Noël Coward's Present Laughter (2017)

Žanr: Drama
Režija: David Horn
Glumci: Kevin Kline, Kate Burton, Kristine Nielsen...

Priča:
Egocentrični glumac u krizi srednjih godina žonglira između bivše supruge, ludog dramaturga i personalnih problema svojih prijatelja.

Moj osvrt:
Na početku bih napomenuo da je već nekoliko dana prošlo od jedanaestog rođendana bloga. Iskreno, čini mi se da sam pre mesec dana pisao tekst za deseti tako da nemam šta pametno da vam kažem. Vi ste razlog zašto ja ovde nešto smatram, vi me terate da učim i otkrivam, vi me edukujete, izazivate, hvalite, kritikujete. Nekad pokušate da me iznervirate ali veća je armija mojih saboraca tako da sam neuništiv. Braćo i sestre, vi ste deo ljudi koji mi pomažu da pronađem najbolju verziju sebe. To je to. Hajde sada da pričamo o nečemu vrednom pažnje. Rođendanski tekst ćemo ostaviti za neku narednu godinu. 

 

Pred vama je nešto više od dva sata sjajne predstave u čijem centru je sredovečni glumac koji u jednu priču povezuje još nekoliko likova gde sa svakim ima neki posebni odnos. Kroz ovaj performans možemo reći da je tema glume ono što blista. Dinamika se gradi odnosima između likova i glavnog protagoniste ove priče. Kevin Klajn je brilijantan. Naravno, treba pomenuti i ostale ali svi oni imaju kratke momente sjaja. Ovaj čovek je glavni razlog zašto je ova predstava smeštena u serijal "Great Performances"

 

Hajde da se prvo držimo najboljeg a to je deo predstave posvećen glumi. Glavni junak ove priče glumi svakog momenta. Površno, možemo da kažemo da je gluma njegov život ali mislim da nije njegova tačka gledišta ono na čemu se ova priča bazira. Ovo je priča o našoj tački gledišta. U suludim i komičnim dijalozima sa drugim likovima ovaj glumac je na neki način providan. Jasno je da glumi ali nije u tome fazon. Stvar je u tome da nam on iz momenta u momenat konstantno prezentuje drugačije emocije, drugačiji karakter. Od zavodnika i srcelomca do slomljenog starca, od samouverenog majstora do nekog ko je na izdisaju snage, od čoveka prepunog emocija do nekog ko je mizantrop. 

 

Znate li šta je najlepše? Volimo ga u svakoj ulozi. Svuda je perfektno zabavan i svuda nas zasmejava. Čekaj stani, zar slomljeni starac treba da nas nasmeje? Naravno da ne. Osmeh je ovde ocena ljubavi koju imamo za glumca. To je prihvatanje onoga što nam on pruža. Mi oberučke grlimo sve što on želi da nam dostavi. Upravo je to ono što nam film savršeno prodaje, braćo i sestre. Mi ga volimo u svim izdanjima jer iako nam prodaje priču, lako ćemo poverovati u nju. To je odraz njegove veličine ali i naše fascinacije. 

 

Čekaj, upravo sam rekao da nam on prodaje priču, zar ne? Hajde da uzmemo nekog ko je poznat svima. Recimo uzmimo Brus Vilisa. Zbog svih njegovih uloga mi ćemo već da podrazumevamo da je on harizmatični, druželjubivi opasni lik koji sipa sjajan humor. I onda nas pomalo iznenadi kada čujemo drugačiju priču. To je upravo moć glumca da nas natera da verujemo u ono što jeste. Pisao sam nedavno o filmu CODA kada sam pominjao onaj momenat kada verujemo u ono što nam se peva. Sjajan glumac će nas uvek ubediti u ono što želi a mi smo tu da budemo u zabludi. Mi verujemo u tu laž. Još bolje, mi volimo tu laž. 

 

Manje-više svako od likova iz priče voli ovog glumca ali svako projektuje na njega nešto što mu odgovara. To je upravo ona tačka iz koje mi gledamo. Ovo nije vezano samo za glumu i glumce jer takvu projekciju imamo i kada se zaljubimo. U predstavi su na perfektan način uspeli da nas zabave svim ostalim karakterima ali upravo kroz odnos i dijalog sa glavnim. Svaki od likova je karakterističan i vredan pažnje ali ni jedan ako iz priče isključimo glavnog junaka. Neko može da kaže da su to sporedne uloge koje su nebitne ali tu ova predstava odlazi korak dalje. 

 

Postoji momenat kada heroj ove priče ostaje sam i to je momenat u kom prvi put vidimo nesigurnost i strah. U svim ostalim momentima, kakvi god bili dijalozi i situacije, koliko god situacije bile prijatne ili neprijatne, on savršeno vlada njima. Jedini momenat kada je izgubljen je onaj kada je sam. Tada ne vlada, tada ne zna šta da radi, tada je nesiguran, tada je njegova veličina irelevantna jer nema ko da joj svedoči. Trebaju mu svi ovi koji ga hvale ili kritikuju. Oni ga teraju da se oseti živim. Jel i dalje mislite da sporedni likovi nemaju naročitu funkciju? Bez njih, glavni ne bi mogao da postoji. 

 

Ono što je beskrajno zabavno su jako brzi dijalozi prepuni inteligentnog humora. Svako od glumaca briljira na pozornici i situacije su jednostavne a opet dovoljno problematične da izazovu lepu dozu zabave. Najveći deo vremena slušamo glavnog heroja koji, rečeno rečnikom modernog vremena, "baca hejt" ka svima ali to radi očigledno sa velikom dozom sarkazma i glume. To je jako dopadljivo i prihvatljivo za sve. No u raspletu smo dovedeni u situaciju gde se ljudima u lice prosipa bolna istina. Nekako je bilo za očekivati da u tom momentu priča krene ozbiljnim tonovima. Ono što je fascinantno je da je u tom momentu predstava zabavnija nego ikada. Zamislite da nekom saopštite novost kojom biste ga povredili. To bi nas svakako dovelo u neugodnu situaciju. Zašto toga nemamo ovde? Zato što je ovo komedija? Ooooo ne. Ovo je taj fantastični talenat glume. Ovo je moć izlaganja koju velikani imaju. Mogu da vas uvrede a vi ćete i dalje biti fascinirani njihovom predstavom. Perfektan rasplet. 

 

Predstava odlično funkcioniše i kao kritika te tzv. više klase. Ljudi koji generalno nemaju naročitu funkciju u društvu već dane troše u aferama, putovanjima i besciljnim laprdanjima. Upravo u raspletu, naš heroj sve to izvrće ruglu na najjednostavniji mogući način - istinom. Jedini likovi koji su puni života su oni koji su uslovno rečeno sluge. Njihov posao nije glamoruzan ali je posao. Za razliku od bogataša koji samo deluju da nešto rade a zapravo vidimo odsustvo bilo kakve svrhe u društvu. Karikature koje preziru sapunice a žive jednu, lutke koje izveštačenim govorom i drvenim stavom simuliraju klasu. No sve je upakovano tako ljupko i zabavno da će vam ti likovi biti i više nego dragi. Mislite da je pogrešno? Podsetiću vas da je Radovan III savršena kritika malograđanštine. Recite mi molim vas da ne volite likove iz te predstave? 

 

Na Present Laughter sam naleteo sasvim slučajno i mogu vam reći da je ovo skriveni dragulj. Probudio je moju ljubav ka pozorištu koje na žalost nisam posetio odavno. Nije ovo ona tipična komedija sa urnebesnim fazonima već je jedan odlični performans koji će vas povremeno nasmejati ali beskrajno zabaviti. Sjajna posveta glumi i veličanstvena gluma Kevina Klajna koji tu posvetu čini neuporedivo značajnijom. Jedino za čim ovde mogu da žalim je što ovo nisam gledao uživo. No, to mi nije ni malo smetalo da ekipu nagradim jednim laganim aplauzom.

Zanimljivosti:
Kevin Klajn je 2017 za ovu ulogu dobio Tony Award, nagradu koja se dodeljuje u Brodveju.

Naj scena:

Bolna istina koja slatko zvuči.

Moja ocena: 8/10