Westworld (2016 - 2017) – ko visoko leti...

Boris Tiosavljević

          Predviđena od strane HBO-a da bude the next best thing nakon Igre prestola, Westworld je besomučno promovisana i hajpovana ali po reakcijama, kritikama i  publicitetu koji (ni)je dobila, smatram da nije uspela da dosegne zvezde u koje su je kovali. Da se razumemo, upumpano je mnogo novca u nju, scenario je pisao Džonatan Nolan, brat Kristofera Nolana, čovek odgovoran za scenarije nekih njegovih poznatih filmova (Interstellar, The Dark Knight, The Dark Knight Rises), ali i nekih epizoda popularne serije Person of Interest. Glumačku postavu predvode Anthony Hopkins, Ed Harris, Thandie Newton i Evan Rachel Woods (između ostalih) i na njihovu glumu nemam zamerki, kao ni na tehničke aspekte serije, koji su uglavnom bili dobri, sa povremenim „okoubadajućim“ nedoslednostima pri kraju druge sezone. Međutim, bojim se da su zagrizli mnogo više nego što su mogli da sažvaću. 

          Ovde bih želeo da se ogradim i istaknem da nemam želju da prosto ispadnem „hejter“, skupljam lajkove, generišem promet sajtu zbog zarade od reklama ili stvaram „kontroverzu“, već naprotiv, da sam mnogo očekivao od serije i da je ono što sledi posledica razočarenja jer je, po mom mišljenju, ova serija žrtva svoje prevelike ambicije. Nedavno sam na YouTube-u gledao video gde nam autor istog pokazuje čoveka koji prelazi prugu i onda nas pita da li smo uočili neku nedoslednost. Znajući da najverovatnije nismo, on scenu ponavlja još dvaput da bi nam tek na kraju rekao da čovek koji je u prvom kadru nosio jaknu, nekom magijom je već u drugom više nema. I postavlja retoričko pitanje: „Da li su takve nedoslednosti bitne ako ih (barem pri prvom gledanju filma) ne primetimo?“ Naravno da nisu. Ovo napominjem jer mane, velike i male, koje ću u nastavku pominjati i argumentovati, uglavnom spadaju u kategoriju onih koje upravo narušavaju iskustvo gledanja i teraju vas da premotate scenu da biste proverili šta ste to upravo čuli/videli ili da glasno prokomentarišete ili makar prevrnete očima na neku nedoslednost.

          Radnja je potpuno konfuzna jer serija hoće da ispadne mnogo pametnija nego što zapravo jeste, ali joj to uopšte ne uspeva. Uprkos istraživanju i analizama, došao sam, kao i mnogi drugi, do zaključka da mnogo toga nema smisla, previše je konfuzno bez neke realne potrebe i što je najbitnije, ne služi nekoj posebnoj svrsi. Mada, nakon gledanja druge sezone deluje da je prva zapravo bila više kao ekspozicija za drugu, no smatram da je ovo moglo da bude malo bolje odrađeno. Dakle, razumeo sam, u solidnoj meri, sve Linčove filmove recimo, ali ovo, što je komercijalna serija, te je namenjeno da se razume dok se gleda, nisam u potpunosti razumeo ni naknadno. Nije da nisam razumeo ništa - teme poput značaja svesti u definisanju ljudskosti kako kod ljudi tako i kod androida, šta znači biti čovek, važnost sećanja, naše igranje boga i tome slično, naravno da jesam, ali često su i manje stvari besmislene i ostaju takve čak i kada likovi kroz dijalog pokušaju da nam ih bukvalno sriču. 

          Ali, da počnemo od početka. Serija je bazirana na istoimenom filmu iz 1973. godine ali se u recenziji neću osvrtati na njega i analiziraću seriju nezavisno od filma iz istog razloga zašto ne bih radio recimo paralelnu analizu nekog filma baziranog na knjizi i te knjige – jer režiser uvek polazi od premise da publika ili nije svesna postojanja originala ili ga nije gledala/čitala, ili jeste, ali dovoljno davno da ga se više (precizno) ne seća. Osim toga, smatram da su uspešni upravo oni „rimejkovi“ i adaptacije koje se na određeni način razlikuju od izvornog materijala. Radnja je smeštena u budućnost gde kompanija „Delos“ razvija autentične androide (u seriji ih zovu „hosts“) koji naseljavaju zabavni park u stilu Divljeg zapada zvani „Westworld“ gde ljudi („guests“) dolaze da ižive svoje svoje uglavnom mračne fantazije. Zanimljiva ideja, park bukvalno funkcioniše kao video igra – postoje takozvani NPC-jevi (eng. non-player character, likovi koji se pojavljuju u igri, ali su vođeni isključivo programskim kodom, igrač nema mogućnost da ih vodi, prim. aut.), „kvestovi“ tj. sporedne misije, stvari se ponavljaju kao kad resetujete igru, hostovi ne mogu da vas povrede (vatrenim oružjem) a vi njih možete... Na meta nivou, gde vidimo zaposlene u parku, ljude odgovorne za kreiranje, prilagođavanje i održavanje parka i njegovih „žitelja“, stvari funkcionišu poput filmske industrije i lako je uočiti ko je režiser, ko producent, ko  scenarista itd. Iako je teško poverovati da bi neko od svih stvari koristio te sigurno preskupe robote (serija kaže da samo ova kompanija ima toliko naprednu tehnologiju) za nešto što može samo da stvori veće troškove nego profit, ovde je poenta da izborom teme parka (Divlji zapad) serija aludira na prvi zaista popularan i komercijalan filmski žanr i predstalja kako njegovu, tako i dekonstrukciju sveta umesnosti i zabave uopšte i šta mi želimo od istog a šta stvaraoci veruju da mi želimo. Ovde je malo neobično i nategnuto što svi gosti veruju da ih niko ne nadgleda u parku, odnosno što serija želi da verujemo u ovakvo naivnu premisu. Ne samo da i danas živimo u dobu konstantne prismotre (putem kamera, interneta, pametnih telefona), već je i nadzor i preko potreban, jer nešto loše može da se desi (izgubite se, padnete sa stene, napadne te druga osoba misleći da si samo android itd.) i zatrebaće vam pomoć. No, recimo da ovo ne testira previše našu „suspenziju neverovanja“ (eng. suspension of disblief, psihološki fenomen gde svesno i svojevoljno isključujemo logiku i aparat za kritičko razmišljanje da bismo uživali u fiktivnom svetu nekog umetničkog dela, obično knjige ili filma, prim. aut.) i da na širem planu i nije preterano bitno.

          Ono što međutim jako upada oči jesu nedoslednosti prethodno uspostavljenim pravilima unverzuma serije. Čim je host Maeve (Thandie Newton) u svom ponašanju skrenula sa kursa za koji je bila isprogramirana, sve se stopira, dolaze tehničari (Felix, Sylvester i još neki) i nose je na popravku. Savršeno logično. Ako gost želi eksploziju u svojoj „priči“ (park kroji radnju oko svakog gosta kako bi svaki imao po svojoj meri skrojenu avanturu) on mora da traži dozvolu od centra. Bezbednost na prvom mestu. Host puca na vas – bezbedni ste, ali obrnuto ne važi. Baš kao u video igri i logično. Međutim, kada se Maeve (a kasnije i drugi) potpuno odmetne od sistema, neko ni da trepne. Samim tim, kada hostovi razviju samosvest, kreću bez problema da ubijaju ljude istim onim oružjem koje je za njih do tog momenta bilo bezopasno. Neko će reći da je ovo i simbolika, i da ove scene treba interpretirati metaforički a ne bukvalno. Ja bih se prvi najradije složio sa time da serija nije i ovde nedosledna time što nam mnoge tehnikalije objašnjava, ali kada se desi nešto ovako bitno – muk.

          Druga stvar koja nervira preko svake mere su pseudodijalozi koji su samo izgovor za preduge, „mudre“ monologe koji često pokušavaju da predvide događaje i još češće ne uspevaju. Neko postavi pitanje a druga osoba krene da nadugačko prosipa kriptičnu životnu mudrost koja bi, jelte, trebalo da nas zaintrigira i kopka dok čekamo naredne epizode da vidimo šta je pesnik zapravo hteo da kaže. Osim što to nije slučaj pa ti razgovori više deluju kao filler. Pretpostavljam da je to trebalo da bude omaž na originalni Blade Runner. Ali jedno je odličan film od nepuna dva sata, a drugo serija koja u baš svakoj epizodi ima po 10ak i više takvih dijaloga (ne preterujem) i sam njihov broj jednostavno ne dozvoljava da svi imaju neko dublje značenje. I tako svih 20 epizoda. Brzo počne da iritira kad samo slušate šekspirovske monologe i ni jedan ljudski (pun intended) razgovor. I da ne ispadne kako samo ja smatram da je ovo problem samo po sebi, napomenuću da je to bila jedna od čestih kritika na račun nastavaka iz Matrix franšize.

          Gluma je u slučaju gorepomenute četiri osobe odlična, ali većina ostalih prosto nije na nivou serije ovog kalibra. A naročito Leonardo Nam (Felix) i Ptolemy Slocum (Sylvester) i potpuno je nerazumljivo zašto pomažu Maeve i zbog čega je se boje, jer kad je ona na reprogramiranju, mogu da joj rade šta žele. Na primer, da je vrate na fabrička podešavanja gde je bezopasna. Ako to i nije opcija zato što je neko drugi konstantno reprogramira, nekako je logično da se problem prijavi nekoj višoj instanci a ne nastaviš da samom sebi kopaš grob. Ovo nije velika zamerka, jer poenta je da joj omoguće da slobodno vršlja po Westworldu, ali smatram da je scenarista mogao malo više da se potrudi ovde. Posebno je urnebesna scena kada Felix otvara vrata kancelarije i tek tada se šokira videvši gomilu ubijenih kolega. Zašto je to smešno? Jer su sva vrata i zidovi u zgradi potpuno providni! Da bih zaobišao spojlere, preskočiću lik Bernarda kao i to kako niko u firmi ne postavlja najlogičnije pitanje u vezi sa njim jer sam video neka objašnjenja. Recimo da piju vodu ali da baš i nisu genijalna za seriju koja bi da bude pametna. Glavni arhitekta menja izgled parka i narativa kako mu volja i tokom većeg dela vremena upravni odbor ništa ne čini povodom toga, što je čudno, ali njihova reakcija na kraju nije izostala. Ovo je dobra aluzija na filmsko stvaralaštvo jer vrlo dobro znamo da često oni koji su na čelu nekog filmskog projekta previše ograničavaju i sputavaju režisere i scenariste. Dalje, dva značajna lika priču započinju kao dobre osobe ali onda preko noći postanu praktično zle i besomučno ubijaju sve što se miče, uglavnom bez reda i smisla. Poruka da je svet prepun besmislenog nasilja? Možda, ali ne bih rekao da je to tema serije, pa ovo ne bi bila naročito dobra poenta. Kritika na račun jeftinih filmova koji bespotrebno glorifikuju nasilje? Možda. I nije problem u samoj transformaciji pomenutih likova, ona je opravdana, ali deluje da nije postepena, a zamišljeno je da bude takva. Sa nasiljem u vezi, serija dobro dočarava da veliki broj ljudi od filmova obično traži samo jeftinu zabavu (seks i nasilje) ali da je prava istina da oni zapravo žele da empatišu i da se na emocionalnom nivou povežu sa likovima u priči. Da žele i nešto više, dublje značenje i kompleksniju priču, nalik na...hm, lavirint. Mada se bojim da je bez Arijadninog klupka iz ovog teško izaći.

          Epizode traju od sat pa i do sat i po bez ikakve realne potrebe. Serija je dosadna jer na veštački način drži suprotstavljene strane na distanci jedne od drugih da bi konačni obračun ostavio jači utisak. Osim što... pa, reći ću samo da to baš i nije tako. Sa tim u vezi, pomenuo sam već da se pri kraju druge sezone javljaju neke vizuelne nedoslednosti. Tako imamo daleki/ekstremni total (eng. extreme wide shot, širok plan kadra kojim je obuhvaćen čitav prostor, na primer, ceo trg ili grad, prim. aut.) na obalu jezera koja je praktično bela a i boje su prilično isprane. Tako da je telo Indijanca koje pluta u vodi jedini detalj koji štrči i naše oči se automatski fokusiraju na njega, posebno kada se čamac sa ljudima iz obezbeđenja parka zaustavlja na pola metra od njega. Sledeća scena je u srednjem planu (eng. wide shot, vidimo ljude od glave do pete, prim. aut.) a Indijanca... nema. A obezbeđenje se iskrcava i odlazi kao da ga zaista nije ni bilo. Pa se dakle ispostavlja da se čamac tu slučajno zaustavio, nisu došli da recimo uklone njegovo telo. Znam da će sada mnogi reći da cepidlačim i da na taj način možemo naći mane svakom filmu i seriji, ali to nije moja poenta ovde. Svi znamo za scenu iz Gladijatora kada iz kočija ispada plinska boca. Ali uprkos tome, ovaj film nas uvuče u svoj svet i navede nas da se fokusiramo na nešto drugo te ovakve greške i ne primetimo i zbog toga one i nisu bitne. Ali ovde kao da su, ironično, upravo hteli da primetimo njihovu brljotinu i iskreno, u visokobudžetnoj seriji sa toliko iskusnih profesionalaca, ovo je nedopustivo jer je greška jako očigledna i ne postoji teoretska šansa da je nisu uočili te je lako mogla biti uklonjena u postprodukciji. Ko se ne slaže, neka istraži kako recimo Dejvid Finčer koristi vizuelne efekte u svojim filmovima.

          Da, ima i dobrih stvari, kao što su gluma i gorepomenute teme, kako nas priče oblikuju, kako filmske priče reflektuju stvaran život, zatim, vidimo balansiranje između umetnosti i zabave, kako (kvalitetne) priče moraju da nas inspirišu da bismo im se i dalje vraćali, i da je konačni cilji stvaraoca da ga njegova dela nadžive i prevaziđu, da bi nastavio da kroz njih živi večno. Serija na zanimljiv način istražuje koncept slobodne volje i konflikt koji se javlja u umu androida kada počnu da razvijaju svest i sve ovo u pojedinim slučajevima deluje da izaziva vrlo ljudske (mentalne) probleme (demencija, šizofrenija...). Jako mi se dopalo i to što ima puno snažnih ženskih likova i kako su Thandie Newton i Evan Racheel Woods iznele svoje uloge. S druge strane, Westworld vrvi od loših odluka koji neretko poništavaju (ili makar narušavaju) mnoge dobre. Kvalitet obe sezone je prilično sličan, pa se nadam da će treća biti bolja. Zbog svega pozitivnog što sam naveo, apsolutno preporučujem seriju ljubiteljima žanra i ostvarenja koja nisu samo puka zabava. Međutim ostaje problem što, kada se upari sa manama, iskustvo gledanja ove serije je nalik uživanju u Šopenovim kompozicijama dok komšija cepa drva motornom testerom. U tom slučaju, ako niste imuni na gorepomenute mane, savetujem vam da preskočite Westworld.