понедељак, 23. новембар 2020.

I'm Thinking of Ending Things (2020)


 

Žanr: Drama | Triler
Režija: Charlie Kaufman
Glumci: Jesse Plemons, Jessie Buckley, Toni Collette...

Priča:
Devojka i momak putuju u posetu njegovim roditeljima. Po dolasku, devojka počinje da dovodi u pitanje sve što je znala o njemu i sebi.

Moj osvrt:
Imaš sjajnu anegdotu da ispričaš. To je nešto što bi trebalo da izazove oduševljenje kod slušaoca. To je nešto što niko nije čuo. Imaš odličnu ideju da ispričaš jednu priču prepunu metafora, jednu životnu priču koja će druge da gane, u kojoj će se drugi pronaći, koja će se prepričavati dugo posle. I sve što želiš da ispričaš, zamislio si dobro. Posadio si u svoju priču nekoliko dobrih ideja koje bi trebale objasniti zagonetke. Krećeš u izvedbu. 

 


Početak je dobar. Jednostavan. Tvoja junakinja je jako simpatična, vrhunski osmišljena za početak, njena pojava je topla, njene reči ljudske i opijajuće. Iz celog tog uvoda pršti sjajna melanholija. I čini se da si odlično počeo. Prikazujući prelepu ljuljašku među svim ostalim ruševinama želiš da mi kažeš da je to detinjstvo jedina stvar koju ne možeš srušiti, koja zauvek čuva boju. I onda se lukavo prebaciš na recitaciju. Da, tvoja junakinja je prelepa u tom recitatu, njena emocija iskrena, melanholija sveprisutna. Ti vladaš pričom. Svi te slušamo. 

 


Želiš nam pričati životnu priču, to je jasno. Tu je i porodica, tu je i naravno dom gde se tvoj junak rodio. Jasna mi je ideja. Ona je dobra. Želiš da mi u jednoj dugoj sceni serviraš isečke iz života oca i majke tvog junaka. To su ona ključna sećanja. I to je sjajno. Ali već se tu pomalo gubiš. Tvoja želja nije da dostaviš tu ideju na pitak način već tako da zbuniš ljude, da ih opteretiš, da im izazoveš nelagodu. Čini mi se da si se zaleteo. Ako je ideja dobra, ne moraš je dostavljati na takav način. Umesto nečeg pitkog, teraš nas da se fokusiramo na svaki detalj tvog izlaganja a ti detalji su užasno opterećujući. Jednostavne stvari u životu umeju da opčine, da te nateraju da se zaljubiš, da te rasplaču i razgale. Pogledaj Best of Youth i sve će ti biti jasno. Ne kažem da je ovo loše, samo je moglo mnogo lakše i mnogo podnošljivije. 

 


Konstantno nam ispred nosa provlačiš vezu između tvog glavnog junaka i junakinje i dovodiš je u pitanje. Tačnije tvoja junakinja dovodi to u pitanje u prvoj rečenici u filmu. Čini mi se da si zaboravio na to kako vreme odmiče. Ne mislim da si zaboravio na tu priču, već si zaboravio da odmakneš od toga. Zašto ona želi to prekinuti. Zbog čega oseća neminovnost toga. Iako su toliko bolesno slični, ne postoji hemija između njih. Uprkos tome što je tvoja junakinja pristupačna i draga, ne uspeva se povezati ni sa kim. Bez obzira na kome ti je fokus, ovakve stvari ne smeš da zapostaviš. U centru priče ti je odnos između tvoja dva lika i ni jednog momenta ne ideš dalje od toga da ona želi da prekine sve. Slabo je to, prijatelju. 

 


I kada napustimo roditeljsku kuću, kao da si izgubio ideju. Daviš nas besmislenim dijalozima dvoje likova. Koga briga njihova desetominutna analiza filma (koja je zapravo prepisana od poznate kritičarke) ako se ni jednog momenta taj film ne preslikava na njihove živote. Toliko si se izgubio u celoj priči da si skrenuo fokus sa svega što je prethodno valjalo. Ljudi već počinju da sumnjaju da si ukrao ideju ali da ne umeš da je uklopiš u smisleniju priču. Čemu sve to? Već svi lagano gledaju u svoje telefone, čekaju kraj i poentu priče. Možda bi i zevali da ih pomalo ne iritiraš. Problem je što ćeš takvim pričanjem da dovedeš dotle da nikog nije ni briga. Bespotrebno komplikuješ. 

 


Šta? I Linč je konfuzan. Ček ček, nemojmo ići tamo daleko. Linča kada pogledaš nisi baš siguran šta si gledao i svako drugo gledanje ti donese nešto novo. Skoro svako ko gleda njegov film imaće svoju viziju i tumačenje. Tvoja priča je jasna kao dan. Tvoja priča je obična životna priča koja je trebala biti jednostavno dostavljena. Ne, ne zezam te. Tvoja priča je najobičnija moguća priča a imao si dobru ideju kako da je doneseš. No ne znaš da je ispričaš. Zapravo, tvoj problem je što misliš da tako treba, što misliš da će svi koji te slušaju da sednu na dupe. Žao mi je što ovo moram da ti saopštim, prijatelju, ali nisam ni najmanje impresioniran.

 


Razmisli sada o velikanima koji priču donose jednostavno. Uzmimo Leonae, Skorsezea i Kurosavu od nebrojeno njih. Pogledaj njihove priče. Obične su, životne, ali ih doživljavamo na spektakularan način. Zašto? Zato što nas oni miluju dok nam pričaju, zato što osećamo njihovu priču i likove, zato što ćemo uživati čak i kada nas lažu jer njihova laž je tako prokleto lepo ispričana. Čak i kada nam istu priču pričaju po deseti put, imaju u potpunosti našu pažnju. Zašto? Zato što nemaju šta da nam dokazuju. Oni su svoji i dozvoljavaju nam da doživimo priču. Dozvoljavaju nam da osetimo priču ne skrivajući je ispod tone kvaziintelektualnih koještarija. Način na koji je ti pričaš mi izgleda kao da želiš da nerazumevanjem postigneš divljenje. Ne radi se to tako. 

 


(Spojleri u najavi). Pazi, odajem ti počast za ideju. Prvo si mi posadio odličan osećaj melanholije i kupio me. Na ekranu si nam doneo ključna sećanja iz čovekovog života i spucao ih u nekoliko sati u jednu kuću. Ok, doneo si ih na ne baš tako gledljiv način ali priznajem, prijatno sam iznenađen idejom i time što si mi golicao maštu to neko vreme. Onda si besmislenim dijalozima popunjavao vreme ne bi li ti priča bila što duža. Gadno si istripovao da si umetnik pa si nam u jednom plesu zapravo još jednom ispričao priču o čoveku čije neispunjene snove ubija realnost. Sve je to ok, ali ponavljam, ti ne znaš da ispričaš ovu priču. 

 


Najbolnije od svega je što si imao tako prelepu heroinu. Heroina iz tvoje priče je anđeo - jednostavni, dobri, prijatni, veseli, anđeo koji prija oku i uhu. Otelotvorenju tog lika moraš da se zahvališ jer je pokrpila silne rupe i ovako osakaćena ipak ostala jedina stvar koju ću pamtiti. Da, znam da ona ne postoji i da je ona najveća neostvarenost tvog junaka. To je vrhunska ideja i nisi loše počeo sa njihovim odnosom ali ga nisi razvio. Nije dovoljno samo da mi kažeš da je ona njegova druga polovina, da se ona zasniva na njemu i da je on odistinski nikada nije pronašao. 

 


Mogao si ići dalje, mogao si se igrati sa nama nanoseći svojoj heroini bol sa tim jezivim saznanjem o sopstvenom nepostojanju. Ne, odlučio si da najobičniju priču o neispunjenom životu ispričaš na užasavajuće naporan, dosadan i besmislen način. Zato, prijatelju, kada ti neko ukrade ovu ideju i ispriča je pitko, nemoj upirati prstom, nemoj vikati "krađa", nemoj se žaliti niti smatrati da je njegova priča plitka a tvoja za odabrane. Nemoj. Trebao si pozvati nekog ko zaista zna da priča i dati mu ideju. On bi je uobličio u nešto prelepo. Ti si na najobičnije sabiranje dva jednocifrena broja primenio najkompleksniju formulu koja postoji. Žao mi je što ovo kažem ali, prijatelju, rezultat nikoga ne zanima.

Zanimljivosti:
Kritika filma A Woman Under the Influence koju čujemo u razgovoru dvoje likova je zapravo kritika Poline Kel.

Naj scena:


Bonedog...

Moja ocena: 5/10


Нема коментара:

Постави коментар