Kod nas nazvan: Zemlja Nomada
Žanr: Drama
Režija: Chloé Zhao
Glumci: Frances McDormand, David Strathairn, Linda May
Priča:
Pošto je izgubila sve za vreme Velike Recesije, žena u svojim šezdesetim kreće na put po zapadu Amerike živeći u kombiju kao moderni nomad.
Moj osvrt:
Prvi utisak je da otvaranje filma predstavlja posvetu Stajnbekovim besmrtnim Plodovima Gneva. Ko nije čitao, pod hitno da se lati knjige. Čim je posveta takvom svevremenom remek-delu, ovo mora da valja zar ne? Iskreno, mene je ovo ostavilo pomalo ravnodušnim a evo i zašto. Kada sam počeo da čitam Plodove Gneva moj bes je rastao iz stranice u stranicu. Razlog za to je što u knjizi izdatoj tridesetih godina prošlog veka vidimo da svet funkcioniše na isti način kao i danas. Ljudi su jeftina radna snaga, nemaju prava ni na šta osim da rade za ciljeve drugih. I pogledaš svet oko sebe, svestan si da se ništa nije promenilo i izgubiš nadu da će to jednog dana prestati. Zamislite sada da nismo čitali Plodove Gneva. Nomadland kreće i vidimo ono što već prepoznajemo. Videli smo to nebrojeno puta. Tako da svaka čast za posvetu Stajnbeku ali nisam impresioniran.
Sada bih se vratio na film Wild sa Riz Viderspun koji je trebalo da predstavlja graundbrejking dramu sa pokajanjem i otkrovenjem lika a zapravo je mrsomuđenje. Premalo sadržaja za neku ljudsku dramu. Nomadland nije takav ali nije miljama daleko od toga. Premalo je sadržaja i film nam ponavlja iste stvari valjda očekujući da će osećaj svaki put biti sve upečatljivji. Upravo taj utisak ne može da bude jači ako mi ne daješ ništa novo, nikavku novu informaciju o liku. Znamo već na samom početku za njene gubitke. Ako mi deset puta ponoviš scene u kojima ovaj lik šeta uz emotivnu muziku, zašto misliš da ću sedmi put imati jači utisak nego prvi. To ne ide tako. Nervira me već ovaj trend da uz minimum truda pokušavaš da ostvariš nešto veličanstveno a zapravo ti je sadržaj jako siromašan. Čak me i ne nervira kada neko prodaje svoj film kao masterpis. Veći je problem što mase nasednu na to.
Sa druge strane, iako ne tako upečatljve, ove scene umeju da prijaju a moram priznati da je jedna od njih masterpis. Zašto prijaju? Odlično opisuju neko emotivno stanje lika pa iako se nerteko ponavljaju, ne nerviraju i nisu dosadne. Prepustiš se emociji scene i šetaš i sam. Volim takve scene samo šteta što ovde nije uloženo više vremena u samu dramu kako bi one procvetale. Što se tiče scene koja je masterpis, jedna od ovih šetnja krije prelepu i bolnu posvetu Americi koja ne umire već je umrla. Meni je kao velikom fanu vesterna ovo bilo toliko dobro da sam vraćao nekoliko puta da pogledam. Smenuju se slike koje su označavale Ameriku pre svih (bizon, salon...) ali svega toga više nema. Tako da je ovo prelepa posveta.
Podsetimo se sada Into the Wild. Kada glavni lik tamo popizdi i pobegne od svega u tu divljinu, u potpunosti je jasno zašto je to uradio. U Nomadland se neretko priča o tom načinu života ali ne vidimo lepotu toga. Ok, možda ne treba da vidimo lepotu, nisam se dobro izrazio. Ne vidimo prednosti, ne vidimo razloge (uglavnom). Prvo ispada da su svi u tom konstantnom begu zbog siromaštva. I onda se ta nemaština malo ističe i kao vrlina u smislu da se onda ljudi fokusiraju na prave, male vredne stvari u životu i više cene šta imaju. Siromaštvo je obrađivano u toliko velikih filmova na ovaj ili onaj način (Bicycle Thieves, Slumdog Milionaire, City of God, Parasite...) i svuda smo videli težinu toga i gde to vodi likove. Ovde je to užasno nedorečeno.
Jedan od razloga zašto je ta tema siromaštva nedorečena je taj neki rasplet gde se ispostavlja da su ti nomadi ljudi koji zapravo beže od bolnih stvari i mesta koja ih podsećaju na nešto što ih je činilo srećnim. Niko od nas ne radi iste stvari iz istih razloga kao neko drugi. Čak i posao koji radimo, neko radi zbog zarade, neko radi iz zadovoljstva, neko treći radi zbog nekog trećeg razloga. Za film koji se zove Nomadland, video sam neke teškoće, neke manje lepote tog života ali niko, NIKO ni reč nije rekao o tome zašto ga ispunjava to što je nomad ni šta je pronašao u tome. Vozikamo se jer bežimo od stvari koje su bolne - neće da može. Mislim hoće, kod nekih. Da je film ispričao više o drami likova, možda ovo ne bih morao da potežem kao problem. Ovako je to jako nedorečeno.
Film je nekako zagrebao poneku temu ali je više prepustio nama na osećaj da procenimo emotivno stanje likova. Znamo da je glavni lik doživeo veliki gubitak ali skoro ništa više o tome ne saznajemo. Tek jedna mala priča. Pa nam se zagrebe neka ljubavna priča između likova što nije izgledalo loše ali je i to nedorečeno i na kraju isforsirano kao odavanje pošte bolu koji držim u sebi i to u toj meri da ne želim da dozvolim ni malo svetla u svom životu. Frensis MekDormand i Dejvid Stratern su dobro kliknuli ali na žalost cela ta njihova priča je ostala nedovršena.
No, moram da odam poštovanje filmu upravo zbog tih sporih momenata koji su jako slikoviti. Pričaju oni svoju priču iako nam se ne daje puno kroz dramu. Mogu da zamislim samo koliko bi ti momenti bili moćni da je drama bolja. Ima tih lepih emotivnih momenata koji su mogli doneti mnogo upečatljiviji film ali su nekako izgubljeni u lutanju i traženju suštine cele ove priče koja je lutala po granici mrsomuđenja i drame. Na kraju, mogu da kažem da je taj pozitivniji utisak prevagnuo ali uprkos tome, Nomadland je nešto što se baš i neće dugo pamtiti.
Zanimljivosti:
Sa izuzetkom dvoje glavnih glumaca, ostali likovi su zaista nomadi. Frensis MekDormand je sama opremila kombi i spavala je u njemu na početku snimanja ali kako se osećala iscrpljenom odustala je od toga. Ona se toliko dobro uklopila sa nomadima da su joj, ne znajući ko je, ponudili zaposlenje. Ona je zaista i radila na nekim poslovima sa tim ljudima kako bi se pripremila za ulogu. Frensis MekDormand se pojavljuje u svakoj sceni u filmu. Film je 2020 osvojio Zlatnog Lava na festivalu u Veneciji.
Naj scena:
Amerika koja je nestala
Moja ocena: 6/10
Pošto vidim da si veliki ljubitelj "Plodova gneva", baš me interesuje da li si gledao adaptaciju te knjige u režiji legende Džona Forda sa Henrijem Fondom u verovatno najboljoj ulozi u svojoj karijeri. Ako nisi sve preporuke za to remek-delo i još bih ti preporučio "Young Mr. Lincoln", "My Darling Clementine" i "Fort Apache". Neverovatno je kako je Ford genijalno koristio Fondu u svojim filmovima, išao bih toliko daleko da kažem da je njihova saradnja podjednako velika kao i Fordova saradnja sa Vejnom.
ОдговориИзбришиOd svega pobrojanog sam gledao samo Fort Apache i to kad sam bio klinja. I tada i sada sam u fazonu, ako je u filmu Džon Vejn, sipaj ne pitaj :)
Избриши"Fort Apache" je jedan sjajan film, ali i pokazatelj da Ford nije bio nikakav rasista, već čovek koji je pokazivao veliku ljubav prema domorocima. Interesantno je i kako je Fonda prvi put u ovom filmu pokazao da može da glumi izuzetno ljigave likove koji ne biraju sredstva da bi ispunili svoje ambicije. Još kad u filmu imaš Vejna. Širli Templ, Pedra Armendariza, Varda Bonda i mnoge druge, to ne može da ne bude jedan odličan film. Što se tiče Vejna. iako jeste u ovom filmu pošten čovek, svi oni koji govore kako je on glumio samo junake bez ijedne mane bi trebalo da pažljivo pogledaju njegovu saradnju sa Fordom i Houksov "Red River", pa će primetiti koliko su njegovi likovi kompleksni i kako su mnogi od tih vesterna bili revizionistički, pre nego što je to postalo popularno u drugoj polovini 60-ih i citavih 70-ih.
Избриши