Boris Tiosavljević
Iako daje puno prostora za
razmišljanje o svojim temama, Master Pola Tomasa Andersona ni jednog
trenutka neće dovesti do nekakvog epohalnog otkrovenja, ali svejedno zahteva pažnju
i istrajnost tokom i dugo nakon gledanja
kako bi se utvrdilo šta govori o religiji i sveprisutnoj potrebi ljudi da neke
praznine u životu ispune verom. Ovaj film nije, kako mnogi pogrešno veruju, pompezno
razotkrivanje mehanizama i mahinacija Sajentološke crkve; umesto toga, film koristi
Sajentologiju kao metaforu za diskurs o emocionalnoj manipulaciji i iluziji
kontrole koja pogoni svaku veliku religiju. Nalik Andersonovom remek-delu Biće
krvi (There Will Be Blood, 2007), i Master nudi iskren,
ogoljen portret Amerike iz prve polovine dvadesetog veka dok udarce iluzijama
posleratne Amerikane zadaje pod velom odvažne režije i nesvakidašnjeg stila
pripovedanja. Ovo je dodatno naglašeno Andersonovom veličanstvenom karakterizacijom
likova, čiji stožer čine čovek-kameleon Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix) i nezaboravni
Filip Sejmur Hofman (Philip Seymour Hoffman) kao Fredi Kvel i Lankaster Dod,
respektivno. Bez obzira na sav taj sjaj, film će sigurno zbuniti mnoge ali je
utoliko izazov primamljiviji i satisfakcija veća pri svakom ponovnom gledanju u
pokušaju da se dokuči veličina ovog ambicioznog ostvarenja.
Istražujući ovaj vremenski period za potrebe snimanja, Anderson je koristio različite izvore, od biografije pisca Džona Stajnbeka (John Steinbeck) do dnevnika koje su pisali vojnici. Drugi značajni resursi bili su brojni filmovi kojima Anderson daje omaž u ovom ostvarenju. Valja istaknuti Sedmu žrtvu (The Seventh Victim, 1943), koji govori o zlokobnom kultu, kao i Ulicu noćnih mora (Nightmare Alley). U ovom filmu iz 1947. godine, protagonista mora da pobegne nakon što usmrti čoveka slučajno zamenivši njegovo uobičajeno piće metanolom. Ipak, najznačajniji je svakako dokumentarac Džona Hjustona (John Huston) Neka bude svetlo (Let There Be Light, 1946) o istraumatizovanim veteranima Drugog svetskog rata.
Iako je P.T. Anderson uvek
isticao da Master nije film o osnivanju Sajentologije, sličnosti po
pitanju karakterizacije i tehnika ne mogu da se ospore. Svakako da ima mnogo
paralela između osnivača Sajentologije L. Rona Habarda (L. Ron Hubbard) i
njegovog filmskog parnjaka Lankastera Doda čiji kult Uzrok (eng. The Cause,
prev.aut.) počiva na postulatima nalik onim iz Habardovog traktata Dijanetika
(1950). I zaista, Uzrok i Sajentologija funkcionišu po sličnim principima. Na
početku Fredi prolazi kroz psihološku "obradu" („Processing“) gde se,
metodom sličnom "audiciji" („auditing“) u slučaju Sajentologije, pretresa
prošlost ispitanika kako bi se na videlo iznele a zatim i prevazišle bolne
psihološke traume koje je osoba iskusila. Prisiljen je da odgovori na niz
pitanja bez treptanja: „Muče li vas neuspesi iz prošlosti“? Ili „Jeste li ikad
imali seks sa članom porodice“? Fredi odgovara sa smehom i nelagodom, ali želi
da prođe Dodov test, bez obzira na svrhu istog. Deluje da neće biti napretka sve
dok ne pomene ljubavnu avanturu sa tinejdžerkom iz svog rodnog mesta. Anderson
kameru postojano i lagano „gura“ sve bliže, a emocije koje isijavaju iz očiju
glumaca rastu u srazmeri sa njihovim licima što okupiraju klaustrofobični
kadar. Iako je isprva skeptičan prema celokupnom procesu i samom pokretu, Fredi
stvara snažnu vezu sa svojim „masterom“, kroz strast koju dele prema alkoholu,
cigaretama i ženama.
U vezi sa ljubavlju prema
ženama, ovo je i Fredijeva stalna opsesija. On je izgubio ljubav, što
simbolizuje pokušaj krađe ukrasa u obliku ženske figure koji ne može da mu
stane u džep. Ovo, kao i peščana ženska skulptura sa samog početka filma,
predstavlja Doris (Medisen Biti), devojku koju je ostavio. Budući da Fredi luta,
kako bukvalno tako i metaforički, ovo, uz dodatni pritisak izazvan haosom
bojišta, dovodi do izvesnih devijacija u ponašanju kada je u pitanju
zadovoljavanje njegovih osnovnih životinjskih nagona, što zapravo treba da
pokaže mnogo dublju, istinsku potrebu – za ljubavlju.
Iako Lankaster Dod i Fredi
Kvel deluju kao nebo i zemlja, kako psihički tako i fizički (jedan je
debeljuškasti, plavokosi, samouvereni govornik, a drugi tamnoskos, nervozan, stidljiv
i primetno mršav), film ih često prikazuje u simetričnim kadrovima i
situacijama. Najbolji primer je scena u zatvoru, kada viču jedan na drugog, kao
da su savest jedan drugome. I ne zaboravimo da su obojica svojevrsni alhemičari
- jedan ima sposobnost da supstance poput torpednog goriva pretvori u alkoholni
nektar, a drugi može da gomilu besmislica preformuliše u jevanđelje za
povodljive umove i izgubljene duše. Nekakva neobična povezanost svakako postoji
- Dod je, na kraju krajeva, jedini koji može da redovno ispija Fredijeve „Molotovljeve
koktele“ bez ikakvih posledica. Ne sme se, naravno, nikako prenebregnuti ni
činjenica da njima bitne žene, Fredijeva Doris i Dodova supuga Pegi (Ejmi
Adams) izgledaju jako slično.
S druge strane, može se
tvrditi kako je Fredi jedini lik koji se ponaša autentično, dok su i Dod i
njegova supruga medalje sa dve strane, što odlično ilustruju čak i neki od plakata
za promociju filma. Još jedan element koji to potvrđuje jeste činjeica da su
drugi likovi u ovom filmu zapravo psihološke refleksije manipulatorskog dvojca.
Uz to, njihov prvi susret se događa na brodu koji se nimalo slučajno zove „Alethia“
(grč. αλήθεια = istina, prev.aut.), jer će ovaj susret i vreme provedeno
zajedno otkriti istinsku prirodu obojice.
Takođe saznajemo da Pegi
nije Dodova prva supriga. A već je pokazao da podleže iskušenju u situaciji
kada popije sav Fredijev alkohol. Kao i Fredi, i on voli da eksperimentiše i
ima snažan seksualni apetit. Sve ovo ukazuje na Dod vodi borbu sa sopstvenom
bestijalnom prirodom. Verujem da je to ključ u razumevanju zašto je Doda Fredi toliko
privukao - Fredi je projekcija Dodovih animalističkih poriva.
Naravno, bilo bi nemoguće razgovarati
o primalnim porivima bez pominjanja Frojdove teorije ličnosti, koja se u ovom
filmu ogleda u tri osobe:
- Id je predstavljen kroz Fredija i predstavlja zadovoljavanje osnovnih, instinktivnih potreba,
- ego je Dod, on je glas razuma,
- i superego, ovaploćen u liku Dodove supruge Pegi koja kritikuje, morališe, perfekcionista je i uopšte predstavlja suštu suprotnost idu, što objašnjava zašto ne voli Fredija.
Tokom celog filma Dod je kao
ego rastrzan između ida i superega, što je razlog zašto se stalno bori
između onoga što njegova žena želi i onoga što on želi da radi sa Fredijem. Ovo
pokazuje da, iako Doda zovu gospodarom (masterom), to je zabluda, jer je Pegi njegov
gospodar i istinski predvodnik kulta. U prilog tome govori i poster koji prikazuje
ruku Dodove žene kao nadmoćno prisustvo koje kontroliše i diktira smer u kojem
idu i Uzrok i sam Dod.
Za vreme boravka u Uzroku,
u Frediju se vodi konstantna borba između onoga što jeste i onoga što drugi
žele da on bude. To se na bukvalan način pokazuje u sceni gde po Dodovim
naredbama mora da hoda zatvorenih očiju (slepa vera) od prozora na jednom, ka
zidu na drugom kraju prostorije. Fredi je primoran da bira između svoje
prirode, koju karakteriše želja za seksom i Uzroka, koji je za njega neprirodan
i ovaj sukob često rezultira izlivima besa i nasilja. Zid (na levoj strani
kadra) predstavlja Uzrok jer trpi nasrtaje njegovih impulsivnih pesnica, dok
prozor (na desnoj strani), predstavlja eros,
što pokazuju seksualne gestikulacije ka prozoru te njegova transparentnost koja
pruža pogled u bolju budućnost i život izvan sobe/Dodove sekte.
Pored briljantne
karakterizacije i glume, treba pohvaliti i tehničke aspekte filma, koji su apsolutno
na nivou sa gorepomenutim. Svaki kadar se sastoji od tekstura i kompozicija
koje zaslužuju da budu zamrznute u vremenu i prikazane kao individualna
umetnička dela. Fotografija Mihaija Malaimarea (Mihai Mălaimare Jr.), snimljena
u 70 mm (prvi film nakon 16 godina snimljen u ovom formatu, prim.aut.), šalje
eksploziju najfinijih detalja ka našim hipnotisanim očima. Dizajn produkcije u
stilu 1950-ih Dejvida Krenka (David Crank) i Džeka Fiska (Jack Fisk), kao i
kostimi Marka Bridžisa (Mark Bridges), toliko su ubedljivi da deluje da su
vremenskom mašinom transportovani na filmski set. Muzika Džonija Grinvuda (Jonny
Greenwood), još jednog u nizu Andersonovih saradnika sa prethodnih projekata (There
Will Be Blood), u potpunoj je harmoniji sa vizuelnim elementima i na
momente čini da se osećamo kao u snu.
Kada već govorimo o
muzici, ona takođe igra vitalnu, narativnu ulogu, i to ne samo na
najkonvencionalniji način. Ključ za razotkrivanje Fredijeve unutrašnje borbe vidimo
i u tekstovima mnogih pesama. On voli Doris, ali ona je premlada za seksualni
odnos pa mu peva Don't sit under the apple tree, pesmu o dvoje mladih koji
se zaklinju na (seksualnu) vernost jedno drugom kada nisu zajedno:
don't sit under the apple
tree
with anyone else but me [x3]
Dok čeka pravi trenutak,
on menja čitav niz poslova i susreće se sa sledećom zamenom, te svojim prvim
iskušenjem – Martom (Ejmi Ferguson), modelom za odeću, koja, interpretirajući
bukvalno ono što vidimo, šeta unaokolo reklamirajući svoje telo. U pozadini
lagano klizi Get thee behind me Satan, pesma o nastojanju da se odupre
iskušenju:
get thee behind me Satan
I want to resist
but the moon is low
and I can’t say no
Nakon što se poljube u
mračnoj sobi, odlučuju da pre seksa prvo odu na sastanak. Međutim, Fredi se
namerno napije, jer to je jedini način da se odupre svojim potrebama i ostane
veran Doris. Na kraju ga put vodi do Lankastera Doda, čoveka čija je potreba za
dominacijom nad drugima jednaka Fredijevoj potrebi da se potčini. Iako nije
seksualne prirode, Fredijeva veza sa Dodom postaje najbolja zamena za Doris, a Dod
postaje njegov gospodar. Na samom početku, Dod eksplicitno iznosi plan da ga
(iako priča uopšteno, bez pominjanja imena), kao kakvog zmaja ukroti lasom, te
nastavlja da trenira Fredija kao životinju, a Fredi se pokorava i počinje da
sve više i više voli Doda, onako kao što kućni ljubimac voli svog vlasnika. So,
we'll go no more a-roving koju peva Dod govori o prestanku potrage za
ljubavlju, tačnije, da sada kada su našli jedan drugoga, nema potrebe za daljom
potragom:
a roving, a roving
since roving’s been my
ruin,
I’ll go no more a roving,
With you fair maid!
Međutim, Fredi ne može a da
ne zamisli sve žene u ovoj sceni bez odeće, što je nagoveštaj da ovakva veza njemu
ipak nije dovoljna. U ovom trenutku, Dodova supruga Pegi nameće svoj uticaj obojici
u pokušaju da ih razdvoji. Prvo podseća Doda da je ona njegov gospodar, a onda
ohrabruje Fredija da se vrati Doris. Narednu pesmu čujemo u sceni kada Fredi vozi
Dodov motocikl. Ovo je, uz prethodnopomenutu scenu sa zidom i prozorom, odličan
primer upotrebe simbolike bočnog kretanja u kadru – kretanje na desno generalno
u filmu označava ispravan potez (eng. right = desno, tačno, ispravno,
prev.aut.) i obrnuto (latinska reč za „levo“ je „sinister“ što je istovremeno i
engleska reč koja znači „zlokoban“, prim.aut.). Umesto da se vrati Dodu (levo),
Fredi nastavlja putem svoje prave ljubavi, Doris (desno). Pesma No other
love koja prati njegov beg, govori kako o Fredijevim osećanjima prema
Doris, tako i o Dodovim osećanjima prema Frediju dok ga ovaj posmatra kako poput
usamljenog kauboja na konju jezdi u suton:
no other love
can warm my heart
now that I’ve known
the comfort of your arms
no other love
oh, the sweet contentment
that I find with you
every time
every time
Ali Fredi otkriva da se
Doris u međuvremenu udala za nekog drugog. Time on gubi potrebu da održi dato
joj obećanje, pa se vraća Dodu, ali umesto toplog zagrljaja gospodara, dočekan
je sa uslovima koje je odredila gospodarica njegovog gospodara. Dok se oprašta
od svog najdražeg „ukroćenog zmaja“ kog je nekada „šetao na povocu“, Dod Frediju
peva Slow boat to China, pesmu o tome kako bi želeo da može da ga ima
samo za sebe. Ovakav rastanak je izuzetno emotivan za obojicu, i iako Hofman
nije baš najtalentovaniji pevač, to nikako ne umanjuje dirljivost ove scene već
je zapravo pojačava:
I’d love to get you
On a slow boat to China
All to myself, alone.
Get you and keep you
In my arms evermore
Leave all your lovers
Weeping on a faraway shore
Međutim, obojica znaju da
to više nije moguće. Fredija ova dva raskida oslobađaju, više mu ne treba
zamena za Doris, niti da se potčinjava bilo kojem gospodaru. Sa tom novom
slobodom, on čini ono što je sve vreme i želeo – vodi ljubav sa novom devojkom,
koja se nimalo slučajno zove Winn (eng. win = pobeda). Film se završava
flešbekom na početak kada Fredi leži pored peščane skulpture žene. Pesma Changing
partners koja odjekuje u pozadini govori o osobi koja nikad nije zadovoljna
te stalno menja partnere:
we were waltzing together
to a dream melody
when they called out
“change partners”
And you waltzed away from
me
Now my arms feel so empty
As I gaze around the floor
And I'll keep on changing
partners
Till I hold you once more.
Master je film čija kompleksna
priča prkosi potpunom razumevanju dok istovremeno uspeva da fascinira opipljivim
teksturama optimističkih posleratnih godina i neverovatnim performansom dva
glumačka titana zbog kojih na trenutak zaboravljamo sve drugo, pa čak i priču,
dok nas kamera ležerno vozi u ritmu
muzike Džonija Grinvuda. Namerno usporena radnja i nedokučivi likovi zahtevaju
da se u potpunosti posvetimo filmu, možda i u više navrata, da bismo ih potpuno
razumeli i shvatili njihov smisao i svrhu, dok nas besprekorna produkcija vešto
uvlači u svet Andersonovog filma. Filmovi poput ovog mogu delovati dosadno, ali
se ne smeju zanemariti. Kao i svako veliko umetničko delo, moramo im se iznova
vraćati kako bismo razmrsili njihovo celuloidno klupko, a ako i ne uspemo u
tome u potpunosti, nismo zbog toga na gubitku. Naprotiv.
Нема коментара:
Постави коментар