Falling Down (1993)

 

Kod nas nazvan: Pad
Žanr: Akcija | Drama | Krimi | Triler
Režija: Joel Schumacher
Glumci: Michael Douglas, Robert Duvall, Barbara Hershey...

Priča:
Običan čovek, frustriran sopstvenim promašajima počinje svoj nasilni bunt protiv sistema.

Moj osvrt:
Gužva u saobraćaju, vrućina, konstantna buka sa svih strana, iritantni likovi, muva koje ne možeš da se otarasiš... Ne, ne pričam o prelasku granice pri odlasku na letovanje, pričam o početku ovog filma. Perfektno zakuvan početak da neko kome baš i ne ide u životu totalno popizdi. Ima ovde gomila stvari koja idu u prilog tome da čovek skrene sa puta, da učini nešto što nikada ne bi. Toliko finesa je napakovano da moraš da odaš poštovanje nekom ko je pravio film. Reći ću samo još jednu. U jednoj sceni glavni lik spušta novine gde se vidi da je zaokružio neke oglase. To te samo jedan tren koji će mnogima promaći. Znači imamo čoveka koji nije više mlad, koji ne može da nađe posao, koji ne može da priđe svojoj porodici. Treba li mnogo da bi se on iznervirao - o ne. 

 

Pogledajte, kada je ovaj čovek u problemu, nekako se sve zgodno namesti da ga dodatno gura u pogrešnom smeru, da ga dodatno iritira, da mu smeta: banda, neprijatni ljudi, nacisti, rasisti, ljudi koji nemaju ni najmanje tolerancije niti uviđavnosti. To nije slučajno. Tim stvarima smo okruženi redovno ali ih ipak zaobilazimo i ignorišemo jer imamo naš mali svet, imamo porodicu, prijatelje, ciljeve koji prevazilaze ove probleme. Od ovoga se sklanjamo i fokusiramo se na druge stvari. A šta je sa nekim ko više nema cilj? Ko je izgubio sve što je imao i očajan je da povrati nešto od toga? Upravo takvog čoveka gledamo u prvoj polovini filma, u onoj polovini koja je opasan film, u polovini filma koja je imala hrabrosti. 

 

Ček, zašto druga polovina nema hrabrosti? Hajde o tome zašto prva polovina ima. Koliko god se trudili da nađemo nešto loše u ovom čoveku - ne nalazimo. Sukobi se sa bandom, sa nacistom - realno takve likove ne želimo ni mi da vidimo. Kada policija priča sa njegovom bivšom ženom, ona ne navodi ni jedan slučaj gde je on nju tukao ali čovek ima zabranu prilasku sopstvenom detetu. Kada čujemo šta je radio, jasno je da se radi o školovanom čoveku. I takav čovek je izgubio porodicu, posao, nema ništa za šta je vredno živeti i nema nadu, nema svrhu. E zato ovaj film ima hrabrosti u prvoj polovini, što priča priču o čoveku kojeg razumemo, sa kojim možemo da se saživimo. Svesni smo nepravde koja mu se desila. 

 

I ovo se pretvori u univerzalnu sliku današnjeg društva gde su ljudi samo deo sistema, gde su potrošna roba, gde su iskorišćeni i bačeni, gde funkcija ide pre emocije. I onda dok je taj čovek iskorišćavan, nije svestan šta sve propušta i šta gubi. Ne verujete? Koliko ste puta propustili da se poigrate sa sopstvenim detetom rekavši mu da imate posla? Koliko puta ste nervozni zbog drugih svari nervozu iskalili na nekom koga volite? Koliko puta ste zbog obaveza propustili lepu priliku da nešto vidite, doživite, osetite. Život nam se sveo na žurenje da ostvarimo nešto kako bi nekada u budućnosti bili nagrađeni, a ne shvatamo da će ta nagrada doći prekasno da bi u njoj uživali - ako uopšte i dođe. To se zove preživljavanje. 

 

Pad koji vidimo i generalno pad u životu čoveka je uvek munjevit. Brzo padnemo i sve okolnosti se onda slome na nama. Umemo da kažemo da loše stvari obično dolaze u nizu mada nije to baš tako. Mi umemo trpeti toliko stvari ali kada smo konačno slomljeni, onda sve to krene da udara po nama i da nas dodatno ukopava. Pad je bolan ali je izuzetno lako pasti. Uspon je težak i dugotrajan. Uspon mora da traje i da bude neprestan, pad ume da bude definitivan. Takav gledamo i ovde. 

 

Sve dok čovek koga gledamo prolazi kao običan čovek, kao svako od nas, film drži kvalitet. U drugoj polovini film naglo gubi hrabrost da iznese ovo kao pravu društvenu kritiku. Prosto je neverovatno kako je izgubljena šansa da gledamo veliku priču. Pre svega film je krenuo da društvenu kritiku prodaje kroz druge ljude - policiju koja je nezadovoljna, detektive koji su nesposobni, klince koji znaju sve o oružju, raznorazne karikature koje iskaču iza svakog ćoška. Ovo nije tema holokausta pa da pokažeš propast nacije i tolikog društva. Ovo je opšta tema i najbolje ćeš je pokazati kroz jednog čoveka sa kojim ćemo da se saživimo, kojeg će nam biti žao. Ne kažem da nam nije žao njega do kraja ali tu pre svega treba da zahvalimo Daglasovoj glumi u verovatno ulozi karijere. Sama priča tu na kraju gubi kredibilitet. 

 

Sa druge strane u svojoj ulozi isto tako briljira Robert Duval. Kao i Daglas, i on svojom glumom savršeno prikriva brojne smešne propuste i ovu smešnu kritiku stavlja u drugi plan. U prvoj polovini filma, na ovom čoveku takođe vidimo to lomljenje između ljubavi i stvari koje voli. Vidimo trud i žrtvu da sačuva nešto što ima, nešto što Daglasov lik na kraju nije uspeo. I u toj prvoj polovini (ili nešto više) mi možemo da vučemo paralelu između ova dva čoveka, i to kakvu. Bez obzira što je prvi čovek "pukao" a drugi izgleda smireno - u istoj su poziciji. Stvar je u temperamentu i prelepo je videti kako se obojica nose sa tim. Kao što rekoh, veliki naklon za obojicu. Za mene je Duval neuporedivo bolji glumac ali ovde su egal, ovde Daglas briljira u svakoj sceni. Koliko god njegovo ludilo isplivavalo, uspevam da vidim čoveka koji je izgubio sve i uspevam da se saživim sa njim. Kao neko kome padne teško jedan dan u kom ne vidim svoju ćerkicu, mogu da zamislim pakao u životu čoveka koji ne sme da priđe sopstvenom detetu. 

 

Glavni razlog zašto ovo nije filmčina i zašto me je izneverio je što je izgubio hrabrost da izdrži sa pričom običnog čoveka. U toj priči bi mogli gledati šta se desi kada običnog čoveka doguraš do krajnjih granica, kada mu oduzmeš sve što ima vredno, kada mu oduzmeš dostojanstvo i ostaviš ga bespomoćnog. To bi bila savršena kritika ovog društva. Ali ne, film se prodao za jeftine trikove. Morali su igrati na ludilo. Ludilo lišava društvo svake proklete odgovornosti ovde. Ludilo je onda uzrok svemu lošem i sve loše što se dogodilo do tada običnom čoveku pada u vodu. Ovo je bezmduost do krajnjih granica. 

 

No hajde da film pamtimo po onom dobrom. Tu naravno imamo dve vrhunske glume Majkla Daglasa i Roberta Duvala. Drugo, ono bitnije, dok film ne zaigra na tu kartu ludila, on ima dve perfektne, ljudske drame koje ujedno predstavljaju odličnu kritiku današnjeg društva. Šteta što je to na kraju iznevereno. Izgledalo mi je kao "daj da igramo na ludilo, možda uplašimo nekog time da normalan čovek može da ode ovako daleko". Mislite da ne može. Nikada ne potcenjujte moć društva da vam se usere u život.

Zanimljivosti:
Daglasova najdraža uloga od svih koje je tumačio. Kirk Daglas je smatrao ovu ulogu za najbolju u karijeri svog sina. "Man on the Edge", pesma Iron Maidena je inspirisana ovim filmom. Uvodna scena je omaž Felinijevom "8 i po". Ta scena je snimana jedan dan.

Naj scena:

Otvaranje. Odlično zakuvava atmosferu pred samu eksploziju.

Moja ocena: 7/10