Deset

 

Braćo i sestre, nismo se puno družili u poslednje vreme. Ima tu svega, odsustvo motivacije, obaveze, haotičnost na poslu, neplanirano putovanje, umor... Navikli ste da me povremeno nema neko vreme. Navikli ste da i konstantno zaboravljam naš mali jubilej. 7.juna je bilo tačno deset godina od kako ja nešto ovde smatram i ta svoja smatranja delim sa vama. Deset. 

 

Ne bih da pričam o planovima, onome kroz šta smo prolazili ovde, o stvarima koje želim da su drugačije. Ne želim da obećavam, da dajem prognoze i rokove. Ovo nije obaveza i ovo nije posao da bi morali da se bavimo brojkama i procenama. Ovo je druženje i želimo da traje. Nekada pričamo više, nekada manje, nekada se ne vidimo duži period ali tu smo. Nećemo pobeći nigde. Pronaći ćemo vreme da se posvetimo jedni drugima. 

 

Vreme je ono što nam fali. Fali više vremena u kojem ćeš svoje dete držati za ruku i uživati u zajedničkoj igri; vremena koje ćeš provesti sa porodicom, sa mlađim i sa onima čiji peščani sat je formirao baš veliku gomilicu i svestan si da neće još puno teći; vremena koje ćeš provesti sa partnerom pričajući o planovima, željama, stvarima koje su ti se dogodile, a fali vremena i za zajedničko ćutanje; vremena koje ćeš provesti na putovanju ili u prirodi, da promeniš malo ono o čemu misliš, da ti misli melanholično odlutaju i samo usećaš umesto razmišljaš; vremena koje ćeš potrošiti na knjigu, strip, film jer umetnost je nešto što ti otvara oči, um i igra se sa tvojim osećajima i emocijama; vremena za prijatelje, poznanike i događaje... A sve ti fali. Sve ono što doživiš je lepo ali bi želeo da svega ima toliko da kada odeš da spavaš, znaš da je tvoj dan bio ispunjen. 

 

Situacija sa Covidom nas je naterala da se odreknemo stvari koje smo smatrali podrazumevanim. Postali smo osetljiviji na sve. Sve nam smeta. Ljudi ne shvataju da nije maska to što ih guši već odsustvo slobode da rade ono što su radili ceo život ne obraćajući pažnju na to. I onda ljudi postaju frustrirani i raspoloženje je u velikom padu. No oni glupi i glasni to začine i onda shvatiš da nije virus ono što nas može ugroziti toliko koliko sami sebe ugrožavamo. I onda krenu priče o zaveri, o tome kako je ovo jedan eksperiment, kako će nas ubiti vakcinama, kako će nas čipovati, kako je zemlja ravna ploča... A ti samo želiš da ne slušaš sve te priče koje se vrte i koje daju šansu budalama da iskoče iz mase i budu glasne. Samo želiš da mirno prošetaš ulicom sa svojom porodicom i ne čuješ svačije smatranje na ovu već jadnu temu koju želimo zaboraviti. Ljudi su zaboravili da postoji život i van ovoga. No, neki ga nisu imali pa ovo koriste da budu borci za pravdu verujući u glupe teorije i smatranja neukih. Normalno je da običnom čoveku u takvoj atmosferi energija bude na izmaku, volja pred porazom, motivacija nepostojeća. 

 

I sva ta sranja su me dovela u stanje da ne znam šta da očekujem. Krajem prošlog meseca su se stekli uslovi da putujem poslovno u Francusku. Zbog svih tih pritisaka, tema i priča sam imao utisak da će me tamo posmatrati kao teroristu. Nisam imao ni jednu neprijatnost, ni jedan problem, niko mi nije tražio ništa osim PCR testa na pasoškoj kontroli i to je to. I osetio sam onu rasterećenost koja mi ovde toliko nedostaje. Ljudi paze šta rade, poštuju pravila koja nam je Covid nametnuo ali su nastavili najnormalnije sa svojim životima. U dve nedelje teme koje sam pretresao sa kolegama iz Francuske su Tour de France, Evropsko prvenstvo u fudbalu, knjige, stripovi, posao, zanimljivosti u dosadašnjim projektima, geografija, razlike između naše dve države u kulturi, umetnosti, geografiji, istoriji, knjige, stripovi, ljudi koji povezuju naše dve države... Sve u svemu, Covidom smo se bavili desetak minuta kada sam rekao kakvo je stanje u Srbiji i kakva su iskustva kolega koje su prošle kroz sve to. Lepo je kada tema virusa ne iskače iz svake reklame, tv programa ili novina. Maske su tu da opominju ali pašće i one. Još lepše je kada nemam ni teoretsku šansu da na tv-u vidim našu vlast i "opoziciju". Dok trtljate po ko zna koju prežvakanu temu o ovom virusu, dok se palite na teorije zavere fabrikovane od neukih koji ni zadnjicu ne umeju da obrišu, dog gledate ovu vlast i njihovu tzv. opoziciju, pogledajte oko sebe - život ide dalje. Ne dozvolite da vas ove stvari sprečavaju da živite. 

 

Ja sam se vratio na posao u kancelariju i prija mi. Bude tu još po koji kolega tako da se ona neka lepa dnevna rutina vratila donekle. Ćerkica je krenula u vrtić i na moju veliku radost divlja sa drugim klincima svaki dan donoseći neka nova iskustva. To što mogu da gledam svoje dete kako odrasta i uživam u tome smatram za najveću nagradu koji je život mogao da mi donese. Nadam se da će biti barem još jedno odrastanje u kom ću moći da uživam. Deca su ono najbolje na ovom svetu. Izvuku ono najbolje iz tebe i ne postoji ništa drugo što može da ti stvori tu količinu sreće kao oni. Malo je poražavajuće kada shvatiš da svet u koji smo ih doveli nije onakav kakav bi želeli da bude za njih. Želimo da veruju u bajke, želimo da žive bajke u koje veruju. Kako je rekao veliki Pekić, ne treba da ljubimo zemlju svojih očeva već zemlju svoje dece. 

 

Znam, odlutao sam od filmova. Ali toliko se već družimo da imam tu slobodu da vam pričam o svemu. Ali hajde, mali jubilej bloga je pa možemo koju i o tome. Iskreno, najdraži utisak ste mi ostavili vi. Ako krenete malo po komentarima u blogu, trebalo bi da vam bude jasno zašto. Tu su bile serije komentara u kojima ste i bez mene raspravljali o drugačijim kinematografijama, filmu kao umetnosti, simbolima koji se vide u određenim filmovima, filmovima koji obrađuju istu temu, filmovima koji su revolucionarni za period u kojem su izašli itd. I to su komentari koje sam čitao sa uživanjem, iznova, oduševljen što ljudi koji imaju mnogo veće znanje o filmu i umetnosti od mene dolaze da čitaju šta pišem. Beskrajno sam zahvalan svakom ko me nauči bilo čemu, ko mi otvori oči za bilo šta što do sada nisam video. Tako da svima vama mogu da kažem jedno veliko HVALA. Rekao sam već, pisao bih i za jednog koji bi čitao to što imam da kažem ali vas ima toliko vrednih svakog momenta posvećenog blogu da mogu samo da žalim što nemam više vremena da mu posvetim. 

 

Kao što rekoh, nemam planove i obećanja. Želim samo da nas zdravlje služi. Kuda idemo i gde ćemo stići? Videćemo. Ovo nam je tek prvih deset godina.