Oasiseu (2002)

 

Alternativni naziv: Oasis
Kod nas nazvan: Oaza
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Chang-dong Lee
Glumci: Sol Kyung-gu, Moon So-ri, Nae-sang Ahn...

Priča:
Neodgovorni i detinjasti bivši robijaš, sprijateljuje se sa devojkom koja ima cerebralnu paralizu.

Moj osvrt:
Suštinski ovo podseća na Intouchables i moram priznati da sam na neki način očekivao "more of the same" ali opet, Korejci su mi ulivali nadu da ću gledati i nešto bolje. Da li je na kraju ovo bolje od Intouchables? Nije. Za mene ne. Verujem da će nekima od vas i biti. Priznajem, Oasis jeste imao više potencijala i u jednom momentu mi je izgledao kao neuporedivo bolji film. Ali se nekako izgubio u preteranom komplikovanju, robovanju klišea i isforsiranoj tragikomediji koja mi nekako nije prijala. Ok, korejci umeju da ostave taj gorak utisak ali ceo film on ovde postoji, to nije sporno. Samo nije postojala potreba za tragikomični overkill na kraju. 

 

Ako gledamo ovo kao na priču o dve osobe, Oasis čak radi bolji posao od Intouchables. Francuski film je tu dosta jednostavniji kada su karakteri u pitanju. Oasis je neuporedivo kompleksniji i posvećuje pažnju obema osobama. Nekako je ta ljudska drama doneta mnogo upečatljivije, posvećeno je vreme svakom od likova i nacrtani su u najsitniji detalj. Neki detalji deluju suvišni i ima repetitivnosti ali opet ne mogu da kažem da oduzimaju na celom utisku ili priči. 

 

Oba lika su na neki način u istoj situaciji, odbačeni su od društva i od ljudi koji su im najbliži. Oni su kolateralna šteta. Devojka je sama i porodica je samo koristi kako bi dobila beneficije jer "izdržavaju" invalida. Ovo jeste patetično ali sa druge strane pojačava dramu ovog lika. Sa druge strane momak nije baš najbistriji i svi u porodici ga odbacuju. Kako vreme prolazi sve smo svesniji i njegove tragedije. Na početku vam deluje kao da nema šanse da se saosećate sa ovakvom budalom. Verujte mi, ovaj momak će vas kupiti lako. Ako pogledamo Intouchables, izuzimajući nesrećni slučaj, tamo nije baš tako crna situacija kada su karakteri u pitanju. Od ovo dvoje su svi digli ruke i njihov spoj bi trebao biti tragičan, zar ne? E pa ne. Ovde me je film malo pridobio. Njihov spoj, iako neočekivan, otkrio je ono najbolje u njima. Tek on nam je pokazao momka kakav zaista jeste. Dotle smo mu sudili kao budali koji je crna ovca familije. Od tog momenta on postaje nešto sasvim drugo. U celoj ovoj tragediji predstaviti jednostavnu i iskrenu ljubav kao nešto što otkriva skriveno je zaista prelepo. 

 

Veliki problem je taj, što dok ne dođe do tog spajanja, film će vas daviti. Ne mislim da je on dosadan već je više bio mučan jer smo kao i njegova porodica, odbacivali ovog momka jedva čekajući da sva scena prođe. Dakle, to jeste pravljeno planski ali i sada kada znam da je to namera, i dalje ne mogu da se otmem utisku da me je film u prvih pola sata prilično izmaltretirao. No uspeo je u cilju da me udalji od nekog i posle je uspeo da me još bolje pridobije. 

 

Kada je tragedija bolesne osobe u pitanju, ovaj film šije Intouchables za nekoliko dužina. Ne želim da shvatite ovo kao da poredim bolesti - to bi bilo itiotski sa moje strane. Samo pričam o tome kako su nam scene donete. Pre svega, glumica Mun So-ri je prelepa žena. I čak ovako groteskno iskrivljenog lica, njena lepota je i dalje tu. Ne čini li to njenu tragediju i većom. Druga stvar koja je užasna - jako teško je čitati emociju sa takvog lica i tela koje je u konstantnom grču. Smejaćete se sa njom ali samo kada ste sigurni da se smeje. Užasno bolne su sve te scene kada želite da vidite neku emociju a skrivena je iza svih tih grčeva i trzaja. 

 

Još jedan način u kom se ogleda njena tragedija je u stvarima koje ne može da uradi. Film neprimetno odluta u maštu gde je ona zdrava i ta scena je tako prelepa u svojoj jednostavnosti ali u isto vreme bolna u nekoj naivnosti. To su jednostavne stvari, pokreti, emotivni gestovi koje nekada i previdimo. Kada gledaš ovako nešto, ne možeš da se otmeš utisku da nisamo dovoljno zahvalni na običnim stvarima koje podrazumevamo iz dana u dan. I onda imamo jednu predivnu osobu koja ni to ne može da iskaže. Jedan običan osmeh i gurkanje ramenom. Jako tragično je kada vidite da su te jednostavne stvari nekom tako daleke. 

 

Mislite da je problem samo u tome što ne može da uradi? To smo imali u intouchables. Još su bolnije stvari koje može da uradi uz mnogo mučenja. Braćo i sestre, scena u kojoj se ova devojka gleda u ogledalo i šminka me je beskrajno rastužila. Teško je opisati da nešto tako jednostavno može da vas slomi, nešto što je nama tako dostupno, jedan tren iz svakodnevice koji sledećeg dana zaboravimo da smo i uradili. Namera da se dopadnemo nekom. Nemoguće je ne voleti ovu devojku. Nemoguće je ne osetiti njen bol. Prelep filmski lik. Jedan od onih koji će vam biti dragi bez obzira kako doživeli ovaj film. 

 

I potom dolazimo do prvih velikih problema. Verujem da mnogima ovo neće smetati i da će film doživeti kao masterpis ali on se za mene izgubio u klišeima. Scena u kojoj osobu sa cerebralnom paralziom ne žele da prime u restoran, u kojoj je sklanjaju, gledaju kao nakazu... Da, ima takvih ljudi, ima takvih slučajeva, ima takvih scena ali nemojte govoriti da su ljudi samo takvi. Na jednu budalu koja se tako ponaša doći će barem jedan koji će doneti pravu odluku. Svet nije uvek lepo mesto ali nije ni toliki užas da bi ovo ponašanje bilo uobičajeno. U jedoj perfektnoj sceni gde se devojka šminka si mi pokazao svu njenu bol. Povezao si ovo dvoje likova i film je mogao da blista od tog momenta. Ali ne, sada kada smo ih spojili, hajde da se ne posvećujemo njihovom odnosu kroz gestove i neke simpatične scene već hajde da ih vežemo kroz klišee i patetiku. Ne. Ne želim to da prihvatim. Ovakvi likovi treba da budu iznad svega toga. 

 

I kraj umesto da bude bolno prelep postao je tragikomično prekomplikovan. Previše je ovo urađeno na silu. Znate ono kada ide scena nepravde i vi to vidite a likovi ne mogu da dokažu jer se nešto baaaaaaš iskomplikovalo. Ovaj film to toliko muze da sve postaje providno. Da su ovoliko bika muzli, počeo bi od muke mleko da daje rekavši "krava sam, majke mi, a sad prestani". Navikao sam da me film iz koreje išamara, udari u stomak, izbije disanje, rastuži ali ovo je išlo drugim putem i više sam bio razočaran i iznerviram. Verujem da mnogi ljudi neće reagovati ovako i prihvatiće kraj kakav jeste. Ako ste u toj grupi, verujem da ćete biti oduševljeni ovim filmom. Za mene je on imao strašan potencijal, nekoliko epskih scena i na tone neiskorišćenih prilika.

Zanimljivosti:
Kandidat Južne Koreje za oskara za najbolji strani film.

Naj scena:

Šminkanje

Moja ocena:7/10