoko da pripazim šta biram.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni simbol krsta pada sa bolnice i kotrljajući se ubija devojku. Ceo kraj filma je morao biti izmenjen zato što je po proceni ta scena bila previše simbolična zbog krsta. Lik je morao da preživi tu situaciju.

Naj scena:

Prvo pojavljivanje duha

Moja ocena: 4/10