The Perks of Being a Wallflower (2012)

Kod nas nazvan: Čarlijev Svet
Žanr: Drama
Režija: Stephen Chbosky
Glumci: Logan Lerman, Emma Watson, Ezra Miller

Priča:
Introvertni momak po dolasku u školu pada u ruke starijim učenicima koji ga uvode u društvo i stvaran svet.

Moj osvrt:
Iz sve snage izbegavam tinejdžerske filmove novijeg datuma, pre svega što pokušavaju da prde neku filozofiju a na kraju se ispostave glupim, patetičnim i bezobraznim. Evo vam tri klasična primera i krenuću od najmanjeg problema: Twilight Saga - ovo je sjajno za devojčice i tinejdžerke. Jedina zamerka je previše patetike. Ne mogu da mu zameram druge stvari jer ne spadam u ciljnu grupu kojoj je film namenjen. Drugi problem, dosta teži: Hunger Games - Idiotski u svakom smislu reči. Toliko gluposti nakupiti na tako malom prostoru i postati globalni fenomen, jednostavno me natera da gubim veru u ljude. Treći problem, najteži oblik: Fault In Our Stars - Patetično, pretenciozno, bezobrazno. Kupuje ljude na najodvratniji mogući način vređajući ono čime ih kupuje. Ima ovde još dosta primera ali sam pokušao da dohvatim više žanrova. Svakako te dodatne primere možete ugurati zajedno sa ovima. Gde je tu The Perks Of Beeing Wallflower (TPOBW). 

Jasna je namera filma da se po zilioniti put upusti u priču o neshvaćenom/tihom/povučenom/čudnom klincu ili tinejdžeru sa problemom, koji treba da se uklopi u društvo. I tu opet u većini slučajeva imamo problem što su svi ostali likovi isti u svakom prokletom filmu. Tu su popularni igrači (američkog) fudbala, prelepe čirlidersice, čudni likovi koje niko ne voli i tako dalje i tako bliže. Eto još jednog razloga što su mi se tinejdžerski filmovi ogadili. Kako se TPOBW nosi sa ovim? Mislim da je uspeo da obuzda tu priču. Ima i ovde klišea ali su donekle zauzdani i ne smrde nadaleko. Ipak su pokušali da drže akcenat na priči ne budeći mržnju prema bilo kojoj grupi ljudi. Ne kažem da nema idiota. Ima, ali brzo nestanu. 

Obično klinja čiju priču pratimo dobije saborce u sličnim outcastima i čudnim likovima. TPOBW je ipak ponudio nešto drugačije i bolje, ponudio je normalno druženje. Wow, prosto se zapitaš koliko je to bilo teško uraditi. Zar nije bolje da si stavio ovog našeg klinju u koš sa nekim štreberima, čudacima i šmokljanima? Naravno da ne, jer i takvi likovi poput onih ispeglanih maminih i tatinih sinova kvoterbeka i ćerki čirlidersica su deo šablona. TPOBW nam daje upoznavanje i druženje što je za svaku pohvalu. Posle dugo vremena sam gledao film o tinejdžerima čije priče me zanimaju. Da, množina, nije samo glavni lik taj koji mi je bitan. Zapravo, neki drugi su mi i simpatičniji. 

Naravno da tu mora biti i zaljubljivanja jer jebiga, šta su tinejdžerski dani bez ljubavne patnje. A i šta je život bez zaljubljivanja. I to je sasvim pristojno u filmu. Dokaz za to je što u jednom momentu počneš da imaš navijački stav i čekaš da se desi to što treba da se desi. U tom zaljubljivanju ima i idealizovanja ali je to upravo takvo kakvo treba da bude. Kada volite nekog, volite i njene/njegove mane i one za vas i ne predstavljaju problem niti prepreku. Tako da ovde nećete gledati tinejdžersko balavljenje na najbolju ribu u školi, inače devojku plavokosog kvoterbeka, već jednostavno, tinejdžersko zaljubljivanje koje ste verovatno i sami doživeli. 

Kada je to zaljubljivanje u pitanju, ima tu par mana. Prvo, lepo je što su želeli da ženski lik naprave nesavršenim. Namera je odlična. Način na koji je rađeno je malko patetičan jer osoba koja se namerno srozava u blato je nešto što je tema praznih priča. To je nešto što serviraš nekom da bi te prihvatio iz sažaljenja. To kad vidim, sama mi se čakija u džepu otvara. Mani me toga. Drugi problem je što malko komplikuju tu priču. Nekako je sve to išlo lepo, bajno sjajno i spontano i onda su morali da serviraju gomilu komplikacija i nedoumica. Ne treba mi to. Upravo zbog one spontanosti sam se primio na priču. Ove komplikacije su nezanimljive a problemi su neupečatljivi. Da me maneš sa tom teškom pričom. Neam ti ja tri života sine. 

Film se dotakao i jedne gej priče jer jebiga, svaki film novijeg doba to mora da uradi. Hm, TPOBW za razliku od većine to radi lepo. Predstavlja tu ljubav korektno, predstavlja probleme realnim. I to je sve što treba da uradiš, bez ikakvog preseravanja, proseravanja i golgote, bez upiranja prstom u veliku neshvaćenost i neverovatnu netoleranciju većine. Jednostavno, ovo je predstavljeno kao nešto sa čim ljudi mogu da imaju problem ali je predstavljeno kako treba - kao jedna normalna ljubavna priča. 

I kad smo već kod te priče, bez ikakve konkurencije, najbolju glumačku predstavu pruža momak koga smo upoznali u We Need To Talk about Kevin - Ezra Miler. Posle samo nekoliko minuta jasno je da momak radi posao koji mu pripada talentom, radom, rođenjem, bilo čim što ima. Uverljiv je u svakoj sceni i svaku situaciju u kojoj se nalazi njegov lik dočarava na perfektan način. Čak i u ovako, da kažem, nebitnom filmu, momak zaslužuje da svi reflektori budu upereni u njega. Drago mi je što će zaraditi ulogom Flasha ali nadam se da ovog momka čekaju mnogo ozbiljnije uloge u budućnosti. Nepopravljiva šteta bi bila da ovakav talenat spuca na superherojske šareniše. Iskreno, voleo bih da je više vremena posvećeno njemu neko nekoj suvišnoj priči o kojoj ću kasnije.

Još jedna stvar koju ne volim u ovakvim filmovima je da, taman kada pomisliš da je sve ok, nešto mora da se desi da usere stvar. I to je u nekih 5% slučajeva ok a u 100% slučajeva je idiotski. Na žalost, i TPOBW boluje od toga. No na sreću nije mnogo potencirao na glupostima i na još veću sreću prikazao je eto i neke realne probleme tog doba. Tako da se taj umetnuti fakap prebrodi bez nekih većih oštećenja po mozak. 

No da se vratimo na našeg heroja. Neretko se potencira da on želi da bude pisac i da drugi prepoznaju pisca u njemu. Kroz ceo film sam bio spreman da se kosim sa tim mišljenjem. Prvo, dnevnik koji nam on čita kao narator nije napisan ni malo karakteristično, zabavno, zanimljivo, intrigantno, bilo kako drugačije od petnaestogodišnjeg dečaka ili devojčice. I sad mi nemojte pričati o tome kako neko ne razvija neki poseban stil u tinejdžerskim godinama. Mogu vam naći gomilu primera da to nije tako. Ako profesor književnosti u momku prepoznaje budućeg pisca, tu mora da postoji nešto. Mi to nešto vidimo tek u odjavnoj naraciji. I to je zaista lepo rečeno i napisano, emotivno je i dolazi do glave i srca gledaoca. Stvar je u tome što je film morao da nas više bombarduje takvim stvarima. One bi svako od trenutnih stanja ovog momka učinile znatno emotivnijim. 

Još jedna stvar vezana za ovaj talenat za pisanje je i profa kojeg sam pomenuo. On zaista dolazi kao pravi mentor momku i velika je šteta što nemamo više dijaloga između ova dva lika. Ovo što smo videli je sasvim dobro ali je premalo. Lepo je u jednom dijalogu između momka i njegove simpatije iskorišćena rečenica koju smo prvo čuli iz usta dobrog profesora. Time je na efikasan ali i emotivan način pokazano da je ovaj čovek momku više od profesora književnosti. Na to dodajte da ga tumači vazda simpatični Pol Rud i jasno vam je da je profa trebao biti prisutniji u filmu. 

Film veliku pažnju pridaje priči o momkovoj preminuloj tetki. Ceo film mi slušamo kako je ona bitan lik u životu mladića, kako je ona ovo ili ono i na kraju kad su mi servirali njenu priču, došlo mi je da udarim šamar scenaristi. Ovako kako je predstavljeno, ta priča je isforsirana do maksimuma. Ako si hteo da mi pričaš priču o odrastanju, ovo je jeftin trik kojim si pribegao da mi probudiš nešto sažaljenja. Ova priča neoprostivo štrči i bode oči. Izbrišite je iz filma i nećete izgubiti nikakav kvalitet. Ostaje vam više vremena u filmu za prave stvari koje su mogle biti prikazane: Momkov talenat za pisanje, njegov odnos sa profesorom knijževnosti i više vremena za Ezru Milera i njegov lik. 

Film na dobar način glorifikuje muziku. Čak i ako ne slušate stvari koje ćete čuti u filmu, jasno vam je da su one nešto što je obeležilo period života ljudi čiju priču gledamo. I to je perfektan način da se iskoristi muzika. Ona na neki način priča priču likova, prikazuje emotivno i mentalno stanje, podiže ili obara u zavisnosti od situacije. U svakoj ključnoj sceni u filmu (čak i onim nepotrebnim) videćete veliku želju da se istakne muzika. I zbog toga film od mene ima veliki respekt. 

TPOBW je sasvim dobar film o odrastanju. Nije lišen boljki većine filmova ali se odvažio na neke stvari koje nismo tako često gledali. Uspeo je da zauzda neke šablone, uspeo je da donese stvari koje zaista jesu karakteristika jednog životnog doba. Videćete mnoge stvari koje su obeležile vaše tijendžersko doba i verujem da ćete se poistovetiti sa nekim od likova. Podsetiće vas na neku davnu ljubav koja vas verovatno i dalje golica, na neke momente kada ste bolovali na neke situacije u kojima ste se radovali. Za mene sasvim dovoljno za jedan pristojan filmić.

Zanimljivosti:
Stephen Chbosky je napisao knjigu, adaptirao je u scenario i na kraju režirao i film. On je Emu Votson ubedio da prihvati ulogu tako što joj je rekao da će joj ovo biti jedna od najbitnijih uloga, da će provesti sjajno leto i upoznati neke od najboljih prijatelja koje će imati. On je na kraju izjavila da se to i obistinilo.

Naj scena:

 I don't know if I will have the time to write any more letters because I might be too busy trying to participate. So if this does end up being the last letter, I just want you to know that I was in a bad place before I started high school, and you helped me. Even if you didn't know what I was talking about or know someone who's gone through it, you made me not feel alone. Because I know there are people who say all these things don't happen. And there are people who forget what it's like to be 16 when they turn 17. I know these will all be stories someday. And our pictures will become old photographs. We'll all become somebody's mom or dad. But right now these moments are not stories. This is happening. I am here and I am looking at her. And she is so beautiful. I can see it. This one moment when you know you're not a sad story. You are alive, and you stand up and see the lights on the buildings and everything that makes you wonder. And you're listening to that song and that drive with the people you love most in this world. And in this moment I swear, we are infinite.

 Moja ocena: 7/10