четвртак, 4. јул 2019.

Posetitel muzeya (1989)


Master Of Cubes
5

Konstantina Lopušanskog su kroz mnoge kritike poredili sa Tarkovskim (vise idejno, kao nekog, najbolje opisanog, "mračnog Andreja", nego u opsegu režije i kamere, gde takođe imaju dodirnih tačaka, mada ne prevelikih). Ali, moje skromno mišljenje je da ga je, po kvalitetu i po utisku, u ovom delu možda i nadmašio i napravio verovatno najapokaliptičniji, najstrašniji, najmoćniji i najcrnji film koji sam ikada gledao.

Naravno, Tarkovski nikada nije ostavljao potpuni mrak u svojim filmovima; uvek se donekle trudio da makar negde u daljini upali sveću i pokaže da svetla ima. Lopušanski, u ovom filmu, radi najstrasniju stvar: nagoveštava da sveća (možda) postoji, ali je ne pali, nego je jednostavno ostavlja negde u prašini, pregaženu smećem koje je čovek sam stvorio. Rečeno bez metafora, ovo je film o civilizaciji koja je apsolutno zapostavila veru, a onda pokusala da je vrati (prizove, dozove), naravno, neuspešno.

Gledalac ne mora da se složi sa mišlju režisera, ali će verovatno uvideti koliko je zapravo metafora i mračne, a tako realne ironije utkano u svaki sekund ovog filma. Takođe, nije poenta filma da pokaže da li nam se ovo sprema, nego (mislim sa sigurnošću) da prikaze šta će se biti ako se desi nešto slično. Ljudi su često prizivali Uzvišenog samo kada im je najpotrebnije, cak i ako je sve oko njih uzrokovano zaboravljanjem toga. I ne, ne mislim na kaznu u vidu uništenja sveta u fizičkom smislu, nego na prazninu koja će ostati u ljudima koji su izgubili sebe i svoju veru (u ljubav, u sreću, emocije, neki u Boga...). Lopušanski savršeno prikazuje apsolutno uništenje, mrak i crvenilo praznine koja je ostala.

U filmu, degenerici koji jedini veruju (u Boga?) su jedan od hajlajtova filma. Moram da kažem koliko je to apsurdna svakodnevnica kod nas. Čast izuzecima. Usudiću se da kažem da "Posetitel muzeya" najrealnije prikazuje pakao, realnije nego sto sam i sam mogao da ga zamislim. I opet da kažem, ne mislim na pakao u smislu biblijskog pakla, nego u smislu pakla u ljudima kojima ništa nije ostalo, nego da lutaju i da traže muzej (o kom ću da pišem kasnije, ali ću ostaviti svakom ko ovo bude pročitao da sam odabere značenje muzeja, kao i da odredi na šta je sve aluzija (ali ću dati mali hint uz zanimljivost: Lopušanski je radio sa Tarkovskim na "Stalkeru"; dalje sami povežite)).

Kako je genijalni Lopušanski prikazao pakao? Savršenom fotografijom i izborom scenografije, koja deluje toliko jezivo, ogromno, uzbudljivo i strašno da je apsolutno nezamislivo da ovakvi predeli postoje na kugli Zemaljskoj, fizički gledano. Takođe, ubeđen sam da nigde sem u Rusiji ovo ne može da se snimi. Atmosferu i utisak samo povećava nedostatak muzike i korišćenje zvukova iz prirode, čiji užas ne umem da opišem. Izlišno je pominjati glumu u ruskim filmovima, zna se da je sjajna.

Malo o Muzeju:
Muzeji su visoko poštovana mesta na kojim se čuvaju uspomene, istorijski artefakti, ukratko, istorijske stvari koje su za čovečanstvo bitne. Moja nastavnica je uvek govorila da narod koji zaboravi svoju istoriju gubi svoj identitet, i sa tim se ne mogu više složiti. I onda pogledamo Lopušanskijevog "Posetitela".

Pratimo čoveka koji traži takvo mesto. U filmu je Muzej prikazan kao mesto koje je neko konačiste u postapokaliptičnom svetu. Meni zaista neverovatan kontrast a tako logičan i snažan. Ljudima je cilj da dođu do uspomena, do sećanja, istorije, da bi imali neki podstrek da nastave život. Ako uz takvu scenu zamislimo izgled Muzeja (kog sam ja zamislio kao monumentalno, veliko u svakom smislu te reči, a vala ga je i film uvio u tako moćan veo misterije da ga drugačije i ne možete zamisliti) dobija se neverovatni apstraktni audiovizuelni spektakl.

E sad, veliki spojleri u sledećem pasusi, ali krucijalni za onaj utisak iz prvog dela teksta, pa ih i nije strašno čuti. Ko želi da preskoči, nek preskoči. Dakle, na samom kraju, posetilac ne dolazi do Muzeja, zato što Muzej ostaje samo neka ugašena i nedostižna nada, suviše mala u paklu na zemlji. Povezaću ovo sa jednim od najgenijalnijih citata u istoriji filma, koji se čuje tokom dijaloga u jednom delu filma: Tamo gde je čovek, tamo je i pakao. Vrhunska rečenica koja savršeno opisuje gorepomenutu nihilističku poruku filma da nade (Boga?) ima, ali da čovečanstvo ne zaslužuje da to pronađe. Zašto ne zaslužuje?

U nekim scenama vidimo neke scene beskrajne prljavštine, zagađenja, vatre, dima... Kakav je to svet? Dosadilo je govoriti i onome kako nas sve ovo čeka, ali zaista jeste tako. Sve ovo spojeno kulminira u poslednoj sceni, u kojoj glavni lik luta preko beskrajnog polja ka zalasku Sunca (ta scena mene podseća na kraj "Dawn Of The Dead), gde se crvenilo preliva na sve strane, a atmosfera bukvalno eskplodira. Genijalno, magično, distopijski neumoljivo, sve što mogu reći u superlativima, rekao bih.

Na kratko, prebacio bih se na segment filma gde poremećeni ljudi "hvataju" glavnog lika i u njega gledaju kao u Boga. A ako znamo da ovaj čova traži sličnu stvar, stvara li ovo jednu veliku ironiju? Meni je ovo na prvo gledanje bilo malo nejasno, ali sad sam uspeo da stvorim neku jasniju sliku što se toga tiče.

Nisam mislio da će neki film uspeti da tehnički parira Tarkovskijevim remek delima tamo gde su najjača (kamera, fotografija, atmosfera), a kamoli da ih nadmaši, međutim, ovde se to desilo. O idejnom aspektu sam se gore raspisao, tako da smatram da davanje ocene za ovaj film može samo da bude dosipanje čase vode u okean.

Najveća preporuka ikad.

8 коментара:

  1. Анониман15. јул 2019. 17:22

    Voleo bih od Master of Cubes-a da vidim recenzije za filmove Enemy, Tree of Life, Synecdoche, New York i Dead Ringers.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izuzetni predlozi. Dead Ringers mi je medju omiljenim filmovima, Enemy je jedan od najzabavnijih dela 21. veka, a Tree Of Life sasvim pristojna drama. Rado bih pisao o nekom od njih. SNY nisam gledao jos.

      Избриши
    2. Rosalind Franklin27. март 2020. 13:07

      Uffff SNY je filmčina samo takva.Izuzetan i inovativan film koji je svoju filozofiju manifestovao na ultra svež način.Enemy-svakom preporučujem da čita knjigu prvo jer posle nje film ispada prosečno pseudo-intelektualno ostvarenje.Tree of Life je iskreno jedan od najboljih filmova ovoga veka.To jeste drama svakako ali treba je pratiti izvan okvira drame u užem smislu.To je lirska,poetska drama sa nelinearnom naracijom koja traži maksimalnu intelektualnu i duhovnu posvećenost.To je divna priča o kosmosu i čovečanstvu.
      Želeo bih da dodam da sam pre koju sedmicu otkrio ovaj blog i strašno mi se dopada analiza svakog od autora.Jedinstvena mišljenja i zapažanja,jako lična bez ikakvog udvaranja utiscima mase.Bravo!

      Избриши
    3. Hvala najlepše na lepim rečima, i u moje i u ime ostalih koji pišu ovde :)
      Zahvalni smo na svakoj lepoj reči ali i na dobronamernoj kritici pa budi slobodan da izneseš i jedno i drugo kad god poželiš

      Избриши
  2. Rosalind Franklin27. март 2020. 12:51

    Snažan i upečatljiv film.Remek delo bez ikakve sumnje.Verovatno bi bio najbolji film Lopušanskog da ne postoji Mrtva Pokojnika koji mi se više dojmio i stilski i idejno i vizuelno i koji je definitivno jedan od najboljih i najhrabrijih filmova koje pogledah.Ogromna preporuka svakako!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Rosalind Franklin27. март 2020. 13:08

      Pisma Pokojnika*
      Greška u pisanju sorry:)

      Избриши
    2. filmovi poput Dead Man's Letter ili ovog se gledaju jednom i to je to... ko skupi snage da 2 puta pregura onakvo crnilo i onakav pakao, pogotovo u ovo vreme, ima strasnu psihicku snagu...

      Избриши
  3. Preporučujem Konstantinov pretposlednji film Ružni labudovi, koji mu dodje kao neki završni film "apokaliptične trilogije" (druga dva su gore pomenuti Postilac muzeja i Pisma mrtvog čoveka). Ovde imamo grad Tašlinsk u kome stalno padaju kiše, koji je izolovan od strane vojske, baš kao i Zona u Stalkeru. U unutrašnjosti grada obitavaju bića sa natprirodnim moćima, tvz. "kišni ljudi", za koje se ne zna da li su vanzemaljci, ili mutanti. Oni su preuzeli lokalnu decu i sproveli im sopstvenu viziju vaspitanja i obrazovanja, koja je drugačija od uobičajene ljudske. Priča prati pisca koji pokušava da "izbavi" ćerku koja je jedna od "učenica" Kišnih ljudi... I u ovom filmu imate sjajnu atmosferu, apokaliptičnu fotografiju, nezaobilazne degenerike... I naravno, aluzije na Tarkovskog, od kojih mi je posebno draga ona u kojoj Kišni čovek kaže: "Ko spozna nebo, nikad više neće biti isti", što je jasna referenca na let balonom u Rubljovu. Inače, smatram Ružne labudove, radjene po istoimenom romanu Strugackih (baš kao i Stalker), najboljim SF filmom prve decenije XXI veka.

    ОдговориИзбриши