Namgeuk-ilgi / Antarctic Journal (2005)

Alternativni naziv:  Antarctic Journal
Žanr: Triler | Misterija | Horor
Režija: Pil-Sung Yim
Glumci: Kang-ho Song, Ji-tae Yu, Hee-soon Park...

Priča:
Ekspedicija se na Antarktiku zaputila do tačke na koju niko nikada nije stigao. Uz standardne probleme sa lošim vremenom i iscrpljenošću, članovi ekspedicije će morati da se suoče i sa nečim što nisu očekivali.

Moj osvrt:
Prvi utisak je da je ovo odlično usnimljeno. Bela pustoš izgleda fantastično ali i deluje prilično sablasno. Takođe, svako nevreme koje je prikazano izgleda realistično i estetski ovo je perfektno izvedeno. Imamo šest članova ekspedicije i ono što saznajemo o likovima je sasvim dovoljno da nas uvede u priču o odnosima u ekipi. U jednom delu se baš potenciralo na nečemu što i jeste realno pitanje njihovog zanimanja, a to je zašto rade to što rade - zašto rizikuju život da bi pešačeći i penjući se stigli do tačke do koje niko nije stigao i to po ko zna koju cenu? Neki od likova i iznose svoje jake razloge. 

U jednom delu filma, ekspedicija pronalazi dnevnik. Način na koji je dnevnik bio "sačuvan" mi je zaista odličan jer se pre svega nije znalo šta to mesto krije, pa su tu svakakve sablasne ideje padale na pamet. Elem, ispostavlja se da je to dnevnik britanske ekspedicije iz 1922. Tu postoji mali problemičak. Pre svega vidimo i jednu malu sablasnu scenicu vezanu za tu ekspediciju iz prošlosti a kasnije se ne zna ni čemu ta scena služi. Potom, dnevnik sadrži više čudnih crteža. Ne mogu da se otmem utisku kako su taj dnevnik i priča o toj ekspediciji ostali debelo neiskorišćeni. Ok, kontam da je film otišao u drugom smeru ali osim sličnosti situacija i sudbina dve grupe i činjenice da taj dnevik postoji, ovde ne vidim ništa zbog čega bi ta knjižica bila toliko epohalna kada već potencijal njenih crteža nije u potpunosti iskorišćen. 

Ono što je dobro, kada god izbije neki problem, frka koja se kreira je odlična. Nemamo ono holivudsko spektakularizovanje situacije već samo timski rad koji spašava živu glavu. Potom imamo nešto malo sablasnih scenica. Ja to nisam shvatio kao realnu scenu iz sledećeg razloga: šta je najveći neprijatelj ovoj grupi? Naravno sneg. Ta nekolicina sablasnih scenica upravo prikazuje tu pretnju. Dodatna stvar koja potkrepljuje moju tvrdnju je ta da čak i kada se te sablasne stvarčice dese, likovi donose odluke u kojima vidimo realno rezonovanje i rešavanje realnih problema. Vreme njihove misije se odbrojava u danima do zalaska sunca. Samim tim imamo onaj pritisak da nešto mora da se završi na vreme i da nema mnogo prostora da se odstupi od plana. 

Kako misija odmiče, vidimo tragedije, vidimo čudne stvari koje se dešavaju. Nije teško uvideti da su stvari koje se pojavljuju i dešavaju predstavljaju lične probleme i strahove članova ekspedicije. Tu vođa grupe donosi neke pomalo čudne odluke. Problem koji film ima je taj što iako je trauma tog čoveka pokazana, iako joj je posvećeno dovoljno vremena, iako je jasno da je on rođeni vođa, ne vidimo nigde motiv za neke od njegovih postupaka i odluka. Ok ako je on hteo sebe kazniti ili šta već, ali zašto otežavati situaciju drugima. Takođe, kroz njegove postupke se vidi da ga je taj tragičan događaj obeležio, i to je sjajno, ali nikako nisam video ono glavno - čemu sve? 

Kada kreću dueli sa članovima grupe, tu se vidi kako ljudi znaju da naprave film. Nema onih šablonskih, idiotskih rasprava na koje su nas navikli u holivudskim pizdarijama, kao npr. ona rasprava u trubadurskom Argu kada čovek dolazi da ih spase a neko tamo se usprotivlja zato što eto tako. Rasprave su kratke, svako postupa u skladu sa svojom ličnošću, sa svojim stavovima i sa svojim opredeljenjima. Recimo imamo člana ekspedicije koji je postao to što jeste upravo zbog vođe tima. Tu se jasno vidi koliko smo spremni svojim idolima gledati kroz prste i koliko treba da odu dođavola da bi mi konačno otvorili oči i shvatili da smo razočarani, da smo sami u svojoj glavi stvorili nešto u šta smo verovali. 

Film se kreće na samoj granici horora ali kako sam ljubitelj ovog žanra, meni je ovde falilo malo više sablasnih scena. Svestan sam da je ovo pre svega psihološki triler, svestan sam da ljudi nisu hteli da ovo ode u krivom smeru, ali svako ko je iole inteligentan skontaće da su te sablasne stvari samo projekcija trauma i strahova likova. To je još jedna stvar koju zameram filmu. Mogao je biti znatno konfuzniji sa tom gomilom scena. Obično takvi mozgojebi od filmova prijaju upravo zbog te njihove osobine, jer kako kaže poštovani Dejan Ognjanović, "Ko zna znaće, ko ne zna neznaće". Nekolicina tih sablasnih scena su zaista dobre, ljudi koji su ih pravili znaju znanje i znaju da iskoriste ambijent. Dodatnim takvim scenama koje bi možda predstavljale strahove i traume nekih drugih članova tima bi lako ubili i spor ritam koji povremeno film ima. Ova Naj scena ostavlja jeziv i opak utisak iako joj fali ono što je možda i glavna mana filma. 

Dakle, sa još malo sablasnih scena, sa još malo konfuzije ali sa jasnijim motivima likova i većom simbolikom, ovo bi bilo prokleto remek delo. I ovako ga svakako treba pogledati, ali šteta zbog kolosalnog potencijala koji je ostao neiskorišćen.

Zanimljivosti:
Budžet filma je iznosio oko $6.500.000.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 7/10