Taxi Driver (1976)

Kod nas nazvan: Taksista
Žanr: Drama | Kriminalistički
Režija: Martin Scorsese
Glumci:  Albert Brooks, Robert De Niro, Jodie Foster...

Priča:
Mentalno nestabilan ratni veteran radi noću kao taksista u Nju Jorku. Svestan je dekandentnosti njegovog okruženja i dok se traži u takvom svetu, njegove akcije postaju nepredvidive.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam još jednog velikog filma. Na prvo gledanje nisam naročito pohvatao poentu ovog filma tako da mi je utisak ostao podeljen. Posle drugog gledanja, situacija je nešto bolja. Uvideo sam dosta stvari tu, ali ne mogu da kažem da mi je film u potpunosti legao. U svakom slučaju u pitanju je još jedan masterpis. Potrudiću se da ga što bolje iskomentarišem ali očekujem od nekih koji su više zašli u njegovu suštinu, da dopune moj tekst. 

Na početku imamo osobu koja izgleda kao da ne zna šta će od sebe. Čovek ne radi ništa, ne može da spava, nema neku preokupaciju. Potom postaje taksista i uz to radi noću. Kako mu je u sklopu posla da sreće gomilu ljudi, tu već imamo neko njegovo viđenje sveta. Vidimo da gaji netrpeljivost prema mnogim grupama. Osim tog negativnog stava prema "šljamu" ne vidimo nešto određeno. I dalje, ovaj čovek je prilično veliki upitnik za nas kao posmatrače. Vidimo neku osudu, ali ne vidimo nameru u tom momentu da se išta učini. Običan čovek upravo tako reaguje. Svi mi osuđujemo negativne stvari oko sebe, ali retko će ko preuduzeti nešto protiv njih. Međutim, ovaj čovek deluje prilično neobično i samim tim ne znamo šta će biti epilog tog njegovog crnog viđenja. 

U svom tom crnilu pojavljuje se nešto belo, pojavljuje se svetlost za ovog čoveka i to u vidu prelepe žene. Opet se tu vidi nedefinisanost ovog čoveka. On jednostavno ima neki čudan način na koji izlaže stavove i pokazuje emocije a zapravo sve to deluje kao da ne zna kako da se ponaša. Na momente mi deluje kao da izgovara stvari koje ljudi u šali pomišljaju u imaginarnim dijalozima, ali pak ovaj to izgovara ozbiljno. Generalno, meni je to sve delovalo zbunjujuće. Kao da je ovaj čovek bačen na zemlju i tek sada uči kako se ponaša. Kada je umetnost u pitanju, ne vidimo da išta čita, od filmova se samo razume u pornografiju a muziku ne sluša. Mogli bi onda mirne duše da kažemo da je on duhovno siromašan čovek. Ali koliko god delovao pogubljen, glup, neuk u nekim situacijama, uvek bi nekim detaljem uspevao da me ubedi u suprotno. 

Zanimljiv je način na koji pojava ove žene deluje na njega. Fasciniran je samo njenom pojavom i to mu je sasvim dovoljno da njeni stavovi postanu ispravni i za njega. Ok je da čovek uči od ljudi koji su dobri, koji su mu uzori, ali da čovek prihvata stavove nekog koga jedva i zna, ko ga je zaslepeo spoljašnjošću, to je pokazatelj njegove slabe ličnosti. Nema izgrađen stav prema tome, već prihvata stav osobe kojom je zaslepljen. Jeste to dobar pokazatelj osobine slabih ličnosti, ali ovaj čovek je užasno težak za definisanje. Nije slaba ličnost, već ličnost koja traži sebe i formira se na taj način. 

Kako on sebe traži, logično je da ne pripada nijednoj grupi. Gde god ga vidimo, odudara. Sada je lako gledati ga sa strane i suditi mu, nazivati ga čudnim, zaostalim ili šta već, ali probajte da se zamislite u njegovoj koži. Ne pripadati nigde je užasna situacija. Ako ne prepoznajete ni jedan stav drugih kao svoj, ako sebe ne vidite ni u jednoj situaciji u kojoj su i drugi odomaćeni, ako ne možete normalno da učestvujete u razgovoru, nećete li biti frustrirani time. To se najbolje vidi u jednoj sceni gde ovaj čovek treba da ispriča šta oseća. Taj razgovor vodi sa kolegom i na krajnje banalan način vi vidite da on jednostavno ne zna da kaže šta je to što drži u sebi. Samim tim, zagonetka je za sve oko sebe, samim tim, zagonetka je i za nas kao gledaoce. 

Postavlja se pitanje i zašto je toliko izolovan. Da li čovek time što je drugačiji izoluje sebe ili ga društvo izoluje neprihvatanjem. Ovde vidimo i jedno i drugo. Ovaj čovek ima poznanike sa kojima može da vodi normalan razgovor, ali tu sam sebe odstranjuje iz društva. Ali pak, razlike koje nosi u sebi deluju i drugima neprihvatljivo. On se ne ponaša konvencionalno, samim tim se postavlja pitanje koliko je on normalan, mentalno stabilan i poželjan kao ličnost. Društvo je to koje propisuje ove konvencije, a ovakav, on ne deluje kao da mu pripada. U svakom slučaju, ovakvu osobu je lakše odbaciti nego li je menjati. 

Ono gde je mene ovaj lik najviše bacio u dilemu su namere. Vidimo njegovu transformaciju u kontraverznu ličnost. Prvo, vidimo onaj deo koji želi da uništi ideale osobe koja ga je na neki način izdala, tj. izdala je njegova očekivanja. To mi je savršeno jezivo. Jedna je stvar uništiti čoveka. Tu mu je kraj i nema dalje. Potpuno druga je uništiti mu ideale, uništiti ono u šta on veruje. To čoveka baca u situaciju u kojoj može dovesti i svrhu svog postojanja u pitanje. Ako je to udarac koji ovaj čovek želi da zada drugom, jasno je da je on potencijalno zao, savršeno inteligentan i opasno lud.  

Međutim, imamo i onu drugu stranu ovog čoveka, stranu koja želi pomoći drugom. E sada, nije to pomoć nemoćnom. Ovaj čovek pomaže osobi kojoj verovatno niko drugi ne bi, osim možda njene porodice ako je se već nisu odrekli. To znači da ovaj čovek vidi dobro u osobi, da ovaj čovek veruje u iskupljenje i da veruje da postoji nada za nekog. Iz toga sledi da je ovaj čovek neizrecivo dobar, veoma dobrodušan, pokretač potencijalno velikih stvari ali možda i naivan. Sada pogledajte ove osobine koje sam nabrojao i dajte ih jednoj ličnosti. Nije li vaš mozak upravo silovan? 

Ono gde me je film pridobio je finale, tačnije epilog. Koliko je ono savršeno u svojoj  jednostavnosti, teško je opisati. Na putu koji čovek prolazi da bi pronašao sebe, on može biti neprilagođen, zbunjen, lud, dobar, hrabar, naivan, povređen, uvređen, slab, jak, itd. Ali kakav god bio, šta god uradio, kakva god bila njegova priča, kakav god bio epilog njegove borbe, on ipak ostaje čovek od krvi i mesa. Konačno pronalaženje sebe dolazi posle pomirenja sa svim što je bio, što je činio, što mu se događalo, sa prihvatanjem drugih, sa prihvatanjem sebe. Ne kažem da sam shvatio ovaj film, verovatno to i nisam. Suviše je kompleksan za moje znanje. Ali koliko sam shvatio, ovo je uz kako sami filmotvorci kažu, patologiju samoće, priča o putu koji čovek prolazi da bi pronašao sebe i kao takav bio prihvaćen. Na kraju, moram pomenuti De Nirovu glumu jer bez ovakvog kvaliteta izvedbe, Taxi Driver bi bio za mene zanemarljiv film. Ovo je jedna od onih uloga koje se pamte.

Zanimljivosti:
De Niro je mesec dana svakog dana po 12 sati radio kao taksista pripremajući se za ovu ulogu. Takođe, on je proučavao mentalne bolesti. Monolog koji Trevis ima dok se gleda u ogledalo je potpuna improvizacija De Nira. Harvi Kajtel je vežbao sa pravim makroima kako bi bolje ušao u ulogu. 

Džodi Foster je imala 12 godina u vreme snimanja filma pa je za eksplicitne scene korišćena dublerka, inače njena 19-togodišnja sestra. Devojka koju je Skorseze proučavao kako bi osmislio lik Ajris se pojavljuje u filmu i glumi Ajrisinu prijateljicu. Producenti su tražili glumicu poput Sibil Šepard i kada je njen menadžer čuo za ovo, nazvao je producente i rekao "zašto onda ne unajmite Sibil Šepard". Šreder je scenario napisao za pet dana. U glavi, u ulozi Trevisa video je Džefa Bridžisa.

Naj scena:

"Are you talking to me..."

Moja ocena: 8/10