I Am Legend (2007)

 

Žanr: Akcija | Drama | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Francis Lawrence
Glumci: Will Smith, Alice Braga, Charlie Tahan...

Priča:
Godinama nakon što zaraza pobije veći deo stanovništva a ostale pretvori u čudovišta, jedini preživeli se bori da pronađe lek.

Moj osvrt:
Glavni i osnovni problem ovog filma je što koristi naslov koji ne bi smeo. Last man on Earth i Omega Man koji su nastali po knjizi "I Am Legend" su neuporedivo bolji filmovi nego ovaj kada je u pitanju knjiga po kojoj su zasnovane ali rekao bih i uopšte da su kvalitetniji. Imate tekstove o tim filmovima ovde na blogu pa ih iskopajte da ne bih morao da se ponavljam. U tekstu o Last man on Earth sam objasnio suštinu knjige Ja sam legenda, overite poslednji pasus i biće vam jasno. U isto vreme dobijate najveći razlog zašto je ovaj film omanuo. 

 

Sa jedne strane dobar je prikaz post-apokaliptičnog Nju Jorka. Ima malo onoga kada se zapitaš šta bi bilo kad bi bilo. Možda bi bilo bolje napraviti neki prelaz do ovog doba ili npr. Vilovu mučnu naraciju koja bi učinila ovo još mračnijim. Nekako mi je s vremena na vreme ovaj film bio vedar. Očekivao sam dosta mučniju atmosferu s obzirom na temu. Možda bi bilo lepše da su u specijalne efekte ubacili animacije stvarnih životinja jer ovi CGI lavovi su mi jako išli na nerve. 

 

Ali sve to nije ništa u poređenju sa pojavom "inficiranih". Evo još jednog momenta gde ne da je mogla već je morala da odradi posao Vilova naracija. Kako je moguće da smo od leka za rak koji je umesto izlečenja doneo zarazu došli do zombi-vampira živ nisam. Ovaj film je svetlija varijanta priče nastala ukrštanjem Resident Evila i Underworlda. Ja nemam bolje objašnjene. Ne samo da su ti "zaraženi" nezanimlijvi i ubili su mi svaku volju da ovaj film shvatim ozbiljno, njihovi efekti su neozbiljni čak i za godinu kada je film izašao. 

 

Neubedljiv je i ovaj deo koji se igra sa "poslednjim živim čovekom" na Zemlji. Da se razumemo, Vil je jako dobar glumac i ubeđen sam da bi mogao doneti izmučenost takvog uma. Ovde toga ima na kašičicu. Čak i ono što postoji, nije baš zamišljeno najbolje ali opet Vil svojom glumom uspeva da dočara neki vid mentalne slomljenosti. Braćo i sestre to treba da bude jako jezivo. Morate imati taj osećaj beznađa u ovakvoj priči. Uostalom, pročitajte Pekićevu 1999, tu postoji jedna mala pričica o poslednjem živom čoveku na planeti. Do dana današnjeg nisam pročitao ništa jezivije od završne rečenice te priče. 

 

Ne volim "alternativne" krajeve filmova. Zašto praviš ta sranja? Nisi siguran šta ćeš da dobiješ pa hajde da vidimo kako se sviđa drugima? Napravi priču kako si zamislio pa makar bila buljson, barem je onakva kakva želiš da bude. Recimo sećam se super srećne završnice u T2 gde je Sara Konor stara a njen sinak ljulja svoje dete u ljuljašci. Zašto brate? Budućnost treba da bude neizvesna, treba da postoji onaj crv sumnje da ipak nešto nije ok. Kao uostalom kraj prvog dela. Nemojte me nikada ubeđivati da je T2 bolji od T1. Akciono jeste, to priznajem. U svemu ostalom T1 drži predavanje dvojci. Ah odlutao sam. Elem, video sam alternativni završetak ovog filma. Jeste vedriji ali po meni je čak i kvalitetniji jer konačno uspeva da ubode ono o čemu knjiga želi da priča. Daje ti prostora da razmisliš šta dalje, da prihvatiš to što jeste. Ovaj standardni kraj je onaj kliše koji i očekuješ u današnje vreme. U svakom slučaju, da su izabrali alternativni kraj, bila bi ocena više od mene.

 

Problem filma je što je sve nekako očekivano i generički. Sve je urađeno na pola. Jedino što je totalno loše su zombi-vampiri. Ostalo je podnošljivo ali ništa nije razrađeno do nekog nivoa da bih rekao da je super kvalitetno. Vil je standardno dobar ali nema nešto puno prilike da pokaže glumačku veštinu. No tamo gde su emocije - tu se vidi kvalitet. Potom, ni jednog momenta niste u dilemi da li je on zaista poslednji živi čovek na planeti. Zašto? Zato što se film nije dovoljno dobro igrao sa tom temom. Znali ste da će pre ili kasnije neko da se pojavi. 

 

Da li ta post-apokalipsa izgleda užasno? Trebalo bi. Zašto niste totalno sigurni? Zato što se film bavi time u par ulica, nekoliko radnji i vilovoj kući. Čoveče pa pokaži mi efekat svega što se desilo. Gde je drama u gubitku životinje koja mu je bila jedini prijatelj? Izgubljena u transformaciji u zombi-vampira. Uostalom ako već vidimo agresivne zombi vampirske pse, kako je moguće da oni nisu zarazili druge životinje? No da ne idem dalje. Pročitajte knjigu, pas se pojavljuje na samo nekoliko strana ali garantujem da vam neće biti dobro koliko sve to izgleda tužno. Gde je drama u susretanju drugih ljudi - za malo pa da je i bude. Razvuci priču, uspori je slobodno. Kada sam negde pročitao da je film spor slošilo mi se. Film je morao da traje još barem sat vremena gde bi se sve ove bitne teme razradile na pravi način. 

 

Braćo i sestre, nemam vam šta dalje pisati vezano za ovaj film jer ni on nama nije dao ništa posebno. Izostalo je ono što je najviše trebalo da nas osvoji - ljudska drama o samoći, (ne)prihvatanje promena koje su neminovne i izostalo je da vidimo gde je mesto nas ovakvih u tom svetu. I am Legend je na kraju ispao totalno polovičan film koji je (ispod)prosečan u svemu a super kvalitetan ni u čemu. Bilo je šanse da ovo uspe, Vil Smit je dobra polazna osnova ali je sve ubijeno zombi-vampirima i neubedljivim dramskim momentima.

Zanimljivosti:
Vil Smit se toliko vezao za psa sa kojim je glumio da je nakon snimanja želeo da ga usvoji ali vlasnik nije želeo da ga se odrekne. Kada se Robert obraća lutki i nazove je Fred, vidi se mali pomeraj glave. U tom momentu umesto lutke je bio glumac i namera je bila zbuniti publiku. Vil Smit je provodio vreme sa bivšim zatvorenicima kako bi se bolje pripremio za ulogu čoveka koji je sam. Većina mu je dala odgovor da ako želi da ostane pribran, mora da ima strog raspored kada šta radi. 

 

Krike koji se čuju u filmu je proizvodio Majk Paton, frontmen grupe Faith No More. Tokom intervjua u Japanu, Vil Smit je slučajno otkrio šta će se desiti na kraju filma. Mnoge slike u kući doktora Nevila su pozajmljene iz muzeja u Nju Jorku. Vil Smit je lično zvao DreamWorks kako bi dobili prava da u filmu koriste Šreka. Giljermo Del Toro je trebao režirati ovaj film ali je odbio kako bi mogao da snimi Hellboy II.

Naj scena:

"My name is Robert Neville. I am a survivor living in New York City. I am broadcasting on all AM frequencies. I will be at the South Street Seaport everyday at mid-day, when the sun is highest in the sky. If you are out there... if anyone is out there... I can provide food, I can provide shelter, I can provide security. If there's anybody out there... anybody... please. You are not alone."

Moja ocena: 5/10

A Night to Remember (1958)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Roy Ward Baker
Glumci:Kenneth More, Ronald Allen, Robert Ayres...

Priča:
Na svom prvom putovanju aprila 1912. navodno nepotopivi RMS Titanik udara u ledeni breg u Atlanskom Okeanu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre ne mogu da opišem koliko me samo fotografija ovog giganta koji tone užasava. Ne samo da me ta slika prepada, sve me to čini neizmerno tužnim. Svi ti izgubljeni životi i katastrofa koja se zaista desila te nateraju da zanemiš. Kada se desio masakr u školi, imao sam strahopoštovanje prema đaku. Gledajući svako dete sa torbom na leđima osećao sam neizmernu tugu i poriv da kleknem pred svakim od tih klinaca. Ne poredim ove dve stvari, samo pokušavam da vam objasnim osećanje koje imam i pre početka gledanja ovako nečeg. 

 

Poređenje sa Kameronovim Titanikom je neminovno i provlačiću ga kroz tekst. Sve u svemu, kada procenim, oba filma su jako kvalitetna, oba imaju opasno dobre dramske momente kao i neminovne boljke o kojima ćemo detaljnije. Generalno, Kameron je vidno bio inspirisan ovim filmom, ubacio je neku svoju dramu i dramice, naravno da je imao bolje efekte, verodostojnije prikazan događaj ali suštinski nije izmenio ništa kolosalno. I dalje imam utisak da sam gledao skoro isti film koji je kod Kamerona nešto impresivniji zbog realističnosti ali filmski, A Night to Remember je nešto bolji. 

 

Svi znamo šta će ovde da se desi i nema tenzije u tom smislu ali A Night to Remember odlično uspeva da nas kida po stomaku. Da, znamo da će taj brod da udari u ledeni breg, znamo da će da tone i potone, znamo da će toliko ljudi nastradati ali i dalje imamo taj osećaj strepnje i neizvesnosti. Čak mislim da je on izražen više u ovom filmu nego u Kameronovom čedu a evo i zašto. Kameron je uspeo da izmuze iz početka sve što je moglo sa ljubavnom pričom koja i nije tako zabavna i usput nam je dao veličanstvene slike broda. To je ok ali je na neki način vedra tema. Ovde nas brzo dovedu negde blizu tog sudbonosnog momenta i onda krene čekanje. Za mene svakako bolji izbor. Iako je to čekanje mučno, učinilo je ovu dramu znatno upečatljivijom pa mogu reći i jezivijom. 

 

Ono što mi se nije naročito dojmilo, film je pokušavao da izbegne onog jednog krivca pa je napravio seriju događaja koji su se dogodili i koji su doveli dotle da spas ne stigne na vreme. Iskreno, više bih voleo da su ovo sveli na minimum. Time što si servirao seriju događaja koji na kraju ispadnu besmisleno nerealni, tom serijom ljudskih grešaka si stavio metu na previše onih u koje je moguće uperiti prstom. Previše je onih momenata "e samo da je ovaj u tom momentu digao slušalicu / okrenuo glavu / pozvao nekog / zapevao krajišku pesmu... svet bi bio bolje mesto. 

 

Kada govance konačno pogodi ventilator ide red neverice pa još jedan red neverice, pa još jedan red neverice i panika nekako dođe prekasno. Mislim ok, panika nije nešto što može lako da se usnimi i verovatno je čuvano za kraj, ali imam utisak da ljudi čak i dok gledaju kako brod tone očekuju kako će on da se izvuče za koji minut. Previše je indolentnosti u tako jezivoj situaciji. Takođe, previše je natezanja sa nekim putnicima - Uđi u čamac za spasavanje - Neću - Uđi - A ne bih baš - Uđi - Pa jel mora - Mora - A pa ne znam.... Ok jednom ali previše puta gledamo ubeđivanja. 

 

Još jedna stvar koja mi je išla na nerve ali ni blizu koliko u Chariots of Fire je taj stav da su Englezi i Engleska ispred svih. Englez je to napravio pa neće potonuti. Nema toga previše ali što više viđam taj usrani stav sve više me iritira. Sa jedne strane odlična je scena gde stari gospodin prihvata svoju sudbinu dostojanstveno. Sa druge strane mi ta scena govori "vidiš kako tonu engleska gospoda" a to mi se nikako ne sviđa. 

 

Šta ovaj film izdvaja, gde mi je on bolji od Kameronovog Titanika - to su sudbine običnih ljudi. Ok, u Titaniku imamo onu jezivu scenu u kojoj majka uspavljuje decu znajući šta sledi. Ne bih sad o tome da li je trebala da se bori sa njima ili je bila svakako svesna šta sledi. Sama scena je užasavajuće potresna. No čini mi se da je za razliku od Kamerona, A night to remember išao na više manjih sudbina što je za mene svakako bolji izbor. Smirenost oca koji treba da smesti suprugu i decu u čamac i ta njegova unutrašnja drama su perfektni. Scena u kojoj ovde kapetan skončava je neuporedivo potresnija od one Kameronove a ne koristi više vremena niti ima one sulude efekte, niti ima dijaloga niti dodaje neke posebne događaje. Čovek se samo okrenuo i odšetao do kormila. Jednostavno bolje je usnimljena, odglumeljna i atmosfera je mračnija. Ne bih da nabrajam dalje, ovo mora da se pogleda. Sve te sudbine su potresne i svaka žrtva je ogromna. 

 

Ako vam se Kameronov Titanik svideo, nema razloga da ne pogledate ovaj jer uprkos slabijim efektima uspeva dramski da nas izudara. Celu ovu katastrofu prenosi realistično i dramski perfektno. Ako vam se Kameronov Titanik nije svideo onda nema razloga da ne pogledate ovaj jer je lišen svih onih stvari koje ljudi kritikuju u filmu iz 1997. Iako stariji, film je dramski zreliji i kada bi imao moć da donese nekoliko onih spektakularnih scena iz novije ekranizacije ove katastrofe, lako bismo presudili da je ovo najbolji film o Titaniku ikada snimljen. Kako god okrenete ovaj film je nesumnjivo vredan gledanja.

Zanimljivosti:
Tek 1985 kada je olupina Titanika pronađena otkriveno je da je brod pukao na dva dela. Zbog toga u ovom filmu Titanik tone ceo. Kada brod napušta luku u Sautemptonu, tu vidimo scenu koja je preuzeta iz Titanic (1943), filma sa Naci propagandom. Lorens Bizli, preživeli sa Titanika je bio na snimanju. Kada su snimali scene dok brod tone želeo je da se pojavi u njima ali zbog pravila sindikata nije mu bilo dozvoljeno. 

 

Scene kada ljudi skaču u vodu su snimane u 2 ujutru u bazenu po jako hladnom vremenu. Kada su Statisti odbili da skaču, Kenet Mur je želeo da da primer i prvi je skočio u ledenu vodu. On je izjavio da mu u životu nije bilo hladnije i hteo je da kaže ostalim da ne skaču ali povedeni njegovim primerom skočili su pre nego što ih je upozorio. Kada je Helen Melvil Smit, ćerka kapetana Smita koji je potonuo na Titaniku došla na scenu, bila je preplavljena emocijama kada je videla koliko Lorens Nejsmit liči na njenog oca. Kameron je odlučio da snimi svoju verziju filma tek kada je pogledao ovaj.  

Naj scena:

Iako je oproštaj roditelja od deteta neuporedivo jeziviji, poslednja scena sa kapetanom je izvedena perfektno.

Moja ocena: 8/10