Shaun of the Dead (2004)

 

Žanr: Komedija | Horor
Režija: Simon Pegg, Edgar Wright
Glumci: Simon Pegg, Nick Frost, Kate Ashfield...

Priča:
Dosadni životi jednog trgovca iz londona i njegovog lenjog cimera su uzdrmani zombi apokalipsom.

Moj osvrt:
Shaun of the Dead je simpatična komedija koja uz par pametnih poruka uspeva da nas zabavi. Hajde na brzinu da prođemo kroz ono bitno jer već dugo vremena čekam da završim ovaj tekst kako bih se posvetio narednom filmu. Ček zašto ne jurimo dug tekst? Trenutno nam ne treba. Ono što je trenutno bitno je ta neka duga šetnja, šetnja protiv nasilja, protiv zla koje se već dugo ovde odomaćilo, protiv egoističnog psihopate, protiv zlikovca kojeg i film retko viđa. Hm, da li je to dovoljno, samo biti protiv toga? Ne baš. Bitno je za koga šetamo. Šetamo za našu decu, za onu koju koriste za svoju reklamu a kojoj njihov smrdljivi sistem smešta metak u glavu. Za šansu da naše dete proživi normalan život lišen "njih" i "njihovih". Hodajte sa svim tim ljudima. Videćete lepotu, osmehe i nadu. Pridužite se gde god da ste. Ako jedan čova iz drugog grada sa bubregom manjka može da dođe i prošeta 20tak kilometara, zašto ne biste i vi. U protivnom, postoji šansa da ćete biti zombi koji obavlja već dobro poznatu rutinu. 

 

Da, zombiji, rutina. Ah da, film. Izvinjavam se. Zaneo sam se. Teško mi je da se fokusiram posle svih ovih užasa današnjice koje nas prate. Otud i ove pauze. No nije li upravo "upadanje" u tu dnevnu rutinu, ta potreba za odsustvom talasanja i štednjom akcije ono što nas i čini zombijima. Vodimo se plitkim, bazičnim, da žderemo nešto što nam se ždere, da ločemo nešto što nam se loče, da se što manje cimamo a budemo dobro plaćeni, da sve ono u čemu treba da uživamo uglavimo u neki šablon, u automatsku radnju. Upravo o tome priča Shaun of the Dead. Predstavlja današnje čovečanstvo kao skup zombija. Gde je tu Shaun? 

 

Shaun je na putu da postane zombi čini mi se. Da, njegov život nema neku trenutno poentu, on deluje kao neodgovaran i neozbiljan i sada bi on trebao da se uozbilji i živi kao i svi drugi, zar ne? Ne. Upravo to je ono što Shauna odvaja od drugih "zombija". Zato nam je simpatičan. Ne zato što je neodgovoran, što je "luzer", što je neozbiljan već što je u moru istih drugačiji, što je svoj. Zar nam ne bi trebao biti ideal neko čistiji, neko odgovorniji? Svakako, ali ne oni koji su svoj život posvetili rutinama. Takvi su nebitni. Šon ima čistu emociju. To kod drugih ne vidimo, vidimo samo potrebe. 

 

No čekaj, svi sada treba da budemo neozbiljni i neodgovorni da ne bi bili "zombiji". Ne, treba da budemo svoji pre svega ali ovde imamo i drugi deo priče a to je, gle čuda, u filmu o zombi apokalipsi - odrastanje. Ček ček, ovo je film o odrastanju? Ooooo da. Shaun odrasta u filmu i to na opako dobar način. Kako? Tako što preuzima odgovornost. Ne odrasta time što zna rešenje svakog problema već postaje zreo samim tim što se, nikada ne odustajući, bori sa svakim problemom na koji nailazi. 

 

Pomenuh emociju koja izdvaja Shauna od drugih. On voli devojku, voli prijatelja, voli majku i to je totalno bezuslovna ljubav. Pogledajte, svi mu ukazuju da mu je prijatelj budala, majka živi sa čovekom koga Shaun ne može da podnese, devojka mu postavlja uslove. U celoj priči Shaun je jedini čova kojem je bezuslovno stalo do svih ostalih. I sada odrastanje ga menja na taj način da će on možda postati odgovorniji. Da li to menja njegove emocije? Ne. On i dalje voli iste ljude i ista mesta. Znate kako se to zove jednom rečju? Iskrenost. 

 

Film se bavi i zavisnošću od mobilnih telefona jer konstantno provlači scene gde neko blene u telefon šta god se dešavalo. No ono što se više kritikuje je materijalizam. Navešću samo dva primera iako ih ima na tone. Dok beže od zombija, jednom od likova je jako bitno koji će auto uzeti. U sceni koja još blesavija, likovi napadaju zombije pločama ali biraju one koje su manje vredne kao da im od toga ne zavisi život. 

 

Još jedna stvar koja mi se jako dopala je sama borba protiv zombija. Svi filmovi koje gledamo proizvedu super iskusne borce koji eliminišu neprijatelje bez problema. Shaun of the Dead pokazuje koliko smo zapravo nepripremljeni za svako veliko sranje koje nam se desi. Na sreću ovo u filmu je prepuno humora i zabave. U stvarnom životu ne verujem da bi nam bilo baš tako zabavno. 

 

Još jedna stvar za kojom ovaj filmić poseže kao za rešenjem je humor. U svakom momentu u kojem je nekom jako teško, likovi pokušavaju da posegnu za humorom kako bi to prebrodili. Sve u svemu na Shaun of the Dead možete gledati kao na lekoviti humor. U isto vreme kritikuje današnje društvo ali umesto da nas natera da preziremo to u šta se ono pretvara, daje nam alternativu koju ludo volimo. Šta je bitno? Budite svoji, volite, budite iskreni, borite se za one koje volite, borite se za sebe, ustanite, budite hrabri braćo i sestre i hodajte, protiv zla, za sebe, za one koji dolaze posle nas.

Zanimljivosti:
Čuveni Džordž Romero je bio impresioniran ovim filmom toliko da je tražio od Simona Pega i Edgara Rajta da se pojave u njegovom Land of the Dead. Kada su Pega pitali zašto se odlučio za spore zombije umesto onih koji trče odgovorio je "zato što smrt nije energetsko piće". Shaun u jednom momentu poziva Fulčijev restoran. To je omaž čuvenom režiseru Luciu Fulčiju koji je takođe poznat po zombi filmovima. Dan zombi invazije u kom Shaun ide do marketa i ne primećuje zombije oko sebe je scena koja je snimljena u jednom pokušaju.

Naj scena:

Početak apokalipse.

Moja ocena: 8/10

The Great Gatsby (2013)

 

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Baz Luhrmann
Glumci: Leonardo DiCaprio, Carey Mulligan, Joel Edgerton...

Priča:
Godine 1922, lakoverni Nik Karavej sa Srednjeg zapada seli se u Njujork. Smestivši se u kuću pored imućnog Džeja Getsbija. Karaveja sve više oduševljavaju žurke koje se organizuju na imanju njegovog komšije...

Moj osvrt:
Davno sam čitao Velikog Getsbija ali u sećanju mi je kako je jedan naizgled lagan roman uspeo da se transformiše u sjajnu životnu priču. Volim da čitam klasike i volim taj osećaj pročitane knjige posle njih. Retke su situacije gde ti klasici razočaraju. No retki mi dugo drže emociju kao Veliki Getsbi. Zanimljivo, ne spada u sam vrh klasika koje sam čitao ali nekako, cela ta priča je delovala na jedan potpuno drugačiji način. I onda su maske pale, zavese su se otvorile, videli smo ono što treba da vidimo. I to je delovalo jako poražavajuće. Upravo ta emocija je nešto zbog čega moram biti strog prema filmu koji želi da mi ekranizuje knjigu koju volim. 

 

Retko pišem o tehnikalijama osim ako me ne oduševe ili ne razočaraju. Kao nedavno prikazani Babylon, i Veliki Getsbi boluje od muzike koja ne pripada ovoj priči. Ok mi je da čujem Lanu Del Rej i Ejmi Vajnhaus jer možeš da ih vežeš za ovaj period. Još neke novije pesme su obojili u ruho doba koje gledamo i zvučalo je dobro. No moderni pop ovde nema mesta. Previše štrči. Ne kao u Babylon ali ne prija uhu. No hajde, da pređem i nekako preko toga ali REP... Ali ali ali šta fali malo modernog duha u pričama iz starog doba? Hoćete li odmah da vam objasnim zašto to ne ide? Zamislite rep u Bilo jednom u Americi. Ne možete naravno. Staviti ga pored Morikonea bila bi uvreda za uho, uz svo dužno poštovanje toj vrsti muzike. Dakle muzika u filmu je povremeno jako upitna. 

 

Druga stvar koja je spektakularna je scenografija. Ovo sve izgleda kao reklama za najskuplje brendove bilo čega na planeti zemlji. Sa druge strane, pošto imamo "pričam ti priču" momente tokom celog filma, scenografija i efekti su film povremeno načinili bajkovitim. I onda ispada kao da neko priča fantastičnu priču. No najveći fazon tu je što čovek priča nešto što je doživeo. To onda dovoljno govori o emocijama koje on gaji prema svojoj prošlosti. S obzirom na poslednju rečenicu u knjizi/filmu ovo je veliki plus. 

 

Odmah na početku, film nam donosi sav glamur tog doba. Ovo mi se dopalo upravo zato što na neki način štrči i znate da život nije baš takav. Upalite TV i pogledajte sve te šljašteće emisije o današnjim trendovima, glamuru, ludilu oko nas. I onda shvatate kako se ljudi primaju na sve te slike, misle da žive u vremenu čuda a žive totalno drugačiji život. Babylon je recimo to jako lepo oslikao. Veliki Getsbi nije igrao na istu kartu kao Babylon već je, poput i knjige, želeo da nas uljuljka u tu jednu atmosferu vodeći nas do konačnog raspleta, do konačnog osvešćenja, do neminovnog poraza. Mi ne živimo taj šljašteći život. Taj šljašteći život nas sažvaće i ispljune. 

 

Tobi Mekgvajer nije neko kog bih uzeo za naratora, pogotovu ne za jednu ovakvu priču. No čovek me je pozitivno iznenadio. Njegova naracija je odlična i kroz njegova raspoloženja se vidi evolucija cele priče i atmosfere koja je prati. Takođe, kontrast između prošlosti o kojoj priča i sadašnjosti u kojoj priča je PERFEKTAN. Ne, ovo nije mali detalj. Poslednja rečenica i knjige i filma upravo pojačavaju ovo. Kada pogledamo sadašnjost, hladno je, sneg pada,konstantno je tmurno, boje su sive i sumorne. Kada gledamo prošlost, šta god se dešavalo boje su jarke, čak i ako nema osmeha, nada je tu negde da ih probudi. Prošlost dominira nad sadašnjošću. 

 

Rekoh da knjiga ima tu transformaciju iz jedne lepe, obične ali šarene priče u onu ljudsku koja boli. Ima je i film no prvo bih da se zadržim na tom "veselom" delu. Nije ovo loše. Ovo je verovatno vizija Baza Lurmana koja je malo previše obojena, previše vesela, previše bajkovita. Sa jedne strane, scenografija i kostimi su fantastični. Ali ponašanja, dijalozi, dešavanja, sve je toliko prepuno preterivanja da dolazi na granicu između zabave i komedije. Ok, promena raspoloženja će svakako biti očiglednija, loši dani će biti onda upadljiviji ali opet, izleteo si po malo iz drame i otišao previše u zabavu. Smetalo je ovo poprilično u nekim momentima. 

 

No to preterivanje je zapravo najviše problema napravilo upoznavanju sa samim Getsbijem. Problem je u tome što je Getsbi trebao biti misteriozni lik o kom se priča sve i svašta i to je to. On je ovde u prvom delu filma toliko bajkovit, toliko iskarikiran da sam pomislio da će sve ovo biti jako veliki promašaj. Ne mogu da marim za karikaturu, ne mogu da se poistovetim sa komedijašima. U ovim momentima Veliki Getsbi nikako nije bio film za mene. Da priča nije uspela da nam "vrati" tog Getsbija kojeg želimo upoznati, ovo bi bio u potpunosti neoprostiv propust. 

 

Film sam zaista počeo da cenim tek kada je počeo da navlači tamne oblake i da razbija svu tu bajkovitost koju nam je uporno servirao. Prvo je to uradio vizuelno. U svu šarenolikost koja je do tada vladala počeo je da uvodi sivilo, počeo je da mrači atmosferu što je odličan pokazatelj onog što sledi. Pomenuo sam već da film scenografijom i bojama prenosi emociju koja vlada. No da bi to vizuelno imalo efekat, to je morala da isprati drama i moram da priznam da je uspela u tome. Dobro, ne baš u toj meri da bi ovaj film bio smatran klasikom ali prikazani kvalitet svakako nije zanemarljiv. 

 

Ono što film radi perfektno je razbijanje ideala. Znate i sami kako neke ljude, situacije ili predmete umemo da idealizujemo. U najvećem broju slučajeva kada dođemo do tog što idealizujemo shvatimo da to nije baš tako kako smo zamislili. I onda krećemo da budemo razočarani što je loše ili krećemo da lažemo sebe što je gore. Da biste razumeli tragediju ovog čoveka zamislite samo da ste ceo svoj život posvetili nekom snu, da ste zamišljali kako to može da bude, da ste u glavi osmislili svaki detalj. Zamislite da taj san u vama živi godinama i to ne mali broj njih. Njegovo neostvarenje će vas poraziti zar ne? A šta mislite da će se desiti ako ga ostvarite i onda shvatite da je on samo vaš, da svet ovakav kakav jeste jednostavno ne može da prihvati vaš san? U tome je kolosalna tragedija ovog čoveka. 

 

Šta tu tragediju čini većom? Stvari koje nam nedostaju. Stvari koje toliko želimo. Šta je tu najveći problem? To što su to stvari koje smo propustili. Njihovo vreme je prošlo. Pisao sam već o tome u veličanstvenom "Best of Youth". Stvari koje si propustio ne možeš nadoknaditi. Ne postoji ništa što ih može zameniti. One ostaju u tebi kao praznina, kao neostvarenost. Nema zamene, nema ispunjenja, nema emocija koje će to nadoknaditi. To je praznina koju nosiš sa sobom. Gadno je što ona nekad ume da se probudi, ume i jako da boli, a ume bezobrazno da naraste i pretvori se u opsesiju. 

 

Zašto mi se ovaj film svideo? Zato što je Getsbi isti čovek i u onoj bajci sa početka i u noćnoj mori na kraju. Kako isti kada imamo dijametralno suprotne događaje i osećanja? Sad ću da objasnim. Film nam ga sve vreme predstavlja kao varku, kao nekog ko je majstor prevare. Setimo se "Catch me if you can". To je ok mada precenjen filmić gde je drama nekako neubedljiva ali gledate ga zbog prevare. Getsbi očigledno nije ono što izgleda slikom ali tu ima jedna fascinantnija stvar od slike a to je emocija. Tu ovaj čovek ne ume da prevari. Tu vidimo da on jeste grandiozan u kojoj god ulozi bio. No ta emocionalna veličina privlači totalni nesklad. Kao da imate fantastičnu sliku koja privuče gomile ljudi a oni joj se dive zbog rama dok od nju brišu ruke. I tu ću da povučem paralelu sa Babylon. 

 

U Babylon nam pokazuju kako je sve to što vidimo fejk i kako su ljudi promašeni tako plitkim i očajnim humorom da je gledanje te scene negledljivo. Getsbi to radi jako pametno. Na surov način uspeva da ogoli ljude, da pokaže koliko su zavedeni slikom umesto suštinom, koliko cene sjaj a pljuju na zlato koje ga proizvodi, koliko vole muziku a klavir pale u vatri kojom kuvaju čvarke. Promašeni ljudi su oni koji ne vide suštinu i ne prepoznaju emociju već se vode za šarenom lažom i lažnom slikom o sebi.

 

Vremenom, sve te lažne veličine izgore u vatri nebitnosti i taj pepeo se razveje. Na žalost, takvi su dovoljni da uguše lepotu koja bi mogla trajati, vrednost koja bi mogla da odjekuje. Vreme slaže svoje stranice preko svega toga i lepota samo ostane u sećanju retkih. A šta oni mogu? Da je se sećaju sa osmehom, da je prizivaju u patnji, da se samoprekorevaju jer su je izgubili, da mrze sebe što je nisu zadržali, cenili ili voleli više? Nebitno je. Ona će ostati u prošlosti. Da li nas ta nekadašnja lepota čini bogatim ili promašenim? Ne znamo. Ali lepo je vratiti joj se barem u sećanjima.

Zanimljivosti:
DiKaprio i Megvajer su prijatelji. Fotografija Zelde Ficdžerald, supruge F. Skota Ficdžeralda se vidi u bjukenonovom stanu. Keri Maligen nije bila zadovoljna svojom glumom u filmu smatrajući da joj je veličina filma predstavljala veliki teret. Nedugo posle prikazivanja, film je inspirisao mnoge bogataše da naprave proslave poput onih u filmu. Ogrlica koju Tom poklanja Dejzi bi u današnje vreme koštala oko 5.4 miliona dolara. Mnogi automobili su pozajmljeni iz kolekcije Džej Lena. Jay-Z je bio jedan od producenata i ubedio je Baza Lurmena da ubaci neke od njegovih pesama u film.

Naj scena:

"...but that's no matter - tomorrow we will run faster, stretch out our arms farther... And one fine morning - So we beat on, boats against the current, borne back ceaselessly into the past."

Moja ocena: 7/10