Dressed to Kill (1980)

 

Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Brian De Palma
Glumci: Michael Caine, Angie Dickinson, Nancy Allen...

Priča:
Tajanstvena plavuša ubija pacijente jednog psihijatra a potom proganja devojku koja je svedočila ubistvu.

Moj osvrt:
Dressed to Kill je De Palmino ljubavno pismo Hičkoku. Toliko je ovde inspiracija velikim Hičom da vidim da mnogi smatraju ovaj film kao plagijat Psiha što je ok ako ne pogledaš šta zapravo De Palma želi da ti ispriča. No sama scena koja otvara film, koju možemo komotno nazvati soft porn-om, definitivno jeste posveta čuvenoj sceni pod tušem iz Psiha. Najveći broj scena zaista podseća na one iz Psiha ali tu su bez ikakve sumnje Vertigo pa i Rear Window u finalu. Da li imam problem sa ovim "plagiranjem" Hičkoka? Naravno da ne. Čak sam prezadovoljan ovim jer pokazuje De Palmino oduševljenje velikim Hičom. 

 

No svakako postoje oni koji smatraju da ovaj film kopira Psiho i ostale Hičkokove klasike pa želim sada da ih razuverim jer ovo je De Palimin način da nas prevari i konstantno vodi tako da se neminovno izgubimo. Setimo se scene iz Vertiga u kojem imamo praćenje kroz grad, kada se izgubimo zajedno sa likovima. To De Palma radi ovde sa scenama koje liče na Hičkokove. Dok mi gledamo ono što smo videli u Psihu, Vertigu i ostalim klasicima, De Palma koristi slične stvari ali priča u potpunosti drugu priču. Za mene je ovo majstorluk. Iskoristiti već viđeno a reći novo, to ne može baš svako. 

 

Kako je ovo dobar film, ne bih najveći problem ostavio za kraj teksta. Iako uglavnom možete čitati hvalospeve na račun glume, za mene izbor dve glavne glumice nije bio najsrećniji. Ne shvatite pogrešno, nemam uopšteno ništa protiv kvaliteta njihove glume. Protiv njihovog izgleda, pu pu dalekobilo. Endži Dikinson je atraktivna žena u zrelim godinama, Nensi Alen je atraktivna, prelepa žena u mlađim godinama ali ono što mi fali kod njih dve je zavođenje. Setimo se En Benkroft u Graduate, Šeron Stoun u Basic Instinct, Nikol Kidmen u Eyes Wide Shut, Fej Danavej u Thomas Crown Affair. Njih četiri su mi pale na pamet ovako na prvu loptu. Nije stvar u tome što one izgovaraju ili rade već je poenta u pojavi i samouverenošću kojom one blistaju. One u pomenutim filmovima obaraju s nogu. Ovde je to manje bolno u slučaju Nensi Alen ali scene jurnjave Endži Dikinson po muzeju jako pate zbog njene nemogućnosti da ubedljivije odglumi zavodnicu. Scena je duga i da je njena gluma na višem nivou ovo bi bilo uživanje. No iz nje kao da izlazi nesigurnost što me je sprečilo da ovu scenu doživim kako je trebalo. Ovo je na neki način bolan promašaj. 

 

Još jedan način na koji nas De Palma vara je taj što uslovno rečeno nemamo glavni lik u filmu. Dobar deo pratimo jednu osobu i onda nas šokira njenim izbacivanjem iz igre i priču pomera na drugu. To mu je pomoglo da na neki način izbaci taj dramski moemnat iz filma i fokusira se na ono što želi da ispriča. Na neki način svi likovi koje nam donosi su bitni za ono što želi da nam kaže i niko nema tzv. spotlight. No kako u filmu imamo Majkl Kejna, ja bih iskreno voleo da je on dobio više prostora jer znamo i sami o kakvom velikanu je reč. Da su produžili film i ubacili još 20tak minuta Kejna, bio bih skroz ok sa tom odlukom. 

 

Pročitao sam negde da je u ovom filmu očigledna De Palmina mizoginija što nema blage veze sa mozgom. Da, u filmu je očigledan rat polova. Konstantna neslaganja muškaraca i žena su deo većine priča. No u srži tog sukoba nije mržnja već seksualnost. Ne postoji lik u filmu koji izgovara i jednu rečenicu da se nije dotakao teme seksa. Borba između polova je prisutna u temi seksa koja bi trebala biti nešto što povezuje ta dva pola. I upravo ti sukobi kulminiraju kod jednog od likova na totalno sulud način. Možda je taj sukob malo isforsiran u slučaju prostitutke i šefa policije ali razumem zašto je potencirano na njemu. 

 

Pričao sam i ranije da ne volim naročito upotrebu sna jer zaista moraš da mi daš nešto smisleno. Obično to budu scene koje uspore film, ne kažu ništa a na pola sna vam je jasno da nije java u pitanju. Dressed to Kill koristi san na sjajan način. Nebitno da li znate da je to san ili ne, kroz sekvence sna, De Palma u filmu ovaplođuje prikrivene strahove svakog od likova. Mogao je uzeti lopatu i natovariti još ovakvih stvari, ne bi mi smetalo ni najmanje. Uspešno je izbegao sve jeftine trikove i pokazao kako možeš da isprepadaš nekog snom. Upravo taj prepad je prikazan realnošću sna i ostvarivanjem realnih strahova umesto nepotrebnom igrarijom sa suludim horor scenama. 

 

Dressed to Kill nudi jedan obrt pri kraju. Da li je film loše ostario ili se De Palma nije toliko trudio da sakrije ovaj obrt, nisam siguran. Nekada kada film odleži i pogledaš ga, jasno ti je šta će da se desi. Meni se to desilo sa Usual Suspects ali mi nije smetalo da uživam u filmu. Ovde je rasplet i više nego očigledan. Na sreću, on ne nosi glavni kvalitet filma niti je naročito bitan. Ali da je on bolje skriven, da nas je De Palma vodio okolnim putevima kroz ovu priču umesto da ovoliko prati sve te dokaze, moglo je ovo biti fino iznenađenje. No, neće vam to pokvariti utisak ali ostaje žal što nismo dobili tvist kakav smo želeli. 

 

No da se vratim na glavnu temu. Priča je konstantno na ivici između seksa i opasnosti. Na neki način, seks kao da privlači smrt. Od uvodne scene koju možemo komotno smestiti u neki soft porn žanr, koja prerasta u posvetu čuvenoj sceni iz Psiha, jasno je gde ovaj film ide. To kulminira u finalu gde vidimo zavođenje doktora Eliota (sveti Majkl Kejn) od strane Liz (Nensi Alen) koja je užasno privlačna dok se svlači (ali avaj kako tu fali ubedljivija gluma). I jedna i druga sena su me podsetile na klinačku opsednutost pornografijom ali nekako su mi ove soft stvari sada neuporedivo erotičnije od nekadašnjeg "tvrdokornog" krljanja. Eh kompleksnost starosti... Tako da nas De Palma ovde odlično vodi od Hičkoka i Horora do jako lepe pornografije. Majstorluk prve vrste. 

 

Kada bih morao da kažem o čemu priča Dressed To Kill, možda je najbolje reći da se on bavi prikrivenom seksualnošću. Obično se žalim što neki filmovi previše traju, iskreno bih voleo da je De Palma dodao još dosta scena gde bi detaljnije razradio samu temu seksualnosti. Pogotovu kada se uzme uvod filma i prvo zavođenje (scena u muzeju) gde se ne vidi žurba već smo prepušteni momentu. Taj tempo bi odgovarao kroz ceo film gde bi se više vremena posvetilo i Kejnovom liku. No bez obzira na propuste, od kojih je možda izbor glumica najveći, Dressed to Kill je odličan film koji pokazuje De Palmin talenat na sjajan način. Uživao sam u ljubavnom pismu Hičkoku kao i odličnim pričama na temu seksa i seksualnosti što je i više nego dovoljno da zažmurim na sve mane.

Zanimljivosti:
Kada je bio dečak, na zahtev svoje majke, De Palma je pratio oca kako bi ga uhvatio sa drugom ženom. Taj incident je bio inspiracija za ovaj film. U prvoj sceni tuširanja, korišćea je dublerka. Iako su producenti tražili od Endži Dikinson da tvrdi da je telo koje se vidi njeno, na kraju je utvrđeno da je u pitanju bila Viktorija Džonson. De Palma je prodao scenario ovog filma za milion dolara. Kejn je u svojoj biografiji hvalio De Palmu kao fantastičnog režisera ali je rekao da on nikada pred glumcima nije pokazivao emocije. Koneri je bio prvi izbor za Dr Eliota ali je morao da odbije zbog obaveza. Ulogu Kejt Miler je trebala tumačiti Liv Ulman ali ju je odbila.

Naj scena:

Zavođenje

Moja ocena: 8/10