Lisbon Story (1994)

 

 Žanr: Drama | Muzički
Režija: Wim Wenders
Glumci: Rüdiger Vogler, Patrick Bauchau, Vasco Sequeira...

Priča:
Režiser Fridrih Monro ima problem da završi nemi film o Lisabonu. Poziva svog prijatelja, tonca Filipa Vintera kako bi mu pomogao. Kada Vinter stigne u Lisabon nekoliko nedelja kasnije, Monro je nestao i ostavio svoj nezavršeni film. Zbog fascinacije gradom i pevačicom koju upoznaje, on odlučuje da ostane u gradu.

Moj osvrt:
Portugal - država prema kojoj sam bio potpuno indiferentan. A onda je došao Saramago sa svojim remek delom "Godina smrti Rikarda Reiša". Zatvorio sam zadnju koricu posle čitanja i imao utisak da sam pročitao nešto drugačije, nešto veliko ali nisam osetio tu knjigu kako treba. Mesec dana sam skoro svaki dan razmišljao o toj knjizi. Zašto me drži utisak? Zašto imam neki jedinstven osećaj kada nisam ništa osetio tokom čitanja? Sećam se dobro, bilo je jako kasno, ili rano, u zavisnosti kako se posmatra. Čitao sam neku drugu knijgu i opet su misli odlutale na Godinu Smrti RR. Ostavio sam trenutnu knjigu, otvorio Saramagovo delo i put je počeo. Svaki pasus je za mene postao nova knjiga. Svaka misao je postala deo mene. Atmosfera me je uvukla i nisam uspeo da se otmem utisku da sam tamo gde me on kao čitaoca želi. Da, to je bilo to. 

 

Knjiga nije postala deo mene, knjiga je postala ja. Čuo sam svoj korak kako odzvanja uličicama Lisabona. Vetar je šuštao kroz granje, osetio sam prazninu posle odlaska na groblje, osetio zimu i melanholiju u novogodišnjoj noći u kojoj sam razmišljao o toj beskonačnosti koja krije sve. Čuo glas sa prozora kuće pored koje sam prolazio. Da li je glas muški ili ženski, nije bitno. Srešćemo ga opet u beskonačnosti. Osetio sam prolaznost, upoznao svoju muzu, posmatrao krhku devojku sa bolesnom rukom, iznova šetao ulicama i razmišljao o svemu. Da, ta knjiga je postala ja. Lisabon je postao moj. Žoze Saramago nije pisao delo kojim sam oduševljen. Žoze Saramago je pisao mene. 

 

Kasnije su došla mnoga druga njegova dela koja su za mene veliki masterpisi. Recimo, Slepilo mislim da je jedna od 10 knjiga koju svako treba da pročita. Putovanje kroz Portugaliju - pratio sam mapu, pretraživao slike mesta, lokaliteta i zdanja koja je putnik obilazio. Da ne nabrajam dalje. Sve te knjige su za mene remek dela. Ali samo ta jedna je bila ja. U samoj knjizi Rikardo Reiš upoznaje Fernanda Pesou koji je pesnik i koji je zaista postojao. Nekoliko godina kasnije Dereta izdaje Pesoinu Knjigu Nespokoja. Tu smo. 

 

Knjiga nespokoja je obimna knjiga razmišljanja. Ne postoji tema koje se Pesoa ovde nije dotakao. Pišući u prvom licu doneo je utisak jednog dnevnika kojeg je vodio godinama. I opet, nisam čitao tuđe misli već sam čitao sebe. Da. Setio sam se prve velike ljubavi i pronašao je u tim redovima. Čitao toliko misli koje su moje. Čitao toliko razmišljanja koja i sam imam. Čitao toliko stvari koje nekako vidim da će izaći iz moje glave u budućnosti. I tu sam postao svedok neraskidive veze ove dve knjige i ova dva stvaraoca. Za mene su ova dva čoveka i ove dve knjige postale ne samo jedno delo već jedan svet u kom se nalazim. 

 

Gde ovo ide pitate se? Verovatno nigde. Ne mogu da pišem o ovom filmu na način na koji očekujete. No ovo što sam do sada pisao su bila dva razloga zbog kojih sam odlučio da gledam film i dva razloga zbog kojih osećam ovaj film na poseban način. Postoji još jedan a to je Venders. Ne mogu da kažem da obožavam ili jako cenim Vendersa. Gledao sam jedan jedini njegov film koji mi se sviđa do imbecilnosti. Ali ova trojka: Saramago - Pesoa - Venders ima jednu zajedničku crtu. Pitate se koja je to? Hajde redom. Zašto volim Godinu Smrti Rikarda Reiša? Zbog onog što se dešava u knjizi? Ne. Znam i najmanju scenu i događaj ali me dešavanje ničim nije kupilo. Sve ono što prati te događaje jeste. Sva ta razmišljanja, emocije, atmosfera i posledice - to je lepota. Knjiga Nespokoja - samo misli. Ništa se tu spektakularno ne dešava. Gde tu dolazi Venders s obzirom da imamo film u kom ipak nešto treba da se desi. Vratimo se na Wings of Desire (Nebo nad Berlinom). Šta je tu glavno? 

 

Ako ste gledali taj film i čitali ova dva dela odgovor je jednostavan - osećaj. Sećam se da sam ceo taj film čekao susret dvoje glavnih likova i konstantno razmišljao kako će bre da se objasne jedno drugom, kako će da se desi to što želimo da se desi. Napravio sam grešku jer sam u potpunosti zanemario ono glavno - osećaj. Emocija je iznad fabule, emocija je ono što gradi ovaj svet onakvim kakvog ga vidimo. Priča o Lisabonu koji posle ove dve knjige posmatram kao svoj grad iako ga nikada nisam video je nešto i te kako poželjno. Na sve to, priču priča čovek koji zna šta je emocija, zna šta je osećaj, zna da isključi suvišno razmišljanje i prepusti se trenutku - da li zaista mislite da sam se i jednog momenta dvoumio da li ovo da pogledam. 

 

Stvar je u tome što ni Saramago ni Pesoa ni Venders ne moraju da vam kažu koje emocije ima osoba koju pratimo u priči. U jednoj sceni glavni lik ove priče ulazi u sobu i sluša ženu kako peva. Ja sam se zaljubio u tom momentu. Uopšte nisam razmišljao o heroju ove priče. Šta mislite šta je on osećao tada? Sve te njegove šetnje ulicama, svi zvuci koje snima činilo mi se da im je mesto u Reišovim šetnjama. Video sam ruke koje istresaju stolnjak kroz prozor u jednoj sceni - to su iste ruke koje je Saramago pomenuo u knjizi. Da braćo i sestre, do tog detalja znam knjigu. Venders mi je samo dao boje, dao mi je sliku onog što već znam i što osećam. Kada sam u jednoj sceni video Težo, imao sam utisak da sam se vratio kući i video ga posle mnogo godina.

 

Iz dosadašnjih putovanja Evropom nekako sam shvatio da su centri svih modernih metropola sličan nivo spektakla. Države koje sam posetio doživeo sam najbolje u manjim mestima. Tu sam video karakter ljudi i stvari koje su jedinstvene baš za to podneblje. Ako se posle gledanja ovog filma zapitate zašto niste videli te neke znamenitosti Lisabona ako je ovo već priča o njemu, ovo što sam rekao će vam pomoći da razumete zašto. Šta je to u malim uzanim ulicama, izlizanim stepenicama, oronulim zidovima, drvenim prozorima? Ne znam. Ali znate li šta je u glasu, licu i očima onog kog volite? Ne znate. Samo znate da vas sve to ispunjava.  

 

Mogao bih nešto više o filmu, zar ne? Pa recimo da vidimo kako je jedan filmotvorac oduševljen Lisabonom i da smatra da niko ne može dočarati taj grad. Na karakterističan način je krenuo da pravi film koji je trebao praktično biti neviđen jer je smatrao da niko ne može na pravi način doneti Lisabon. Drugi čovek ga ubeđuje da treba da snimi taj film kao što snima i ostale filmove. I sada tu možemo reći da ne vidimo ništa posebno jel tako? Greška. Ako ne vidite u čemu je greška, niste razumeli moje oduševljenje pomenutim knjigama. Saramagova vizija Lisabona je nešto zbog čega sam grad koji ne znam osetio kao svoj. 

 

Kako da procenim i ocenim ovaj film? Kako da vam kažem da li je on za vas vredan gledanja? Kako da vam kažem da sam oduševljen ako nisam pričao o filmu kao i obično? Ali veruje mi, tu je sve, sve što je potrebno da se zaljubite u jedan grad, jedno mesto, jedno podneblje. Malo fascinacije, malo ljubavi i oduševljenja je dovoljno. Slike koje vam se urežu u pamćenje, koje pokrenu emociju u vama su one koje učine da volite sve što ima veze sa njima. Saramago i Pesoa su mi dali i više nego dovoljno. Venders je svoj doprinos dao slikom i tonom.

Zanimljivosti:
Originalno je ovo trebao biti dokumentarac koji bi promovisao Lisabon ali je Venders naknadno odlučio da napravi film sa minimalnim zapletom. Film je omaž Federiku Feliniju.

Naj scena:

Ainda

Moja ocena: 8/10