Man of Steel (2013)

Kod nas nazvan: Čovek od Čelika
Žanr: Akcija | Fantastika | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Zack Snyder
Glumci: Henry Cavill, Amy Adams, Michael Shannon...

Priča:
Mladić je primoran da se suoči sa svojim vanzemaljskim nasledstvom kada zemlju napadnu pripadnici njegove rase.

Moj osvrt:
Ne kažem da je to epohalno dobro niti naročito kvalitetno, ali ovaj Supermen je pokušao da nam da nešto malo drugačije. Ima ovde svega i svačega, i dobrih i loših stvari, i dobrih stvari loše izvedenih i loših stvari koje su podnošljive. Konačni sud je da ovo nije promašaj ali nije ni nešto što zavređuje kolosalnu pažnju. Imalo je veliki hajp, ali poput Dark Knight Rises ispostavilo se da je sav taj hajp ipak najavio izvikan film. 

Najbolji deo filma je sam početak. U dosadašnjim pričama, stripovima, filmovima i animiranim filmovima o supermenu mi znamo da je on došao sa Kriptona koji je uništen. To je bukvalno sve što saznajemo verovatno nikada ne pomislivši koliko je zapravo to jezivo i nikada ne videvši celu tu tragediju. Ovaj film nam upravo nudi kraj Kriptona. U malo vremena vidimo uzrok kraja, vidimo principe kojima se stanovnici te planete vode, vidimo na šta sve to liči. Scena u kojoj svedočimo propasti ove planete je jeziva i ostavlja snažan utisak. 

Nadovezaću se na prethodnu rečenicu i reći da je ta scena naročito jeziva zbog muzike koja je prati. Hans Cimer je uspeo u nečemu što je prilično teško. Ako zanemarimo ovu scenu koja je dobra, postoji gomila scena koje bi trebale da prouzrokuju neki impakt ali realno, prežvakane su i od toga nema ništa. Ali onda nastupi Cimer i njegovih par nota je sasvim dovoljno da scena postane znatno kvalitetnija, da vam privuče pažnju, prikuje pogled za ekran/platno pa čak i da od prosečne postane dobra. Svaka čast za ovo majstorstvo. Od svih stvari u filmu, muzika na mene ostavlja najbolji utisak. 

Henri Kavil odlično fizički odgovara za ulogu, kontam da i prija oku naših dragih dama, ali problem je to što momak ne može nikako da se opusti dok glumi, nikako da se uživi u ulogu, nikako da deluje prirodnije. Ne tražim ja ovde kvalitetnu glumu, da se razumemo. Recimo Hemsforta ne smatram za nekog kvalitetnog glumca, ali vidi se da čova uživa dok glumi Tora tako da je potpuno opušten u toj ulozi. Kavil se sve vreme ponaša kao da je na ocenjivanju glume u osnovnoj školi gde se vidi kolosalni strah od greške. Ok, njegov lik je taj koji je podložan oceni, on treba da bude nesiguran u svoja dela kao karakter, a ne da bude nesiguran u svoju glumu. Što se tiče ostalih glumaca, drago mi je uvek videti Kroua, Kostnera a Dajana Lejn uvek prija mom oku. 

Za pohvalu je to što su pokušali doneti nove stvari ali i ubaciti nešto što niko do sada nije. Ovde se bave pričom kako i zašto je supermen postao ono što je postao. U svakom slučaju, pokušaj, iako ne baš sjajan, zaslužuje poštovanje. Film se prvo bavi problemima koje je Klark imao kao klinac. To je recimo dobro, jer ipak on nije obično dete, teško se snalazi među onima od kojih se toliko razlikuje. Sa njegove strane, sa strane njegovih roditelja, to je prikazano odlično. Problem je uvek okolina. Ne kontam zašto uvek moraš da imaš brdo idiota koji će samo da iritiraju ne prihvatajući različitosti. Imali su dobru ideju kako Kenta dovesti do momenta kada treba da postane heroj. Problem je što su preterali u moralisanju. Toliko se morališe da je to prešlo svaku granicu, postalo dosadnjikavo i povremeno odšetalo u patetiku. Ovo su morali zauzdati, sve bi imalo većeg efekta. Ovako ta njegova transformacija je neubedljiva i on deluje baš kao onaj pomenuti prvak kojeg svi procenjuju. 

Kada dođe do momenta kada on prelomi šta će biti tj. otkrije ko je, tu ne mogu da se otmem utisku da je ovo loše izvedeno. Prvo me nervira "duh iz boce" koncept koji je primenjen u užasnom rimejku Clash of The Titans. Zbog tog "duha iz boce" tragedija sa početka gubi impakt, i to ne malo. Kada budete gledali ovo ako već niste, bićete svesni emotivne jačine scene kada se roditelji opraštaju od novorođenčeta. Ovaj "duh iz boce" pljuje na tu scenu a to mi baš nije leglo. Takođe, kada Klark saznaje šta je, nema neverice, nema neke eksplozivne reakcije već eto, on to tako prihvata, to je baš cool, sad ću da se presvučem, misteriozno obrijem i da letuckam okolo. Žestoko neubedljivo. Ipak, taj njegov prvi let je opasno dobra scena. On postaje svestan svoje snage, svestan da mora da pomera granice. To mi se baš dopalo. Veliki plus za prvi let, ne zbog izgleda već zbog osobe koju ovaj heroj prestavlja. 

Sam izgled filma je savršen. Bolesno dobri efekti pucaju na sve strane, pozicioniranje kamere tokom akcionih scena i tokom supermenovog leta je odlično, supermenov kostim napkon izgleda dobro tako da za sve to imam samo reči hvale. Problem je samo što ako niste neko ko ne voli akciju bez mozga koja predugo traje i nije zaluđen efektima, film će vam u jednom momentu postati zamoran. Zadnjih 45 minuta (barem) su skoro neprestana akcija u kojoj sve puca, pršti, eksplodira, raspada se itd. Ja spadam u ljude koji baš i ne lude za ovim pa me je film tu malo i zamorio. Da ova akcija ima veći impakt, verovatno bih je doživljavao drugačije. 

Nekako, sve što ne priprada priči o nastanku supermena (u koju ne uključujem 90% moralisanja sa svih strana) i što nije priča o glavnom negativcu, sve je to već viđena isprazna priča i sve je to mlako. Recimo, Klark postaje to što postaje kad eto ih negativci i traže da se Klark preda inače će uništiti zemlju. Zemljani odmah naravno poveruju u to, jer zaboga, mi znamo da ta jedna letelica može da uništi celu zemlju bez da ih napadnemo. Njaaa. Sve to proizvodi još gomile moralisanja, patetisanja tako da sam samo čekao finalni okršaj i kraj filma. 

E tu dolazimo do jednog meni veoma zanimljivog lika, čak zanimljivijeg od samog supermena. Prvo sam imao odbojnost prema negativcu jer sam mislio da Majkl Šenon nema dovoljnu harizmu da ga odglumi. Pogrešio sam jer mu i nije trebala ta harizma. On je sasvim dobar glumac i dobio je odlično izrađen karakter. Prilično me nervira kada kod negativaca ne vidim motiv, užasno me nervira kada je neko zao samo zato da bi imali negativca u filmu. Ovo je nešto sasvim drugačije. Ovaj čovek ima kodeks, ima stav, ima razloge. Uslovno rečeno, on ne mora biti negativac. Ok, jeste, ali ne mora biti. Evo paralele. Ako znamo da je naseljavanje Severne Amerike dovelo do istrebljenja Indijanaca, zašto niko nikada za to nije odgovarao, niko nije smatran tiraninom. To se ispostavilo samo kao usputna greška, nemili, žalosni gubitak koji je bio neminovan ili šta već. Možemo mi to da osuđujemo koliko god hoćemo, ali sila diktira istoriju, pravo, pravila i titule. Ovaj čovek ima plan kojim ne stavlja sebe ispred svih, već stavlja svoj narod ispred svih. Bez obzira što je taj plan genocidan po ljude, kada bi se izveo, ovaj čovek bi mnogo godina kasnije bio slavljen i to možda od strane dobrih "ljudi". Ova ideja zaslužuje ovacije, negativac sa ovakvim stavom, sa ovakvim kodeksom se zaista retko sreće. 

Problem koji sam imao sa Pacific Rim, imam i ovde a to je nedostatak ozbiljnosti. Ok, superherojski je film, kontam, ali ovo nije Avengers tip filma. Avengersi ne teže tome da budu ozbiljni već da zabavljaju a u tom segmentu su odlični, da ne kažem i savršeni. Supermen pokušava da kopira Betmen recept i igra na kartu ozbiljnosti, pokazivanja onog ljudskog u heroju. I onda dođe pretnja za uništenje sveta i ja od drame ne vidim ništa. Opet samo brdo moralisanja, opet se ljudi ponašaju kao nesposobni idioti, opet kada treba istaći ljudske kvalitete koristiš patetiku. To jednostavno ne prolazi. Ok, ljudi jesu i takvi ali nisu SAMO takvi, patetika i žrtvovanje nisu jedini kvaliteti koje oni mogu pokazati. 

Ponoviću, ovaj supermen zaslužuje pohvale za pokušaj da se donese nešto drugačije, zaslužuje pohvale za dobro osmišljenog negativca, zaslužuje pohvale za efekte i najviše od svega zaslužuje pohvale za muziku. Ono zbog čega zaslužuje kritike je previše (ali baš previše) moralisanja koje neretko pređe u patetiku, bezobrazno rastegnute akcione scene pravljene kako bi se prikazale gomile razaranja a zapravo postanu monotone, nepotreban "duh iz boce" koncept umesto kog je jednominutni hologram bio dovoljan, i veliku neubedljivost u skoro svim ključnim momentima. Fasciniran nisam ali daleko od toga da sam razočaran. Supermen je baš ono što sam očekivao da će biti, simpatičan akcioni film sa nekoliko odličnih detalja i sa nekoliko očekivanih propusta.

Zanimljivosti:
Henri Kavil je prvi neamerikanac koji igra Klarka Kenta. Rasel Krou je drugi oskarovac koji glumi lik Džor-Ela. Prvi je bio Marlon Brando. Prvi Supermen film koji nema reč "Supermen" u naslovu. 

U najvećem broju scena supermenov ogrtač je plod specijalnih efekata. Supermenov kostim je zasnovan na novim stripovima. Prvi Supermen film u kom se pojavljuje Stiv Lombard. Kada Klark otvori vrata na naftnoj bušotini, nafta iznad njegovog stomaka formira oblik slova S. Kavil je odbio da koristi steroide tako da je morao žestoko da radi i vežba kako bi dostigao željenu formu. Henri Kavil je zahtevao da supermen treba da ima malje po grudima i odbio je da ih odbrije.

Naj scena:

Kraj Kriptona

Moja ocena: 6/10

Rosemary's Baby (1968)

Kod nas nazvan: Rouzmerina Beba
Žanr: Drama | Misterija | Horor
Režija: Roman Polanski
Glumci: Mia Farrow, John Cassavetes, Ruth Gordon...

Priča:
Mladi par se seli u nov stan. Okruženi su čudnim susedima i još čudnijim događajima. Kada žena zatrudni, paranoja oko sigurnosti nenog nerođenog deteta obuzima njen život.

Moj osvrt:
Roman Polanski je jedan od mojih najdražih režisera. Ne znam već koliko sam gledao njegovih filmova ali svi do jednog su remek dela i svaki je od mene dobio barem osmicu. Rozmerina Beba je ne samo klasik, već masterpis koji postavlja domaći zadatak dramama, misterijama i hororima. 

Ono što me fascinira kod Polanskog su detalji koje ume da prikaže, a to radi neisforsirano i sva ta mala savršenstva su genijalno i prirodno utkana u film. Jedno od njih vidimo, tačnije čujemo na samom početku. Reč je o uspavanci koja zvuči u isto vreme i srećno ali i veoma tužno, i prelepo ali i sablasno. Film se zove Rozmerina Beba a počinje ovako nečim. Majstorski način kako kupiti gledaoca praktično i pre nego što je film počeo. 

Braćo i sestre, da se ne lažemo, gledali smo i previše filmova u kojima parovi dolaze da žive u novom prostoru gde se nešto sablasno odigravalo. Obično su tu bila ubistva pa se pojavljuju nemirni duhovi koji traže zadovoljenje pravde zato što eto tako. Oni će i dalje ostati duhovi a pravda, kao što svi znamo, ne može da bude sprovedena kroz osvetu. Pravda je kada dobri dobiju ono što zaslužuju a ne kada zli budu kažnjeni za nanošenje nepravde dobrim. Polanski ovu pozadinu tj. istoriju stana prikazuje savršeno. Tu postoje priče i pričice, ali sve one deluju ili sasvim prirodno, ili nešto što ipak zvuči kao šala. Starija osoba je živela u tom stanu i tu je i preminula. Ništa nerealno, nema brutalnih ubistava iznenadno poludelih likova, ali imamo mnogo bolje stvari kao što su sitna pitanja zašto je starica pomerila neki orman kako bi zatvorila ulaz u ostavu. To su sitni detalji ali zaintrigiraju. Na sve to, Polanski vremenom dodaje detalj po detalj ali tako da glavni likovi deluju kao zaintrigirani ljudi a ne kao kompletni moroni. 

Da bolje objasnim prethodnu rečenicu i da pokažem genijalnost Polanskog. Naravno krećem sa poređenjem sa jednim smećem koje je izgleda opšteprihvaćeno kao primer dobrog filma. Ako ponovo uvredim dečicu koja smatra da je to "extra film, realno najbolji na svetu celom po mišljenju svih" baš me briga. Ja iznosim činjenice koje se pak razlikuju od "film je extra" (čast izuzecima). U House of Wax glavnim likovima treba pomoć. Pojavljuje se kompletni moron sa nožekanjom za pojasom, neko ko deluje kao stoprocentna opasnost. Šta likovi rade - naravno kreću sa njim. Prvo, time dobijaš morone od likova i dobijaš svako odsustvo napetosti jer znaš šta sledi. A pazite sada nešto sasvim drugačije, nešto što je pametno napravljeno. Zamislite da vam u pomoć pritekne neko dobar, neko ko deluje kao pravi primer dobrog čoveka, neko ko prikazuje zavidnu kulturu, veliku dobrotu, ko zapravo deluje kao neko ko vam može biti prijatelj. Ako se neko takav ispostavi kao opasnost dobili smo likove koji nisu glupi ali su upali u zamku, dobili smo dobar obrt, dobili smo gomilu napetih scena i dobili smo nepredvidiv nastavak. U tome je razlika između genija (Polanski) i režisera "extra" filmova. 

Ono što mnogi danas ne znaju u 2013 a ono što je Polanski znao još 68. je, ako obrt, opasnost ili šta već ne možeš da skriješ, nemoj to ni da radiš. Jasno je ovde šta je opasnost, ko je opasnost, to Polanski ne krije, ali se odlično igra sa gledaocima. Današnji režiseri bi ovo razvukli i ono što nam Polanski daje kroz ceo film, sačuvali za kraj u nekom obrtu. Otkrili bi nam šta (ko) je i da li je opasnost na samom kraju i to je to. Film bi bio žestoko plitak. Polanski do samog kraja čuva jedno kolosalno pitanje, a to je "zašto". Gledajući dva sata ovog savršenstva, to pitanje mi nije izlazilo iz glave. Zašto bi neko bio opasnost po Rozmeri, šta on želi, šta mu je cilj? A to pitanje opet donosi nesigurnost i otvara mogućnost da se neke stvari dešavaju samo u Rozmerinoj glavi. Ipak su nam ponuđeni neki njeni snovi koji su prepuni simbolike i o njima može da se vodi velika rasprava. Možda je prvi među njima nekako najupečatljiviji i dobio je smisao na kraju. Vezan je za zatvaranje prozora ciglama i časnu sestru koja kori Rozmeri. Taj san je predstavljen tako da deluje i kao sećanje a nagovestio je veliku kaznu i veru koja izdaje Rozmeri - ili pak obratno, možda je ona ta koja izdaje veru? Braćo i sestre, ovo je Polanski, nikada odgovor nije tako jasan i lak za otkriti. 

Evo još jednog kolosalnog detalja. Kada Rozmeri i njen suprug upoznaju susede, simpatični i markantni sused ponavlja da je bio na svakom bogovetnom mestu na ovom svetu. Ok, to može da zvuči kao šala i preseravanje, ali ovaj čovek se nikako ne šali i deluje prilično ozbiljno. On čak to ponavlja dva puta. Ako ubrzo uvidimo da Rozmeri i njen suprug neće moći da se distanciraju od ovih ljudi, da će ovi ljudi konstantno biti tu negde, jasna je simbolika i te činjenice i onoga što je onaj čovek govorio da su oni sveprisutni. Braćo i sestre, za šta se to govori da je sveprisutno u mnogim delima, filmovima, knjigama? 

Da sve ne bude sto posto jasno, da sve namere ne budu očigledne, pobrinuo se Polanski sa izborom glavne glumice. Mia Farou deluje kao previše nežno i krhko stvorenje. Ona može delovati prilično neotporna na problem jer se lako rastuži, lako potone i deluje neko sa kim baš treba biti pažljiv. Više deluje kao mamina slatka devojčica nego kao žena. To deluje dvojako. Prvo, kako je tako krhka i nežna, i najmanja opasnost za nju je kolosalna. Drugo, kao takva, ona može pak prenaglasiti opasnost, bol ili povređenost pa možda i ne budemo sigurni da li je sve baš onako kako izgleda. Da li su svi ljudi oko nje okrenuti protiv nje ili je to pak njena uobrazilja - videćete i garantujem, bićete šokirani.

Rozmerinu trudnoću prate dve opasnosti. Prvo strahujemo za njen život. Umesto da se ubuci kao sve naše drage dame kada su u drugom stanju, umesto da joj lice blista i bude još lepše, Rozmeri kopni. Kao da je nešto jede. Kasnije, strahujemo i za njen život i za život njene bebe a to je najveći mogući košmar. Imamo dva bespomoćna stvorenja i njihovu grčevitu borbu za život. Za idiote u šablonskim filmovima ne marim ni jedan posto ali dok sam gledao Rozmerinu bebu, osećao sam grčeve u stomaku. Strah za Rozmeri i za njeno nerođeno dete raste celom dužinom filma. 

Malo o samoj simbolici filma. Možda deluje isforsirano to što u jednom momentu izgleda kao da su svi protiv same rozmeri ali to je činjenično stanje. U skoro pomenutom taksisti smo imali slučaj gde čovek ne može da se uklopi u društvo a ovo je nešto slično. Recimo Rozmeri ima jednu viziju u kojoj želi da njeno dete odrasta, želi mu drugačiju sudbinu od one koja naizgled sledi. Ono što ona vidi da sledi njenom detetu realno stvara odbojnost i strah u njoj. Nisu nas naše majke donosile na ovaj svet da idemo u rat, da se naš rad ne ceni, da polupismena stoka odlučuje o name umesto nas, da se mučimo kroz ceo život ne videći ono najlepše u njemu. Ali kada su one gledale gde nas donose, neminovno je bilo da nas neke od tih stvari neće zaobići. To na neki način vidimo i ovde. Majka ne želi da njeno dete bude iskorišćeno za ciljeve drugih. 

E onda je došao kraj. Kada bih pravio selekciju najboljih završnica u filmovima, ovaj kraj bi svakako bio u samom vrhu. Ovo je nešto što ne očekuje ni jedan gledalac, ovo je nešto što ne očekuje ni ona pomenuta majka iz prethodnog pasusa niti bi joj to palo na pamet, ovo je šok za sve a najviše za Rozmeri. Ovaj film na najbolji način pokazuje šta je majčinska ljubav, da ona ide iznad straha, iznad svih šablona, floskula i svih normi. Ovo je savršeno delo, ovo je jezivo iznad svake granice poimanja, ovo je horor u svoj svojoj snazi, ovo je drama koja budi najširi spektar emocija, ovo je umetnost, ovo je Polanski. Poklonite se kralju.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja filma, Mia Farou je dobila papire za razvod od tadašnjeg muža, Frenka Sinatre. Film je dobio i nastavak Look What's Happened to Rosemary's Baby ali na sreću to nedelo je ostalo ignorisano. Tokom snimanja ovog filma, Šeron Tejt, supruga Romana Polanskog je ubijena od strane Čarlsa Mensona. Uspavanku u filmu peva Mia Farou. 

Ovaj film je zasnovan na istoimenoj knjizi i predstavlja najverodostojniji film snimljen po nekoj knjizi. Scene u kojoj Mia Farou hoda preko puta dok automobili koče su spontane i realne. Polanski ju je ubedio da niko neće pregaziti trudnu ženu i ona je odlučila da rizikuje. Ovo je prvi Američki film Romana Polanskog. Mia Farou je zaista jela živu džigericu u jednoj sceni. Viktorija Vetri je pravo ime Anđele Dorian koja tumači ulogu kojoj Rozmeri i govori da liči na glumicu Viktoriju Vetri. Rozmerina beba je rođena u junu 1966 (6/66). Kada Rozmeri zove Donalda Baumgarta (nesrećnog, slepog glumca) glas sa druge strane je čuveni Toni Kertis. Scena u telefonskog govornici je snimljena bez prekidanja i iz jednog pokušaja.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

Pacific Rim (2013)

Kod nas nazvan: Bitka za Pacifik
Žanr: Fantastika | Naučna Fantastika| Akcija | Avantura
Režija: Guillermo del Toro
Glumci: Charlie Hunnam, Idris Elba, Rinko Kikuchi...

Priča:
Kako se rat između ljudske rase i monstruoznih nemani iz mora razvija, bivši pilot je pozvan da još jednom upravlja specijalnim oružjem kako bi spasao svet od apokalipse.

Moj osvrt:
Evo ga još jedan del Toro. Sve mi se više čini da je ovaj režiser debelo precenjen. Napravio je ovde on nešto spektakularno, ali za taj spektakl verujem da on ima najmanje zasluge. Bilo kako bilo Pacific Rim je ispao upravo ono čega sam se plašio. Slatkiš za oko i ništa više od toga. Evo jednostavne matematičke formule koja će pokazati kolika je prevara del Toro sa ovim filmom: Cloverfield + Independence Day + Top Gun + Roboti = Pacific Rim. Bukvalno  pokupite ideje i koncepte iz navedena tri filma i ovde ne postoji scena koju niste gledali osim duela robota i zveri. No da počnemo od nečeg zbog čega vredi platiti kartu. 

Kada su filmovi sa kolosalnim čudovištima u pitanju, efekti uvek negde zaškripe. Ne mislim tu na stare filmove gde je ipak jasno zašto nisu mogli da naprave nešto kolosalno. Noviji filmovi ipak ne uspevaju da naprave tu neku interakciju čudovišta i okoline. Većinom se to maskira kako bi izgledalo prihvatljivo. Pacific Rim upravo tu dominira. Prvo, sama čudovišta su prikazana kako treba. Nema onog da nam nude delić po delić, da ne možemo nikako da ih sagledamo. Ovde lepo može da se vidi svako od njih. Prvo, stiče se utisak o njihovoj glomaznosti. Zvučni efekti dižu kosu na glavi kada se ove kreature pojave. Specijalni efektni ničim tu ne zaostaju. Jednostavno, imaćete fenomenalan utisak o veličini i težini tih stvorenja. Zbog toga, najveći kvalitet ovog filma su sami okršaji čudovišta i ogromnih robota. Ovako kvalitetne efekte do sada nisam nigde video. Nisam neko ko je lud za tim, ali ako kažem da je vredelo pogledati film u bioskopu zbog njih, onda zamislite koliko su dobri. Kada kažem efekti, tu mislim i na zvučne efekte koji su maestralni. 

Ono što mi se ne dopada je za mene prevelika doza veselosti. Imamo velika zverinja koja su se pojavila i prete da unište naš svet. Ali eto, ljudi su tako relaksirani, prodaju organe tih zveri, nigde neke velike frke, nigde panike. Jel to vama zvuči ok? Svetu preti kraj i ti ne možeš ni jednog momenta da pokažeš šta je to što gubimo. Ma jok, baje koje voze robote rasturaju, čovečanstvo nije ni bitno. Cloverfield je tu postavio domaći zadatak ovom filmu koji ga je fino pokrao. Ne smatram Cloverfield naročito kvalitetnim filmom, ali kada se pojavi ono čudovište baš se stiče utisak pretnje, vidi se sva jezivost situacije, vidi se strah, beznadežnost i bezizlaznost. To je ono što mi treba. Ako svetu preti kraj, ne treba mi reakcija "jeeeeej evo još jednog čudovišta" nego "čoveče koje sranje, najebali smo". Uglavnom, što se tiče tih čudovišta, koncept mi dosta liči na Cloverfield, samo što je Cloverfield meni tu bolji i ideja odakle potiče zverka mi je bolja tamo. 

Likovi iz Pacific Rim su jedne od najjadnijih karikatura koje sam video. Retko ko je ovde vredan i malo pažnje. Ovoliko šablona, ovoliko generičkih idota, ovoliko isforsiranih karakteristika je za najveću osudu. Prvo imamo šablone iz profesije - profesori su 2 genijalna kretena kakvi postoje samo u filmovima. Potom imamo šablone iz nacionalnosti - Rusi su plavi humanoidi koji ne umeju da promene izraz lica šta god se desilo i začudo upravljaju najstarijim glomaznim robotom. Potom imamo šablone u organizaciji tj. ekipi - mora uvek da postoji neki drkadžija koji će da iritira gledaoca time što mrzi glavnog lika u filmu. Ovo je toliko jadno da je jedva izdrživo. U Top Gun-u imamo recimo lika kojeg tumači Val Kilmer, ali ta netrpeljivost između njega i Kruza je lepo kontrolisana. Ovo ovde je veliki idiotizam. Postoje samo 2 lika koja su donekle vredna pomena. Prvi je general kojeg tumači Idris Elba. Nije ovaj lik naročito originalan, ali eto, ima par dobrih dijaloga u toku filma, ima neki stav koji pokazuje da zaslužuje da bude tu gde jeste, tj. na čelu te organizacije. Drugi je Ron Perlmanov lik isključivo zato što ga tumači Ron Perlman jer realno, gde ovaj čova nije zanimljiv. Na ostale se ni ne vredi osvrtati pa to neću ni uraditi. 

Osim šibanja robota i zveri, što svakako nije nešto originalan koncept, u ovom filmu nema ništa vredno pažnje. Svi elementi radnje i svi koncepti su besramna krađa. Ceo prokleti film se oko i najmanjih sitnica pravi najveća drama kako bi se digla tenzija a sve je predvidivo do krajnjih granica. Non stop mi kreiraju situaciju "da li će ili neće biti" a i pre te drame znamo šta će da se dogodi. Te scene budu teško gubljenje vremena i ne služe ničemu. U situaciji u kojoj svetu preti propast, ti ne umeš da napraviš čak ni prosečnu ljudsku dramu. Non stop se gradi patetika i kako se bližimo kraju filma ona je sve veća. del Toro je primenio čuveno holivudsko pravilo kojem pribegnu nekreativni - "patetika nas je održala, njojzi hvala". Što se mene tiče, to dovoljno govori o njegovoj precenjenosti. 

Kada kažem da je film besramna krađa, moram ipak da potvrdim zašto. Možda će delovati da je ovaj deo spojlerističan, ali verujte, nije. Osim ako danas niste danas naprasno odlučili da gledate filmove, ovde nema nepredvidivosti za vas. Ipak, predostrožnosti radi, vi koji sumnjate, preskočite ovaj pasus. Evo samo nekoliko argumenata. Zveri dolaze iz vode (Godzilla, Cloverfield). Pilot napušta službu zbog tragedije u "vozilu" da bi ga posle vratili jer je on taj i/ili zato što on ipak otkriva da mu je to u krvi (Top Gun). Iako je očekivano pogubno njegovo učešće u borbi, on se pokazuje kao ubedljivo najbolji mamojeb (Top Gun). Da bi sjebao neprijatelja, moraš uleteti u osinje gnezdo i detonirati bombu (Independance Day). U sve ovo ubacite mnogo usranih patetičnih govora, moralnih dilema, obrta ličnosti gde od govneta dobijete čoveka koji će se žrtvovati za druge, ubacite robote da se šibaju sa zverima i dobili ste ovaj žestoko lep ali isto toliko prazan film. 

E sada, iako ga iskritikovah ovoliko, on nikako nije dosadan za gledanje. Pre svega izgleda spektakularno, akcione scene su užasno dinamične, maestralno prikazane, postavljanje kamere je besprekorno tako da dva sata prođu dovoljno brzo da ne primetite koliko je zapravo ovaj film smeće upakovano u ovako skupoceni paket. Kao film, ovo vredi negde između trojke i četvorke ali spektakularna izvedba mu diže ocenu za dve. Mislim da nikada nisam imao ovu situaciju, da je nešto ovoliko loše ali da bih mu rado gledao nastavak. Braćo i sestre, to dovoljno govori koliko je estetski savršeno ovo smeće. Uživajte.

Zanimljivosti:
Prvi del Toroov film još od Cronosa u kojem Perlman glumi čoveka. Jaeger znači "Lovac" na nemačkom. Kaiju je japanska reč koja u prevodu znači "čudna zver". Gipsy Danger je ofarban tako da podseća na avione iz Drugog Svetskog Rata. Japanske anime su bile velika inspiracija za film. U sceni sa devojčicom, ceo set je bio povezan sa hidrauličnim sistemima, tako da kada god je čudovište pravilo korak, ceo set se drmusao. Glasovi čudovišta su kreirani pomoću glasova životinja.

Naj scene:

Šibanja sa zverima

Moja ocena: 5/10

Taxi Driver (1976)

Kod nas nazvan: Taksista
Žanr: Drama | Kriminalistički
Režija: Martin Scorsese
Glumci:  Albert Brooks, Robert De Niro, Jodie Foster...

Priča:
Mentalno nestabilan ratni veteran radi noću kao taksista u Nju Jorku. Svestan je dekandentnosti njegovog okruženja i dok se traži u takvom svetu, njegove akcije postaju nepredvidive.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam još jednog velikog filma. Na prvo gledanje nisam naročito pohvatao poentu ovog filma tako da mi je utisak ostao podeljen. Posle drugog gledanja, situacija je nešto bolja. Uvideo sam dosta stvari tu, ali ne mogu da kažem da mi je film u potpunosti legao. U svakom slučaju u pitanju je još jedan masterpis. Potrudiću se da ga što bolje iskomentarišem ali očekujem od nekih koji su više zašli u njegovu suštinu, da dopune moj tekst. 

Na početku imamo osobu koja izgleda kao da ne zna šta će od sebe. Čovek ne radi ništa, ne može da spava, nema neku preokupaciju. Potom postaje taksista i uz to radi noću. Kako mu je u sklopu posla da sreće gomilu ljudi, tu već imamo neko njegovo viđenje sveta. Vidimo da gaji netrpeljivost prema mnogim grupama. Osim tog negativnog stava prema "šljamu" ne vidimo nešto određeno. I dalje, ovaj čovek je prilično veliki upitnik za nas kao posmatrače. Vidimo neku osudu, ali ne vidimo nameru u tom momentu da se išta učini. Običan čovek upravo tako reaguje. Svi mi osuđujemo negativne stvari oko sebe, ali retko će ko preuduzeti nešto protiv njih. Međutim, ovaj čovek deluje prilično neobično i samim tim ne znamo šta će biti epilog tog njegovog crnog viđenja. 

U svom tom crnilu pojavljuje se nešto belo, pojavljuje se svetlost za ovog čoveka i to u vidu prelepe žene. Opet se tu vidi nedefinisanost ovog čoveka. On jednostavno ima neki čudan način na koji izlaže stavove i pokazuje emocije a zapravo sve to deluje kao da ne zna kako da se ponaša. Na momente mi deluje kao da izgovara stvari koje ljudi u šali pomišljaju u imaginarnim dijalozima, ali pak ovaj to izgovara ozbiljno. Generalno, meni je to sve delovalo zbunjujuće. Kao da je ovaj čovek bačen na zemlju i tek sada uči kako se ponaša. Kada je umetnost u pitanju, ne vidimo da išta čita, od filmova se samo razume u pornografiju a muziku ne sluša. Mogli bi onda mirne duše da kažemo da je on duhovno siromašan čovek. Ali koliko god delovao pogubljen, glup, neuk u nekim situacijama, uvek bi nekim detaljem uspevao da me ubedi u suprotno. 

Zanimljiv je način na koji pojava ove žene deluje na njega. Fasciniran je samo njenom pojavom i to mu je sasvim dovoljno da njeni stavovi postanu ispravni i za njega. Ok je da čovek uči od ljudi koji su dobri, koji su mu uzori, ali da čovek prihvata stavove nekog koga jedva i zna, ko ga je zaslepeo spoljašnjošću, to je pokazatelj njegove slabe ličnosti. Nema izgrađen stav prema tome, već prihvata stav osobe kojom je zaslepljen. Jeste to dobar pokazatelj osobine slabih ličnosti, ali ovaj čovek je užasno težak za definisanje. Nije slaba ličnost, već ličnost koja traži sebe i formira se na taj način. 

Kako on sebe traži, logično je da ne pripada nijednoj grupi. Gde god ga vidimo, odudara. Sada je lako gledati ga sa strane i suditi mu, nazivati ga čudnim, zaostalim ili šta već, ali probajte da se zamislite u njegovoj koži. Ne pripadati nigde je užasna situacija. Ako ne prepoznajete ni jedan stav drugih kao svoj, ako sebe ne vidite ni u jednoj situaciji u kojoj su i drugi odomaćeni, ako ne možete normalno da učestvujete u razgovoru, nećete li biti frustrirani time. To se najbolje vidi u jednoj sceni gde ovaj čovek treba da ispriča šta oseća. Taj razgovor vodi sa kolegom i na krajnje banalan način vi vidite da on jednostavno ne zna da kaže šta je to što drži u sebi. Samim tim, zagonetka je za sve oko sebe, samim tim, zagonetka je i za nas kao gledaoce. 

Postavlja se pitanje i zašto je toliko izolovan. Da li čovek time što je drugačiji izoluje sebe ili ga društvo izoluje neprihvatanjem. Ovde vidimo i jedno i drugo. Ovaj čovek ima poznanike sa kojima može da vodi normalan razgovor, ali tu sam sebe odstranjuje iz društva. Ali pak, razlike koje nosi u sebi deluju i drugima neprihvatljivo. On se ne ponaša konvencionalno, samim tim se postavlja pitanje koliko je on normalan, mentalno stabilan i poželjan kao ličnost. Društvo je to koje propisuje ove konvencije, a ovakav, on ne deluje kao da mu pripada. U svakom slučaju, ovakvu osobu je lakše odbaciti nego li je menjati. 

Ono gde je mene ovaj lik najviše bacio u dilemu su namere. Vidimo njegovu transformaciju u kontraverznu ličnost. Prvo, vidimo onaj deo koji želi da uništi ideale osobe koja ga je na neki način izdala, tj. izdala je njegova očekivanja. To mi je savršeno jezivo. Jedna je stvar uništiti čoveka. Tu mu je kraj i nema dalje. Potpuno druga je uništiti mu ideale, uništiti ono u šta on veruje. To čoveka baca u situaciju u kojoj može dovesti i svrhu svog postojanja u pitanje. Ako je to udarac koji ovaj čovek želi da zada drugom, jasno je da je on potencijalno zao, savršeno inteligentan i opasno lud.  

Međutim, imamo i onu drugu stranu ovog čoveka, stranu koja želi pomoći drugom. E sada, nije to pomoć nemoćnom. Ovaj čovek pomaže osobi kojoj verovatno niko drugi ne bi, osim možda njene porodice ako je se već nisu odrekli. To znači da ovaj čovek vidi dobro u osobi, da ovaj čovek veruje u iskupljenje i da veruje da postoji nada za nekog. Iz toga sledi da je ovaj čovek neizrecivo dobar, veoma dobrodušan, pokretač potencijalno velikih stvari ali možda i naivan. Sada pogledajte ove osobine koje sam nabrojao i dajte ih jednoj ličnosti. Nije li vaš mozak upravo silovan? 

Ono gde me je film pridobio je finale, tačnije epilog. Koliko je ono savršeno u svojoj  jednostavnosti, teško je opisati. Na putu koji čovek prolazi da bi pronašao sebe, on može biti neprilagođen, zbunjen, lud, dobar, hrabar, naivan, povređen, uvređen, slab, jak, itd. Ali kakav god bio, šta god uradio, kakva god bila njegova priča, kakav god bio epilog njegove borbe, on ipak ostaje čovek od krvi i mesa. Konačno pronalaženje sebe dolazi posle pomirenja sa svim što je bio, što je činio, što mu se događalo, sa prihvatanjem drugih, sa prihvatanjem sebe. Ne kažem da sam shvatio ovaj film, verovatno to i nisam. Suviše je kompleksan za moje znanje. Ali koliko sam shvatio, ovo je uz kako sami filmotvorci kažu, patologiju samoće, priča o putu koji čovek prolazi da bi pronašao sebe i kao takav bio prihvaćen. Na kraju, moram pomenuti De Nirovu glumu jer bez ovakvog kvaliteta izvedbe, Taxi Driver bi bio za mene zanemarljiv film. Ovo je jedna od onih uloga koje se pamte.

Zanimljivosti:
De Niro je mesec dana svakog dana po 12 sati radio kao taksista pripremajući se za ovu ulogu. Takođe, on je proučavao mentalne bolesti. Monolog koji Trevis ima dok se gleda u ogledalo je potpuna improvizacija De Nira. Harvi Kajtel je vežbao sa pravim makroima kako bi bolje ušao u ulogu. 

Džodi Foster je imala 12 godina u vreme snimanja filma pa je za eksplicitne scene korišćena dublerka, inače njena 19-togodišnja sestra. Devojka koju je Skorseze proučavao kako bi osmislio lik Ajris se pojavljuje u filmu i glumi Ajrisinu prijateljicu. Producenti su tražili glumicu poput Sibil Šepard i kada je njen menadžer čuo za ovo, nazvao je producente i rekao "zašto onda ne unajmite Sibil Šepard". Šreder je scenario napisao za pet dana. U glavi, u ulozi Trevisa video je Džefa Bridžisa.

Naj scena:

"Are you talking to me..."

Moja ocena: 8/10

The Dinosaur Project (2012)

Kod nas nazvan: Projekat Dinosaurus
Žanr: Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Sid Bennett
Glumci: Richard Dillane, Peter Brooke, Matt Kane...

Priča:
Pronađeni su snimci ekspedicije koja je nestala u Kongu. Zadatak ekspedicije je bio da pronađe legendarno stvorenje koje vodi poreklom od dinosaurusa a pronašli su prave dinosauruse.

Moj osvrt:
Valjda su ovi "pronađeni snimci" u modi pa se evo i ovi balvani odlučiše da snime film sa pronađenim snimcima. Veštica iz Blera je bila revolucionarna sa ovim konceptom. Sem nje, 99.9% stvari je zaista bezvezno. Recimo još bih samo izdvojio [Rec] i prvu Paranormalnu Aktivnost kao uspešne filmove. Ovo ostalo što sam gledao je baš loše i postajem prilično netolerantan prema ovoj vrsti filmova. 

Što je najgore, ovde vidimo milion razloga zašto koncept filma nije trebao biti takav. Prvo, efekti su sasvim ok, pa nisu morali biti maskirani kamerom iz ruke. Drugo, ta kamera iz ruke se i retko kada cimata pa onda se i pitamo čemu li ona služi. Potom, mnogo scena je isforsirano kako bi se videlo opravdanje zašto se nešto i snima a čak i tada to pitanje ne dobija odgovor. I na kraju, morali su da ubace lika koji će najviše i da barata tim kamerama. Ono što ne valja, taj lik je užasavajuće iritantan. Ono što još više ne valja, to je glavni lik u filmu. Kolosalan minus zbog ovih "pronađenih snimaka" i antipatičnog momčeta koga moradoh gledati ceo film. 

Obično kada film ima ovakvu temu, moram da se bavim nekim nelogičnostima. Ovog puta mi se jednostavno ne piše o tome. Kako to da niko nije primetio dinosauruse do sada, kako to da se nije provelo malo više vremena u izučavanju ponašanja ovih fascinantnih stvorenja, kako to da ceo svet zna za ovu ekspediciju i ljudi iz ekspedicije uspeju da izgube trajno kontakt sa svima bez da ih iko potraži posle toga itd. To ću preskočiti jer mi iskreno ne bode oči kao neke druge stvari. Recimo imamo tu super ekspediciju kojoj se na neki način priključuje onaj gore navedeni mamlaz, inače sin vođe ekspedicije. I on uleće tako tu sa njima, radi bolje stvari od mnogih. Znači imamo teškog mamlaza koji uspeva da diskredituje svu vrednost jedne čuvene ekspedicije. Ako on može da se tu priključi bez ikakve frke, ja ne vidim smetnju tome da postanem svetski poznat režiser. Od ovih primata bih sigurno bio bolji. 

Likovi su užasavajuće plitki. Ok, ne tražim da znam mnogo o njima ali imaš milion načina da mi učiniš te ljude dopadljivim. Pre svega, niko sem onog mamlaza nije antipatičan niti je iko pokazao da je jadan glumac. Prema jadnim glumcima automatski stičem odbojnost koja se uvek pokaže opravdanom. Ovde nije taj slučaj ali likovi su totalno nezanimljivi. O vođi ekspedicije koji je prošao milion opasnih situacija sve što znamo je da nosi 15 gaća na put, o doktorki saznajemo da ima dobru zadnjicu, o tamnoputoj dami saznajemo da je kombinacija 2438293742 šablonska lika ljudi koji predviđaju nesreću. Kao što konj iz Spilbergovog War Horse-a ostaje kljusina kroz ceo film, tako i ovi likovi ostaju likovi koji su ljudska bića, doduše mnogi iz redova kretenoida. Onda jedino što mi preostaje je da čekam da budu servirani kao klopa dinosaurusima.

Veliki problem je taj što je režiser/scenarista konstantno imao potrebu da transformiše bitne likove. Mamlaz postaje hrabar i bitan član postave, njegov ćale postaje emotivac, ćaletov prijatelj totalno popizdi, jedan bledi kamerman postane zajeban i u sceni koja podseća na onu kada Bili u Predatoru ostane na mostu da se suoči sa zverkom, krene da se suočava sa zverinjem po šumi. Ne moram da podsećam koliko je ovde ta scena besmislena i dolazi ni iz čega. Eto ćutao sam ceo film, jedva ste me i primećivali i sad ću da odem da bijem ove zveri kada mogu fino da se okrenem i odem. Ne ide to braćo i sestre, ovakve gluposti nas samo vređaju. Da ne pominjem lokalnu damu koja prvo glumi učenjaka, pa onda kao da krije da zna nešto, pa onda proriče zlu sudbu pa u krug. Sve to je začinjeno onim usranim odnosom prezauzeti otac - zapostavljeni sin, od kojeg mi je najblaže rečeno muka. 

Ono što je meni trebalo od ovog filma je sledeće. Daj mi brdo likova od kojih bar neko podseća na normalnu osobu, daj mi gomilu različitih dinosaurusa koji će da ih ručkaju i to je to. Ne pametuj previše i ja ću biti zadovoljan. Ne bi ni tada ovo bio dobar film, ali bih ga odgledao zadovoljan verovatno pamteći par krvoločnih scena. Ono što sam dobio je baš daleko od toga. Ok, dinosaurusi izgledaju dobro. Prva pojava pterodaktila u daljini mi je baš legla. Scenografija i predeli su fenomenalni. Ono što je problem, za film koji se zove Projekat Dinosaurus, očekivao sam zapravo dinosauruse. Ovde ih ima šačica. Susreta sa njima je zaista premalo. Više se akcenat baca na transformacije jadnih likova, na iznenadno ludilo, na kao neke preokrete za koje ne mogu manje mariti. I u ono malo susreta sa tim dinosaurusima kada pođe po zlu, ne vidimo ujed nigde. Najbolje što može da se vidi je krv u vodi. 

Zbog svega navedenog, ovaj film je baš teška sprdnja. Transformacije karaktera prouzrokuju to da film postane povremeno dosadnjikav. Jadni likovi vam zbog toga totalno ne budu zanimljivi. Spektakularne scene gde vidimo dinosauruse u daljini, iako retke, zaista probude nadu da ćemo videti nešto sjajno, ali kada od svega dobijemo šupalj nos do očiju, moramo ostati razočarani. Kao veliki obožavalac ovih drevnih bića, bio sam spreman ovom filmu progledati kroz prste. Ipak, mnogo je ovde idiota iz ljudske vrste bilo uključeno da bi dinosaurusi mogli da izvuku celu priču iz blata.

Zanimljivosti:
U maju 2013, ovo je film koji je najviše DVD-ova prodao u žanru Naučna Fantastika - Fantastika i u jednom momentu bio je 14-ti najiznajmljivaniji film u DVD klubovima.

Naj scena:

Dolina (samo zbog izgleda)

Moja ocena: 3/10