четвртак, 30. јануар 2014.

À l'intérieur (2007)


Inside (2007) on IMDb
Alternativni naziv: Inside
Žanr: Horor | Triler
Režija: Alexandre Bustillo, Julien Maury
Glumci: Alysson Paradis, Jean-Baptiste Tabourin, Claude Lulé...

Priča:
Četiri meseca posle smrti muža, žena kojoj se bliži porođaj je u smrtnoj opasnosti kada dobija neočekivanu noćnu posetu.

Moj osvrt:
Iskreno ne podnosim horore u kojim je glavna tema "kućno uznemiravanje". Razlozi za to su sledeći: (potencijalni) ubica ili ubice uvek mogu da vam uđu u kuću bez ikakvih problema pa sve da nemate ni jedan jedini ulaz u njoj. Naravno, oni će to uvek izvesti lagano, kretaće se po vašoj kući tako da ih nećete ni čuti. U vašoj kući bolje znaju raspored od vas samih. Ako niste u nekoj zapizdini bez ikog u blizini onda imate susede. Niko u susedstvu neće primetiti ni malo buke. Nikom ništa čudno neće izgledati, tako da je sve na vama. Na žalost i ovaj film boluje od toga. Ne u tolikoj meri kao prejadni Strangers ali i dalje ima gomile gluposti. 

Krenuh baš kritčki iako ovo nije katastrofalno loše kako je možda zazvučalo. U centru priče su dve žene. Jedna koja treba u skorije vreme da se porodi i druga koja joj upada u kuću. Sve što je vezano za tu ženu koja se pojavljuje u toku noći, donosi dobru dozu horora. Prvo, sama njena pojava je sablasna. Oblačenje, pokreti, izrazi lica, izgled, gluma, ponašanje sve je dovedeno do savršenstva. Deluje mi jezivije od svih karakondžula koje danas serviraju specijalnim efektima. Ono što smatram velikim problemom je to što je priča širena na više od ove dve žene. Svako mešanje sa strane je donelo gomilu idiotarija. U kuću ulaze tri NAORUŽANA policajca, šta mislite, da li im je uspelo da savladaju ovu ženu? Ok, kontam ja, ova žena je žestoko opasna ali čoveče, ako već hoćeš realnost, zajebi tu priču o nadmoćnom zlikovcu kome niko ne može ništa. 

Napetost je neprestana celom dužinom filma. Neverovatno zvuči ali čak i kada se idiotarije dešavaju napetost ne prestaje. E tu me je film iznervirao nekoliko puta. Izgradi se savršeno napeta atmosfera i onda se desi glupost. Prvo je ono što sam naveo, da se ova zla žena lako ratosilja bilo koga ko bane u kuću. Obično ovakvi filmovi sadrže gomilu kretenskih odluka likova. Ovde ima samo jedna očajna odluka ali očajna je za sve pare. Recimo imate ubicu u kući, imate pištolj u ruci i šta ćete uraditi? Logično, opružićete se na krevetu, ostaviti pištolj po strani i odmoriti malo. Elem, htedoh u ovom pasusu da se bavim pozitivnim stvarima i pomenuh napetost. Bitno je da imamo za koga da strahujemo. Trudna žena, tj žena i dete su ipak nešto na šta moramo biti osetljivi. Filmotvorci su se odlučili na ideju da nekada vidimo i kadar iz stomaka žrtve. Ne kažem da je to loše, ali mi je ipak malo bolesno da vidim kako se mala beba u stomaku grči u bolovima i mukama. 

Sledeći razlog zbog koga je film uspeo biti savršeno napet je borba majke da sačuva svoj život i život svog deteta. Zla žena joj otvoreno govori šta želi. Ima tu i dosta simbolike. Majka želi sačuvati svoje dete od svih nevolja, želi ga sačuvati na pravoj strani, želi ga odgajati u smeru koji ona smatra pravim, želi da se njeno dete ostvari u svemu u čemu ona nije mogla. Šta stoji nasuprot takvoj majci. Manje više sve. Pre svega vrednosti u današnjem društvu su takve da ukoliko dete prepustite njemu, neće ispasti kako treba. Potpuno poremećen sistem vrednosti ne sme biti usvojen. Ako ne pazite na to, dete neće nikada ni biti svesno šta su prave vrednosti. Kada pričam sa nekim dragim ljudima, neretko me pitaju zašto se bunim što smo bombardovani Grandom, Dadama, Vladama, Cecama, Sekama, Karleušama, Sergejima i ostalim šablonjarama, Sulejmanima, Ranjenim Orlovima, Selo Gori a Draža se češka, onda Sanjama, Marijanama, Vesnama i sličnim spisateljicama itd? Svi kažu da imam izbor da ne slušam, gledam, čitam. To je tačno, ali imam izbor zato što su mi roditelji za rođendane poklanjali Hendriksa, Smak, Led Zeppelin, Deep Purple, Azru, Yu Grupu, Ršumovića, Pavića, Pekića, Saramaga, Andrića, što sam sa njima gledao Kuma, Ben-Hura, Dobar, Loš, Zao, Borbu Titana, Beni Hila, Pajtonovce itd. Ne smeta mi ni malo što smo bombardovani pomenutim kenjarijama. Postoji ciljna grupa i za te stvari. Nekome je Marijana Mateus što je meni Borislav Pekić, nekome je Vlado što je meni Točak, nekome je Ivan Ivanović što je meni Beni Hil. Smeta mi što stvari koje sam naveo, danas nemaju mesta nigde u medijima, nigde nisu potencirane, niko javno ne priča o genijalnošću tih ljudi. Zbog toga mi se dopada ta simbolika u filmu. Prepustite li dete onome što vlada, onom što je "mejnstrim", neće ispasti kako treba i postaće kao i većina. Nipošto ne kažem da detetu na silu treba formirati ukus, treba mu samo dati da vidi alternativu. Neka samo presudi šta je bolje i šta mu više odgovara. 

Film se, pomalo ispod žita, bavi i gubitkom. Sve vreme pričam o tome kako je cilj da se sačuva život deteta. Šta se dešava kada se u tome ne uspe? Šta ostaje osobi? Praznina je nenadoknadiva, bol je neprolazan, tu nema sumnje. Šta je takva osoba onda u stanju učiniti nekom ko joj je oduzeo najveće bogatstvo? Da li se svaki postupak takve osobe pravda tim gubitkom? U ljudskoj prirodi je da za ono što mu fali, čovek traži zamenu. Problem je u tome što postoje stvari koje su nenadoknadive. Međutim, bes osobe koja doživi ovakav gubitak je toliki da ona ne može da rezonuje zdravorazumski. Osveta neće doneti dobro, neće doneti olakšanje, osveta neće čak ni osloboditi bes. Osveta će samo pokazati sliku besa koju osoba trenutno drži u sebi. I ovo je maestralna strana filma. Sve ove pozitivne stvari su genijalne i nose veliki šok. Šteta zbog postojanja onih idiotarija. 

Još jedna idiotarija su isforsirane scene. Kontam da nije ovde bilo puno materijala pa su morali da ubacuju i druge likove. Svi ti drugi su doneli loše scene. Onda su morali da ubace dve isforsirane scene sa majkom žrtve i jednu sa obogaljenim policajcem. Jedna takva scena je kako tako podnošljiva ali dve su jednostavno previše. Veliki problem je što su i te scene pa i mnoge druge opasno predvidive. Generalno, ceo film je predvidiv. Nije problem ako predvidim nešto što je opasno dobro, to mi ne kvari utisak. Recimo skontao sam kraj Usual Suspects pre kraja filma ali sam se ukakio od sreće kada sam ga odgledao. Imao je taj suludi utisak. Problem je kada pretpostaviš da će neka idiotarija da se desi i onda se ona desi. E to me baš razbesni.

Nije mi se svidelo ovoliko krvoliptanja. U kući ove trudnice je proliveno toliko krvi da mi zaista nije jasno odakle se sve to izlilo. Kontam da u klanicama ima znatno manje krvi nego u ovom stanu. Nisam ljubitelj krvoliptanja tako da su mi neke scene ovde bile neprijatne. Ja jesam otporan na razna kasapljenja ali ovo je malo previše brutalno. Bolesno je čak i za moj bolesni ukus. Ko voli ovakve stvari, verujem da će biti zadovoljan. Arsenal oružja koji se koristi nije kolosalan ali je sasvim upečatljiv. Moje najveće poštovanje ima proizvođač makaza. Napraviti ovako oštre makaze je zaista majstorija. 

Inside me je ostavio podeljenog mišljenja. Sa jedne strane, ima cela ova priča dobrih stvari. Duel dve žene, simbolika oko spašavanja života deteta, napetost koja vlada, pozadina ove priče i njena simbolika, sve je to na mestu. Sa druge strane imamo one nelogične i isforsirane kretenije koje su glavni problem filma. U sredini je ono što mi se nije svidelo ali nije loše već je stvar ukusa, to su kadrovi iz stomaka trudnice i to su gomile krvoliptanja. U svakom slučaju mnogi relevantni ljudi ovo cene i smatraju za jedan od najboljih horora u zadnjih petnaestak godina. Ne mogu da se pridružim tom mišljenju ali ga svakako uvažavam. Vi pogledajte pa presudite. Potencijal za tako nešto, Inside je svakako imao.

Zanimljivosti:
U sceni kada tri policajca dolaze da provere Saru, sa leve strane se vidi da je broj kuće 666.

Naj scene:

Neke od pojava žene u crnom.

Moja ocena: 5/10

1 коментар:

  1. za listu:
    http://www.imdb.com/title/tt0289992/
    Kakav glumac ovaj Spejsi. Maestralan je.

    ОдговориИзбриши