Invictus (2009)

Kod nas nazvan: Nepobedivi
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Sportski
Režija: Clint Eastwood
Glumci: Morgan Freeman, Matt Damon, Tony Kgoroge...

Priča:
Nelson Mendela, u svom prvom mandatu predsednika Južne Afrike, pokušava da ujedini zemlju tako što inspiriše ragbi tim tokom svetskog prvenstva 1995.

Moj osvrt:
Invictus nije naročito epohalan film ali je savršena pokazna vežba kako pravi političar treba da postupa. Ima ovde previše holivudske limunade da bi bio shvaćen ozbiljno ali je ona limunada koja vas natera da razmislite i koja, moram da priznam, povremeno izazove divljenje. Teško je naći film koji je Istvud režirao a da je loš (kahm američki snajper kahm). Čak i oni filmovi koji su mu pomenute limunade (poput Space Cowboys) su jako dopadljivi i veoma gledljivi. 

Krenimo od Mendeline reakcije kada mu novine postave pitanje da li je spreman voditi zemlju. Njegove pristalice gledaju osorno na taj članak dok Mendela to prihvata kao validno pitanje. I upravo tu je jedna od osobina velikih ljudi. Kritiku prihvataju kao izazov. Kada se njihovo umeće dovede u pitanje, oni su spremni pokazati da mogu. No uzmimo našeg gospodara. On bi prvo ugasio takve novine, tačnije ne bi ni došlo dotle da se naslov objavi. Drugo, diskreditovao bi svakog ko postavi pitanje umesto da da odgovor. Zašto? Zato što nesposobnost mora da se sakrije nekako braćo i sestre. Lakše je diskreditovati lažima nekog ko ti postavi realno pitanje, lakše je odgovori neistinom nego zaista uraditi nešto. 

Sledeći korak koji Mendela radi je nešto neoubičajeno. Traži da ljudi koji su sarađivali sa prethodnom vlašću ostanu pod uslovom da daju sve od sebe u svom poslu i pod uslovom da mogu da se zamisle da rade za nekog kao što je on. Tako pridobijaš veći deo ljudi. Tako ćete saslušati i oni koji su protiv tebe. Paralela koju bih povukao ovde sa domaćim vladarom nije sasvim negativna. Sećam se da je po dolasku na vlast tražio neke stručnjake iz prethodne da ostanu. No oni su odbili ali se kasnije šljam iz prethodne strukture priključio. 

Sledeći veliki Mendelin potez - nije dao da se menja ime ragbi tima. Time pokazuješ da poštuješ tradiciju i/ili istoriju druge strane. I dok se kod većine slavi rušenje ovde imamo nešto potpuno drugo. Zamislite npr. da su po padu Habzburga u Austriji odlučili da sruše sve što su ovi sagradili. Šta biste posećivali u Beču? Mi nekako volimo da pljujemo na svoju istoriju, na svoju tradiciju, ili je pak koristimo u pogrešne svrhe. Ne moramo da se volimo, ali uvažavajmo se. Poštujmo rad, poštujmo nešto što je godinama građeno. Film funkcioniše po principu razumevanja, praštanja i uvažavanja. Mnogo bolje nego revanšizam i osveta, priznaćete. 

Sledeća dopadljiva stvar je način na koji se udružuju strane koje su se do sada mrzele. To je prikazano ni manje ni više nego u Mendelinom obezbeđenju. Na koji način taj tim počinje da funkcioniše kako treba? Ne vole se ali su prvenstveno ujedinjeni oko istog cilja. Verujem da bi nas neka katastrofa zbližila. Onda pokažemo da možemo biti ujedinjeni u jednom cilju. Onda osetimo neki nacionalni ponos. Ali zašto bi čekali katastrofu? Ujedinimo se za bilo koji dobar cilj. Ako čovek ima dobar cilj, stao bih uz njega makar on bio najveći govnar u istoriji. Tek tako ujedinjeni možemo videti stvari koje će nam se svideti kod drugih ljudi. Ovde se ljudi udružuju kroz ragbi, kroz neobavezno čavrljanje. Onda zaborave neku mržnju i gluposti koje razdvajaju. Ne moramo da volimo isto ali možemo da funkcionišemo zajedno. 

Treba pomenuti i neke poteze koji su, da tako kažem dvosmerni. Funkcionišu dvostrano. Recimo kada na Mendelin predlog ragbi tim krene da obilazi državu, odlaze u delove gde žive siromašni klinci. Prvo, klinci koji su uglavnom voleli fudbal, sada se povezuju sa ragbi timom. Drugo, momci iz tima vide u kakvoj bedi žive deca i vide koliku im sreću donosi samo ta poseta. Onda vide da na terenu imaju da igraju za koga. Imaju veći motiv. I to je još jedna sjajna odluka. 

Pogledajte Mendelin pristup svakom. U svakom prokletom dijalogu ne stavlja sebe u prvi plan već uvažava druge čak i ako rade za njega. Konstantno isticanje drugih u prvi plan i konstantna pohvala automatski dovodi do toga da je drugim ljudima prijatno u njegovom okruženju. Samim tim, ti drugi ljudi blistaju. Svesni su njegove skromnosti i uviđavnosti. 

Fino je što je priča ispričana kroz sport. Prvo, pitkije je od politike. Drugo, ima taj takmičarski naboj. Treće, pristupačnije je većem broju ljudi. Akcentuje se taj sportski, viteški sukob pre političkih trvenja i spletki. Svakako priča ne može biti toliko ozbiljna kao da je ispričana kroz veliku dramu ali je jako efikasna ovakva kakva jeste.

I pre nego pređem na ono što mi se nije svidelo, poslednja od dobrih stvari (uz glumu naravno). Imamo situaciju kada Mendela obilazi tim pre početka takmičenja. Kada ste videli domaće političare da tako rade? Oni se slikaju i šalju čestitke tek ako sportisti naprave uspeh. Mendela ragbi timu odaje poštovanje i pre početka turnira. 

Veliki problem je što je ovde od Mendele napravljen nadčovek. Ne sporim ništa što je uradio i postigao ali ovo je previše patetično. Dovoljni su njegovi potezi da ispričaju priču o njemu. Dovoljna je njegova priča da čovek oseti divljenje i sažaljenje prema tome kroz šta je prošao. Ali gomila scena u kojima se ističe kako on ne uzima ni sekunda odmora, kako ne spava, kako i dok odmara zapravo radi, podseća na sranja koja moramo da slušamo svaki dan. Verujem da je bio vredan čovek ali ovo je jednostavno previše. 

Drugo, nekako mi je nelogično da je on mastermajnd baš iza svega ovoga. Verujem da je imao udela u uspehu ove ekipe ali nekako mi sve izgleda kao igrica koju je sam odigrao. Sam je vukao poteze i uvek se dovoljno ljudi (ili barem oni pravi) povinovalo tome što on želi. Trebali su malo zauzdati ove mastermajnd stvari i možda se poigrati nekom činjenicom. 

Scena na kraju kada mendela prolazi kroz oduševljeni narod je neprocenjiva. On uživa u sreći ljudi. Iako nekako u filmu izgleda da je on to svojeručno postigao, možemo to ovde zanemariti. Jednostavno to treba da bude cilj jednog državnika a ne da ga samo jedna strana kuje u zvezde dok drugu gazi i tera iz sopstvenog doma. To je bitna razlika. Ono što film propušta a mislim da je krucijalno, to je da kaže da ti problem nisu rešeni. Ovde na kraju filma deluje kao da se sve složilo. Zapravo, Južna Afrika je i dalje izmučena zemlja sa previše siromaštva, korupcije, netrpeljivosti i smrti. Možda je takva gorka poruka mogla da se pošalje na kraju. Da je uprkos svim naporima jako teško izboriti se sa tom ljudskom, destruktivnom prirodom. To mnogo bolje radi Blood Diamond. On je priča o narodu. Ovo je pričica o Mendeli.

Zanimljivosti:
Mendela je izjavio da samo Morgan Frimen može da ga tumači pa je on i bio prvi izbor za ulogu. Pošto Frimen levak, morao je naučiti da prirodno koristi desnu ruku pošto je Mendela bio dešnjak. Pre početka snimanja, on je tražio blagoslov od Mendele. Ćelija koju posećuju u filmu je zaista ćelija u kojoj je Mendela proveo 18 godina u zarobljeništvu. Tokom snimanja scena na stadionu, na tribinama je bilo oko 2000 ljudi. Specijalnim efektima su postigli da je stadion dupke pun. 

Invictus na latinskom znači "nepobeđen". Klint Istvud je tokom snimanja postao fan ragbija. Dejmon je želeo pomoć od Pienara (kojeg glumi) za pripreme za ulogu. Kada je došao do njegove kuće, pozvonio na vrata, Pienar je otvorio i onda su se samo gledali neko vreme. Pošto je Dejmon neuporedivo manji od Pienara, izgovorio je "I look much bigger on camera." što je razbilo tenziju. Scena u kojoj avion nadleće stadion se zaista desila s tim što je to bio planiran događaj. 

Zelda koja je bila Mendelin asistent je zamolila Frimena da prestane da hoda kao Mendela kako bi mogla da ih razlikuje. Dejmon je rekao Istvudu da je Pienar ogroman a ovaj mu je odgovorio da brine o svemu drugom a on će o tome. Postavljanjem kamere je uspeo da postigne da Dejmon izgleda neuporedivo krupniji i veći. 

Film nije naročito popularan na Novom Zelandu jer su propustili prikazati činjenicu da su igrači bili planski otrovani pre utakmice. Kada vidimo Mendelinu kuću spolja to je zaista njegova kuća. Unutrašnjost je snimana negde drugde. Dejmon je trenirao sa ekipom koju vodi Čester Vilijams, jedan od igrača koji postoje u filmu.

Naj scena:

No hurry...

Moja ocena: 7/10