недеља, 28. јул 2013.

Rosemary's Baby (1968)


Rosemary's Baby (1968) on IMDb
Kod nas nazvan: Rouzmerina Beba
Žanr: Drama | Misterija | Horor
Režija: Roman Polanski
Glumci: Mia Farrow, John Cassavetes, Ruth Gordon...

Priča:
Mladi par se seli u nov stan. Okruženi su čudnim susedima i još čudnijim događajima. Kada žena zatrudni, paranoja oko sigurnosti nenog nerođenog deteta obuzima njen život.

Moj osvrt:
Roman Polanski je jedan od mojih najdražih režisera. Ne znam već koliko sam gledao njegovih filmova ali svi do jednog su remek dela i svaki je od mene dobio barem osmicu. Rozmerina Beba je ne samo klasik, već masterpis koji postavlja domaći zadatak dramama, misterijama i hororima. 

Ono što me fascinira kod Polanskog su detalji koje ume da prikaže, a to radi neisforsirano i sva ta mala savršenstva su genijalno i prirodno utkana u film. Jedno od njih vidimo, tačnije čujemo na samom početku. Reč je o uspavanci koja zvuči u isto vreme i srećno ali i veoma tužno, i prelepo ali i sablasno. Film se zove Rozmerina Beba a počinje ovako nečim. Majstorski način kako kupiti gledaoca praktično i pre nego što je film počeo. 

Braćo i sestre, da se ne lažemo, gledali smo i previše filmova u kojima parovi dolaze da žive u novom prostoru gde se nešto sablasno odigravalo. Obično su tu bila ubistva pa se pojavljuju nemirni duhovi koji traže zadovoljenje pravde zato što eto tako. Oni će i dalje ostati duhovi a pravda, kao što svi znamo, ne može da bude sprovedena kroz osvetu. Pravda je kada dobri dobiju ono što zaslužuju a ne kada zli budu kažnjeni za nanošenje nepravde dobrim. Polanski ovu pozadinu tj. istoriju stana prikazuje savršeno. Tu postoje priče i pričice, ali sve one deluju ili sasvim prirodno, ili nešto što ipak zvuči kao šala. Starija osoba je živela u tom stanu i tu je i preminula. Ništa nerealno, nema brutalnih ubistava iznenadno poludelih likova, ali imamo mnogo bolje stvari kao što su sitna pitanja zašto je starica pomerila neki orman kako bi zatvorila ulaz u ostavu. To su sitni detalji ali zaintrigiraju. Na sve to, Polanski vremenom dodaje detalj po detalj ali tako da glavni likovi deluju kao zaintrigirani ljudi a ne kao kompletni moroni. 

Da bolje objasnim prethodnu rečenicu i da pokažem genijalnost Polanskog. Naravno krećem sa poređenjem sa jednim smećem koje je izgleda opšteprihvaćeno kao primer dobrog filma. Ako ponovo uvredim dečicu koja smatra da je to "extra film, realno najbolji na svetu celom po mišljenju svih" baš me briga. Ja iznosim činjenice koje se pak razlikuju od "film je extra" (čast izuzecima). U House of Wax glavnim likovima treba pomoć. Pojavljuje se kompletni moron sa nožekanjom za pojasom, neko ko deluje kao stoprocentna opasnost. Šta likovi rade - naravno kreću sa njim. Prvo, time dobijaš morone od likova i dobijaš svako odsustvo napetosti jer znaš šta sledi. A pazite sada nešto sasvim drugačije, nešto što je pametno napravljeno. Zamislite da vam u pomoć pritekne neko dobar, neko ko deluje kao pravi primer dobrog čoveka, neko ko prikazuje zavidnu kulturu, veliku dobrotu, ko zapravo deluje kao neko ko vam može biti prijatelj. Ako se neko takav ispostavi kao opasnost dobili smo likove koji nisu glupi ali su upali u zamku, dobili smo dobar obrt, dobili smo gomilu napetih scena i dobili smo nepredvidiv nastavak. U tome je razlika između genija (Polanski) i režisera "extra" filmova. 

Ono što mnogi danas ne znaju u 2013 a ono što je Polanski znao još 68. je, ako obrt, opasnost ili šta već ne možeš da skriješ, nemoj to ni da radiš. Jasno je ovde šta je opasnost, ko je opasnost, to Polanski ne krije, ali se odlično igra sa gledaocima. Današnji režiseri bi ovo razvukli i ono što nam Polanski daje kroz ceo film, sačuvali za kraj u nekom obrtu. Otkrili bi nam šta (ko) je i da li je opasnost na samom kraju i to je to. Film bi bio žestoko plitak. Polanski do samog kraja čuva jedno kolosalno pitanje, a to je "zašto". Gledajući dva sata ovog savršenstva, to pitanje mi nije izlazilo iz glave. Zašto bi neko bio opasnost po Rozmeri, šta on želi, šta mu je cilj? A to pitanje opet donosi nesigurnost i otvara mogućnost da se neke stvari dešavaju samo u Rozmerinoj glavi. Ipak su nam ponuđeni neki njeni snovi koji su prepuni simbolike i o njima može da se vodi velika rasprava. Možda je prvi među njima nekako najupečatljiviji i dobio je smisao na kraju. Vezan je za zatvaranje prozora ciglama i časnu sestru koja kori Rozmeri. Taj san je predstavljen tako da deluje i kao sećanje a nagovestio je veliku kaznu i veru koja izdaje Rozmeri - ili pak obratno, možda je ona ta koja izdaje veru? Braćo i sestre, ovo je Polanski, nikada odgovor nije tako jasan i lak za otkriti. 

Evo još jednog kolosalnog detalja. Kada Rozmeri i njen suprug upoznaju susede, simpatični i markantni sused ponavlja da je bio na svakom bogovetnom mestu na ovom svetu. Ok, to može da zvuči kao šala i preseravanje, ali ovaj čovek se nikako ne šali i deluje prilično ozbiljno. On čak to ponavlja dva puta. Ako ubrzo uvidimo da Rozmeri i njen suprug neće moći da se distanciraju od ovih ljudi, da će ovi ljudi konstantno biti tu negde, jasna je simbolika i te činjenice i onoga što je onaj čovek govorio da su oni sveprisutni. Braćo i sestre, za šta se to govori da je sveprisutno u mnogim delima, filmovima, knjigama? 

Da sve ne bude sto posto jasno, da sve namere ne budu očigledne, pobrinuo se Polanski sa izborom glavne glumice. Mia Farou deluje kao previše nežno i krhko stvorenje. Ona može delovati prilično neotporna na problem jer se lako rastuži, lako potone i deluje neko sa kim baš treba biti pažljiv. Više deluje kao mamina slatka devojčica nego kao žena. To deluje dvojako. Prvo, kako je tako krhka i nežna, i najmanja opasnost za nju je kolosalna. Drugo, kao takva, ona može pak prenaglasiti opasnost, bol ili povređenost pa možda i ne budemo sigurni da li je sve baš onako kako izgleda. Da li su svi ljudi oko nje okrenuti protiv nje ili je to pak njena uobrazilja - videćete i garantujem, bićete šokirani.

Rozmerinu trudnoću prate dve opasnosti. Prvo strahujemo za njen život. Umesto da se ubuci kao sve naše drage dame kada su u drugom stanju, umesto da joj lice blista i bude još lepše, Rozmeri kopni. Kao da je nešto jede. Kasnije, strahujemo i za njen život i za život njene bebe a to je najveći mogući košmar. Imamo dva bespomoćna stvorenja i njihovu grčevitu borbu za život. Za idiote u šablonskim filmovima ne marim ni jedan posto ali dok sam gledao Rozmerinu bebu, osećao sam grčeve u stomaku. Strah za Rozmeri i za njeno nerođeno dete raste celom dužinom filma. 

Malo o samoj simbolici filma. Možda deluje isforsirano to što u jednom momentu izgleda kao da su svi protiv same rozmeri ali to je činjenično stanje. U skoro pomenutom taksisti smo imali slučaj gde čovek ne može da se uklopi u društvo a ovo je nešto slično. Recimo Rozmeri ima jednu viziju u kojoj želi da njeno dete odrasta, želi mu drugačiju sudbinu od one koja naizgled sledi. Ono što ona vidi da sledi njenom detetu realno stvara odbojnost i strah u njoj. Nisu nas naše majke donosile na ovaj svet da idemo u rat, da se naš rad ne ceni, da polupismena stoka odlučuje o name umesto nas, da se mučimo kroz ceo život ne videći ono najlepše u njemu. Ali kada su one gledale gde nas donose, neminovno je bilo da nas neke od tih stvari neće zaobići. To na neki način vidimo i ovde. Majka ne želi da njeno dete bude iskorišćeno za ciljeve drugih. 

E onda je došao kraj. Kada bih pravio selekciju najboljih završnica u filmovima, ovaj kraj bi svakako bio u samom vrhu. Ovo je nešto što ne očekuje ni jedan gledalac, ovo je nešto što ne očekuje ni ona pomenuta majka iz prethodnog pasusa niti bi joj to palo na pamet, ovo je šok za sve a najviše za Rozmeri. Ovaj film na najbolji način pokazuje šta je majčinska ljubav, da ona ide iznad straha, iznad svih šablona, floskula i svih normi. Ovo je savršeno delo, ovo je jezivo iznad svake granice poimanja, ovo je horor u svoj svojoj snazi, ovo je drama koja budi najširi spektar emocija, ovo je umetnost, ovo je Polanski. Poklonite se kralju.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja filma, Mia Farou je dobila papire za razvod od tadašnjeg muža, Frenka Sinatre. Film je dobio i nastavak Look What's Happened to Rosemary's Baby ali na sreću to nedelo je ostalo ignorisano. Tokom snimanja ovog filma, Šeron Tejt, supruga Romana Polanskog je ubijena od strane Čarlsa Mensona. Uspavanku u filmu peva Mia Farou. 

Ovaj film je zasnovan na istoimenoj knjizi i predstavlja najverodostojniji film snimljen po nekoj knjizi. Scene u kojoj Mia Farou hoda preko puta dok automobili koče su spontane i realne. Polanski ju je ubedio da niko neće pregaziti trudnu ženu i ona je odlučila da rizikuje. Ovo je prvi Američki film Romana Polanskog. Mia Farou je zaista jela živu džigericu u jednoj sceni. Viktorija Vetri je pravo ime Anđele Dorian koja tumači ulogu kojoj Rozmeri i govori da liči na glumicu Viktoriju Vetri. Rozmerina beba je rođena u junu 1966 (6/66). Kada Rozmeri zove Donalda Baumgarta (nesrećnog, slepog glumca) glas sa druge strane je čuveni Toni Kertis. Scena u telefonskog govornici je snimljena bez prekidanja i iz jednog pokušaja.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10

4 коментара:

  1. kako legendarno, kako prefinjeno i nadahnuto,ovo je lektira kako treba izgledati jedan film ovog zanra.Naklon Polanskom zivoj Legendi!!!

    Preporuka za gledanje...

    ОдговориИзбриши
  2. Ovo je bio debi Polanskog u Hollywood i drugi film iz njegove "apartment trilogije", koju je zapoceo sa Repulsion '65. a kompletirao sa The Tenant '76. koja je postala kultna trilogija koja se bavi nesvakidasnjim strahovima sa kojima se bore glavni protagonisti i cija se radnja odvija uglavnom u stambenim prostorima zbog cega je i trilogija dobila naziv.
    Polanski je uspio da vjerno prenjevsi na filmsko platno, godinu dana ranije izdatu knjigu Ira Levina koja je u literaturi, u horor zanru dostigla takodje kultni status, nausput postigne enormni komercijalni uspjeh, zaradivsi sa budzetom nesto visim od 2 mil$ tada velikih 33 mil.$.
    Pomjesavsi temu paranoje sa melodramom i ponudivsi nam pricu bez specijalnih efekata i trikova zastrasivanja, zapravo bez tipicnih horor scena samo sa istinskom jezivom snagom, podario nam je jedan od najboljih horora svih vremena!!!
    U glavnoj ulozi je briljirala tada 23-godisnja Mia Farrow koja je uz pomoc samog Polanskog uspjela svojom ulogom da postigne snaznu identifikaciju gledatelja sa protagonisticom i njenim tjeskobnim sumnjama, napravivsi tako lanac osjecanja koji se kretao isprva od radoznalosti, potom sumnje, pa paralizirajuceg straha do na kraju same uzasne spoznaje!!!
    Film koji bez kapljice krvi generacijama i dalje plasi pola covjecanstva, film kojem se i pored nesagledive jeze rado uvjek vracemo!!!
    DJAVO JE DOSAO PO SVOJE!!!

    ОдговориИзбриши
  3. Ubaci u listu Tess(1979) i The Gost Writer(2010)

    ОдговориИзбриши
  4. Inace, glumica koja igra dosadnu baku (ne znam joj ime, izvinjavam se) je dobila Oskara za najbolju sporednu zensku ulogu.

    ОдговориИзбриши