Brat (1997)

Alternativni naziv: Brother
Kod nas nazvan: Brat
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ljubavni
Režija: Aleksey Balabanov
Glumci: Sergey Bodrov, Viktor Sukhorukov, Svetlana Pismichenko...

Priča:
Bivši vojnik sa sopstvenim merilima vrednosti, pridružuje se bratu u poslu sa organizovanim kriminalom u Sankt Petersburgu.

Moj osvrt:
Brat je totalno otkačen ali užasno pametan film. Ako niste upoznati barem malo sa novijom istorijom Rusije, promaći će vam ono što film zapravo želi da ispriča. Sve što treba da znate je onaj period posle raspada SSSR-a. Prejadno stanje u koje su bimbonje na političkoj sceni dovele tako moćnu zemlju je prosto neverovatno. Zapravo, tužno je videti da ljudi u jednoj zemlji koja je bila na strani pobednika u Drugom Svetskom Ratu, koja je toliko života dala za pobedu nad fašizmom, i dan danas žive bedno. No, nećemo o današnjoj politici i političarima. Realno, imamo bolje teme od aktuelne političke govnarije. Film Brat liči na jedan mali bunt, na poruku šta to nova Rusija treba da donese, na promene koje su neophodne. No, hajde da krenemo korak po korak. 

Prvo bih pohvalio odličan sountrack za koji je uglavnom zadužena grupa Nautilus Pompilius. Muzika, sem toga što je jako dobra, iskoršćena je na zanimljiv način. Recimo uz melodiju ide baš onakva scena koju bismo očekivali ali estetika same scene je u potpunom kontrastu. Mali primer, gledamo nešto što bi trebala biti ljubavna ili scena zaljubljivanja. Ali ono što je na ekranu je totalno u suprotnosti sa tim šarenišom koji romantika dolazi. Takođe, sve vreme vidimo tmurnu sliku tadašnje Rusije: prljavština, ruševine, siromaštvo i sve je to praćeno nekom muzičkom temom. Nisam baš merio ali bih rekao da se muzika čuje barem 90% vremena u filmu i radi jako dobar posao u svakoj od scena. Kada je sam Nautilus u pitanju, poslušajte recimo Krilja i Zveri. Dve vrhunske stvari za moje uho. 

Upravo slike Rusije koje pratimo kroz film su odlična kritika tadašnje države. Sve je nekako sumorno. Zgrade su žestoko načete zubom vremena, ljudi tmurni, nered vlada... Devojka koja bi trebala biti Julija u filmu je izmučena, pretučena, siromašna, neugledna. Nesumnjivo se vide tragovi lepote ali nestaju iza modrica i rugla. Upravo takva je i Rusija u ovom periodu. Izmučena, urušena, podeljena, siromašna, njena lepota je zgažena. Dobri ljudi su poraženi, vladaju nemoralni i oni koji ne poštuju osnovne moralne principe. Pogledajte na kraju sudbinu ove devojke i povežite je sa sudbinom ne samo Rusije već i naše države. Gde je tu glavni junak ove priče, Danjila? 

Na početku vidimo da se ovaj momak vraća iz rata u Čečeniji. Majka ga kritikuje u isto vreme hvaleći njegovog brata koji je sigurno uspešan čovek u velikom gradu. I nekako tu vidite prizvuk onog što bi veliki grad trebao biti. U stvarnosti vidimo da i taj brat ali i grad nisu ono što se očekuje od njih. Onda nam se serviraju sve one pomenute slike. Kao što sam već pitao, gde je tu Danjila? Prva stvar koju on donosi u grad jeste pomenuta muzika. Muzika je dobar početak razbijanja tmurnosti. Bila tužna ili vesela, ona budi neku emociju, ali ta emocija, iako tužna, ne predstavlja patnju koju vidimo okolo. No, u jednoj blesavoj sceni gde Francuza napada da mu je muzika (koja je inače američka ovde) užasna, on brani ono što je rusko. Iako ga predstavljaju za tupana što sluša Nautilus, tu vam je jasno da je on drugačiji od svih ostalih. Zašto? 

Donekle me Danjila ovde podseća na Čarlsa Bronsona u posmrtnoj želji. Tihi, neočekivani heroj koji ispravlja nepravdu. Zanimljivo je ovde gledati kako se obračunava sa mafijom ali isto tako je naterao neke budale da plate kartu u tramvaju. To je onaj bunt koji sam pominjao. Odličan primer bunta protiv lošeg. Nije samo fora rešiti se ljudi koji najviše lošeg rade, treba rešiti i sitne probleme. Ovaj film upravo sugeriše na to - na promene koje moraju konačno da se dese da se sve ovo loše iskoreni. Moramo krenuti i od velikih i od malih problema. Mali će prerasti u one velike. Zašto je baš Danjila taj lik koji radi to u filmu? 

Danjila se vratio iz rata i naizgled na njemu ne vidimo nikakve posledice, nikakve probleme u glavi. Takođe, sva ova sranja na koja nailazi prihvata kao najnormalnija. Pisao sam već o tome. Kada prihvatamo to sve kao najnormalnije, prihvatamo poraz i teško će da nam bude bolje. E sada, rekoh da on naizgled to prihvata. Fazon je što on ne sedi skrštenih ruku i radi po svjoj glavi i svom srcu, postupa onako kako oseća da treba. Zanimljivo je kako mu sve to lako polazi od ruke. Šta nam film govori? Da je lako napraviti tako nešto? Ne baš. Fazon je prihvatiti promenu, prihvatiti odgovornost da nešto moraš da uradiš. Kada to preguraš, ako imaš volju za to, uradićeš. Namera i odluka je ono što je bitno. Zbog toga se samoj akciji ne pridaje tolika pažnja kada je trajanje u pitanju. 

Kada sam već pomenuo akciju, ona je ovde urnebesna. Uživao sam u totalno suludim scenama akcije. Zašto? Zato što vidimo neku mega komplikovanu i prenadrkanu prirpemu za tu akciju posle čega u glavi razvijemo potencijalne događaje koji će slediti. Događaji koji slede nisu ni blizu očekivanog ali nisu anti-klimaks. Teško je ovo objasniti. Jednostavno akcija je užasno jednostavna a opet zabavna. Lik treba da upadne u leglo mafijaša. On to uradio kao da je najnormalnija stvar na svetu. Upravo ovo govori u prilog onom što sam pisao - namera i volja su sve. No, ne samo to, ovo govori da ti potencijalni problemi nisu tako komplikovani kako mislimo.

Pitao sam već, zašto Danjila? Zato što je on mladost koja treba da se probudi. Mladi ljudi su oni koji treba da nose promenu. Izašao je iz rata ali ne treba da ulazi ponovo u njega. Mlad čovek ima snagu, ima volju da donese nešto bolje. Oni treba da budu snaga. Film upravo šalje poruku mladima u Rusiji da je vreme da se probude, da stanu na kraj svim lošim stvarima. Danjila je ta mladost, on je ta bolja budućnost. On je snaga. On je revolucija. 

Sada kada znamo ovo, jasno je šta on mora da radi, šta ta mladost mora da učini da bi bilo bolje. Nema više vremena, nema oproštaja, zlo mora da se istera. Zamislite nezamislivo, da mi iz naše države isteram sve ove parazite koji žive i životare na naš račun i donose odluke o našim životima. Danjila ne mora da zamišlja, on je ta promena. Nema pardona, nema uzmicanja. Hrabro ide napred i lišava svoj svet svega lošeg. Postupci mu nisu vođeni novcem niti zadatkom koji mu je neko postavio. Postupci su mu vođeni samo osećajem za ispravno. 

Kao takav, da li ima on svrhu posle potencijalne promene? Možda ne ali nije to sva priča koja prati ovog momka. Tu su i odnosi sa drugim ljudima. Danjila prihvata sve dobre ljude i što je još bolje, veruje u dobro u ljudima. Pogledajte sa kim se druži, sa kim razgovara, sa kim se pronalazi na istom nivou. On prihvata dobrotu. Ne zanima ga šta može dobiti od čoveka, ne zanima ga položaj čoveka. On prilazi svakom ko je dobar. Onaj koji nije, ne prolazi dobro. To je budućnost u koju želimo da verujemo. Da će zlo ustuknuti pred njom. 

Zanimljiva je i uloga u ratu koju je Danjila imao. To pokazuje mnogo više nego da je rekao da je bio surovi egzekutor. Pokazuje da u svakom, šta god bio, čuči osoba koja može da promeni nešto. Film je krik i molba toj mladosti da se probudi i promeni svet. Braćo i sestre, uživao sam u filmu upravo zbog svega što proživljavamo. Čini mi se da taj očajnički krik nikada nije bio toliko pun molbe. Pitam se, ima li ko da ga čuje?

Zanimljivosti:
Pleteni džemper koji Danjila nosi u filmu je kupila slikarka Nadezhda Vasilyeva na buvljaku za oko 40 rublji (oko 5 dolara).

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Captain America: Civil War (2016)

Kod nas nazvan: Kapetan Amerika: Građanski Rat
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Anthony Russo, Joe Russo
Glumci: Chris Evans, Robert Downey Jr., Scarlett Johansson

Priča:
Politika se umešala među Avengerse i ona dovodi do raskola u ekipi.

Moj osvrt:
Prvi Avengersi su bili užasno dobra zabava. Gledao sam ih u bioskopu i takav haos na velikom platnu nije donela ni jedna akcija do tada. Tu tražimo i razlog u nečemu što je prevara. Nije taj film toliko kvalitetan ali tom neverovatnom zabavom nas je uverio da jeste. Zbog toga kažem i dan danas da od svega što sam gledao, marvel nije izrodio ništa bolje od prvog Iron Mana. Taj Avengers recept je primenjivan iznova i zbog toga su filmovi jednostavno gubili na kvalitetu. Već si video takvu akciju, tako da sve to postaje malo repetitivno i naravno dosadno. Nisu posvećivali dovoljno vremena ni priči ni likovima. Gde je tu Civil War? 

Recimo ovako, verujem da ću strip čitati uskoro i verujem da je odličan. Film nije toliko dobar ali je svakako napredak u odnosu na prethodne stvari. Konačno se jedan film iz ove grupe pokušava baviti stvarima koje nismo videli još od prvog Iron Mana a možda ni tamo. I dalje ima tu starih boljki ali konačno vidimo i nešto malo drugačije. Na kraju skapiraš da je to moglo i bolje ali hej, za nešto što nosi Captain America ime u sebi, ovo je sjajno. 

Elem, prva primetna stvar je overkil akcijom i to ne običnom već prenadrkanom. Ok, cool je nekada videti neke sulude poteze ali to sačuvaš i serviraš povremeno. Ti spektakularni potezi treba tek ponekad da te oduševe. Ako ih serviraš sve vreme, onda oni postanu uobičajeni. Setimo se recimo prvog Matrixa i scena iz filma. Bilo je jedinstveno. I onda izađe dvojka i oni ponove pizdilion puta takve scene i onda bude zeeeeev, video sam ovo. Scene šibanja u Civil War su užasavajuće dosadne. Čovek ima priliku da jednostavno udari drugog ali neeee, on uradi trostruki salto u nazad, uhvati se za luster, zavrti na njemu, dohvati kevinu kutlaču sa šporeta, baci je u vazduh, uradi trostruki salto unapred, uhvati tu kutlaču i odseče protivniku prst grickalicom. I tako još 10 puta. 

Kada gledamo ovakve filmove, obično nas izbole za svet okolo. Vidimo da se sve ruši, uništava, gledamo te scene i razmišljamo kako su dobri efekti. U suštini zanemarujemo da je to nečiji dom ili da je tu neko nastradao a sve zbog zabave. Civil War zaslužuje pohvalu jer konačno obraća pažnju na ovo. Konačno izlaziš iz sigurne zone i od crtanog filma pokušavaš da postaješ nešto ozbiljno. E sada, da je odrađeno dobro ili sa plemenitom namerom, bilo bi sjajno. Ovako samo zaslužuju pohvalu za to što su konačno počeli da se bave nečim opipljivijim. Sad se pitate šta onda tu ne valja? 

Ne valja agenda. Ne da ne valja, ona je jedna od najsmrdljivijih viđenih još od Američkog Snajperiste. Zašto? Zato što je priča smišljena tako da spreči delovanje Avendžersa bez odobrenja UN-a. To je ok, o tome posle ali ono što se krije iza smrdi. Uzimaju se sukobi u drugim državama. Da vas pitam, gde Ameri šalju svoju vojsku? I onda je ovo prikazano tako da su zapravo ti koji hoće da kontrolišu Avendžerse i koji žele da imaju uticaj na neželjene žrtve negativci a Avendžersi rade pravu stvar. E sada, što neko strada, jebiga, greh na superherojsku dušu. I ovaj pokušaj filmotvoraca da od trenutnih američkih akcija napravi patnju superheroja je užasavajući bezobrazluk. I ti sami vojnici prestanu da veruju u to kada odu tamo ili se vrate. Nemau pojma gde i u šta ih šalju. Idu tamo misleći da se bore za nešto veliko - završe mrtvi ili prepuni mentalnih problema. Ali neeee, oni su šareni superheroji kaže ovaj film a svet koji želi da ih spreči u njihovim akcijama je zao. 

Ovo nije jedini bezobrazluk. Film više puta upire prstom na te usputne žrtve. Pomislih sad je idealna prilika da serviraš dobru dramu i kritiku rata. Koliko samo nevine dece strada u ratnim sukobima. I koga ovde serviraju kao žrtvu? Momka iz Amerike. Zašto? Da li život Amerikanca vredi više od života bilo kog drugog čoveka? Aperentli ovaj film kaže da je tako. Zar nije Toni Stark mogao patiti za klincem iz Sokovije? Već je pokazao empatiju i smrt čoveka koji nije Amer iz prvog dela je to i pokazao. Čoveče, pa smrt tog čoveka mu je bila jedan od najjačih motiva da postane ovo što jeste. Zbog toga je i dalje taj film najbolje ostvarenje sa etiketom Marvela. Ali jebigica, ovde su morali da serviraju momka iz Amerike koji je gle čuda bio tamo negde u nekoj zapizdini na humanitarnom radu. Šta je na stotine i hiljade mrtvih neamera na ovog jednog sveca. Ovo je momenat u kom sam ozbiljno razmišljao da prekinem da gledam film. 

Još jedno validno pitanje je, zašto se tek sada bave stradanjem žrtvi. Mogli su tu dozu ozbiljnosti da uvedu i ranije. Mislim Iron Man to ima, ali izgleda da su kasnije u potpunosti zaboravili na to. Ne vidiš onu težinu posle bitke u fazonu, dosta ljudi je stradalo. Zastava je na pola koplja. Slava im. Biće upamćeni. U njihovu čast ćemo izgraditi bla bla bla bla. Bilo šta. Ma jooook. Koga boli patka za tako nešto. AHAHAHAHAHA GLE KAKO JE HULK ODVALIO TORA AHAHAHAHA PA JEBENO NE VERUJEM AHAHAHAHAHA NAJBOLJA SCENA IKADA AHAHAHAHA.

Hajde sad da se bavimo tom političkom zabranom. Ok, od ovog momenta zanemarujem agendu o kojoj sam pisao u prethodnim pasusima. Ta kontrola koju UN želi da sprovede i te kako ima smisla. Mislim ok, borite se protiv negativaca i to je ok, ali realno kakva znanja ima bilo ko od njih o vojnoj akciji, strategiji i bilo čemu. To bi značilo da UN mora da odobri njihovu akciju i u saradnji sa njima Avendžersi bi mogli da deluju. Tako da interna diskusija između njih samih ima smisla. Neko jednostavno ne želi da bude kontrolisan, neko smatra da to i te kako ima smisla. Why the fuck not. U savršenom svetu to bi funkcionisalo lepo. Iako je ovo dalo validnu temu za raspravu među superherojima, iako je imalo smisla, iskorišćeno je jako tupavo. Kad konačno njihova akcija ima smisla, nadležni se ponašaju kao "nema šanse da vas pustim da userete ovo". U fazonu neko će ti pucati u glavu. Možeš da ga sprečiš tako što ćeš pucati prvi ali jebiga, nećeš da uzmeš pištolj jer je iz istoimene sprave ubijen Linkoln. Kretenski do besvesti. Umri glupi idiote. Umesto suštinskog razvoja ovih pitanja, ovo je iskorišćeno samo da bi se Avendžersi raspravljali i da bi se prodala ona smrdljiva agenda. 

I konačno imamo razlog za neki raskol među Avendžersima. Naravno da dolazi do njihovog sukoba. Veliki problem je što kada scena borbe krene, traje tri puta duže nego što bi trebalo. Ok, tu je ona da zadovolji one koji su film došli da gledaju samo zbog akcije i efekata. Ali sada ću vam dati objašnjenje zašto ona nije dobra. Film je uspevao da drži nekako tu ozbiljnu notu. Ovaj sukob predugo traje i totalno je zabavan. Ta neka ozbiljnost je ubijena. Sledeći razlog je taj što jednostavno ne veruješ u taj sukob. Na sve to gledaš kao na trening, pogotovu što likovi konstantno furaju neozbiljnosti. Ne vidiš ni trunke naboja ili drame u tome. Ne strahuješ ni za koga. I onda si primoran da ga gledaš tako dugo. I samim tim trajanjem te izbaci iz teme, priče i bilo čega. Ali nije to najveća mana.

Civil War konačno donosi neku dramu. U je, nemreš verovati zar ne? Naravno ko će nositi dramu nego jedini lik koji nije jednodimenzionalan - Toni Stark. Ok, tu se pojavljuju i još neki likovi ali oni su sporednjaci. No nije samo Stark tu, tu je i kapetan američki precednik. Najveći problem pored toga što je američki precednik je taj što nikako da ga isprljaju. Tu su floskule, tu su stavovi, amerika se saginjati neće. Daj odjebi me sa tim plastičnim likom. Lik je veći robot do Švarcenegerovog lika u Terminatoru. Ali hajde, uspeli su i oko njega da kreiraju kakvu takvu dramu. I tu smo. Najveći problem ove scene sukoba je što se prospe preko te drame koja tek povremeno izviri. Kada se konačno ta scena završi moraš da vratiš glavu u ono što si prethodno gledao. 

Čak i negativac je neko ko ima priču. Kasno je saznajemo doduše ali dovoljno je dobra da i on ima ličnost. Mogla je biti i bolja ta priča. Recimo da ovaj čovek nije bio klasični negativac već da je ugrožena strana. Tada bi pravi negativac bio rat i mogla bi da se pošalje tako neka klišeizirana poruka što za ovu situaciju ne bi bilo tako loše. Naravno, to povlači da je ovom čoveku trebalo posvetiti nešto više vremena. Mogli smo videti neku scenu sa njim u uvodu koja bi nam govorila da ovo nije klasična marvel zajebancija. Ali jebiga, čini mi se da su se ceo film plašili da se ne ispostavi da nisu zajebancija pa su zajebanciji neretko davali prioritet. Mnogo je ovde bilo prilika da se dostavi neka dramska priča. Sad neko kaže "vidi ovoga, traži dramu u avendžersima". Da. Tražim. Superheroje ne čine efekti. Čini ih upravo ljudskost na koju su likovi koji prave ove filmove zaboravili. 

Iako je taj sukob dve strane superheroja sprdnja, lepo su dostavili svakog od likova. Možda najviše pažnje je posvećeno spajdermenu i kada je on u pitanju, ne mogu da se otmem utisku da je Marisa Tomei i dalje prelepa bokte čoveče. Kakve veze ona ima sa spajdermenom - pogledajte film. Elem, svakom od likova su dali par minuta da zablista, da donese neki humor i akciju. To je fer. E sada, nisam pomenuo Black Panthera jer on nije samo uskočio u priču. Ubacili su ga kao validnog lika i mislim da je to jako dobro. Zašto? Zato što su mogli da preskoče neko veće upoznavanje u filmu Black Panther. Da li su to uradili, videćemo. Ali ovo je sasvim dovoljno da me zanteresuje za pomenuti film. 

Zašto verujem da će strip da valja? Zato što verujem da nisu osakatili dramski deo. Zato što u stripu imaš vremena da staneš da razmisliš. Evo zašto to mislim. Gledamo Bakija (Zimski Vojnik) i vidi se da je on izmučen, tragičan lik. Zašto? Zato što jebiga. Daj malo njegove patnje, njegove istorije, njegovog bilo čega. Najgore što najavljuju još neke zimske vojnike i potencijalno se presereš od predstojećeg sukoba sa njima ali prc. Pričalo se o njima, ništa se dogodilo nije. Kapetan Amerika - daj isprljaj ovog američkog precednika malo. Previše teatralan, previše čist i previše dosadan. Nije ovo film iz pedesetih gde je to vrlina. Ovde se to zove dosada. Mogao si dati neke njegove moralne dileme, mogao si nam dati scenu u kojoj će da popizdi i otera sve u tri lepe, napije se i razbije TV na kom idu Kardašijani. Mjok, ovaj je uštogljen i sve fino, gospocki, sa salvetom. Boooooooring. Više drame je doneo pomenuti Terminator 2 a pričamo o mašini. Ovaj je naizgled čovek a zapravo je funkcija. Najplastičniji superheroj ikada. 

Toni Stark - filmski najbolje napravljen marvelov junak i to je to. Neće ga napraviti boljeg to je sigurno. Ono što je neki krajnji obrt, vidi se iz aviona. Nije to sporno. Ali to ne umanjuje nešto što je odrađeno kako treba a to su moralne dileme. Nije ovde očigledno šta bi ko uradio od nas. Dobro, očigledno je šta bi Kapetan Amerika uradio jer je najšablonskija kretenska verzija američkog heroj precednika. Ali kad se stavite u kožu svih likova, ovde ima dosta dilema oko kojih se nećemo svi složiti. Deo nas bi postupio ovako, deo onako. Samim tim što su dileme uverljive, raskol i sukobi među likovima su validni. Mogli su svakako više vremena uložiti u te dileme ali hej, moglo ih je ne biti pa bi gledali isto sranje po zilioniti put. 

Svi ti sukobi su trebali dramski kulminirati. Zapravo donekle i kulminiraju dramski ali je tu ubačeno opet brdo akcije da nam se dokaže da je ona ta koja i dalje treba da dominira u filmu. Samo malo veći akcenat na dramu i malo manji na akciju mogao je doneti neuporedivo bolji film. Odluke likova bi bile upečatljivije i značajnije pre svega. Svađe i pomirenja likova bi doneli emotivnije momente. Ovako izgleda kao nešto što dramski obećava i onda krene BOOM CRASH SMASH SMACK pa u krug. No Civil War nas je donekle ubedio da tu postoje i ljudi a ne samo likovi u kostimima. Donekle je poentirao i na tome. Uspeli su da nas ubede da je te ljude moguće ubaciti u dilemu i uzmrdati. Da je moguće poljuljati ih. Svakako je dobrodošla promena posle upornog izdrkavanja na efekte i akciju bez trunke priče, smisla i sadržaja. U svakom slučaju napredak je vidan. Ne očekujem uzlaznu putanju od nastavaka pa možda me i to prijatno iznenadi.

Zanimljivosti:
Pre snimanja zajedničke scene, Sebastian Stan (Bucky) je poslao video Downey Jr-u u kom trenira ispred Iron Men figure sa odsečenom glavom. Poruka uz video je bila "jedva čekam snimanje zajedničke scene sutra". Bucky se krije u Bukureštu a Stan koji ga glumi je poreklom iz Rumunije. Spajdermen umalo nije uklonjen iz filma zato što Sony Pictures nije želeo da se on pojavi. Pošto nisu bili zadovoljni zaradom od Spajdermen filmova promenili su odluku. 

Mark Rufalo je bio prisutan na snimanju što je odmah povuklo mnoge da će se Hulk pojavljivati u filmu ali to na kraju nije bio slučaj. Kostim za Black Panthera je pravljen pa su tek pomalo dodavani specijalni efekti. Kris Evans je odbio tvrdnje da su mu bicepsi uvećani specijalnim efektima u sceni kada drži helikopter. Sebastian Stan je nabacio oko 15kg mišićne mase za potrebe filma.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

Die Welle / The Wave (2008)

Alternativni naziv: The Wave
Žanr: Drama | Triler
Režija: Dennis Gansel
Glumci: Jürgen Vogel, Frederick Lau, Max Riemelt

Priča:
Učitelj u srednjoj školi želi da demonstrira svojim učenicima kakav bi život bio u autokratskom režimu. To odlazi krivim putem kada novoformirana grupa počne da se širi i van učionice.

Moj osvrt:
Verujem da su mnogi barem čuli ako i ne gledali nemački Das Experiment. Priča je o socijalnom eksperimentu u kom grupa ljudi treba da uđe u ulogu stražara u zatvoru a druga grupa u ulogu zatvorenika. To izmiče kontroli i dešavaju se neočekivane i tragične stvari. Ideja je na mestu, tu nisam imao šta da zamerim. problem koji sam imao sa filmom je što je za mene razvoj priče bio overkill. Stvar je u tome da mi pokažeš da u običnim ljudima može da se krije nešto neočekivano a ne da se šokiram već postojećim psihopatama. Takođe, film me nije ubedio da je ono što se dogodilo realno. Zasnovao je priču na realnom eksperimentu ali taj eksperiment nije bio ni blizu užasan kao događaji u filmu. 

Zašto ovoliki uvod o drugom filmu. Zato što ovde imamo sličnu stvar. Mala razlikica, takoreći različak je što je Die Welle neuporedivo pametniji, ubedljiviji, inteligentniji i jeziviji film od Das Experiment. Sad već možete da se zapitate kakve ćete boleštine videti ovde. Skoro pa nikakve. Ovaj film plaši idejom, realnošću situacije, strahom da su neki užasi koje je čovečanstvo preguralo i dalje mogući. Die Welle nije opasan film u smislu kvaliteta - on je vrhunski. Die Welle je opasan film u smislu ideje. Govori da neke stvari koje zanemarujemo i te kako mogu da se otmu kontroli. 

Profesor Verner u tumačenju Jirgena Vogela, i to takvom tumačenju da može komotno da se popiški po mnogim oskarovcima, pokušava srednjoškolce da nauči šta je to autokratija. Najbolji način je naravno kroz primer. Profa i klinci pronalaze glavne crte svega toga. Polazi se od premise da je danas nemoguće formirati tako neku grupu kao što su bili Hitlerovi nacisti. Videćete gomilu normalnih, smislenih razmišljanja, činjenica i obrazloženja o formiranju grupe. Ovde želim da zastanete jer verujem da ste krenuli od toga da grupa koja se formira ima loš cilj. To zapravo ne mora da bude tako. Razlog za formiranje grupe može biti i najneviniji mogući, može biti i plemenit, može biti i šala. Tako da nije Hitler jednog dana bacio loptu, seo na nošu da kaki i rekao "E hajde da razjebem svet". Hitlera ovde uzimam kao primer. Nije on bitan. Bitna je grupa. Ona se razvija, menja, otkriva nove načine, puteve, ciljeve. 

Kada smo već počeli o tome, hajde onda o ciljevima. Kao što rekoh, cilj može da bude i nešto naivno kao krečenje nečije dnevne sobe. Posle može da se dođe do drugog cilja gde će možda dvoje troje odustati ali petoro može da priđe. Kako grupa raste, ciljevi se menjaju. Kako jača, kako uviđa mogućnosti, postaje gladna. Ključno pitanje koje određuje cilj - čega je gladna? Uspeha, mira, lepote, prirode, novca... Nikada nije to samo jedno odredište. Ali cilj je nešto što usmerava grupu, što im određuje akcije i delovanja. Bez trenutnog i određenog cilja, grupa slabi. Bez definisane akcije koja vodi do cilja, grupa slabi. Pogledajte trenutne demonstracije. One su dobrodošle. Mora da se čuje glas nezadovoljstva. Ali ako je cilj bio samo šetati, moraš da znaš šta tvoja šetnja može da uradi. Moraš da imaš akciju koja će te dovesti do rezultata. Ako vidiš da akcija ne daje rezultat, menjaj je. Ako ne znaš kako, ako nemaš način, cilj se gubi na žalost i grupa slabi. 

Za razliku od Das Experiment, Die Welle daje odgovor na gomilu pitanja. Prvo pitanje koje postavimo je, kako je moguće da se ovi tinejdžeri toliko prime na ovu priču. Pogledajte današnje tinejdžere generalno. Retki imaju određen cilj šta žele u životu. Pod ciljem ne smatram dobra kola i brdo love. Mislim na određen plan šta ću da radim posle škole, da li ću da studiram ili ću se zaposliti, šta zapravo želim da radim... I dolazi dotle da imaš masu dece koja polako postaju ljudi koji ne znaju gde im je mesto. Svi se ponašaju isto, svi prate istu modu, slušaju isto, kupuju isto... E sada, stavite ih sve u grupu gde ćete imati dominantu osobu koja će da ih vodi. Oni konačno dobijaju nešto što liči na cilj. Neko ih je konačno uhvatio za ruku i poveo na put. Konačno se nešto dešava u njihovom životu što nije standardni šablon gde se gleda od danas do sutra. To je inicijalno dobra promena. Čuj dobra, ovo je epohalna promena za osobu koja je izgubljena. 

Najveća snaga grupe je zapravo jednakost. Ako pripadaš nekoj grupi, ako iskreno voliš što si tu, ne zanima te socijalni status ostalih članova, ne zanima te da li su lepi, ružni, da li džogiraju, dižu tegove, sviraju harmoniku ili gitaru... Sve je to nebitno. Grupa vas vezuje jedinstvom, jedinstvo vas čini jakim, to što se u takvoj situaciji osećaš jakim znaš da duguješ ostalim članovima grupe. Samim tim osećaš nešto prema njima. I tu smo. Jedinstvena grupa će nas izjednačiti. Sve ono u čemu su drugi bolji od nas nam je dostupno za učenje. Sve ono u čemu smo bolji od drugih, radi smo deliti. Ovo je neobjašnjivo velika moć, moć da činiš veličanstvena ali i čudovišna dela. Vidite koliko je tanka linija ovde između ta dva? 

Kako to nastajanje neke grupe izgleda drugima koji gledaju sa strane. Nekima može delovati zanimljivo, nekima primamljivo, ali većina će ostati ravnodušna. Na žalost, čovečanstvo je znatno napredovalo u svojoj nezainteresovanosti. Zbog toga se konstantno bavimo posledicama umesto uzrocima. Pogledajte bilo koju jaku grupu u bilo kojoj sveri života. Da li ih je iko uzimao za ozbiljno na početku? Najveće kompanije su krenule od nekoliko ljudi. Najveći sportski timovi su krenuli iz anonimnosti i slabijih liga. Najveći zlikovci su krenuli tek sa nekoliko pristalica. Kada shvatimo jačinu neke grupe koja ima loše namere, već bude kasno. Kada shvatimo jačinu grupe koja ima dobre namere, bude nam žao što nismo bili od početka u njoj. Zašto? Zato što smo jebeno nezainteresovani za bilo šta što nas ne dotiče. 

Kada sa strane gledaš neku lošu grupu, začudiš se kako je moguće da neki ljudi koji su dobri mogu da budu u njoj. Ima tu više razloga. Najgluplji i najnebitniji mogući je taj da ljudi imaju materijalnu korist. Ti ljudi nisu bitni. Na isti način ćeš ih odvratiti od ideje te grupe. Postoje ljudi koji se plaše, kojima grupa da je snagu, kojima grupa daje tu prelepu čar pripadanja nečemu. Pođimo od stvari koje su generalno nebitne. Recimo, presrećan sam što sam bio deo košarkaškog tima škole. To mi je jako draga uspomena. Idemo sada na više, jako sam ponosan da sam dobio posao u firmi u kojoj je bilo jako teško zaposliti se. To je već veći prestiž. Idemo dalje - ponosan sam što sam bio deo tima koji je dobio važnu evropsku nagradu za softversko rešenje. I sada pogledajte te tri stvari. To su tri različita perioda u životu. I u svakom od tih perioda sam bio preponosan na grupu kojoj pripadam. U svakom od perioda bih uradio bilo šta za tu grupu. To je to. Ne krećimo uvek od negativnog. Princip je svuda isti. Spreman si da se menjaš da bi bio deo nečega velikog. 

U jednoj sceni koja izgleda kao dobra zajebancija krije se nešto jezivo. Profa traži od učenika da marširaju i kaže im da će marširati sve dok ne budu svi kao jedan. Na to dobija negodovanje nekih. Pogom govori da je još jedan razlog taj što je neki ne baš drag profa u učionici ispod sa svojim odeljenjem. E tada đaci kreću da luduju marširanjem. I sada to je jedan ha-ha momenat koji ćemo uzeti zdravo za gotovo. Zastanimo? Šta je ovde profa uradio? Dao im zabavu? Ne, to je nevino. Dao im motiv? To je samo donekle tačno. Braćo i sestre, jezivo u svemu tome je da su deca motivisana tek kada su dobili neprijatelja. Ovde već imaš nešto što ne činiš za grupu već činiš protiv drugih. Zašto je čovek više motivisan kada radi protiv drugih nego za sebe? Tu leži odgovor na mnoga sranja koja se dese. 

Šta je u srži svakog sukoba? Odgovor je dao veliki i na žalost pokojni Džon Lenon pesmom Imagine. To je podela. U jednoj sceni profesor razmešta raspored sedenja pri čemu mnogi učenici razmišljaju da je on to uradio kako bi u klupi bio jedan bogat i drugi, uslovno rečeno siromašan učenik. Profa objašnjava da je razlog drugi, stavio je ljude koji su dobri u nekim stvarima sa ljudima kojima te stvari ne idu. Profesorov cilj je jačanje znanja grupe što je plemenito i pametno. No vratimo se na ono razmišljanje učenika. Dok profesor radi u cilju ujedinjenja, učenici razmišljaju kroz podele. To nije mala stvar. Tako i sami razmišljamo. Procenjujemo da li je nešto dobro ili loše ne po tome što je učinjeno već po tome kome pripada taj koji je nešto učinio. Razmišljamo kroz podelu, sagledavamo i procenjujemo kroz podelu, živimo za podelu a pitamo se zašto nam loše ide.

No, kada grupa jača, smatramo da te podele blede i nestaju. I to je lepo, ali tu postoji druga stvar koja postaje još opasnija. Ako smo u grupi sa ljudima sa kojima se slažemo, sa ljudima kojima pripadamo, sa ljudima za koje bismo uradili sve - šta su onda oni koji su van grupe? Iako propagiramo jedinstvo u grupi, delimo se i dalje na nas i druge. Umesto da grupom i delima dajemo cilj i time privlačimo ljude, mi odbijamo ostale. Time privlačimo samo one koji žele da idu sa jačima. Umesto da kažemo "svako ko ima dobru nameru je dobrodošao" mi govorimo da nam samo elita može pripadati. I sve se na kraju svede na mi protiv drugih. 

Film ni jednog momenta ne servira neke užase koje grupa sprovodi. Toliko je pametan da i ne mora. On nam daje ideju i sami možemo pretpostaviti gde to može da ode. Sami pretpostavimo da to može biti jako loše. Film se čak i pametno igra sa tim pretpostavkama. Kada devojka koja se protivi grupi i tome što ona predstavlja luta u noći, imamo scene kao iz klasičnih horor filmova. Izgleda kao da je neko prati. I do tog momenta film nam nije dao nikakav nagoveštaj da bi neko mogao da naudi devojci ali uprkos tome, mi se i dalje plašimo za nju. Upravo na taj način film govori o tome šta jedna jaka grupa predstavlja, šta može da uradi i šta može da postigne. 

Die Welle je jeziv film. Uspeo je da ispriča ono što Das Experimentu nije uspelo. Uspeo je da nas ubedi da su obični ljudi podložni stvarima koje su nezamislive. Uspeo je da nas ubedi da nismo daleko odmakli. Uspeo je da nas ubedi da nismo puno naučili. Uspeo je da me uplaši više nego bilo koji horor. Mislite da nam se zverstva neće ponoviti? Mislite da su novi diktatori nemogući? Mislite da smo toliko svesni da nećemo dozvoliti genocid, propast, katastrofu? Razmislite ponovo. Svi ti užasi čekaju iza ćoška. Neko će ih već prigrliti. Tada će već biti kasno.

Zanimljivosti:
Ron Džons, idejni tvorac čuvenog eksperimenta na kojime je zasnovan i ovaj film i Das Experiment, smatra da je Die Welle idejno bliže čuvenom ekspreimentu od bilo kog filma ili knjige koji su zasnovani na njemu. On je prisustvovao premijeri.

Naj scena:

Pogled

Moja ocena: 9/10

Throne of Blood (1957) – Noh fear, Shakespeare!

Boris Tiosavljević

          Iako se neće svi eksperti složiti da je Šekspir najbolji dramski pisac svih vremena, nema sumnje da jeste najpoznatiji i najuticajniji. Kao veliki poznavalac ljudske psihe, stvorio je bezvremena, uvek relevantna dela, uveo preko 2000 novih reči u vokabular engleskog jezika, kao i tip soneta, po njemu nazvan, i jedini je izvor, pored Biblije, koji pri citiranju ne mora da se navodi, toliko su njegove reči univerzalne i rezonantne. Bardov uticaj je sveprisutan, a sa razvojem (informacionih) tehnologija, danas više nego ikad i praktično svuda, u svakoj pori kulture i svakom kutku umetnosti, uključujući filmsku, od njegove rodne „imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi“, pa do daleke Zemlje izlazećeg sunca.

          Samim tim, ne možemo se a ne zapitati kako je njegov melodičan engleski prepevan i kako je razrešen konflikt između sintakse modernog japanskog i engleskog jezika od pre 400 godina. Ispostavlja se da je, zbog viševekovne izolacije, kulturni jaz zapravo bio najveća prepreka i razlog zašto je Japan pribegao nativizaciji i svojevrsnoj konverziji njegovog opusa nalik onoj koju su sproveli sa američkom pop kulturom s kraja dvadesetog veka. Tek sa Meiđi revolucijom (Prevrat kada je srušen šogunat i vlast ponovo uspostavio car Meiđi, i predstavlja proces napuštanja drevnih feudalnih institucija, kao i transformaciju Japana iz nazadne agrarne u modernu industrijsku državu i svetsku silu, prim.aut.) 1868. godine, otvaraju se vrata Šekspiru i Zapadnoj kulturi. Preciznije, 1885. godine nastaje The World of Money, prva ozbiljna adaptacija nekog njegovog dela, u ovom slučaju, Mletačkog trgovca, s radnjom smeštenom u Edo period (1603-1867). Popularnost ostalih dela, a posebno Hamleta dovela je čak i do takvih prevoda gde je metrika jambskog pentametra (Stih od pet stopa, dakle najčešće deset slogova, gde je svaki drugi slog naglašen, prim.aut.) prilagođena haiku poeziji (Tri stiha od 17 slogova u 5 – 7 – 5 ritmu, prim.aut) za njegovu najveću tragediju. Ovo još jednom pokazuje univerzalnost ideja i tema kojima se Šekspir bavio. S druge strane, sam tekst je japanskoj publici ostao nepristupačan.

          Ovo zapravo predstavlja prednost u svetu filma, koji je vizuelni medij i upravo tera na prilagođavanje umesto na bukvalno prenošenje izvornog materijala. Veliki poštovalac Bardovog lika i dela, Akira Kurosava upravo na tome i zasniva Krvavi presto (U originalu, Zamak paukove mreže, prim.aut.), jedan od svojih najboljih filmova i svakako najupečatljiviju adaptaciju Magbeta. Tačnije, režiser originalni tekst toliko dobro adaptira u istorijsko-kulturni kontekst svoje zemlje da se sa sigurnošću može govoriti o ostvarenju koje u izvesnom smislu i prevazilazi Šekspirovu priču. Osetno je prisustvo japanske mitologije, folklora i cinizma modernog doba. Zapravo, Kurosavin pečat je toliko snažan da malo šta ostaje od Šekspirove originalne vizije. Dodatan razlog popularnosti japanske verzije leži u činjenici da ovo delo obiluje magijskim elementima (predskazanja, veštice, duhovi...) kako u samoj tragediji, tako i van nje (Verovalo se da je predstava ukleta Šekspirovom angažmanom „autentičnih“ veštica za potrebe izvođenja, pa se umesto pravog imena koristio eufemizam Škotska predstava; tu je i činjenica da se neki stihovi pojavljuju i u drugim pričama o vešticama, prim.aut.).

          U originalnom tekstu, vidljivi su uticaji kako religije, tako i renesansnih tendencija oživljavanja klasičnih dela. U Engleskoj s kraja XVI veka, tri veštice koje predskazuju Magbetovu sudbinu bile su simbol zla, izaslanice Princa tame.  Štaviše, sam kralj Džejms I, koji je vladao u vreme kada je drama prvi put izvođena, napisao je 1597. godine Daemonologie, knjigu o lovu na veštice, koja je i osnovna inspiracija za dramu Magbet. S druge strane, one vuku poreklo iz grčkih tragedija i neizostavan su deo folklora i mnogih drugih evropskih naroda. U Šekspirovo vreme, čak i najneukiji su bili u stanju da prepoznaju njihovu mitološku simboliku. To se naravno nije moglo reći i za japansku publiku sa sredine dvadesetog veka.

          Tu, pored izmeštanja radnje iz Škotske u Japan, nastaje prva velika razlika. Umesto zloslutne trojke, Kurosava uvodi onibabu, zlu staru vešticu iz narodnih legendi koja se u ovom obliku, sa kolovratom na kom prede vunu, javlja u noh drami (Vrsta japanske lirske drame koja je nastala najverovatnije krajem 12.veka. Zasnovana je na budističkoj religiji, japanskoj mitologiji, životnim iskustvima i istoriji, prim.aut.) Adachigahara/Kurozuka iz 14. veka (U njoj starija žena prima u goste dva monaha i zabavlja ih dok prede vunu na kolovratu. Kada izađe napolje da donese još drva za vatru, upozorav monahe da ne ulaze u njenu spavaću sobu, ali se jedan od njih oglušava o ovo i otkriva čitavo brdo ljudskih kostiju i tada obojica shvataju da je starica zapravo demon, prim.aut.). Dok po povratku iz bitke škotski vojni komandanti Magbet i Banko tri veštice sreću (u većini interpretacija) na otvorenom, njihovi japanski parnjaci Taketoki Washizu (Toshiro Mifune) i Yoshiaki Miki (Minoru Chiaki) respektivno, na onibabu nailaze nakon što zalutaju u Šumu paukove mreže iz koje nekim čudom (u bukvalnom smislu) ne mogu da nađu izlaz. Ovaj bezizlazni lavirint, mikrokosmos zarobljenosti, straha i opasnih ambicija, reflektuje muke i iskušenja kojima će junaci filma (a posebno Washizu) u nastavku biti podvrgnuti.

          Ova scena pokazuje kako režiser briljantno koristi prirodu ne kao pozadinski, već gradivni element priče. Nemoć da se odupremo silama koje su nam izvan kontrole postaje dominantna tema filma, i manifestuje se kroz mračne planine koje se prostiru kao kakvi praiskonski zakopani džinovi, nesagledive pejzaže, gustu maglu, kiše koje su kod Kurosave pravi potopi i neukrotive vetrove što nemilosrdno šibaju ništavna ljudska bića što su se drznula da prkose prirodi. Ovo su sile koje se ne mogu nadjačati pukom snagom volje već se njihovom gnevu jedino može odolevati sve dok se ne stiša. Uzaludnost nastojanja da se upravlja sopstvenom sudbinom ovaploćena je ne samo u vremenskim (ne)prilikama već i u horskim žalopojkama koje čujemo tokom filma a koje i same podsećaju na hučanje vetrova.

          Pa tako grmljavina kao da već na samom početku upozorava da priča neće imati srećan kraj, a magla i munje čine klaustrofobičnu šumu još zlokobnijom dok vitke „ruke“ drveća u gustim snopovima opkoljavaju samuraje. U opštem mraku veštičina sablasna figura odskače svojom belinom i smirenošću sa kojm prede vunu, ostavljajući snažan utisak kako na ratnike tako i na publiku (a i Satoši Kona, koji joj daje omaž u svom fantastičnom animeu Millenium Actress, prim.aut.). U dizajnu njenog kolovrata prepoznaje se dharmachakra, u budističkim zemljama jako čest simbol koji predstavlja znanje, mudrost i pronicljivost kao i revolucionarne promene (između ostalog). Ovo je još i bolje rešenje od originalnog jer ovaj šumski duh poseduje nepogrešivo poznavanje budućih događaja i to upravo onih sa dalekosežnim posledicama. Ona im daje proročanstva (obojica će napredovati, a Taketoki čak i do pozicije gospodara Zamka paukove mreže) i nestaje a šuma ih propušta da nastave ka svom ishodištu, Zamku paukove mreže.  Jedan od bitnih aspekata kako drame/filma tako i samog lika Magbeta/Taketokija je da predskazanje ni jednom rečju ne pominje ubistvo kao način ostvarenja cilja. Protagonista ovo čini podgovoren od strane svoje beskrupulozne supruge.

          U ovim uvodnim scenama bitno je uočiti simboliku njihovih barjaka koji im poput kakvih radio antena štrče iz leđnog dela oklopa. Na Mikijevom vidimo zeca, koji u Japanu simboliše mudrost i napredovanje. Taketoki, s druge strane, ima stonogu, koja predstavlja kegare, izraz koji u šintoizmu (japanska autohtona religija, prim.aut.) označava (duhovnu) nečistoću, najčešće uzrokovanu kontaktom sa smrću (u bilo kom obliku), menstruacijom i mrtvorođenom decom. Ovaj jednostavan potez sjajno izjednačava njegovu ženu sa svojevrsnim teretom koji on nosi na ramenima i uvodi Šekspirov omiljeni narativni element, predskazanje događaja koje ćemo gledati.

          U vezi sa noh teatrom, treba pomenuti da u stilu starogrčkog teatra, i tu glumci nose maske. Samim tim, i šminka mnogih glumaca Krvavog prestola verno ih replicira, kao u slučaju veštice (Chieko Naniwa) koja deluje kao da nosi demonsku masku (kishin), Asaji Washizu (Isuzu Yamada, ekvivalent Ledi Magbet), sa očima koje nikad ne trepću u krupnom planu a čije prepredeno, uvek beziražajno lice kao da skirva maska duhova (onryō) dok i sam Taketoki Washizu svojim prenaglašenim izrazima lica oponaša dizajn ratničke maske (heita/heida). Međutim, noh nije samo kostim i šminka. Ova reč prevashodno znači veština ili talenat, a ovo je bilo ključno za uverljiv performans koji kombinuje pesmu, facijalne ekspresije i fizičke radnje.

          Kurosava takođe uzima umetničku slobodu i po pitanju teksta. On se daleko više drži same priče negoli dijaloga. Dok se svaki kadar filma urezuje u naše mrežnjače i dugoročno pamćenje, replike Krvavog prestola su svedene i lišene bilo kakve lirske kitnjavosti Šekspirovog jezika i prilagođene kontekstu feudalnog Japana i društvenoj hijerarhiji njihovog jezika (Obraćanje u japanskom jeziku određeno je društvenim položajem, starošću i polom, prim.aut.) koja postoji i dan danas. Ne samo da ovo doprinosi uverljivosti radnje filma već i dodatno stavlja akcenat na vizuelno naspram oralnog pripovedanja. U pozorištu, a posebno elizabetanskom (Za vreme vladavine kraljice Elizabete I, od 1558. do 1603. godine, prim.aut.), zvuk je bio ključni element performansa, ali u filmu, slika je ta koja mnogo efektnije predočava snagu scene.

          Dakle, dok se Šekspirova poetika oslanja na snažne, fluidne stihove, noh se koristi gestikulacijama a verovatno i najbolji primer ove konverzije u filmu vidimo u sceni malo pre nego što Washizu ubije svog gospodara, lorda Suzukija. Dok u drami, pre nego što Magbet ubije kralja Dankana, Šekspir koristi jedan od svojih najpoznatijih monologa („[…]Da li to nož pred sobom vidim ja, / Okrenut drškom prema šaci mojoj?[...]“, prevod: Velimir Živojinović), Kurosava upravo koristi japanski pristup i celu scenu izvodi kroz pokrete, u potpunoj tišini koju zatim naglo narušava muzika, nagoveštavajući da je ubistvo u toku. Za to vreme Asaji seda u ćošak prostorije gde je lord Suzuki ubio svog prethodnika, pogleda prikovanog za dokaz nedela, mrlje od krvi koje kao ni sam čin, ne mogu da se operu i nestanu. Ovaj aspekt Krvavog prestola, kojim film i zavređuje svoje (englesko) ime, fantastično oplemenjuje original i kroz ironiju naglašava rekurzivnost nasilja u borbi za moć.

          Kao i u drami, tako se i u filmu i sama priroda buni protiv neprirodnosti takvog čina kao što je kraljeubistvo – ptice zloslutno krešte i huče, kao i vetar koji, kako se bližimo izvršenju zločina, dobija na intenzitetu sve dok ne postane nekontrolisana oluja, čiji gromoglasni gnev preti da zbriše čitav zamak. Poruka je da je i sam svet ruiniran kada loš vladar uzurpira presto i da samo dobar vladar može poništiti kletvu. A znamo da će se to desiti jer su tri veštice to još na početku predskazale. Ali zato Kurosava Krvavi presto otvara i zatvara pevanjem (utai) noh dramskog hora, lamentiranjem nad ruševinama Zamka paukove mreže za koji su se nebrojeni borili i životom platili ceh svojoj pohlepi i nezajažljivoj želji za vlašću. Ovakvo viđenje motiva koji pogone protagoniste respektivnih priča je verovatno i najveća razlika između Šekspira i Kurosave. Šekspirov stav da će dobar kralj poništiti dejstvo rđavog pomalo je bajkovito ali svakako  hrišćansko. Filozofija „kralj je umro, živeo kralj“ reflektuje ideju večnosti i od Boga uspotavljenu hijerarhiju. Kurosavin cinični stav je više budistički, naglašavajući motiv prolaznosti i to da je sama želja da se osvoji tron uzrok svih nedaća u ovom svetu koji je i sam samo prolazna stanica.

          U Magbetu, istoimeni uzurpator gubi život na način i očekivan za izdajnike krune. Mekdaf, njegov konačni rival kaže mu da će njegova glava završiti na motki, kao opomena drugima ako pomisle da krenu putem tiranije. Washizuova smrt, s druge strane, predstavlja još jedan ironičan momenat. On se hvali da mu je luk omiljeno oružje da bi ga na kraju strele stajale života. I to strele njegove vojske. Dok urla na vojnike da je izdaja ubiti svog gospodara, oni ga samo podsećaju na licemerje njegove izjave pre nego što nastave da ga zasipaju neprekidnim talasima strela. Ono što je posebno zanimljivo u ovoj sceni je što su pravi strelci ispaljivali prave strele na Mifunea. I dok njegovo mlataranje rukama ovde može delovati preterano, ono je zapravo vrlo opravdano – glumac je gestikulacijama pokazivao strelcima gde da (ne) gađaju.

          Međutim, najveća ironija Washizuovog pada predstavlja samopouzdanje sa kojim ulazi u odbranu zamka kojeg opseda vojska Mikijevog sina (ekvivalent Mekdafa, igra ga Akira Kubo, prim.aut.). Dan ranije on hrabri svoje ratnike da je poraz i teoretski nemoguć jer mu je tokom druge posete Šumi paukove mreže onibaba prorekla da će izgubiti isključivo ako i sâmo drveće ove šume krene na zamak (U Šekspirovoj verziji imamo trostruko proročanstvo, prim.aut.). Sledećeg jutra ga budi uznemirujuća vest - nemoguće se dogodilo. Naime, protivnička vojska se granjem kamuflirala kako bi se u osvit dana neopaženo prikrala utvrdi. Ovo je jedna od najupečatljivijih scena u filmu – drveće se nečujno njiše napredući ka zamku, kao sablasni talasi sa penom od guste magle što ih obavija. Ova slika predstavlja simbiozu šintoizma i prirode u kojem je ona živa, tako da ovaj momenat zapravo ima više smisla u japanskoj negoli engleskoj iteraciji.

          Ne treba se zaboraviti ni Kurosavina legendarna fotografija koja još jednom oduzima dah. Praktično svaki kadar ima dinamiku i kretnju, posebno (široki) totali gde su i čovek i priroda gradivni elementi kompozicije, istovremeno konfrontirani i usklađeni, stvarajući time potpuno nadrealnu sliku. S nadrealnim elementima u vezi, možda najupečatljiviji je svakako lik Asaji Washizu, koja izaziva jezu već u prvoj sceni u kojoj je vidimo. Obučena u belo, ona sedi nepomično, pogleda uprtog u pod, bezizražajnog lica, jeziva i misteriozna kao i onibaba iz šume. Čak i kada se obraća suprugu, njen ton je podjednako monoton i lišen emocija, kao da ju je pomenuti zloduh zaposeo. Paralela sa duhom se nastavlja u sceni gde, praćena neobičnim zvukom koji njen kimono „gudi“ po uglačanom podu, nestaje u tami susedne prostorije, a zatim se, noseći alkohol pomešan sa uspavljujućim sredstvom za stražu lorda Suzukija, na sličan način vraća iz nje, kao kakva prikaza. Ona je hodajuća smrt koja klizi, crna sudbina u beloj odori, s maskom umesto lica, i upravo ova kombinacija stvarnog i košmarnog, sličnosti i suprotnosti predstavlja ono što uzdiže Kurosavinu verziju Magbeta visoko iznad nivoa puke filmske adaptacije.

          S druge strane, Kurosavini filmovi obiluju i hiperrealizmom koji se ogleda u načinu na koji on koristi mnoštvo. Vidimo stotine ljudi koji uz pomoć malo montažerske magije odaju utisak prisustva desetina hiljada vojnika, stvarajući time realističnu predstavu kako izgleda i zvuči japanska feudalna vojska. Može se čuti kloparanje masivnih samurajskih oklopa, čuti šapat nebrojenih zastava što lepršaju na vetru, osetiti krešendo konjskog topota što se iz udaljene grmljavine pretvara u stampedo kako se konjica protivničkog klana primiče. A opet, sve to deluje samo kao uvertira za najmoćnije scene, koje su često spartanske u pogledu zvuka. Momenat nemog okupljanja vojnika pod Washizuov barjak inspirisanih njegovim energičnim govorom a praćen gromoglasnim i jednoglasnim pokličom i dizanjem kopalja sa kojih se vijore crno-bele zastave deluje kao adaptacija Hitlerovog govora sa Nirberškog mitinga (1934.), idealizovanog u Trijumfu volje (1935.) Svaki kadar ima opipljivu teksturu sačinjenu od čovečnosti i zverstva, kako u fizičkom, tako i emotivnom smislu.

          U izvornoj verziji Magbeta, Ledi Magbet savest ne da mira ni noću, zbog čega ona redovno mesečari i u tim trenucima je možemo čuti kako jadikuje zbog svih nedaća koje je izazvala. Ovo vidimo u čuvenom monologu ([…] Gubi se, prokleta mrljo! Gubi se, kad kažem [...]) koji svedoči da ju je krivica odvela u ludilo a kasnije saznajemo i da se ubila. U Krvavom prestolu, međutim, Ledi Asaji nosi Taketokijevo dete koje će se roditi mrtvo. U tom kontekstu njeno lice zapravo više podseća na fukai masku, koja predstavlja ženu ophrvanu tugom zbog gubitka deteta. Zapravo, postoji čitava podgrupa noh drama koje se bave neuračunljivim ženama i u kojima bi baš ovakav momenat otkrio njeno ludilo koje se krije iza bezizražajne maske. Kombinacija neutralnosti i pritajenog bezumlja odličan je primer skrivene moći tamne strane ljudske prirode.

          Ova smrt (njihovog rodoslova) vesnik je dvostruke smrti koju će ona iskustiti, fizičke, a pre toga i psihološke, kada izgubi razum. Ta scena svoju efektivnost duguje kombinaciji pokreta, straha i tišine. Kapetan Washizu bez reči prilazi njenoj sobi dok prestrašene sluškinje beže odatle, sudarajući se sa njim u prolazu i klanjajući mu se tek onda, potpuno obnevidele od straha. Momenat je istovremeno prelep i zastrašujuć, a ovaj kontrast dodatno naglašavaju duge crne kose i lepršave odežde sluškinja u trku s jedne, i rigidnost postojanog Taketokija s druge strane. Kada konačno uđe kod nje, ona je zaklonjena raširenim kimonom i kada ga Washizu strgne, vidimo Asaji nagnutu nad posudom bez vode kako plače, mehanički i kompulsivno ali bezuspešno pokušavajući da spere mrlje od krvi sa ruku. Ovim postupkom, Kurosava zaobilazi ograničavajuće aspekte Magbeta i sjajnom upotrebom kadriranja, kompozicijom, minimalnim dijalozima i kostimima (između ostalog) potencira emocionalne, odnosno psihološke momente u priči, čime oni dobijaju na snazi.

          Iako sam veliki ljubitelj i poštovalac Bardovog opusa, moram da priznam da je Kurosavina interpretacija Magbeta, barem za mene, na nešto višem nivou od originala. Ne samo zbog puke veštine adaptacije, koliko zbog činjenice da nas Krvavi presto majstorski vodi kroz istorijski kontekst japanskog kako feudalnog tako i modernog društva i njegove moralne norme, vrednosni sistem, običaje, pozorišnu istoriju. Ovo remek delo filmske umetnosti nikada neće potisnuti i zaseniti Magbeta, ali će zasigurno ostati adaptacija bez premca i celuloidna spona što premošćava kulturne razlike na oba kraja sveta.