Free Birds (2013)

Kod nas nazvan: Ćurke na Slobodi
Žanr: Animacija | Avantura| Komedija | Porodični
Režija: Jimmy Hayward
Glumci: Woody Harrelson, Owen Wilson, Dan Fogler...

Priča:
Dve ćurke potpuno drugačije naravi moraju da prebrode razlike i udruže se kako bi promenile tok istorije i sklonile ćurku sa prazničnog menija.

Moj osvrt:
Kada praviš animirani film, obično moraš da zadovoljiš sve uzraste. Možeš da serviraš fazone za odrasle preko kojih će klinje preći a uvek ideš na gegove koje će sve nasmejati. E sada, postoje stvari koje nipošto ne smeš da serviraš u animirani film koji je namenjen svim uzrastima. Recimo Ronal Barbaren je 100% namenjen odraslima i to je nešto što ne smeš prikazati klincima. Ćurke koje putuju kroz vreme nikako ne zvuče kao da su namenjene samo odraslima. Naravno da nisu. Sve ovo izlgeda kao standardni filmić koji treba da nauči klince lepim stvarima. Problem je što to nikako ne uspeva. Ako praviš animirani film za klince, ne smeš da iskoristiš smrt ljudskog bića kao jeftin fazon za jedan osmeh. Uopšte, ako serviraš smrt u animiranom filmu, moraš da budeš jako oprezan. Lion King je tu dotakao savršenstvo. Ovo ovde je teški bezobrazluk. Problem je što to nije jedina smrt u filmu. Druga je iskorišćena da se postigne neka patetična atmosfera.

Imamo dva lika a zapravo jedan. Glavni lik, kome glas pozajmljuje Oven Vilson je jedno veliko ništa. Jadan, nedefinisan lik koji služi samo kao suprotnost drugom liku. On nas kao vodi kroz ceo filmić i njegov lik treba da se razvije u pravom smeru i da pokaže kako u životu treba postupati. Malo sutra. Ništa od ovoga što sam video ne valja. Ljubavna priča koja se razvija oko njega je prejadna. Ne vidim da se on uopšte razvija kao lik niti shvata nešto. Imamo prelep lik koji se zaljubljuje u ovog jadnika. Zašto? Eto zato. Samo zato što je on glavni lik. Drugi lik, koji je zaista sjajan, vodi ovog smora od ćurana sa sobom. Zašto? Eto zato. Glavni lik je, zar ne? 

Što se tiče drugog lika, kojem glas pozajmljuje Vudi Harelson, on nosi ceo ovaj film na svojim ramenima. Prvo, on pokazuje da treba da radiš ono u šta veruješ. Njegova uverenja su takva da treba da štiti svoje jato, ali i da je svako dobre namere član njegovog jata. Voli takmičenje, ne preza od akcije, hrabar je, neretko i lud u toj svojoj hrabrosti. Savršeno parodira na gomile akcionih heroja iz filmova smao što je za razliku od njih prilično dopadljiv i vedrog je duha. Tu ćemo videti neki razvoj, videćemo rezultate truda, videćemo poštovanje koje ovaj lik svojim postupcima dobija. E to je ono što treba klincima da serviraš. 

Humora ima taman toliko da ceo film ne bude dosadan. Opet, većina scena sa Vudijevim likom su prilično dobre. Ostalo nije nešto što se pamti duže od nedelju dana. Što se tiče priče uopšte, ono što sam vam naveo i nije proizvelo neku zabavu. Tema je dan zahvalnosti a ne vidim ništa o tome. Ok, nisam Amerikanac, ne dotiče me puno, ali kontam da su morali više da se pozabave ovim. Ćurani putuju u prošlost i sreću druge ćurane. E ti drugi ćurani i njihova borba protiv ljudi su besramna parodija na Indijance. Ništa se tu ne vidi što bi trebalo da podseća na ćurke. Do vraga, ćurke su tako animirane da i izgledaju kao Indijanci. Isti su im običaji, isto oblačenje, isti stil, iste maske, ista sudbina. Ako već ćurke parodiraju na Indijance, zašto onda neka druga životinjska vrsta nije parodirala na ljude. to bi bila inteligentnija odluka. Ali ne, odlučili su se na ovako nešto i napravili bućkuriš. Rekoh, nisam Amer pa me ovo ne dotiče, ali da jesam, kontam da bih bio prilično besan na ovo što sam video. Epilog se tako jadno sprda sa nečim što je tradicija. Dan zahvalnosti je u Americi nešto veliko i svi znamo kao se tamo on obeležava. Ako mislite da to nije neka greška, kako bi se vi osetili da dođu i objasne vam kako šarena jaja ne treba da budu simbol uskrsa već lazanje, pica ili koka-kola. Tradicija je nešto što ipak treba da se poštuje. Može da se parodira ali ne sme da se vređa. 

Animacija je savršena. Mislim da odavno nisam gledao nešto ovoliko dobro. Priča je mlaka, sadržaj isto tako. Likovi skoro pa nezanimljivi. Lik kojem glas pozajmljuje Vudi Harelson je odličan, ali nije dovoljan da izvuče neki zavidan kvalitet samog filma. O usputnih likova vredi pomenuti jednog lovca koji kao da je animiran po Lemiju (Motorhead) i jednog ćurana koji je sa svojom frizurom i ubacivanjem reči "brother" u svaku rečenicu parodija na Hulk Hogana. Humora prilično manjka, moralisanje i mudrovanje je toliko već viđeno da ga nećete ni primetiti. Parodiranje je dobro samo kad je vezano za Vudijev lik, ostalo je loše ili čak vređa. Neoprostivo su prikazane dve smrti, sa jednom se sprda, druga je teško patetična. Sve u svemu jedan mlak filmić.

Zanimljivosti:
U filmu vidimo da se koristi dinamit, a on je tek ušao u upotrebu 250 godina kasnije u odnosu na vremenski period iz filma.

Naj scena:

Upoznavanje

Moja ocena: 5/10

À l'intérieur (2007)

Alternativni naziv: Inside
Žanr: Horor | Triler
Režija: Alexandre Bustillo, Julien Maury
Glumci: Alysson Paradis, Jean-Baptiste Tabourin, Claude Lulé...

Priča:
Četiri meseca posle smrti muža, žena kojoj se bliži porođaj je u smrtnoj opasnosti kada dobija neočekivanu noćnu posetu.

Moj osvrt:
Iskreno ne podnosim horore u kojim je glavna tema "kućno uznemiravanje". Razlozi za to su sledeći: (potencijalni) ubica ili ubice uvek mogu da vam uđu u kuću bez ikakvih problema pa sve da nemate ni jedan jedini ulaz u njoj. Naravno, oni će to uvek izvesti lagano, kretaće se po vašoj kući tako da ih nećete ni čuti. U vašoj kući bolje znaju raspored od vas samih. Ako niste u nekoj zapizdini bez ikog u blizini onda imate susede. Niko u susedstvu neće primetiti ni malo buke. Nikom ništa čudno neće izgledati, tako da je sve na vama. Na žalost i ovaj film boluje od toga. Ne u tolikoj meri kao prejadni Strangers ali i dalje ima gomile gluposti. 

Krenuh baš kritčki iako ovo nije katastrofalno loše kako je možda zazvučalo. U centru priče su dve žene. Jedna koja treba u skorije vreme da se porodi i druga koja joj upada u kuću. Sve što je vezano za tu ženu koja se pojavljuje u toku noći, donosi dobru dozu horora. Prvo, sama njena pojava je sablasna. Oblačenje, pokreti, izrazi lica, izgled, gluma, ponašanje sve je dovedeno do savršenstva. Deluje mi jezivije od svih karakondžula koje danas serviraju specijalnim efektima. Ono što smatram velikim problemom je to što je priča širena na više od ove dve žene. Svako mešanje sa strane je donelo gomilu idiotarija. U kuću ulaze tri NAORUŽANA policajca, šta mislite, da li im je uspelo da savladaju ovu ženu? Ok, kontam ja, ova žena je žestoko opasna ali čoveče, ako već hoćeš realnost, zajebi tu priču o nadmoćnom zlikovcu kome niko ne može ništa. 

Napetost je neprestana celom dužinom filma. Neverovatno zvuči ali čak i kada se idiotarije dešavaju napetost ne prestaje. E tu me je film iznervirao nekoliko puta. Izgradi se savršeno napeta atmosfera i onda se desi glupost. Prvo je ono što sam naveo, da se ova zla žena lako ratosilja bilo koga ko bane u kuću. Obično ovakvi filmovi sadrže gomilu kretenskih odluka likova. Ovde ima samo jedna očajna odluka ali očajna je za sve pare. Recimo imate ubicu u kući, imate pištolj u ruci i šta ćete uraditi? Logično, opružićete se na krevetu, ostaviti pištolj po strani i odmoriti malo. Elem, htedoh u ovom pasusu da se bavim pozitivnim stvarima i pomenuh napetost. Bitno je da imamo za koga da strahujemo. Trudna žena, tj žena i dete su ipak nešto na šta moramo biti osetljivi. Filmotvorci su se odlučili na ideju da nekada vidimo i kadar iz stomaka žrtve. Ne kažem da je to loše, ali mi je ipak malo bolesno da vidim kako se mala beba u stomaku grči u bolovima i mukama. 

Sledeći razlog zbog koga je film uspeo biti savršeno napet je borba majke da sačuva svoj život i život svog deteta. Zla žena joj otvoreno govori šta želi. Ima tu i dosta simbolike. Majka želi sačuvati svoje dete od svih nevolja, želi ga sačuvati na pravoj strani, želi ga odgajati u smeru koji ona smatra pravim, želi da se njeno dete ostvari u svemu u čemu ona nije mogla. Šta stoji nasuprot takvoj majci. Manje više sve. Pre svega vrednosti u današnjem društvu su takve da ukoliko dete prepustite njemu, neće ispasti kako treba. Potpuno poremećen sistem vrednosti ne sme biti usvojen. Ako ne pazite na to, dete neće nikada ni biti svesno šta su prave vrednosti. Kada pričam sa nekim dragim ljudima, neretko me pitaju zašto se bunim što smo bombardovani Grandom, Dadama, Vladama, Cecama, Sekama, Karleušama, Sergejima i ostalim šablonjarama, Sulejmanima, Ranjenim Orlovima, Selo Gori a Draža se češka, onda Sanjama, Marijanama, Vesnama i sličnim spisateljicama itd? Svi kažu da imam izbor da ne slušam, gledam, čitam. To je tačno, ali imam izbor zato što su mi roditelji za rođendane poklanjali Hendriksa, Smak, Led Zeppelin, Deep Purple, Azru, Yu Grupu, Ršumovića, Pavića, Pekića, Saramaga, Andrića, što sam sa njima gledao Kuma, Ben-Hura, Dobar, Loš, Zao, Borbu Titana, Beni Hila, Pajtonovce itd. Ne smeta mi ni malo što smo bombardovani pomenutim kenjarijama. Postoji ciljna grupa i za te stvari. Nekome je Marijana Mateus što je meni Borislav Pekić, nekome je Vlado što je meni Točak, nekome je Ivan Ivanović što je meni Beni Hil. Smeta mi što stvari koje sam naveo, danas nemaju mesta nigde u medijima, nigde nisu potencirane, niko javno ne priča o genijalnošću tih ljudi. Zbog toga mi se dopada ta simbolika u filmu. Prepustite li dete onome što vlada, onom što je "mejnstrim", neće ispasti kako treba i postaće kao i većina. Nipošto ne kažem da detetu na silu treba formirati ukus, treba mu samo dati da vidi alternativu. Neka samo presudi šta je bolje i šta mu više odgovara. 

Film se, pomalo ispod žita, bavi i gubitkom. Sve vreme pričam o tome kako je cilj da se sačuva život deteta. Šta se dešava kada se u tome ne uspe? Šta ostaje osobi? Praznina je nenadoknadiva, bol je neprolazan, tu nema sumnje. Šta je takva osoba onda u stanju učiniti nekom ko joj je oduzeo najveće bogatstvo? Da li se svaki postupak takve osobe pravda tim gubitkom? U ljudskoj prirodi je da za ono što mu fali, čovek traži zamenu. Problem je u tome što postoje stvari koje su nenadoknadive. Međutim, bes osobe koja doživi ovakav gubitak je toliki da ona ne može da rezonuje zdravorazumski. Osveta neće doneti dobro, neće doneti olakšanje, osveta neće čak ni osloboditi bes. Osveta će samo pokazati sliku besa koju osoba trenutno drži u sebi. I ovo je maestralna strana filma. Sve ove pozitivne stvari su genijalne i nose veliki šok. Šteta zbog postojanja onih idiotarija. 

Još jedna idiotarija su isforsirane scene. Kontam da nije ovde bilo puno materijala pa su morali da ubacuju i druge likove. Svi ti drugi su doneli loše scene. Onda su morali da ubace dve isforsirane scene sa majkom žrtve i jednu sa obogaljenim policajcem. Jedna takva scena je kako tako podnošljiva ali dve su jednostavno previše. Veliki problem je što su i te scene pa i mnoge druge opasno predvidive. Generalno, ceo film je predvidiv. Nije problem ako predvidim nešto što je opasno dobro, to mi ne kvari utisak. Recimo skontao sam kraj Usual Suspects pre kraja filma ali sam se ukakio od sreće kada sam ga odgledao. Imao je taj suludi utisak. Problem je kada pretpostaviš da će neka idiotarija da se desi i onda se ona desi. E to me baš razbesni.

Nije mi se svidelo ovoliko krvoliptanja. U kući ove trudnice je proliveno toliko krvi da mi zaista nije jasno odakle se sve to izlilo. Kontam da u klanicama ima znatno manje krvi nego u ovom stanu. Nisam ljubitelj krvoliptanja tako da su mi neke scene ovde bile neprijatne. Ja jesam otporan na razna kasapljenja ali ovo je malo previše brutalno. Bolesno je čak i za moj bolesni ukus. Ko voli ovakve stvari, verujem da će biti zadovoljan. Arsenal oružja koji se koristi nije kolosalan ali je sasvim upečatljiv. Moje najveće poštovanje ima proizvođač makaza. Napraviti ovako oštre makaze je zaista majstorija. 

Inside me je ostavio podeljenog mišljenja. Sa jedne strane, ima cela ova priča dobrih stvari. Duel dve žene, simbolika oko spašavanja života deteta, napetost koja vlada, pozadina ove priče i njena simbolika, sve je to na mestu. Sa druge strane imamo one nelogične i isforsirane kretenije koje su glavni problem filma. U sredini je ono što mi se nije svidelo ali nije loše već je stvar ukusa, to su kadrovi iz stomaka trudnice i to su gomile krvoliptanja. U svakom slučaju mnogi relevantni ljudi ovo cene i smatraju za jedan od najboljih horora u zadnjih petnaestak godina. Ne mogu da se pridružim tom mišljenju ali ga svakako uvažavam. Vi pogledajte pa presudite. Potencijal za tako nešto, Inside je svakako imao.

Zanimljivosti:
U sceni kada tri policajca dolaze da provere Saru, sa leve strane se vidi da je broj kuće 666.

Naj scene:

Neke od pojava žene u crnom.

Moja ocena: 5/10

Desu nôto: The last name (2006)

Alternativni naziv: Death Note: The Last Name
Žanr: Avantura | Kriminalistički | Drama | Fantastika | Misterija | Triler
Režija: Shûsuke Kaneko
Glumci:  Tatsuya Fujiwara, Takeshi Kaga, Shidô Nakamura...

Priča:
Lajt se pridružuje snagama zakona u potrazi za Kirom a u nameri da skine sumnju sa sebe i otarasi se L-a.

Moj osvrt:
Prvi deo filma je bio opaka genijalština. Jedinstvenost je bila u tome što je u isto vreme bio neverovatno blesav i prilično dubok. Igrarije sa fantastikom i ljudskom psihom su se smenjivale. Koliko god delovalo zabavno, nikako nisam uspeo da posmatram taj film kao neozbiljan. Druga velika stvar je sukob genijalaca. To je spektakularnije od bilo kakvog sukoba druge vrste. Nadmudrivanja koja smo gledali su zaista bila nadmudrivanja. Stvari koje su likovi izvodili nisu bile samo iznenađenja za njih već i za nas kao gledaoce. Ipak, najjača stvar je ta ljudska psiha. Osoba koja dobija moć da presuđuje kreće da radi nešto što smatra za opšte dobro. Kasnije kada on dolazi opasnost, kada se budi strah, a ako što rekoh nekoliko puta, strah razotkriva, ovaj lik pokazuje nešto što baš i nismo očekivali. Jasna aluzija na to da niko od nas nije ni crn ni beo. Svi smo u svetlijim ili tamnijim nijansama sive. 

Radnja ovog filma se nastavlja na prethodni. Nema nikakvog vremenskog razmaka. Ono što mi se nije dopalo, duel se nastavlja u istom fazonu. Tu i dalje mislim na otkrivanje ko je Kira. Nije to loše izvedeno, naprotiv, ali nisam hteo da gledam istu stvar po drugi put. Evo zašto. Prvi deo se završava susretom ova dva genijalca. Ako nešto volim, u bilo kakvom duelu, to je poštovanje. Njihov susret bez reči mi je sadržao sve što finale jednog duela treba da sadrži. Iz onog što sam video, bilo mi je jasno da je L otkrio da je Lajt zapravo Kira. Ta identifikacija među njima, pokazatelj opakog uvažavanja inteligencije protivnika ali i pokazivanje da se ni jedan od njih ne plaši daljeg duela mi je bilo savršenstvo. Ceo film smo gledali nadmudrivanja i finale je dalo neki, možda i nerešen rezultat, ali je sve to izvedeno spektakularno. Ovakav nastavak filma pomalo baca senku na taj kraj. 

Iako je to opet duel za otkrivanje da li je i ko je Kira, napravljeno je ovo odlično. Opet imamo gomile opakog nadmudrivanja. Šta tu valja? To što su Lajt i L sada jedan do drugog. Mnogo vremena provode zajedno što zahteva veću opreznost i luđe ideje. U prvom delu, sve dok je činio dobre stvari, lako je bilo biti uz Lajta. Čak i kada je odlutao na pogrešnu stranu, to je delovalo kao početak ludila nastalog dobijanjem velike moći pa je opet bilo lako navijati za njega. E ovde je to ludilo već predominantno. Ustvari, ne bih ovo zvao ludilom koliko ego-tripom. Lajt je dominirao celom dužinom prvog filma. Iako je on pokazao neverovatnu inteligenciju, L je uspeo da mu se približi. E tu je razlika između ova dva genijalca. Lajt je oduševljen svojom slikom i želi dominaciju, želi da ukloni L-a. L nema taj ego-trip, već su više njegova dela usmerena ka rešenju problema. Nema tu niko apsolutnu prednost. Dok je jedan fokusiran na problem, drugi je fokusiran na protivnika i obratno. 

Kao što već pisah o tome, kada obmanjuješ nekog, moraš da ga držiš na poznatoj teritoriji. Moraš da mu daš sigurnost. Sigurnost će ga uljuljkati, doneće neopreznost i tada je tvoj. Nadmudrivanja ovog dvojca se sastoje upravo u tome. Odlično je što na obe strane imamo likove koji su intelektualno dominantni. Nemamo onaj slučaj recimo iz Usual Suspects gde imamo potpunu intelektualnu dominaciju jedne osobe. Nipošto ne kažem da je to loše, samo u Usual Suspects nemamo duel već majstoriju pojedinca. Ovde imamo teška nadmudrivanja sa obe strane. E sada, u prvom delu su ta nadmudrivanja u isto vreme jednostavna i spektakularna. Ovde su malo otišli krivim putem. Kontam ja da su ovo dva genijalca ali prevarine prevare prevara pa njene predprevare prevarina podprevare prevara je previše. Nekako mi to baš izgleda usilovano. Vidimo jednu stvar pa to zapravo nije tako nego ovako, pa to ovako nije ovako već onako i tako dalje. Sve je to zanimljivo ali je ipak malo preterano. 

Prvi deo nas je bombardovao dobrim stvarima i verovatno se niko nije zapitao šta ako do te moći dođe neko ko ima sasvim drugačije namere. E ovde vidimo to. Čak, sveska nekoliko puta menja vlasnike. To mi je opet malo nepotrebno. Ok, povećava to misteriju, povećava dinamiku, otvara više opcija za prevare, ali prvi deo nije bio o prevarama. Ovaj deo filma tek na kraju pokazuje nešto od onog što je centralna tema prvog dela. Elem, vidimo kako izgleda kada neko drugačiji dođe do moći. Vidimo pre svega kako želi apsolutnu pažnju i kako u ime te moći daje sebi pravo da se naziva dobrotvorom oduzimajući život kome hoće. Poznato? A kako taj koji želi pažnju nastupa, kako dolazi do naroda, kako uspeva da privoli ljude? Jednostavno, preko medija. Poznato? Kada masi daš spektakl, kada javno uradiš nešto što svako želi, pridobio si ih. Ovde vidimo smaknuće nekog zlotvora i to je to. Posle vidimo gomile smrti koje su tu čisto radi održavanja te moći. Poznato? To se u današnje vreme zove vlast. 

E sada, kako imamo te nove likove i nove sveske, neminovno da ideja iz prvog dela malo gubi na snazi. Međutim, odnos između devojke koja dolazi do sveske i Kire je nešto što mi se ne dopada. Sudbina te devojke jeste jeziva, Kira je ostvario te njene najmračnije želje. I samo na osnovu toga ona je spremna da mu se u potpunosti potčini. E to mi se baš i ne sviđa. Njena tragedija je nesaglediva, neoprostiva, neprebolna i umesto da se to iskoristi da se od nje napravi sadista, zver, veliki dobrotvor, bilo kakav esktrem, napravljen je mazohista. To je baš slabo. Mislim čemu služi, služi kao jako oružje u rukama Kire (Lajta). Kira je dovoljno inteligentan da može da koristi bilo koga manje inteligencije kao oružje. Ok, tu je bolesni fazon sa očima, gde osoba mora da žrtvuje mnogo da bi dobila određenu sposobnost. Ta dilema je mogla da se stavi pred Lajta. To bi imalo mnogo veći impakt. Ovako, žrtva nekog ko nema šta da izgubi, nekog ko je samo oružje, nije tako upečatljiva.

Za razliku od prvog filma, ovde L dobija veliku pažnju. I znate šta, ovaj detektiv je spektakularan. U prvom delu sam na njega gledao samo kao na inteligentnog suparnika Lajta. Ovde on dominira i ovde sam za razliku od prvog filma na njegovoj strani. Njegovi mali rituali ga izdvajaju u jedinstvenog. Inteligenciju je već pokazao ali i dalje je pokazuje. Tokom celog filma, on je prilično tih i povučen ali svaki potez pokazuje koliko on zapravo vredi. Ta njegova tišina na prvi pogled izgleda tako kao da on ne vlada situacijom. Setite se šta sam pisao u filmu Confessions, ukoliko ne pokazuješ mnogo, male su šanse da će neko videti tvoju slabost. L savršeno koristi svoju tišinu. Moram da napomenem Keničija Macujamu. Njegova izvedba L-a je masterpis. 

Generalno, ceo film je užasno zanimljiv. Imamo brdo prevara, gomilu nadmudrivanja, kao i u prvom delu brdo suludih ideja i sjajne likove. Ono što na žalost fali je psihologija koju je prvi deo filma imao. To se donekle nadoknađuje na kraju. Imamo potpuno ego ludilo momka kojem je moć dala pravo da vlada. Napokon nam se daje nešto o L-u što nije vezano samo za njegov posao. E na tu kartu su trebali više igrati. Ovakav ludo osmišljen lik je to zaslužio. On nije samo agent koji treba da reši slučaj, on je odličan lik koji je trebao biti obogaćen i stvarima van svog posla. Ok zagonetnost, ne moram da znam zašto je ovakav i zašto ima ovakve rituale, ali na kraju on postupkom pokazuje emocije a sve vreme je delovao kao da nije sposoban za njih. Bilo šta iz njegove istorije bi bilo rado dočekano. U svakom slučaju, ne treba ovo posmatrati kao odvojen film. Ovo je direktan nastavak prvog dela sa kojim ipak nije u istom rangu. Ako ne poredim ovo sa prethodnikom, onda manje više i nemam neke velike zamerke. The Last Name kompletira jednu vrhunski osmišljenu priču kojoj i te kako vredi posvetiti pažnju.

Zanimljivosti:
Film je posvećen sećanju na Hirošija Takasea koji je bio direktor fotografije u prvom delu filma.

Naj scena:

L-ovo kajanje

Moja ocena: 8/10

Escape Plan (2013)

Kod nas nazvan: Plan Bekstva
Žanr: Akcija | Misterija | Triler
Režija: Mikael Håfström
Glumci: Sylvester Stallone, Arnold Schwarzenegger, 50 Cent...

Priča:
Čovek kojem je posao da beži iz zatvora ulazi u najsigurniji zatvor do sada. Ne samo da nema mogućnost da odusatane, on mora da preživi i pronađe put napolje.

Moj osvrt:
Kada gledam današnje akcione filmove prosto se zapitam zašto prave ta generička smaranja. Ne kažem da su akcioni filmovi bili ekstremno kvalitetni kada sam bio klinac ali su ti filmovi imali neku draž koji današnji mega, giga napucani nemaju. Moje klinačko doba je izrodilo gomilu akcionih ikona među kojima su Van Dam, Švarceneger, Stalone, Brus Vilis itd. Šta danas imamo? Stetama i to je to. Ovi matorci danas uglavnom prave užasavajuće negledljive filmove. Kakvi god da su bili ti stari akcioni filmovi, i dan danas kada ih gledam, odmorim mozak. Ovo danas mi nikako ne prija. Brdo sumanute akcije bez šarma obogaćene gomilom preseravanja. Ok, i stare akcije su imale gomile preterivanja, ali mora se napraviti jasna razlika između preterivanja i preseravanja. 

Kada sam video najavu za ovaj film, bilo mi je drago zbog saradnje Arnija i Silvestera. I šta smo dobili? Na prvi pogled, sve to izgleda pomalo naivno. Breslin (Stalone) je lik koji je ekspert za bežanje iz zatvora. Servira nam se neki spektakularan beg. Ok, nije baš to neka genijalština ali je ono što se očekuje od akcije, fazoni za odmaranje mozga. Prison Break je ipak servirao brdo spektakularnih bajkovitih stvari i Escape Plan ne treba da se takmiči sa njima. Najbolje od svega je što se i nije takmičio. Išao je na jednostavniju varijantu ne težeći gomili preokreta. Možda to nije stvorilo tenziju ali tenzija nikada nije ni bila neko veliko oružje old skul akcija. 

Videćemo ono što treba da vidimo. Pre svega posmatranje i analizu. Da bi okruženje koristio kao svoju prednost, moraš ga naučiti. Takođe, moraš načiti rutinu protivnika. Sva ta analiza nam je prikazana. Nije se težilo ludačkom planiranju već se išlo na najjednostavniju moguću varijantu što je ipak dalo sasvim korektan rezultat. Dopada mi se i to što protivnici nisu karikirani. Nisu negativci spektakularni, nije im dato puno vremena da razviju neki karakter, ali to ovde nije  ni potrebno. Oni su onakvi kakvi treba da budu. Sav fokus je na zatvorenicima, naravno pre svega Staloneu i Švarcenegeru. 

Što se tiče saradnje ova dva lika, pomalo nategnuto sve to počinje. Nemojte da vas to zavara, jer sve ima ovde svoju svrhu. Saradnja se produbljuje zajedno sa poznanstvom i kako film odmiče, scene su sve bolje. Iskreno, navikao sam na onaj jedinstveni humor starih akcionih filmova i uvek to želim da vidim. Bilo ga je ovde ali ne u dovoljnoj količini. Ne izgleda ni ovo loše ali dobro bi došlo malo dobrog starog sarkazma. Ipak su išli malo na ozbiljniju varijantu filma. Humor ipak nadomešćuje mega simpatična pojava Arnolda. Moguće da sam ga se uželeo na filmu pa je to razlog. U svakom slučaju, za mene je ovo sasvim dobar lik i odlična izvedba. 

Volim kada vidim neke scene koje me podsete na stare akcije. Stalone je još uvek u odličnoj formi. Arnold je ostario ali i dalje je gromada. Dobro je što nisu forsirali neke opako akcione scene sa ovim dvojcem. Pokazivanje sirove snage i pesničenje je za mene sasvim dovoljno. Kao što rekoh, volim da me nešto podseti na stare akcione filmove. E tu postoji jedna odlična scena u kojoj vidimo omaž nekim Švarcenegerovim filmovima. Moram da priznam da mi je ta scena izmamila osmeh na lice. 

Što se tiče samog zatvora, moćnije je to delovalo na traileru. U svakom slučaju ima svoje karakteristike, ali su morali više da se potrude oko enterijera. Eksterijer je ipak nešto što je simpatična ideja. Mada generalno, cela ova priča nije nešto što do sada nismo videli. Meni ovo deluje kao kombinacija Fortress sa Lamberom, Death Warrant sa Van Damom i Lock Up sa Silvesterom. E sada, nemam ništa protiv pozajmljivanja ideja ako je to uklopljeno kako treba. Recimo za mene užasni Grave Encounters je pokrao brdo filmova i uklopio je u nešto nepodnošljivo za gledanje. Escape Plan tu radi dobar posao. Nije forsirao ni sa jednom pričom, osim malo puškaranja u završnici nije pravio neke ekstremne izlete u suludu akciju i sasvim je zadovoljio. 

Ako spadate u onu staru gardu koja je volela akcione filmove osamdesetih i početkom devedesetih, verujem da će ovo da vas zadovolji. Nije ovo nipošto vrhunski film, nije ništa epohalno, ali kada uporedim sa današnjim akcijama, ovo je užasno gledljivo i prilično dopadljivo. Ne očekujte neku ozbiljnost, ne očekujte spektakularne akcione scene. Ova old skul akcija nam donosi upravo ono što današnjim akcijama fali. Možda je moglo i bolje, ali neću da budem zakeralo. Zbog toga što me je ovo podsetilo na akciju koju sam nekada gledao, zbog toga što sam gledao dvojac koji sam voleo kao klinac, ide i ova visoka ocena.

Zanimljivosti:
Stalone je povredio nogu tokom snimanja. Bilo je potrebno 70 šavova da se rana ušije. U toku snimanja jedne scene na ulici, neplanirano, vojska je prošla tuda. Videli su Stalonea zbog čega je on morao da pozira sa svima njima kako bi se slikao. Ubrzo mu je javljeno da je njegov najstariji sin preminuo od srčanog udara. O ovom filmu, Stalone i Švarceneger su diskutovali sredinom osamdesetih.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 7/10

Stalker (1979)

Kod nas nazvan: Stalker
Žanr: Drama | Naučna Fantastika
Režija: Andrei Tarkovsky
Glumci: Alisa Freyndlikh, Aleksandr Kaydanovskiy, Anatoliy Solonitsyn...

Priča:
Vodič, "Stalker", vodi dva čoveka kroz područje koje nazivaju Zona. Oni su u potrazi za sobom koja ispunjava želje.

Moj osvrt:
Stalker je jedan od onih filmova koje da gledate deset puta, uvek ćete pronaći nešto novo. Ne trudi se da vam da odgovore, daje vam samo suštinu. Ostalo zavisi od vas. Teško mi je da shvatim da neko na jedno gledanje može sve pohvatati. Previše je vrhunskih detalja i simbolike. Ne pamtim ni kada sam gledao film a da sebi postavim pitanje "zašto" ovoliko puta. Čak i neki detalji koji su generalno nebitni umeju da oduševe. Recimo vidimo na početku kakvo je trenutno rasulo. Čovek (Stalker) se budi i tiho iskrada iz sobe da ne bi probudio ženu i ćerku. Ta scena mi je neverovatno genijalna. Izgleda kao da se iskrada jer želi da ih ostavi u carstvu snova, jer želi da one ne gledaju sivilo koje ih okružuje. O tome pričam. Nebitna je ova scena za temu filma ali ima veliku snagu.

Svaka scena traje nešto duže nego što smo navikli. To bi možda smetalo balavom Outsideru koji je tek počeo da piše ovaj blog i nije gledao toliko vrhunskih filmova. Ovde mi je svaka scena bila uživanje. U svakoj od njih, emocija se crpi do maksimuma. Zbog cele teme, zbog dijaloga i monologa koji će vas terati da se zamislite, zbog nebrojeno pitanja koja ćete postaviti sebi, dužina scene dođe genijalno prilagođena. I dalje mi neverovatno zvuči koliko svaka od scena tera na razmišljanje a koliko zapravo jednostavno izgleda. Površno gledano, ceo film izgleda jednostavno ali ispod te maske leži višeslojno savršenstvo. 

Onda imamo celu tu priču o Zoni. Prvi utisak je da je tamo neka nada. Saznaje se i o toj sobi koja ispunjava želje. Tri čoveka idu tamo. Stalker, koji je vodič, potom naučnik i pisac. O njima nešto kasnije. Ono što mi je zapalo za oko, jedna bogata dama je želela poći sa njima ali je Stalker odbio da je povede. Možemo to da gledamo i ovako. Bogata dama ima sve što poželeti može. Zašto bi rizikovala život probijajući se do i kroz Zonu? Zašto bi ona imala neke želje? Mislim da to i nije baš najbolje tumačenje. Ova dama ne pokazuje želju da pođe tamo iz nekog određenog razloga. To je samo njena znatiželja. Ok, zašto onda da ne ispuni svoju znatiželju? Zato što drugi na Zonu gledaju kao na nadu. Privilegija onih koji imaju sve što požele je da se ravnodušno odnose prema nečemu što drugima predstavlja životno bogatstvo. Ako bi bogatu damu Stalker poveo u Zonu, potpuno bi devalvirao vrednost te teritorije koja je drugima jedina preostala nada.

Pomenuh kvalitet dijaloga i monologa. Braćo i sestre, ne preterujem kada kažem da bukvalno svaku rečenicu možemo analizirati. Po prvi put u životu gledam film i imam utisak da čitam knjigu. Toliko su dobri dijalozi i monolozi. Hvatam beleške dok gledam film kako bih lakše analizirao i u jednom momentu sam svhatio da sam uhvatio belešku na svakom razgovoru. Svaka rečenica zaslužuje i pohvalu i analizu ali ako bih pisao o svakoj od njih, ovaj tekst ne bi ugledao svetlost dana još neko vreme. 

Pred polazak na put ova tri čoveka poteže se pitanje o traganju za istinom i o tome koliko je ona promenjiva. Kada čovek dođe do nečega što je tragao, on može da kaže da je došao do istine koju je tražio. Ali mala promena uslova može dovesti do toga da ta istina nije u potpunosti ono za čim je tragao. Zbog toga, on je primoran da ponovo ide u potragu. Takođe, ta istina zavisi od aspekta gledanja, zavisi od osobe. Recimo matematičari su dokazali da je zbir beskonačnog niza prirodnih brojeva (1+2+3...) jednak -1/12. Oni imaju savršene dokaze u svojoj matematici. Ali gledajmo to sa strane logike. Ako kažemo da zrno po zrno peska pada na gomilu i da se to dešava neprekidno, po matematičarima, u jednom momentu će se umesto očekivanog brda peska pojaviti minus delić nekog zrna. Nečija istina može da predstavlja potpunu besmislicu za nekog drugog.

Pre dolaska u Zonu film je bio crno-beo. Tačnije, koliko je sve to delovalo depresivno, pre bih rekao da je boja bila blatnjava. Dolaskom u Zonu film dobija boju. Potpuno sumorna atmosfera se naglo menja. Zona nam odjednom postaje neki bolji svet. Preskočiću pitanje zašto vojska čuva ovo. Postoji neka šira priča po kojoj je Stalker zapravo sniman ali ne želim o tome. Ono što odmah pored boje upada u oči je to da napokon imamo prirodu. Zelenilo je na sve strane. Još karakterističnije od toga je što je sve ostalo uništeno. Zgrade, oružje, oruđe, vozila, tenkovi itd, sve izgleda kao da je hiljadama godina stajalo tu. Jasno je iz toga da Zonom dominira priroda, da su materijalne stvari, stvari koje je čovek stvorio, potpuno nepoželjne. One dotrajavaju, simbolizuju nešto što je loše, dok je priroda i dalje tu. 

Jedan od likova kaže da cveće u zoni cveta ali ne oseća se miris. Nema tu neke fantastike. Cveće miriše zato što mi to tako osećajmo. Cveće ne registruje svoj miris kao što priroda ne registruje miris cveća. Ovo nam dolazi kao kazna prirode. Ako smo se potrudili da sečemo drveće gradeći i obrađujući ga, ako smo zagađivali svo to zelenilo, Zona je odgovor prirode na ljudski faktor. Sve materijalno, sve što je čovek stvorio je uništeno i u fazi je raspadanja. Ako se malo bolje pogleda, vidi se da su zapravo ti materijalni ostaci jedino ruglo koje vidimo u Zoni. Sve ostalo je priroda. Kao i priroda, Zona traži da poštuješ njena pravila ali za razliku od prirode, Zona ima svoj odgovor. 

Zašto u Zoni čovek ne može da se vrati istim putem? Zato što čovek kada nešto učini, ne može da potre to što je učinio. Ne možeš se vratiti nazad i uraditi nešto što si zaboravio. Ako se vratiš i uradiš, uradio si sada neku drugu stvar. Ono što si trebao uraditi, propustio si i to ostaje u prošlosti. Ne bavi se samo Stalker stvarima iza nas. Mnogo više se bavi onim što je ispred nas. Neću sada pisati mnogo o strahu od nepoznatog. Pisao sam o tome vazda u postu o genijalnom Mistu. Kod ljudi koji idu kroz Zonu, konstantan je strah od onog što je ispred njih. Postavlja se ovde pitanje, da li čovek sam sebi pravi prepreke i da li je on sam sebi najveća prepreka. 

Zapravo, ceo film mi je bilo dosta atmosferičan ali mi nije mnogo govorio do finala. U finalu sam skontao da sam od samog početka slušao genijalnu priču. Na stranu dijalozi i monolozi koji su savršenstvo, ceo tok filma sam tražio neki viši smisao. Kada sve to legne na mesto, dobije se veličanstvena studija o čoveku. Nemojmo sada gledati Stalkera, on je nešto posebno. Ako gledamo dvojicu ljudi koji idu sa njim, videćemo maestralne stvari. Stalker je neko ko ih vodi. Iako je ovoj dvojici jasno da ovaj čovek zna šta radi, oni non stop pokazuju neko nepoverenje, non stop sumnjaju u njegove namere i znanje. Takva je ljudska priroda, sumnjamo u sve i svašta. To je svakako dobro, jer će se desiti da ćemo pronaći nekad i bolje rešenje. Ali šta tu ne valja? To što smo u stanju kritikovati nekog a nemati bolje rešenje. Ovaj dvojac, šta god radio, kako god to radio, na kraju uvek upire pogledom u Stalkera. E to nam je loša strana. Možemo da seremo po svakom u čiju stručnost sumnjamo ali kada dođe do toga da nam stručnost te osobe treba, potpuno menjamo priču.

A sada pogledajmo malo Stalkera. Neću da otkrivam šta je on zapravo. Iskreno, mene to otkriće nije faciniralo. Fascinirao me je lik kao takav. U ostvarenju planova, u ispunjenju želja i snova, čoveku je uvek potreban neko da mu pomogne. Postoje ljudi koji konstantno rade dobra dela, koji pokazuju neverovatno velike gestove. Samim tim, svojim postupcima mogu da ispune želju nekom drugom. Siguran sam da i sami poznajete takve osobe. Ali, da li se iko pitao šta ta osoba želi? Ok, ona uživa u tome što je velikodušna. Ali zapravo, koje su njene želje, o čemu ta osoba sanja? Zaslužuje li i ona ispunjenje i ostvarenje? Sa te strane, Stalker je nepojmljivo velikodušan ali i užasno tragičan lik. Pokušavajući da pomogne piscu i profesoru (naučniku) da dođu do sobe za ostvarenje želja, on sve vreme ostaje po strani i u potpunosti neostvaren. Na sve to, on je onaj koji pokušava da pronikne u čoveka. Treba li da pominjem da ga je rezultat razočarao?

Zamislite da postoji ta soba za ostvarenje želja. Čoveče, svi problemi ovog sveta bi bili rešeni očas posla. Šta je tu začkoljica? Prvo, nismo sigurni šta bi ko poželeo. To zavisi od osobe. Ako dozvolite tiraninu da ispuni svoju želju, onda ta soba baš i ne bi bila dobra ideja. E sada, zamislite situaciju gde će biti ostvarene samo one najskrivenije želje čoveka. Tu je tragedija nas ljudi. Koliko god neko bio dobra osoba, skrivene želje mu mogu biti neverovatno crne. Recimo, možete doći sa namerom da poželite mir u svetu ali ipak vaša najtajnija želja je da Sanja Marinković i Marijana Mateus napišu još koju knjigu. Kapirate? Umesto svetskog dobra koje ste imali u planu, donećete priličnu patnju. Čak i ako nam ta skrivena želja nije negativna, ona može sprečiti ostvarenje nečega što je bitnije, epohalnije. 

Pisac i profesor (naučnik) nisu slučajno uzeti. Stalker je neko ko je neutralan, neko ko ih vodi i ima tu priliku da ih posmatra. Pisac je neko ko je kreativan, ko bi morao da razume lepotu sveta. A šta su njegove najveće želje? Da je bitan, da niko ne dovodi u pitanje njegova dela, da kroz svoje pisanje bude večan. To što ne želi da ga iko dovodi u pitanje je zapravo isto što i želja za jednoumljem a to je isto kao da postoji jedan jedini čovek na svetu. A naučnik? Sve gleda upitno, površno. Uz sebe nosi materijalne stvari, pri sebi ima oružje. Ako ideš ka nečemu što bi trebalo da ti ispuni želje, čemu želja za destrukcijom? Odakle ta potreba da sprečiš druge da pokušaju da dođu do ispunjenja svojih želja? A šta bi naučnik trebao biti? Neko ko svet vodi napred, ko olakšava i poboljšava život. Ono što bi trebalo da budu je nešto veliko. Ono što pokazuju je užasavajući nedostatak vere u čoveka. Zato čovečanstvo i jeste doživelo apokalipsu. Zato mu i nema spasa.

Dobio sam zasluženu kritiku da se baš slabo bavim ruskom kinematografijom. Nadam se da sam se ovim barem malo iskupio. Stalker je neverovatno slojevit a u isto vreme opasno čudan film koji je ostavio brdo otvorenih pitanja. On je ogolio čoveka na taj način što je prikazao njegove najveće želje. Možda je to i najbolji način da upoznamo sebe. Ako uvidimo šta je to što skrivamo u sebi kao svoju najveću želju, strast ili san, videćemo ko smo i koliko vredimo ovom svetu. Iskreno se nadam da smo više od ovoga što je Stalker pokazao.

Zanimljivosti:
Tri člana filmske ekipe su umrla od trovanja hemijskim materijama u Estoniji. Zona je inspirisana nuklearnom nesrećom u Čeljabinsku 1957. Originalni negativi su uništeni u laboratoriji tako da je deo filma ponovo sniman. Veći deo filma je inspirisan poezijom Arsena Tarkovskog, Andrejevog oca. Policija na šlemovima nosi inicijale Andreja Tarkovskog. Isti znak je i na cigaretama koje puši Stalkerova žena.

Naj scena:

Stalkerovo viđenje

Moja ocena: 9/10