Bakjwi \ Thirst (2009)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Horor | Ljubavni
Režija: Park Chan-wook
Glumci: Song Kang-ho, Kim Ok-bin, Hee-jin Choi

Priča:
Medicinski eksperiment polazi po zlu, sveštenik postaje vampir i mora da se odrekne svojih verovanja.

Moj osvrt:
Čovek koji je napravio Oldboy, Joint Security Area, Sympathy for Mr. Vengeance je pogledao popularni tinejdžerski film po imenu Twilight i odlučio da napravi svoju verziju. Sad će čika Park Čan-vok da objasni kako je to trebalo. I rezultat je jedno teško, neopevano, neobjašnjivo smeće. Twilight sam gledao u onom jeku hajpa oko tog tinejdžerskog filmića. Iako je na tinejdžerskom nivou (ne)ozbiljnosti, tvrdim da je Twilight sigurno bolji film od Thirst. Thirst je odvratniji, hororičniji ali neuporedivo prazniji i besmisleniji.

 

Sveštenik koji postaje vampir - koliko je tu samo elemenata koje možeš da razvijaš u priči. Kako se vampirski porivi kose sa verom ovog čoveka? Kakve moralne dileme ima? Da li mu mozak i dušu razdire to što je ničim izazvan prešao na mračnu stranu, prešao među demone protiv kojih se njegova vera bori? Šta imamo od toga? Ama baš ništa. Film se ni jednog momenta ne trudi da da na značaju činjenici da jedan sveštenik postaje vampir.

 

Momenat prelaska među vampire se desi tek tako - to nije tako strašno. No kakav efekat to ostavlja na sveštenika i na nas? Ama baš nikakav. Čak i u Twilightu imate barem neko mišljenje ili emociju o šansi da mala Bela postane vampir. Ok, verovatno vam nije naročito stalo do tog lika ali njeni motivi i emocije su jasni muku mu ljutu. Verujem da znate za onaj "Oh No!!! ... Anyway" meme. Moja reakcija na prelazak ovog sveštenika među vampire je upravo takva. Nemam nikakve emocije prema tome što se dogodilo. 

 

Kolosalni problem je što ovaj sveštenik nit smrdi nit miriše. Ne vidimo nikakav motiv u njemu ni pre ni posle povampirivanja. Zapravo motiv je nešto što skoro ni jedan lik ovde nema. I pošto su likovi ravni ko daske, film ukupno sadrži (pretvaram se da računam) 0 (slovima NULA) dramskih momenata. I to finale koje je moglo biti opak dramski momenat, nema efekta jer nemate osećaj da gledate dve osobe već je isti utisak kao da gledate dve stare čizme koje su bačene a korišćene su godinama prilikom čišćenja staja. Što bi braća ameri rekli, ne dajem jeb za ovakve stvari. 

 

Ovako smešnim likovima su upropastili i potencijalno sjajnu ljubavnu priču. Mogla je biti sjajna jer eto sveštenik mora da se bori protiv emocija, nagona, poriva. Hajde da malo pričamo kako se to zaista radi. Vratimo se na klasik Wicker Man. Setimo se iskušenja pred kojim je sveštenik dok gola devojka pleše u sobi do njegove. Epska scena. Devojka je zavodničko zlo. Sveštenik je odan religiji ali je i čovek od krvi i mesa. Njegova borba je realna i mučna. U Thirst imamo, kako kaže veliki Džoni, "lutku bez trunke ideje" i pepeljugu u koju se on zaljubljuje. 

 

No naš padre ovde pati za krvlju i za seksom. To je sve što ga vozi. Patnja za krvlju poteže neke moralne dileme (gle, ima ih) ali generalno i padrea i film zabole za one čija krv se siše tako da ništa od ovoga. Patnja za čednim ženskim telom vretenom je već nešto drugo - to padrea vodi do situacija koje su jako neželjene. Ali kako je naš padre totalno nedefinisan i šupalj, te situacije su nebitne. No one nas vode do verovatno najgorih scena vođenja ljubavi viđenih na filmu.  

 

Kada je ta pepeljuga u pitanju, mogu samo da kažem kako je glumica jako simpatična. Sve ostalo vezano za nju sam mrzeo od prvog do poslednjeg momenta u filmu. Njena porodica koja me je užasavala iz scene u scenu, njena nedefinisanost, njena transformacija iz pepeljuge u ženu prokletnicu, sve sam to jaaaaaako mrzeo jer nema trunke logike, duha, motiva, drame, bilo prokleto čega što bi me teralo da gledam ovu bljuzgu duže od nekoliko minuta. Najgore od svega je što sam se ponadao u jednoj maloj scenici "obuvanja" da će nešto biti od ovoga. Nema spasa braćo i sestre. 

 

Elem kako je naš padre uspeo da preživi smrtonosnu bolest, odjednom dobija status čudotvorca. Film je čak dobro počeo sa ovom pričom gde sam pomislio da će ova komična situacija biti odlično iskorišćena tako što će padre da se ubacuje u bezizlazne situacije. Eto, objasnio sam šta je moglo da se radi sa ovim. No, šta film radi od toga? Paaaaa nekoliko puta ljudi ga mole da se on moli za njihove bližnje. Spopadaju ga kad god prođe na određenoj lokaciji i to je to. Šta je film hteo sa ovim? Kao i sa celom ovom pričom - ništa. Thirst nas bombarduje glupostima celom dužinom filma. Ne trudite se da povežete ovo u bilo šta smisleno. Nema smisla. 

 

Ako ste čitali Poovu priču Izdajničko srce ili Zločin i Kazna dostojevskog, sigurno se sećate onih momenata osećaja krivice likova tih priča. Thirst se trudi da prikaže taj osećaj krivice na raznorazne slikovite načine. Imam utisak da je raspisan konkurs za najidiotskije ideje na ovu temu pa su se pobedničke našle u filmu. Od onih gde se žrtva pojavljuje i ometa razgovore (gde poželiš da ga ubiješ još nekoliko puta) do onih kada je žrtva između dvojca koji vodi ljubav (vidite o čemu pričam). Ovo jesu detalji koje obično ostavim da otkrijete sami ali ne brinite, ima još baljezgarija u Thirst. Ništa vam nisam otkrio.

 

Ima tu povremeno scena koje su ok, ima momenata koji ostavljaju utisak da je možda Thirst mogao biti barem gledljiv film. Ali sve je to zatrpano u predugom trajanju ovog potpunog užasa. Zamislite da vas neko davi a ne možete da se odbranite. E sada, to nije sve. Taj ko vas davi nema dovoljno snage da vam prekrati muke i onda vas tako davi preko dva sata. Prosto vam dođe da mu pomognete i prekratite muke sebi ali na žalost niste u mogućnosti. E tako nekako izgleda gledanje ovog filma.

Zanimljivosti:
Prvi korejski film u kom se može videti muški polni organ. Originalni prevod ovog filma je "Slepi Miš".

Naj scena:

Kraj ali samo vizuelno dopadljiv.

Moja ocena: 3/10