Desu nôto: The last name (2006)

Alternativni naziv: Death Note: The Last Name
Žanr: Avantura | Kriminalistički | Drama | Fantastika | Misterija | Triler
Režija: Shûsuke Kaneko
Glumci:  Tatsuya Fujiwara, Takeshi Kaga, Shidô Nakamura...

Priča:
Lajt se pridružuje snagama zakona u potrazi za Kirom a u nameri da skine sumnju sa sebe i otarasi se L-a.

Moj osvrt:
Prvi deo filma je bio opaka genijalština. Jedinstvenost je bila u tome što je u isto vreme bio neverovatno blesav i prilično dubok. Igrarije sa fantastikom i ljudskom psihom su se smenjivale. Koliko god delovalo zabavno, nikako nisam uspeo da posmatram taj film kao neozbiljan. Druga velika stvar je sukob genijalaca. To je spektakularnije od bilo kakvog sukoba druge vrste. Nadmudrivanja koja smo gledali su zaista bila nadmudrivanja. Stvari koje su likovi izvodili nisu bile samo iznenađenja za njih već i za nas kao gledaoce. Ipak, najjača stvar je ta ljudska psiha. Osoba koja dobija moć da presuđuje kreće da radi nešto što smatra za opšte dobro. Kasnije kada on dolazi opasnost, kada se budi strah, a ako što rekoh nekoliko puta, strah razotkriva, ovaj lik pokazuje nešto što baš i nismo očekivali. Jasna aluzija na to da niko od nas nije ni crn ni beo. Svi smo u svetlijim ili tamnijim nijansama sive. 

Radnja ovog filma se nastavlja na prethodni. Nema nikakvog vremenskog razmaka. Ono što mi se nije dopalo, duel se nastavlja u istom fazonu. Tu i dalje mislim na otkrivanje ko je Kira. Nije to loše izvedeno, naprotiv, ali nisam hteo da gledam istu stvar po drugi put. Evo zašto. Prvi deo se završava susretom ova dva genijalca. Ako nešto volim, u bilo kakvom duelu, to je poštovanje. Njihov susret bez reči mi je sadržao sve što finale jednog duela treba da sadrži. Iz onog što sam video, bilo mi je jasno da je L otkrio da je Lajt zapravo Kira. Ta identifikacija među njima, pokazatelj opakog uvažavanja inteligencije protivnika ali i pokazivanje da se ni jedan od njih ne plaši daljeg duela mi je bilo savršenstvo. Ceo film smo gledali nadmudrivanja i finale je dalo neki, možda i nerešen rezultat, ali je sve to izvedeno spektakularno. Ovakav nastavak filma pomalo baca senku na taj kraj. 

Iako je to opet duel za otkrivanje da li je i ko je Kira, napravljeno je ovo odlično. Opet imamo gomile opakog nadmudrivanja. Šta tu valja? To što su Lajt i L sada jedan do drugog. Mnogo vremena provode zajedno što zahteva veću opreznost i luđe ideje. U prvom delu, sve dok je činio dobre stvari, lako je bilo biti uz Lajta. Čak i kada je odlutao na pogrešnu stranu, to je delovalo kao početak ludila nastalog dobijanjem velike moći pa je opet bilo lako navijati za njega. E ovde je to ludilo već predominantno. Ustvari, ne bih ovo zvao ludilom koliko ego-tripom. Lajt je dominirao celom dužinom prvog filma. Iako je on pokazao neverovatnu inteligenciju, L je uspeo da mu se približi. E tu je razlika između ova dva genijalca. Lajt je oduševljen svojom slikom i želi dominaciju, želi da ukloni L-a. L nema taj ego-trip, već su više njegova dela usmerena ka rešenju problema. Nema tu niko apsolutnu prednost. Dok je jedan fokusiran na problem, drugi je fokusiran na protivnika i obratno. 

Kao što već pisah o tome, kada obmanjuješ nekog, moraš da ga držiš na poznatoj teritoriji. Moraš da mu daš sigurnost. Sigurnost će ga uljuljkati, doneće neopreznost i tada je tvoj. Nadmudrivanja ovog dvojca se sastoje upravo u tome. Odlično je što na obe strane imamo likove koji su intelektualno dominantni. Nemamo onaj slučaj recimo iz Usual Suspects gde imamo potpunu intelektualnu dominaciju jedne osobe. Nipošto ne kažem da je to loše, samo u Usual Suspects nemamo duel već majstoriju pojedinca. Ovde imamo teška nadmudrivanja sa obe strane. E sada, u prvom delu su ta nadmudrivanja u isto vreme jednostavna i spektakularna. Ovde su malo otišli krivim putem. Kontam ja da su ovo dva genijalca ali prevarine prevare prevara pa njene predprevare prevarina podprevare prevara je previše. Nekako mi to baš izgleda usilovano. Vidimo jednu stvar pa to zapravo nije tako nego ovako, pa to ovako nije ovako već onako i tako dalje. Sve je to zanimljivo ali je ipak malo preterano. 

Prvi deo nas je bombardovao dobrim stvarima i verovatno se niko nije zapitao šta ako do te moći dođe neko ko ima sasvim drugačije namere. E ovde vidimo to. Čak, sveska nekoliko puta menja vlasnike. To mi je opet malo nepotrebno. Ok, povećava to misteriju, povećava dinamiku, otvara više opcija za prevare, ali prvi deo nije bio o prevarama. Ovaj deo filma tek na kraju pokazuje nešto od onog što je centralna tema prvog dela. Elem, vidimo kako izgleda kada neko drugačiji dođe do moći. Vidimo pre svega kako želi apsolutnu pažnju i kako u ime te moći daje sebi pravo da se naziva dobrotvorom oduzimajući život kome hoće. Poznato? A kako taj koji želi pažnju nastupa, kako dolazi do naroda, kako uspeva da privoli ljude? Jednostavno, preko medija. Poznato? Kada masi daš spektakl, kada javno uradiš nešto što svako želi, pridobio si ih. Ovde vidimo smaknuće nekog zlotvora i to je to. Posle vidimo gomile smrti koje su tu čisto radi održavanja te moći. Poznato? To se u današnje vreme zove vlast. 

E sada, kako imamo te nove likove i nove sveske, neminovno da ideja iz prvog dela malo gubi na snazi. Međutim, odnos između devojke koja dolazi do sveske i Kire je nešto što mi se ne dopada. Sudbina te devojke jeste jeziva, Kira je ostvario te njene najmračnije želje. I samo na osnovu toga ona je spremna da mu se u potpunosti potčini. E to mi se baš i ne sviđa. Njena tragedija je nesaglediva, neoprostiva, neprebolna i umesto da se to iskoristi da se od nje napravi sadista, zver, veliki dobrotvor, bilo kakav esktrem, napravljen je mazohista. To je baš slabo. Mislim čemu služi, služi kao jako oružje u rukama Kire (Lajta). Kira je dovoljno inteligentan da može da koristi bilo koga manje inteligencije kao oružje. Ok, tu je bolesni fazon sa očima, gde osoba mora da žrtvuje mnogo da bi dobila određenu sposobnost. Ta dilema je mogla da se stavi pred Lajta. To bi imalo mnogo veći impakt. Ovako, žrtva nekog ko nema šta da izgubi, nekog ko je samo oružje, nije tako upečatljiva.

Za razliku od prvog filma, ovde L dobija veliku pažnju. I znate šta, ovaj detektiv je spektakularan. U prvom delu sam na njega gledao samo kao na inteligentnog suparnika Lajta. Ovde on dominira i ovde sam za razliku od prvog filma na njegovoj strani. Njegovi mali rituali ga izdvajaju u jedinstvenog. Inteligenciju je već pokazao ali i dalje je pokazuje. Tokom celog filma, on je prilično tih i povučen ali svaki potez pokazuje koliko on zapravo vredi. Ta njegova tišina na prvi pogled izgleda tako kao da on ne vlada situacijom. Setite se šta sam pisao u filmu Confessions, ukoliko ne pokazuješ mnogo, male su šanse da će neko videti tvoju slabost. L savršeno koristi svoju tišinu. Moram da napomenem Keničija Macujamu. Njegova izvedba L-a je masterpis. 

Generalno, ceo film je užasno zanimljiv. Imamo brdo prevara, gomilu nadmudrivanja, kao i u prvom delu brdo suludih ideja i sjajne likove. Ono što na žalost fali je psihologija koju je prvi deo filma imao. To se donekle nadoknađuje na kraju. Imamo potpuno ego ludilo momka kojem je moć dala pravo da vlada. Napokon nam se daje nešto o L-u što nije vezano samo za njegov posao. E na tu kartu su trebali više igrati. Ovakav ludo osmišljen lik je to zaslužio. On nije samo agent koji treba da reši slučaj, on je odličan lik koji je trebao biti obogaćen i stvarima van svog posla. Ok zagonetnost, ne moram da znam zašto je ovakav i zašto ima ovakve rituale, ali na kraju on postupkom pokazuje emocije a sve vreme je delovao kao da nije sposoban za njih. Bilo šta iz njegove istorije bi bilo rado dočekano. U svakom slučaju, ne treba ovo posmatrati kao odvojen film. Ovo je direktan nastavak prvog dela sa kojim ipak nije u istom rangu. Ako ne poredim ovo sa prethodnikom, onda manje više i nemam neke velike zamerke. The Last Name kompletira jednu vrhunski osmišljenu priču kojoj i te kako vredi posvetiti pažnju.

Zanimljivosti:
Film je posvećen sećanju na Hirošija Takasea koji je bio direktor fotografije u prvom delu filma.

Naj scena:

L-ovo kajanje

Moja ocena: 8/10