Locke (2014)

 

Kod nas nazvan: Opasni poziv
Žanr: Drama
Režija: Steven Knight
Glumci: Tom Hardy, Olivia Colman, ruth wilon...

Priča:
Ivan Lok, porodični čovek i uspešni građevinac, u momentu kada ima najveći izazov u karijeri kada dobija sudbonosni telefonski poziv koji ga vodi na put koji će mu promeniti život.

Moj osvrt:
Locke je film koji igra na kartu dobrog glumca, minimalne priče ali smeštene u neuobičajeno okruženje. Kada imaš film koji se odvija u jednoj prostoriji, da bi on uspeo, moraš da imaš majstora ili majstore na sceni ili da imaš strašnu ideju. Majstori su nam darovali takve filmove. Prvo što mi pada na pamet je Sleuth da dva velikana, Olivije i Kejn. Neću da poredim Hardija sa njima naravno ali verujem da će ovaj čovek jednog dana biti smatran velikanom. Ko je gledao Bronsona, zna zašto ovo smatram. Hardi poseduje vrhunski talenat i nadam se da će on biti iskazan još nekim vrhunskim ulogama. Da je u Locke ubačen neki evridž Džo, film ne bi bio vredan pomena. 

 

Recept je jasan. Prvi je drama koju živi ovaj čovek. Hajde da ne pričamo o njemu - pričajmo malo o sebi. Čemu posvećujemo najviše vremena? Porodici i poslu. Pokušavamo završiti poslovne zadatke, pokušavamo rešiti egzistencijalne i druge probleme kako bi pronašli vreme koje ćemo provesti sa porodicom. Locke je napravio elementarnu dramu čoveka koji se bori sa svojim greškama, pokušava da uradi svoj posao i pokušava da se izbori za porodicu. Sasvim dovoljno da nas privuče. Problem je što nam film ne nudi ništa neviđeno u toj priči. Uspešno nam je dao Hardija na tacni, uspeo je da nas poveže sa njim i to je to - lako pratimo sve. Reklo bi se da je ovo sve jedan vešt trik. Ne sporim da jeste ali ničim nas ne vređa, ne nudi gluposti već upravo jednostavnom pričom uspeva kako tako da nas drži zainteresovane. 

 

Inače vam se javljam sa poslovnog puta. Na poslu je haotično, posle posla nema puno vremena i ostaje to malo večernje samoće koja se istopi u razgovoru sa porodicom, pregledanju vesti i laganom odlasku na spavanje kako bi bio svež za novi dan. No nekada san ne dolazi, umor je prisutan, glava je teška i puna briga. I samoća odradi svoje i sve bih svima rekao, otvorio bih se svakom, plakao zbog nemogućnosti da gledam svoje dete dok spava, da sednem pored supruge i zaključam je u zagrljaj nekoliko minuta pre spavanja. Tišina i umor pomognu i brige iskaču, nerešeni problemi prizivaju. I onda pokušavam rešiti problem u glavi kako bih sutra na poslu to sproveo u delo, pokušavam reći ljudima ono što nisam rekao, pokuašvam se izviniti za davne propuste, pokušavam ispraviti greške koje su učinjene možda i od drugih ali u mom prisustvu. Znate i sami taj osećaj, ne moram da vam ga prepričavam i da vas davim dalje. 

 

No, kada biste sedeli preko puta mene i uspeli da čujete moje misli - da li biste dugo ostali pored mene? Naravno da ne. Mislite da grešim? Dozvolite da vas razuverim. Težina ovakvih misli ima jednu odvratnu osobinu a to je da se smeška sedeći na ringišpilu i svaki put kada okrene krug i prođe pored vas, podseti vas da je tu. I onda biste slušali iste misli, pokušaj rešenja ili bežanja što bi samo bila varijanta nečega što vas čeka u sledećem krugu. Upravo to je najveći problem ovog filma. Problemi u prvom i u poslednjem minutu su isti. Film ih muze celom dužinom oslanjajući se na Hardijev talenat. Upravo sam vam dao odgovor zašto ćete ostati uz ovaj film do kraja - videćete sebe i svoje probleme. Ali jasno je zašto ovaj film ne može mnogo da učini - konstnatno se vrti u krug. Isti razgovori, isti problemi, ista rešenja - sve to ide u krug. To jeste realna situacija, ali nije vredna sat i po filma. 

 

No ima tu još jedna stvar koja je zanimljiva. Da vas pitam, koliko ste puta nešto jako emotivno ili bitno rekli nekom u lice? A koliko puta ste to uradili telefonskim pozivom ili porukom? Izgubili smo moć racionalnog govora gledajući osobu u oči i sve obavljamo telefonima. Koliko puta ste poslali poruku pa se onda pokajali? Ne činite to. Rekao sam već, samoća i umor su loši vozači emocije. Odvešće vas suviše u pogrešnom smeru. Pogledajte nekog u oči, recite mu zašto vas je povredio, recite mu da ga volite, recite mu jedno veliko "izvini". Ne činite to telefonom, ne činite to porukom. Tako ne razgovarate sa osobom, razgovarate sa njenom projekcijom iz vaše glave. 

 

Locke je jedan od onih filmova koji su ok za jedno gledanje. Nećete izgubiti vreme uz njega ali neće vam doneti ništa novo. Zavolećete glavnog junaka jer ga je Hardi napravio opipljivom moralnom osobom koja pokušava da da sve od sebe kako bi iz svega izvukao najbolje što može. Poražavajuće je što vreme u kom živimo pokazuje svo odsustvo razumevanja i što su nam odluke nagle. Svaki postupak koji nam se ne sviđa je neoprostiv a ne shvatamo da time što nekog uklanjamo i sami smo na velikom gubitku. No, taj ringišpil će nam doneti neki novi nemir koji se tu vozika, koji će nam reći da nismo bili pravedni prema nekom. Ali tada će biti kasno. Prerano smo presudili.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za 6 dana. Hardi je vozio noću dok su ostali glumci bili u svojim hotelskim sobama i razgovarali su telefonom sa njim. BMW koji Hardi vozi u filmu ima upozorenje kada je u rezervoar skoro prazan i proizvodio je zvuk koji je Hardija činio jako nervoznim ali ga ništa nije nerviralo kao poruka "imate poziv na čekanju". Prehlada koju Locke ima je dodata kasnije u scenario zato što je Hardi bio prehlađen u vreme snimanja. Kako bi Hardi bio još više uznemiren, režiser je od drugih glumaca tražio da dodaju nove rečenice u svoj scenario tako da on nije mogao da pretpostavi šta će mu sve reći. Hardi koristi velški akcenat u filmu. Njegov zahtev za prihvatanje uloge je bio da ne brije bradu.

Naj scena:

Plač

Moja ocena: 6/10