Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Luchino Visconti
Glumci: Burt Lancaster, Alain Delon, Claudia Cardinale
Priča:
Princ Salina, plemeniti aristokrata pokušava da sačuva porodicu i status usled previranja na Siciliji.
Moj osvrt:
Kada je na meniju klasik, bilo da su u pitanju knjiga, film ili strip, jedno je sigurno a to je da nema greške. Dobro, skoro uvek je to sigurno. Nekad se zalomi i nešto što nam ne leži, što je možda malko i precenjeno ali to su retki slučajevi. Ali na sreću ovde to nije slučaj. Šta, jeste slučaj? Pa kako čoveče? Hoćeš da mi kažeš da klasik sa Bert Lankasterom, Alan Delonom, Klaudijom Kardinale, Terens Hilom i ostalima nije ispunio očekivanja? Da li je moguće sa takvom gardom napraviti ne tako dobar film? Na žalost, moguće je.
Ok, razumem, ovo je čuveni klasik, po mnogim relevantnim listama jedan od sto najboljih filmova ikada. Za mene on je bio obaveza koja je donela tek nekoliko momenata brilijantnosti. Naredna paralela mi je konstantno bila u glavi. Sećam se kako sam kao klinac pomagao mami u plevljenju luka. Nimalo zabavna obaveza kao npr. zalivanje ili košenje bašte ili voćnjaka koje i dan danas obožavam. No, znaš da treba da pomogneš i uradiš to, pleviš one travke i smaraš se najgadnije moguće. Čekaj, stani, gde su tu momenti brilijantnosti? Eeee pa nekada pronađeš nešto što je dugo bilo u zemlji, neki poseban kamenčić, novčić, parče razbijene keramike, ekser itd. Za mene kao klinju to je bilo pravo malo blago. Ovaj film je upravo to, trosatno plevljenje luka, pronađen novčić pa čak i jedan zlatnik. No da li bih ta tri sata menjao za neku drugu zabavu a da ostanem bez zlatnika? Istog momenta.
Za one koji su duže sa mnom nije tajna da mi spor ritam filma ne smeta. Čak i kad je taj ritam ubistveno dosadan tu sam da sačekam jer neretko je u takvom ritmu i poenta, neretko takav ritam donese atmosferu ili vas uljuljka u odgovarajuće raspoloženje. Ovde to nije slučaj. U tri sata filma, previše je scena koje predstavljaju repetitivne sekvence. Beskrajne šetnje, plesovi, lutanja, prolasci kroz prostorije itd. Vizuelno, to je prelepo. Suštinski, to je jako prazno. Perfektno je doneta ta slika aristokratije. Šta je tu loše? To što me jako zaboli da gledam dame u haljinama kako se šetaju dok im je vrućina, tako što me ne zanima beskrajno lutanje kroz dvorac koje nema poentu i ništa nam ne govori. Dobro, ima tu poneki detalj ali nije vredan ovakvog vremenskog samoubistva.
Kada pomenuh detalje, osim onog najvećeg kvaliteta o kojem ću kasnije, pomenuću upravo te neke sitnice. Pomenuo sam lutanja kroz prostorije zamka. Vidimo da su tu neke sobe prašnjave, oronule i zaboravljene. Da, to simbolizuje nešto o čemu je ovaj film želeo da priča - prolaznost jednog doba. Nestanak upravo aristorkatije koju posmatramo. I na početku filma imamo scenu molitve koju prekidaju buka i panika. Fenomenalna simbolika. Stanje duševnog mira i predanost molitvi prekida buka - odlična najava problema i lošeg vremena. Ovo su sjajne stvari ali su zatrpane u dosta propusta i dosta potrošenog vremena.
Ovo naredno o čemu ću da pričam je uslovno rečeno mana. Razumem da Bert Lankaster ne zna italijanski ili ga ne priča dovoljno da bude ubedljivi Italijan. Naravno on je ovde dabovan i to me je ubilo u pojam. Lankaster je čovek koji ima kolosalan glumački autoritet. Gde god sam ga gledao, kada je u sceni, ko god da je pored njega, Lankaster uspeva da drži spotlajt na sebi. Nedavno sam baš pisao o Ostrvu Dr. Moroa. Takav doktor treba da bude ludi naučnik iz mašte i nerealan lik. Lankaster uspeva da nam da potpuno opipljivog čoveka. I sada u svakoj sceni ja ne čujem njega već drugog glumca koji mu pozajmljuje glas. Čoveče. Jel možete da zamislite da gledate Merkjurija na sceni ali da njegove pesme peva neko drugi? Da čujete totalno drugačiji glas i drugu emociju? Koliko god da je dobro, to jednostavno nije ono što očekujemo. Toliko je ovo ostavilo loš utisak na mene. Gluma je tu, vidi se da čovek dominira scenom ali glas to ne prati. Glas je onaj italijanski veseljak i ne čujem mu emociju koju bih očekivao naspram onog što vidim.
Pomenuh početni loš prednznak. Vojnik je ubijen, vidimo ratno stanje i najavljuju se drastične promene. Recimo da nemate puno informacija o ovom delu istorije. Film nam daje srednji prst. Zašto se nemiri događaju? Šta je problem? Ko se buni protiv koga? Ko je u opasnosti? Kako je došlo do toga? Ne znamo ama baš ništa. Gledamo prolivanje krvi na koje se pljuje a to rade i likovi u filmu ali i sam film ne dajući tome nikakav poseban značaj. Film ne govori ništa o tome kao što rekoh. Likovi - to je samo malo uticalo na njih u jednom momentu. Posle vidimo i promenu strane bez nekog razloga. Gde su tu ideali? Sledi nam vreme velikih promena. Šta su ideali koji se gaze? Ništa brate, evo proći će vreme beskrajnih šetnji uštogljenih aristokrata i čednih dama u elegantnim haljinama.
Ako se već vremena menjaju, prikaži nam šta se gubi? Ali ali ali prikazano je. Nije. To nisu šetnje čednih dama niti vožnje kočijom. Sve što je prikazano i sve što vredi su govori princa Fabricija Saline (Lankaster). To su briljiantni momenti u kojima on govori kakvo vreme dolazi, šta nestaje, kakva osećanja se gube. Genijalština ali tu imamo nula zasluge režiji. Sva zasluga tu ide Lankasteru i nekom ko je pisao taj tekst. Ako bih isekao tih dvadesetak minuta iz trosatnog filma, tom isečku bih dao čistu desetku. Ovo ostalo ne možeš ni u viršle samleti. Vidimo kako je stari aristorkata, dobar čovek kojeg svi vole slomljen. Vidimo naslagane godine iskustva koje bolno govore iz njega. Problem je što sve oko toga ne govori ni jedan procenat o onome što on govori. Taj deo jako štrči, kao refren u pesmi "Sanjam" grupe "Indexi".
Pristup ovoj priči je pristup koji vidimo kod italijana u svim komedijama - totalno neozbiljan. Gledali ste Allo Allo seriju. Setite se italijanskog generala Bertorelija. E takvi su ovde likovi samo što na žalost nisu zabavni u toj meri. Gomila pajaca koju treba da shvatim ozbiljno. Prolazi vreme velikog aristokrate (iako ne znamo zašto) a dolazi vreme jednog Don Kalođera - to je tek šou program. Ok, znamo da neškolovane budaletine mogu da dođu na vlast. Čast izuzecima ali takvi ulgavnom vladaju kod nas. Ali ovaj lik je totalni pajac. Čak se i film sprda sa njim. Ok, namera jeste da nam pokažu kako se vreme menja i kakvi dolaze na scenu ali ovaj čova izgleda kao prosečni lik iz Selo Gori a Baba se češlja. I sad takav će da zameni velikog aristokratu ooooo tuge pregoleme. Da me maneš.
Nemojmo o tome da u ovakvom stavu postoji nerazumevanje simbolike. Da, vladaju loši i nikakvi, da takvi mogu da dođu na scenu. Šta to onda govori o ovima pre njih? Uspeli su da izgube od takvih. Treba da žalim aristokratu kojeg je zbacio obični lelemud. Ne, takvi nisu vredni žaljenja. Ako si izgubio od zlog, izgubio si jer je pametniji od tebe ili nadmoćniji ili mudriji. Ovaj don Kalođero to nije. Ako izgubiš od ovako nekog, ti si egoistična budala koja živi u oblacima i misli da je bogom dan. Ali ovaj princ nije takav. On je fantastična ličnost. I onda shvatamo da film ne uzima samog sebe za ozbiljno.
Ček, film donosi još jednu odličnu scenu a to je razgovor koji vode princ i jedan seljak. I jedan i drugi daju svoje viđenje politike. Iako su viđenja različita obojica su u pravu. Kako to? Tako što su dve različite pozicije, dva različita statusa, dva potpuno drugačija sveta. U svetu u kom živimo teška je simbioza ovakvih različitih statusa. Svako daje svoje viđenje na karakterističan i ubedljiv način i razumećete obojicu. Nije tekst koji oni izgovaraju spektakularan ali su okolnosti koje čine ovu scenu perfektno odabrane.
Sve u svemu Leopard je za mene opasno veliko razočarenje. Isecite odavde samo scene sa Lankasterom i slušajte samo šta on priča (i jednom poslušajte i onog pomenutog seljaka), ovaj film zaslužuje desetku. No sve ostalo ovde je poluprozivod, precenjeno, napravljeno bez trunke truda, bez velike drame koju treba samo da pretpostavimo. Sve je ovo jedan veliki bal a ljudi koji plešu na ovom balu su užasavajuće nebitni. Sve je ovo aristokratska šminka preko klišeiziranih lutki za čiju sudbinu me jako zabole. Mogu da kažem da se ne kajem što sam gledao samo zbog Lankastera. Neka je ovo jedan od najboljih filmova koje možete pogledati. Za mene on predstavlja nešto poput Interstellara ovog doba, kolosalni spektakl bez trunke inteligencije u priči.
Zanimljivosti:
Režiser je bio nezadovoljan izborom Lankastera za glavnu ulogu i jako se loše odnosio prema njemu. Čuveni glumac mu se konačno suprotstavio posle čega se njihov loš odnos izgladio. Korišćeno je na hiljadu sveća tokom snimanja i one su bile konstantno menjane zato što kamere tog doba nisu mogle postići pravo osvetljenje.
Naj scene:
Tata Lankaster
Bert Lankaster: 10/10
Moja ocena: 6/10
I mene je film ne samo razočarao nego poprilično razbesneo koliko je loš, utoliko više što ga svi dižu u nebesa, a nije mi jasno zbog čega. Da se razumemo, film je vizuelno impresivan, prelepa fotografija i dizan setova a mislim da niko nema kostime (svečana odeća 18og/19og veka) kao VIskonti, ni Bondarčuk u Ratu i miru, ni Skorsezi u Dobu nevinosti. Međutim, tu se, uz te neke ok dijaloge, završavaju pozitivne stvari i kreću negativne. Na početku filma, komšijsko imanje gori i sad ti veruješ da će to da stvori tenziju, to sad preti našim protagonistima, ima da se digne kuka i motika, proći će kao u Francuskoj revoluciji. Ali ne, niti je to tačno niti se išta slično dešava. Ni oružani okršaji nisu neka posebna pretnja. Likovi Klaudije Kardinale i Alana Delona su isprazni i nezanimljivi, jednom rečju, nepotrebni, a ni njihovoj vezi ne preti neka posebna opasnost. Inicijalno ne mogu da budu zajedno, ali jedna mala intervencija i problem rešen. A lik Barta Lankastera je poseban problem, ne zbog glumca nego kako je napisan. Njegov lik u sebi ne sadrži jedan gram ljudskosti, tu nema ničega prema čemu bi mogao da razviješ empatiju, čovek je najbukvalnije samo jedna pokretna alegorija za celokupan svet aristokratije koji je u sunovratu i to je možda bilo bitno VIskontiju kao članu druge najmoćnije plemićke porodice u istoriji Milana, ali ne vidim zašto bi bilo kog drugog gledaoca bolelo dupe za nešto što je u suštini pozlaćeni šezlong od mahagonija oblikovan kao čovek. Film bez dobro napisanih likova teško da može da bude dobar a ovaj praktično nema ljude i uz sve to u prvi plan gura rat a to je nešto što praktično uvek treba da bude u pozadini. S tim u vezi, ovaj konkretan period italijanske istorije i posledično ujedinjenje su mi aposlutno najzanimljiviji ali Viskonti je sve to nekom magijom uspeo da predstavi na neopisivo dosadan i naporan način. A kao so na ovu ranu došli su balovi. Nebrojeni, neprekidni balovi. Normalno, to su potencijalno sjajne scene jer na jednom mestu okupljaju sve bitne likove i onda možemo da gledamo njihovu međusobnu interakciju i saznamo puno o njima, ali ne, ovo je bila vizuelna raskoš sebe radi. I naravno sve to traje u beskraj. Film od 3,5 sata čija radnja staje praktično u kratkometražni film. I sve ovo ne bi bilo toliko strašno da Viskonti nekoliko godina ranije nije snimio vrlo solidan Senso, film koji ne pravi ni jednu od ovih greški. To je film gde je rat u pozadini, a u prvom planu je ljubavni trougao jedne žene i dva muškarca (pomalo kao Farewell My Concubine), dakle, nema previše likova i dobro su razvijeni, balovi su prisutni ali umereni su i ne smaraju, film je normalne dužine i daje ti zanimljivu priču. I uz sve to, nakon Leoparda, Viskonti je snimio Ludwiga, remek delo od filma u trajanju od 4 sata gde ni jedan sekund nije suvišan i još jednom, ni jedna greška iz Leoparda nije napravljena. Slučajnost ili je i njemu došlo iz dupeta u glavu šta (ne) treba da radi?
ОдговориИзбриши