2001: A Space Odyssey (1968)

Kod nas nazvan: Svemirska Odiseja 2001
Žanr: Naučna Fantastika | Avantura | Misterija:
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Keir Dullea, Gary Lockwood, William Sylvester...

Priča:
Ljudi pronalaze misteriozni i očigledno vanzemaljski objekat zakopan ispod površine Meseca i sa inteligentnim računarom H.A.L. 9000 kreću na pohod.

Moj osvrt:
Simbolično, film otvara rađanje sunca i priča o nastanku čoveka. Što se tiče nastanka čoveka, vidimo kako su ti čovekoliki majmuni okruženi pustarom. Konstatno sede, ponešto pojedu i to je to. Ta pustara je jasna asocijacija na nekreativnost i lenjost tih naših predaka. Taman kada se zapitate kako smo uopšte i došli dovde, kako smo stvorili mnoge stvari, pojavljuje se čuveni crni monolit. U Klarkovoj knjizi je jasno navedeno šta je taj monolit. Kjubrik se odlučio za drugi pristup: pusti gledaoca da kefa i pronaći će ono što ga najviše fascinira. Zbog toga, svako u tim monolitima može prepoznati i boga, i ideju i veliku promenu i znanje. Kjubrik još jednom pokazuje svoju genijalnost. 

U svakom slučaju, taj monolit se pojavljuje tri puta. Ja ću se osvrnuti na ovo prvo pojavljivanje i na treće. Što se tiče prvog, jasno je kao dan da monolit donosi veliku promenu u život tog pračoveka. Promena se sastoji u tome da on kreće da razmišlja i dolazi do oružja koje koristi za lov kako bi mogao da se prehrani, ali i do oružja za borbu protiv drugih iz iste vrste. Od kad je sveta i veka, rat je postojao i uvek će neko moći da koristi dobre stvari u loše svrhe. Ne postoji način da se to spreči, a to film i pokazuje. Čovek je u načelu ostao isti, stvara nešto, to nešto mu služi za dolazak do cilja, način korišćenja toga varira. Svi ovi koraci samo evoluiraju u tome kako izgledaju - kada svemu tome skinemo šminku, videćemo golu činjenicu koja se kroz našu istoriju ne menja. 

Odmah posle tih ružnih scena, takozvanog začeća nečeg što predstavlja rat, imamo spektakularnu scenu koja je potpuni kontrast. Čuje se savršena muzika i vidi se svemirski brod - dva kolosalna dostignuća u umetnosti i nauci. Ono po čemu je film bio revolucionaran i po čemu i dan danas postavlja stanadarde je vizija budućnosti. Dobro je što se nisu zamajavali izgledom i načinom odevanja ljudi. Realnije mi je da očekujem da će se ljudi za 50tak godina oblačiti i izgledati isto, a ne kao kreature iz smeća od Hunger Games, gde se ljudi takmiče ko će da pravi veću budalu od sebe. Ne razumite pogrešno, i dan danas imamo likove koji prave budale od sebe, ali oni mogu da budu lajtmotiv samo ograničenim, nipošto ne donose ništa novo niti revolucionarno. 

Koliko god da razmišljam, ne mogu da se setim da je neki film ovoliko odmakao u budućnost od ostalih. Ok, neke od predstavljenih stvari su se desile, ali neke, koliko god realno izgledale, još nisu. Sviđa mi se i to što su se inteligentno sprdali sa nekim stvarima tako da imamo npr. uputstvo za korišćenje toaleta u bezgravitacionom stanju, šetnje kružnim zidovima, klopu koja se uzima na slamke itd. Bukvalno ceo film je nafilovan gomilom simpatičnih ideja i idejica. Kada je u pitanju kvalitet scena, moram da napomenem da je ovo jedan audiovizuelni spektakl. Naravno, note klasike nikada ne mogu da omanu. Uz to slike svemira i njegov beskraj i hladnoća dobijaju još na jačini. Možda su ove scene nekom spore, ali takvu konstataciju ignorišem lake duše. Mogao bih da gledam film ispunjen samo ovakvim scenama i ovakvom muzikom. A zamislite kako se osećao neko ko je ovo gledao 1968. 

Najveći set pitanja otvara čuveni računar H.A.L. 9000. On ne samo da ima rezonovanje poput čoveka, već je ravnopravan u razgovoru i kao da ima svest. Tu se može voditi gomila diskusija, ali ja ću izneti ono što je za mene najbitnije. Čovek svojim kreacijama pokušava sebi olakšati posao, ali to ide u tu krajnost da čovek sve više postaje bespotreban. Gomile stvari koje je obavljao čovek, sada obavljaju mašine. Kako je te mašine napravio čovek, i više je nego jasno na šta gađam. E sada, Svemirska Odiseja je otišla jedan ogroman korak dalje. Šta bi bilo kada bi mašine imale svest? Ok, imamo činjenicu da one rade efikasnije od čoveka i da one greše samo kada čovek koji ih je stvorio previdi nešto. U ovom slučaju imamo računar koji vodi misiju. On zna šta je pravi cilj, on zna najbolji način za dolazak do cilja. Zamislite da je sada taj isti računar svestan. Ne bi li on ljude, koji konstantno donose pogrešne odluke, smatrao za nešto što remeti misiju? 

Ono što je zanimljivo je to što mnogi ovde ne vide jednu kolosalnu činjenicu. Nije ovde čovek napravio savršenu mašinu kojoj smeta ljudska neefikasnost, pa smo mi, jadni ljudi, u opasnosti. Ne, braćo i sestre. Mašina koja obavlja samo određeni posao je i dalje zavisna od čoveka. Ovaj računar je potpuno nezavisan. Dakle, ono glavno je da je čovek uspeo da napravi samo još jednog sebe, da je umesto da stavi mašinu u svoju službu, obesmislio svoje postojanje napravivši drugu verziju onog što on predstavlja. Mašine treba da budu u našoj službi kako bi nam olakšale ono što radimo, a ne da rade sve umesto nas. Ova ideja je izrodila još neke epohalne filmove poput npr. Terminatora i Matriksa. 

Još malo o čuvenim monolitima. Već kod nastajanja čoveka je jasno da je monolit ta neka viša sila koja je pokrenula čovekolike stvorove da misle. Ti monoliti se pojavljuju samo kada se nešto kolosalno dešava, ali kolosalno po razvoj čoveka. Zašto se monolit nije pojavio još negde u istoriji - jednostavno, čovekovo znanje se samo postepeno razvijalo, on ga je samo postepeno proširivao. Zato je epohalno bitna treća pojava monolita. Čovek saznaje pravu istinu, čovek dobija to neverovatno znanje, vidi ono što niko nije, druge dimenzije, druge delove univerzuma... a kako vidi sebe, to je tek genijalno. Vidi život kao krug, vidi kako čovekov život zapravo izgleda kada se uporedi sa svim ovim saznanjem, koliko su stvari koje on spozna male i kako mogu stati samo u par soba. Ovo savršeno finale otvara toliko pitanja, tako da ne da na sva nećemo pronaći odgovore, već ih nećemo sva ni postaviti. 

Svemirska Odiseja je film koji je i dalje ispred ne svog, već i ovog vremena, Svemirska Odiseja je, koliko god ga mi cenili, i dalje jedan neshvaćeni dijamant. Svemirska Odiseja je monumentalno ostvarenje i, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih filmova koje možete pogledati. Ne želim da verujem da postoji neko inteligentan, a da ovo nije ili neće pogledati.

Zanimljivosti:
Kjubrik je zahtevao da se nekoliko tona peska donese, opere i oboji kako bi simulirao Mesečevu površinu. Centrifugalni deo Diskaveri letelice je sagrađen na jednom rotirajućem setu. Zbog Kjubrikovog perfekcionizma, scena sa hemijskom olovkom koja lebdi u vazduhu je rađena i osmišljana nekoliko meseci. Takođe, njegova opsednutost detaljima je išla dotle da se vide i instrukcije za upotrebu mnogih stvari u filmu. Da bi se pripremio za rad na ovom filmu, Kjubrik je zajedno sa Arturom Klarkom gledao gomilu filmova naučne fantastike. Kada se u finalu filma čuje glasno disanje, zapravo je sam Kjubrik sniman kako diše. U prvih 25 minuta nema dijaloga, a ukupno u filmu postoji 88 minuta bez dijaloga. 

U čast filma i knjige, NASA je jedan svoj satelit nazvala 2001 Mars Odyssey. Ovo je poslednji film snimljen o Mesecu, pre nego što su Armstrong i Oldrin hodali po njegovoj površini. U teorijama zavere se može čuti da to i nije slučajnost i da je sam video sa Oldrinom i Armstrongom režiran, a da ga je režirao sam Kjubrik. Ako se analiziraju svi položaji Boumena u sobi na kraju filma, formira se oblik zvezde. U svim sekvencama u svemiru, čuje se muzika. To je urađeno iz prostog razloga što u svemiru zvuk ni ne bi mogao da se čuje. Čuveni glumac Rok Hadson je izjavio "Hoće li mi neko zapravo reći o čemu se ovde radi" na šta je Artur Klark odgovorio sa "Ako uspeš u potpunosti da razumeš ovo, onda smo debelo zabrljali". Ako u nazivu H.A.L  svako slovo zamenimo sa sledećim u abecedi, dobijamo I.B.M. Kjubrik je izjavio kako je to slučajnost, iako se IBM-ovi proizvodi mogu videti u filmu. Jedini Oskar kojeg je film dobio je onaj za specijalne efekte. Nanošenje šminke na lice Kir Dulie, kako bi on izgledao kao starac, trajalo je 12 sati.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 10/10