недеља, 27. новембар 2022.

Lisbon Story (1994)


 

 Žanr: Drama | Muzički
Režija: Wim Wenders
Glumci: Rüdiger Vogler, Patrick Bauchau, Vasco Sequeira...

Priča:
Režiser Fridrih Monro ima problem da završi nemi film o Lisabonu. Poziva svog prijatelja, tonca Filipa Vintera kako bi mu pomogao. Kada Vinter stigne u Lisabon nekoliko nedelja kasnije, Monro je nestao i ostavio svoj nezavršeni film. Zbog fascinacije gradom i pevačicom koju upoznaje, on odlučuje da ostane u gradu.

Moj osvrt:
Portugal - država prema kojoj sam bio potpuno indiferentan. A onda je došao Saramago sa svojim remek delom "Godina smrti Rikarda Reiša". Zatvorio sam zadnju koricu posle čitanja i imao utisak da sam pročitao nešto drugačije, nešto veliko ali nisam osetio tu knjigu kako treba. Mesec dana sam skoro svaki dan razmišljao o toj knjizi. Zašto me drži utisak? Zašto imam neki jedinstven osećaj kada nisam ništa osetio tokom čitanja? Sećam se dobro, bilo je jako kasno, ili rano, u zavisnosti kako se posmatra. Čitao sam neku drugu knijgu i opet su misli odlutale na Godinu Smrti RR. Ostavio sam trenutnu knjigu, otvorio Saramagovo delo i put je počeo. Svaki pasus je za mene postao nova knjiga. Svaka misao je postala deo mene. Atmosfera me je uvukla i nisam uspeo da se otmem utisku da sam tamo gde me on kao čitaoca želi. Da, to je bilo to. 

 


Knjiga nije postala deo mene, knjiga je postala ja. Čuo sam svoj korak kako odzvanja uličicama Lisabona. Vetar je šuštao kroz granje, osetio sam prazninu posle odlaska na groblje, osetio zimu i melanholiju u novogodišnjoj noći u kojoj sam razmišljao o toj beskonačnosti koja krije sve. Čuo glas sa prozora kuće pored koje sam prolazio. Da li je glas muški ili ženski, nije bitno. Srešćemo ga opet u beskonačnosti. Osetio sam prolaznost, upoznao svoju muzu, posmatrao krhku devojku sa bolesnom rukom, iznova šetao ulicama i razmišljao o svemu. Da, ta knjiga je postala ja. Lisabon je postao moj. Žoze Saramago nije pisao delo kojim sam oduševljen. Žoze Saramago je pisao mene. 

 


Kasnije su došla mnoga druga njegova dela koja su za mene veliki masterpisi. Recimo, Slepilo mislim da je jedna od 10 knjiga koju svako treba da pročita. Putovanje kroz Portugaliju - pratio sam mapu, pretraživao slike mesta, lokaliteta i zdanja koja je putnik obilazio. Da ne nabrajam dalje. Sve te knjige su za mene remek dela. Ali samo ta jedna je bila ja. U samoj knjizi Rikardo Reiš upoznaje Fernanda Pesou koji je pesnik i koji je zaista postojao. Nekoliko godina kasnije Dereta izdaje Pesoinu Knjigu Nespokoja. Tu smo. 

 


Knjiga nespokoja je obimna knjiga razmišljanja. Ne postoji tema koje se Pesoa ovde nije dotakao. Pišući u prvom licu doneo je utisak jednog dnevnika kojeg je vodio godinama. I opet, nisam čitao tuđe misli već sam čitao sebe. Da. Setio sam se prve velike ljubavi i pronašao je u tim redovima. Čitao toliko misli koje su moje. Čitao toliko razmišljanja koja i sam imam. Čitao toliko stvari koje nekako vidim da će izaći iz moje glave u budućnosti. I tu sam postao svedok neraskidive veze ove dve knjige i ova dva stvaraoca. Za mene su ova dva čoveka i ove dve knjige postale ne samo jedno delo već jedan svet u kom se nalazim. 

 


Gde ovo ide pitate se? Verovatno nigde. Ne mogu da pišem o ovom filmu na način na koji očekujete. No ovo što sam do sada pisao su bila dva razloga zbog kojih sam odlučio da gledam film i dva razloga zbog kojih osećam ovaj film na poseban način. Postoji još jedan a to je Venders. Ne mogu da kažem da obožavam ili jako cenim Vendersa. Gledao sam jedan jedini njegov film koji mi se sviđa do imbecilnosti. Ali ova trojka: Saramago - Pesoa - Venders ima jednu zajedničku crtu. Pitate se koja je to? Hajde redom. Zašto volim Godinu Smrti Rikarda Reiša? Zbog onog što se dešava u knjizi? Ne. Znam i najmanju scenu i događaj ali me dešavanje ničim nije kupilo. Sve ono što prati te događaje jeste. Sva ta razmišljanja, emocije, atmosfera i posledice - to je lepota. Knjiga Nespokoja - samo misli. Ništa se tu spektakularno ne dešava. Gde tu dolazi Venders s obzirom da imamo film u kom ipak nešto treba da se desi. Vratimo se na Wings of Desire (Nebo nad Berlinom). Šta je tu glavno? 

 


Ako ste gledali taj film i čitali ova dva dela odgovor je jednostavan - osećaj. Sećam se da sam ceo taj film čekao susret dvoje glavnih likova i konstantno razmišljao kako će bre da se objasne jedno drugom, kako će da se desi to što želimo da se desi. Napravio sam grešku jer sam u potpunosti zanemario ono glavno - osećaj. Emocija je iznad fabule, emocija je ono što gradi ovaj svet onakvim kakvog ga vidimo. Priča o Lisabonu koji posle ove dve knjige posmatram kao svoj grad iako ga nikada nisam video je nešto i te kako poželjno. Na sve to, priču priča čovek koji zna šta je emocija, zna šta je osećaj, zna da isključi suvišno razmišljanje i prepusti se trenutku - da li zaista mislite da sam se i jednog momenta dvoumio da li ovo da pogledam. 

 


Stvar je u tome što ni Saramago ni Pesoa ni Venders ne moraju da vam kažu koje emocije ima osoba koju pratimo u priči. U jednoj sceni glavni lik ove priče ulazi u sobu i sluša ženu kako peva. Ja sam se zaljubio u tom momentu. Uopšte nisam razmišljao o heroju ove priče. Šta mislite šta je on osećao tada? Sve te njegove šetnje ulicama, svi zvuci koje snima činilo mi se da im je mesto u Reišovim šetnjama. Video sam ruke koje istresaju stolnjak kroz prozor u jednoj sceni - to su iste ruke koje je Saramago pomenuo u knjizi. Da braćo i sestre, do tog detalja znam knjigu. Venders mi je samo dao boje, dao mi je sliku onog što već znam i što osećam. Kada sam u jednoj sceni video Težo, imao sam utisak da sam se vratio kući i video ga posle mnogo godina.

 


Iz dosadašnjih putovanja Evropom nekako sam shvatio da su centri svih modernih metropola sličan nivo spektakla. Države koje sam posetio doživeo sam najbolje u manjim mestima. Tu sam video karakter ljudi i stvari koje su jedinstvene baš za to podneblje. Ako se posle gledanja ovog filma zapitate zašto niste videli te neke znamenitosti Lisabona ako je ovo već priča o njemu, ovo što sam rekao će vam pomoći da razumete zašto. Šta je to u malim uzanim ulicama, izlizanim stepenicama, oronulim zidovima, drvenim prozorima? Ne znam. Ali znate li šta je u glasu, licu i očima onog kog volite? Ne znate. Samo znate da vas sve to ispunjava.  

 


Mogao bih nešto više o filmu, zar ne? Pa recimo da vidimo kako je jedan filmotvorac oduševljen Lisabonom i da smatra da niko ne može dočarati taj grad. Na karakterističan način je krenuo da pravi film koji je trebao praktično biti neviđen jer je smatrao da niko ne može na pravi način doneti Lisabon. Drugi čovek ga ubeđuje da treba da snimi taj film kao što snima i ostale filmove. I sada tu možemo reći da ne vidimo ništa posebno jel tako? Greška. Ako ne vidite u čemu je greška, niste razumeli moje oduševljenje pomenutim knjigama. Saramagova vizija Lisabona je nešto zbog čega sam grad koji ne znam osetio kao svoj. 

 


Kako da procenim i ocenim ovaj film? Kako da vam kažem da li je on za vas vredan gledanja? Kako da vam kažem da sam oduševljen ako nisam pričao o filmu kao i obično? Ali veruje mi, tu je sve, sve što je potrebno da se zaljubite u jedan grad, jedno mesto, jedno podneblje. Malo fascinacije, malo ljubavi i oduševljenja je dovoljno. Slike koje vam se urežu u pamćenje, koje pokrenu emociju u vama su one koje učine da volite sve što ima veze sa njima. Saramago i Pesoa su mi dali i više nego dovoljno. Venders je svoj doprinos dao slikom i tonom.

Zanimljivosti:
Originalno je ovo trebao biti dokumentarac koji bi promovisao Lisabon ali je Venders naknadno odlučio da napravi film sa minimalnim zapletom. Film je omaž Federiku Feliniju.

Naj scena:


Ainda

Moja ocena: 8/10


субота, 19. новембар 2022.

Star Wars: Episode I - The Phantom Menace (1999)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Liam Neeson, Natalie Portman ...

Priča:
Dva Džedaja tokom bekstva od neprijatelja pronalaze dečaka koji može da vrati ravnotežu Sili ali se u sve to meša Sit koji želi da ih spreči u njihovim namerama.

Moj osvrt:
Kada sam se prvi put posvetio ovoj franšizi napravio sam grešku i krenuo od ovog filma. S toga nisam baš najbolje razumeo netrpeljivost koju gaje veliki fanovi originalne trilogije. Ni sam nisam fan Ratova Zvezda ali mogu da kažem da je originalna trilogija školski primer kako napraviti kvalitetnu sci-fi avanturu prihvatljivu za sve generacije. Uticaj koji je imala je nemerljiv, atmosfera je odlična, likovi karakteristični, setovi jedinstveni. No došlo je vreme da raskrstimo da li ovaj film poštuje pretke ili zaslužuje sav hejt koji je dobio. 

 


Ako se vratim na originalnu trilogiju, kupovala nas je mnoštvom sitnih detalja. Izgled naselja, životinje, vozila, letelice. Maske i stop-motion su mi uvek dragi i uvek rado gledam filmove koji ih sadrže. Phantom Menace je odmah pucao na visoko pa smo jako brzo dobili gomile brodova, nov podvodni svet, velika čudovišta. Da, efekti umeju da budu šminka ali skroz sam ok sa njima kada su urađeni sa ukusom. S obzirom da u starim Ratovima Zvezda imamo maske koje za mene uvek prolaze ovi CGI efekti već deluju zastarelo. No kažem, razumem Lukasovu nameru. Nekada nije mogao da prikaže ovakve stvari, danas može. Pucaj onda iz svih oružja. 

 


Ono što je jasno, primarna Lukasova publika ovde nisu stari fanovi. Ovim filmom on želi kupiti neke nove klince i priču povremeno spušta na baš klinački nivo gde ti treba mnogo tolerancije da progutaš ovo. Ako imate klince od 5,6 godina, gledajte ovo sa njima i oduševljavaće se određenim scenama. Ako se setimo originala, ne mogu da kažem da nije pravljen i za klince. No definitivno mogu da kažem da je za razliku od ovog filma pravljen za starije klince. Dosta neubedljivih stvari ima ovde. Recimo prepuštanje sudbine u ruke petogodišnjeg (po nekoj mojoj proceni) klinca kojem su dali toliko sposobnosti da to nije normalno. Učestvovanje tog istog klinca u ratu. Pa kada gledate trku u kojoj isti taj klinac učestvuje, svi ostali učesnici su BUKVALNO ispali iz crtanog filma. Da, maske u starim filmovima su bile zabavne ali nisu se spuštale na nivo crtaća za petogodišnjake. 

 


Tu moramo da se dotaknemo Jar-Jara. Da, on je ubačen da bi se klinci smejali. Problem je što je njegov humor kao iz standardnih američkih sitkoma - plitak. Da, nasmejaćete se ali imamo momente u kojima priča treba da bude ubedljiva i on je totalno obesmisli. Mogao je on da ima mesto u ovom filmu ali ne ovako veliku ulogu. Pogledajte R2-D2. On je naravno zabavan kad god se pojavi ali njegova prva pojava ovde je neprocenjiva - on spašava živote celoj posadi. I naravno da možeš da imaš poverenje u tako nekog. Ovde likovi sudbinu stavljaju u ruke potpunog kretena, u ruke petogodišnjeg deteta i to sad treba da bude ok. Jeste ok ali ne sme da bude ok u filmu koji pripada Star Wars franšizi. 

 


Ono što najviše smeta je upravo to očajno doziranje humora i neozbiljnosti. Gledamo sudbonosnu bitku koja treba da bude klimaktična ali onda vidimo Jar-Jara koji je mega trapav ali tom trapavošću uspeva da eliminiše gomilu protivnika. Šta to govori o protivniku? U starom filmu imali smo Luka Skajvokera koji pilotira i donosi pobedu u sudbonosnoj borbi. To je skroz ok, to je talentovani tinejdžer. Ovde to radi petogodišnj klinac. WTF. To nije igrica, to su ljudski životi majku mu. No film drži tu neozbiljnu notu u momentima koji treba da budu super ozbiljni. I gledamo smrt jednog dragog lika i sekund posle toga umesto da budemo besni i šokirani, mi gledamo klinju koji bez problema eliminiše gomile neprijatelja i gledamo Jar-Jara koji se izmotava. Izgubio si dramu i na to negativci gube kredibilitet kada ih petogodišnji klinac i tupavi Jar-Jar lako poraze. To se ne radi tako. 

 


Ovaj film je trebao biti uvođenje u priču dečaka koji je kasnije postao Dart Vejder. I to je još jedna stvar koju su odradili jako traljavo. Da, taj klinac je trebao biti "odabrani", i "posebni" ali je toliko glorifikovan i iskarikiran u filmu da to može da oduševi samo najmlađe. Superdečak čije se supersposobnosti konstantno ističu. Ceo ovaj segment na planeti gde su našli dečaka je predug. Bespotrebno trošenje vremena je  trka koja jeste super zabavna za gledanje, bespotrebno potrošeno vreme na natezanje sa trgovcem na planeti. Ne shvatite pogrešno, ovo je sjajna zabava ali suštinski ništa ne radi za samu priču ili lik Anakina Skajvokera. 

 


Kad već serendam, evo kako bih ja to uradio. Ključno ovde bi bilo da klinac pomogne ekipi kao što je uradio samo ne na ovaj način i u ovoliko vremena. Ekipa bi upoznala klinca kao roba. Potencirao bih priču na rastanku između klinca i majke - to je moralo dramatičnije pa zašto ne i tragičnije. Ovde se klinac odvaja od majke kao da ide na ekskurziju od tri dana. Ja kao roditelj ne mogu ovo da prihvatim. Tu je trebala da bude srž ove priče, to je trebalo da obeleži momka - tragičan rastanak od majke. Zašto sam tako surov? Zato što ovde treba da stvoriš USRANOG DART VEJDERA. Druže, moraš da mi daš neki temelj za to što će on postati. Moraš nečim da ga obeležiš. Morao bi na nešto da se vraća i preispituje to. 

 


Ono što ovaj film dobro radi je politika. Cela priča oko rata, politike koja se vrti oko senatora Palpatina i kraljice Amidale, sve to daje odličan temelj za nastavak priče. E sada, kada klinac gleda klinju koji bez problema učestvuje u trci gde se gubi glava, kada gleda tog istog klinca kako upravlja letelicom u sudbonosnom ratu, sigurno posle toga ne može da strpljivo sedi i čeka dok se servira ova politička strana priče. Isto tako, mi matori koje zanima istorija i svet, vrtimo prstima i kolutamo očima dok super-klinja spašava svet, planetu, dan i kevinu veš mašinu.

 


Ako bih ovaj film ocenjivao kao jednokratno iskustvo imao bi nešto bolju ocenu. Ako bih ga ocenjivao kao klinja, bio bih prilično oduševljen. Ali previše loše uklopljenih stvari i propuštenih prilika je ovde. Srećom sam u potpunosti zaboravio nastavke pa ćemo videti da li će oni ovo da spasu. Kada sam ovo gledao tamo pre više od 10 godina bio sam zadovoljan. Sada sam matori smrad koji retko ima tolerancije za propuste tako da će morati da se potrude mnogo više.

Zanimljivosti:
Nison je toliko bio oduševljen idejom da će biti u filmu da je potpisao ugovor pre čitanja scenarija. MekGregor je izjavio kako se seća ove uloge kao one gde konstantno ulazi u prostorije u gleda gore. Tokom snimanja scena borbe on je sam proizvodio zvukove svetlosne sablje iako ga je Lukas konstantno podsećao da će zvuk biti dodat kasnije u efektima. MekGregor na to kaže da se lako zanosio u svakoj sceni. Qui-Gonov komunikator je zapravo redizajniran Gillette Sensor Excel brijač.

 


Kira Najtli i Natali Portman su u kostimima toliko ličile da ih je jednom zamenila čak i Kirina majka. Kirini roditelji su je ubeđivali da ne ide na audiciju ali ona je bila veliki fan Ratova Zvezda tako da nije bilo šanse da propusti ovu priliku. Setovi su pravljeni samo u visini glumaca dok je ostalo dodavano specijalnim efektima. Zbog svoje visine, procenjeno je da je Nison dodatno koštao ovaj film nekih 150.000 dolara. Natali Portman je propustila premijeru filma jer je morala da se sprema za test u srednjoj školi. MekGregor je proučavao glumu Aleka Ginisa (originalni Obi-Van Kenobi) kako bi mu dikcija bila dobra. U senatu u jednoj sceni se vide E.T-ovi iz čuvenog Spilbergovog filma. 

 


Tokom trke korišćeni su zvučni efekti snimani na utakmici Američkog Fudbala. Kada se prvi trailer pojavio u bioskopima, ljudi su plaćali punu cenu karte za neki drugi film samo da bi videli Star Wars trailer i izašli. Glumci su birali svoje svetlosne mačeve neposredno pre početka snimanja. Mačevi su dugo bili zaključani u kutiji i Lukas je samo malo vremena dao glumcima da izaberu kako bi birali po osećaju. Džejk Lojd je izjavio kako je odustao od glume pošto je imao traume nakon snimanja ovog filma zbog zadirkivanja i provokacija koje je doživeo od strane vršnjaka. Nison je ubedio Lukasa da ostavi u filmu scenu u kojoj Qui-Gon stavlja ruke na ramena Anakina Skajvokera. Lukas je smatrao da ne sme da postoji takva emocionalna povezanost kod džedaja. Entoni Danijels (C3PO) nije bio zadovoljan filmom na kraju.

Naj scena:


Qui-Gon vs. Darth Maul

Moja ocena: 5/10


понедељак, 7. новембар 2022.

The Captains (2011)

 

Žanr: Dokuentarni | Biografski | Naučna Fantastika
Režija: William Shatner
Glumci: William Shatner, Patrick Stewart, Avery Brooks...

Priča:
The Captains je film koji je pisao i režirao Vilijam Šetner. Film prati Šetnera koji intervjuiše ostale glumce koji su tumačili kapetane u čuvenoj franšizi.

Moj osvrt:
Da se odmah razumemo, pošto ću pisati hvalospeve o ovom filmu, nisam fan Star Treka. Kao klinja sam gledao serije (Next Generation) mada nisam naročito imao pojma o čemu se tu radi. Imao sam omiljenog lika (Rajker), fascinirala me je ta fantastična scenografija, obožavao sve te čudne stvari i to je to. Nikada se nisam posvetio Star Treku, slabo znam koliko sezona ima, slabo znam priče, ali nekako mi je u glavi ova franšiza oduvek bila pravi predstavnik nečega što bi trebala biti naučna fantastika. Nisam imao neka posebna očekivanja od ovog filma ali inicijalno mi se svidela ideja. Mogu da kažem da sam bio nagrađen. 

 


Film je Šetnerova ideja. Kako bi ovo postiglo visok nivo kvaliteta, Šetner nije imao lak zadatak a evo i zašto. Prvo, on je jedan od kapetana i to prvi. On intervjuiše druge i ni jednog momenta nije smeo da ih stavi u senku, da stavi svoju ulogu ispred njihove. Ni jednog momenta nije smeo da zablista dok je red na njegove kolege. Šetner je ovde narpavio doktorsku disertaciju na temu kako držati intervju sa glumcima, kako istaći njihove uloge, pokazati šta su one značile za njih, kako podstaći apsolutno divljenje od strane publike ka onome što su ti glumci uradili. Bravo. 

 


I van dijaloga film uspeva da ispriča priču o svakom od kapetana. Već dok ih Šetner traži, vidi se trud da se snime lokacije i da se da ton dijalogu koji sledi. To su tako suptilni fazoni da me je film kupio već u prvih niekoliko minuta. Dok najstarijeg Stjuarta pronalazi u oazi mira, mladog Pajna zatiče u modernom gradu. I pre početka svakog od intervjua mi već imamo neki utisak o glumcu koji će biti Šetnerov sagovornik. 

 


Čak i da nemate pojma šta je to Star Trek, film će vam pokazati koliko je to velika franšiza. To se radi u kratkim scenicama gde vidimo Šetnera i još neke od glumaca na Star Trek konvencijama. Tu je već jasno o čemu se radi. Ono što mi se jako dopalo, Šenter ni jednog momenta ne dozvoljava da te konvencije, tj sam Star Trek zasene prave heroje ovog filma a to su glumci. Ne kapetani već glumci koji ih tumače. Šetner želi da vidite ljude iza uloga i razumete njihov trud, žrtvu, način rada i posvećenost. 

 


Film se jako potrudio da prikaže ko je šta dao samoj ulozi kapetana u Star Treku. Kada najavljuje Patrika Stjuarta, Šetner kaže kako je Stjuart ulazi kapetana dao dostojanstvo. Veliko poštovanje i šmekerski potez čoveka koji je bio prvi kapetan. Priznaje da sveko od njegovih naslednika dao neku novu dimenziju a ta dimenzija je svakako ogromna. Uložen je trud da se vidi šta je svako doneo seriji. Sve je jasno. 

 


Možda ovo "daj hard" fanovima Star Treka neće biti tako zabavno jer je fokus na glumcima, ljudima a ne toliko na samom Star Treku. Naravno da je pokazano šta njima znači Star Trek i da su tu konstantno priče iza Star Treka ali verujte mi, Captains i te kako odaje počast samoj seriji. Prvo pitanje koje se pokreće je zašto su oni počeli da glume i tu su priče o njihovim počecima. Gde je tu Star Trek? Sačekajte. Dobićete pozadinu svakog od ovih likova, šta ih je to privuklo glumi i dobićete sa kakvim iskustvima, glavama i glumačkim ambicijama su ušli u snimanje čuvene serije. To nam daje jasnu sliku koliko je Star Trek drugačiji od svega na šta su navikli i svega što su očekivali. 

 


Sviđa mi se što su svi ti razgovori drugarski, što su rasterećeni i oslobođeni floskula. Nema one suvoparnosti gde voditelj čita standardna pitanja a odgovor vas svakako zanima jer cenite tog ko ga daje a sve to je nekako hladno i na nekom profesionalnom nivou. Ne, ovaj razgovor je odličan baš zato što izgleda kao da razgovaraju drugari, kao da jedni druge sa velikim interesovanjem pitaju zašto se bave baš tim što se bave i šta pronalaze u tom poslu. No ovde imamo sreće da je čovek koji postavlja pitanje onaj koji savršeno razume sagovornika. Zamislite kako izgleda kada o svom poslu pričate sa totalnim laikom koji vas to pita tek radi reda a kako je kada pričate sa osobama koje cenite u tom poslu. E to je ta razlika. 

 


Iako je ovo film o glumcima i samom Star Treku, Šetner i te kako pokazuje da je veliki poštovalac pozorišta i starog holivuda. Na sjajan način je uspeo da sam ili sa svojim kolegama provuče neke priče iz prošlosti koje nas neminovno bacaju u atmosferu starog holivuda i koje nam pokazuju kako se nekada pekao zanat šta si morao da prođeš i sa čim si se suočavao. Zbog pominjanja nekih legendarnih imena mi je bilo toplo oko srca. 

 


Šetner je svojim pitanjima uspeo da dovede dotle da je svaki odgovor prepun emocija. To nas neminovno vodi ka situacijama u kojim vidimo osobu pre uloge. Moram da priznam, najveći broj ovih serija nisam ni gledao ali sam nakon ovog filma naučio da cenim šta su ti ljudi uradili i kakva odricanja su imali. Možda najveća razlika je u onom šta su očekivali da će im uloga u seriji doneti a šta im je donela. Kada pomislite na Stjuarta, Star Trek nekako zvuči po malo i neozbiljno za takvog glumca. Ali uz svo dužno poštovanje šetneru, za mene kada kažu kapetan, Stjuart mi je prvi u glavi. Pomenuh već, i sam Šetner je rekao da je uloga kapetana sa Stjuartom dobila dostojanstvo. A ovde nije reč samo o Stjuartu. 

 


Još jedna lepota je što su svi ovi ljudi veoma različiti. Tako da kada čujete poslednjeg, nećete imati utisak da ste sve to negde čuli. Da, svi su tumačili kapetana, svi su se odricali vremena sa svojim porodicama, svi su se suočavali sa nenormalnim rasporedom. Ali svaka priča, svaka emocija, svaki stav prema tome i sve što se ovim ljudima događalo ćete doživeti na drugačiji način sa svakim od njih.

 


Kada bih tražio mane, morao bih baš da zakeram. Ali evo, da ovo ne ispadne savršeno, pretvoriću se u zakeralo. Glavna mana ovoga je što vidimo solidan broj sporednih glumaca iz Star Treka ali ti ljudi jedva kažu dve reči. Voleo bih da je određen broj njih pričao o tome kako vidi glumca o kome je reč, kako ga je doživeo, kakav uticaj je imao, kakav utisak ostavljao na sceni itd. Druga mana je ta što je čini mi se Kris Pajn dobio jako malo vremena. Razumem to sa strane što su svi sem njega glumili u serijama ali i što je Šetner stariji i lakše je razmenjivati iskustva sa ljudima koji su ti bliže godinama, ali susret sa Pajnom je sjajno odrađen ali onda smo jako malo čuli iz njihovog razgovora. Ubeđen sam da je ovo moglo bolje. 

 


Ponoviću, nisam fan Star Treka, još manje sam fan Šetnera ali ovaj dokumentarac je suvo zlato. Pre svega, dao nam je glumce (kapetane) i emotivne (od)govore o njihovim ulogama. Nema suvoparnih, šablonskih pitanja i odgovora. Dao nam je sjajne priče, čega su se odricali, šta im je uloga dala, kakva su očekivanja imali itd. I to je napravljeno na najbolji mogući način na čemu možemo zahvaliti upravo Šetneru. Na kraju krajeva iako nisam gledao te serije (osim kao klinac) posle gledanja ovog dokumentarca imam veliko poštovanje i prema njima i prema glumcima.

Zanimljivosti:
Privatni avion u kom Šetner leti je Bombardier XRS Global Express.

Naj scena:


I know that if it were all to end, this evening, everything, I would be largely known for my work on "Star Trek". I would be Captain Picard. Not Macbeth, not King Lear, not Shakespeare, any of those things but Captain Picard. And I am absolutely fine with that.

Moja ocena: 8/10