Posetitel muzeya (1989)

Master Of Cubes

5

Konstantina Lopušanskog su kroz mnoge kritike poredili sa Tarkovskim (vise idejno, kao nekog, najbolje opisanog, "mračnog Andreja", nego u opsegu režije i kamere, gde takođe imaju dodirnih tačaka, mada ne prevelikih). Ali, moje skromno mišljenje je da ga je, po kvalitetu i po utisku, u ovom delu možda i nadmašio i napravio verovatno najapokaliptičniji, najstrašniji, najmoćniji i najcrnji film koji sam ikada gledao.

Naravno, Tarkovski nikada nije ostavljao potpuni mrak u svojim filmovima; uvek se donekle trudio da makar negde u daljini upali sveću i pokaže da svetla ima. Lopušanski, u ovom filmu, radi najstrasniju stvar: nagoveštava da sveća (možda) postoji, ali je ne pali, nego je jednostavno ostavlja negde u prašini, pregaženu smećem koje je čovek sam stvorio. Rečeno bez metafora, ovo je film o civilizaciji koja je apsolutno zapostavila veru, a onda pokusala da je vrati (prizove, dozove), naravno, neuspešno.

Gledalac ne mora da se složi sa mišlju režisera, ali će verovatno uvideti koliko je zapravo metafora i mračne, a tako realne ironije utkano u svaki sekund ovog filma. Takođe, nije poenta filma da pokaže da li nam se ovo sprema, nego (mislim sa sigurnošću) da prikaze šta će se biti ako se desi nešto slično. Ljudi su često prizivali Uzvišenog samo kada im je najpotrebnije, cak i ako je sve oko njih uzrokovano zaboravljanjem toga. I ne, ne mislim na kaznu u vidu uništenja sveta u fizičkom smislu, nego na prazninu koja će ostati u ljudima koji su izgubili sebe i svoju veru (u ljubav, u sreću, emocije, neki u Boga...). Lopušanski savršeno prikazuje apsolutno uništenje, mrak i crvenilo praznine koja je ostala.

U filmu, degenerici koji jedini veruju (u Boga?) su jedan od hajlajtova filma. Moram da kažem koliko je to apsurdna svakodnevnica kod nas. Čast izuzecima. Usudiću se da kažem da "Posetitel muzeya" najrealnije prikazuje pakao, realnije nego sto sam i sam mogao da ga zamislim. I opet da kažem, ne mislim na pakao u smislu biblijskog pakla, nego u smislu pakla u ljudima kojima ništa nije ostalo, nego da lutaju i da traže muzej (o kom ću da pišem kasnije, ali ću ostaviti svakom ko ovo bude pročitao da sam odabere značenje muzeja, kao i da odredi na šta je sve aluzija (ali ću dati mali hint uz zanimljivost: Lopušanski je radio sa Tarkovskim na "Stalkeru"; dalje sami povežite)).

Kako je genijalni Lopušanski prikazao pakao? Savršenom fotografijom i izborom scenografije, koja deluje toliko jezivo, ogromno, uzbudljivo i strašno da je apsolutno nezamislivo da ovakvi predeli postoje na kugli Zemaljskoj, fizički gledano. Takođe, ubeđen sam da nigde sem u Rusiji ovo ne može da se snimi. Atmosferu i utisak samo povećava nedostatak muzike i korišćenje zvukova iz prirode, čiji užas ne umem da opišem. Izlišno je pominjati glumu u ruskim filmovima, zna se da je sjajna.

Malo o Muzeju:
Muzeji su visoko poštovana mesta na kojim se čuvaju uspomene, istorijski artefakti, ukratko, istorijske stvari koje su za čovečanstvo bitne. Moja nastavnica je uvek govorila da narod koji zaboravi svoju istoriju gubi svoj identitet, i sa tim se ne mogu više složiti. I onda pogledamo Lopušanskijevog "Posetitela".

Pratimo čoveka koji traži takvo mesto. U filmu je Muzej prikazan kao mesto koje je neko konačiste u postapokaliptičnom svetu. Meni zaista neverovatan kontrast a tako logičan i snažan. Ljudima je cilj da dođu do uspomena, do sećanja, istorije, da bi imali neki podstrek da nastave život. Ako uz takvu scenu zamislimo izgled Muzeja (kog sam ja zamislio kao monumentalno, veliko u svakom smislu te reči, a vala ga je i film uvio u tako moćan veo misterije da ga drugačije i ne možete zamisliti) dobija se neverovatni apstraktni audiovizuelni spektakl.

E sad, veliki spojleri u sledećem pasusi, ali krucijalni za onaj utisak iz prvog dela teksta, pa ih i nije strašno čuti. Ko želi da preskoči, nek preskoči. Dakle, na samom kraju, posetilac ne dolazi do Muzeja, zato što Muzej ostaje samo neka ugašena i nedostižna nada, suviše mala u paklu na zemlji. Povezaću ovo sa jednim od najgenijalnijih citata u istoriji filma, koji se čuje tokom dijaloga u jednom delu filma: Tamo gde je čovek, tamo je i pakao. Vrhunska rečenica koja savršeno opisuje gorepomenutu nihilističku poruku filma da nade (Boga?) ima, ali da čovečanstvo ne zaslužuje da to pronađe. Zašto ne zaslužuje?

U nekim scenama vidimo neke scene beskrajne prljavštine, zagađenja, vatre, dima... Kakav je to svet? Dosadilo je govoriti i onome kako nas sve ovo čeka, ali zaista jeste tako. Sve ovo spojeno kulminira u poslednoj sceni, u kojoj glavni lik luta preko beskrajnog polja ka zalasku Sunca (ta scena mene podseća na kraj "Dawn Of The Dead), gde se crvenilo preliva na sve strane, a atmosfera bukvalno eskplodira. Genijalno, magično, distopijski neumoljivo, sve što mogu reći u superlativima, rekao bih.

Na kratko, prebacio bih se na segment filma gde poremećeni ljudi "hvataju" glavnog lika i u njega gledaju kao u Boga. A ako znamo da ovaj čova traži sličnu stvar, stvara li ovo jednu veliku ironiju? Meni je ovo na prvo gledanje bilo malo nejasno, ali sad sam uspeo da stvorim neku jasniju sliku što se toga tiče.

Nisam mislio da će neki film uspeti da tehnički parira Tarkovskijevim remek delima tamo gde su najjača (kamera, fotografija, atmosfera), a kamoli da ih nadmaši, međutim, ovde se to desilo. O idejnom aspektu sam se gore raspisao, tako da smatram da davanje ocene za ovaj film može samo da bude dosipanje čase vode u okean.

Najveća preporuka ikad.