Triangle (2009) – mnogo hteo, mnogo započeo, paradoks njega je omeo

Boris Tiosavljević

Šta čini psihološki triler dobrim? Tačnije, šta je to zbog čega njegova radnja uspe da nas potpuno sludi ali da na kraju iz bioskopa izađemo zapanjeni a ne isfrustrirani? Rekao bih da je taj takozvani mindbending faktor sposobnost režisera da uradi dve ključne stvari: prvo, da nas planski i vrlo kontrolisano dezorijentiše u pogledu bilo mesta, vremena ili likova (kako njihovih identiteta tako i uloga i namera), ili kombinacije navedenih elemenata. Drugo, da ponovnim, pažljivijim gledanjem možemo relativno lako da objasnimo priču analizom strukture i „skupljanjem“ popularnih Easter egg-ova (najčešće vizuelni tragovi koji suptilno otkrivaju deliće misterije, prim.aut.) razbacanih po scenama. U ovom slučaju ćemo se pozabaviti preambicioznim australijskim projektom Triangle (2009.), ne jer je odličan predstavnik ove popularne podgrupe filmova. Naprotv, film je jako podbacio i ne zaslužuje popularnost koja ga prati, te upravo zato i verujem da, baš kao i Dina, zaslužuje detaljnu analizu jer se iz greški često nauči mnogo više nego iz priča o uspehu.

Koliko sam uspeo da uočim, po mnogima ovaj film uspešno štiklira kućicu ispred gorepomenutog faktora, a neki film čak vide i kao remek delo. U redu, ovo poslednje je lako da se opovrgne. Film nema ni jedan kvalitet za tako visoku kategoriju. Dakle, nema glumu Danijela Dej-Luisa, sporedne uloge braće Koen, dijaloge Tarantina, scenario Chinatown-a (1974.), montažu Edgara Rajta, kameru Lubezkog, muziku Morikonea, a što je možda i najbitnije, sigurno nema uticaj Građanina Kejna (1941.), Vertiga (1958.), Kjubirkovih filmova (Dr. Strangelove, A Clockwork Orange, 2001: A Space Odyssey itd.), ili uopšte bilo kog filma koji bi se s pravom mogao nazvati remek delom. Naprotiv, film je bušan i curi na sve strane (pun intended). S jedne strane, da napomenem da je film imao prilično tanak budžet ($12 miliona) za taj tip projekta, ali s druge, dok je to opravdanje za neke manjkavosti, druge su prosto do režije, scenarija itd. jer svi znamo da ima sjajnih filmova koji su odrađeni za mnogo manje, kao recimo sjajni Primer (2004.) koji je koštao neverovatnih 7000 dolara.

Gluma celokupne postave je primetno loša, jedino je Melisa Džordž (Melissa George) bila relativno solidna u (glavnoj) ulozi samohrane majke Jess. Da li je ovo do samih glumaca ili do neubedljivog scenarija i loših režiserovih instrukcija, ne znam, ali pretpostavljam da je istina negde između. Apsolutno svaka upotreba animacije bila je loša i jako me je iritirala. Razumem da sa svega nekoliko miliona dolara ne može da se odradi dovoljno uverljiva animacija vode i talasa, ali ne vidim kakvo opravdanje postoji za jednostavnije objekte, kao što su galebovi, kad je i Hičkok to bolje odradio u Pticama (1963.) i to za današnje standarde. Fotografija je dobra, u smislu kompozicije. Međutim, u mnogo slučajeva, izbor ugla i načina na koji se kamera pomera nije najoptimalniji za ono što režiser (Christopher Smith) i direktor fotografije (Robert Humphreys) u datom momentu žele da osećamo, te scene ne ostavljaju dovoljno snažan utisak. Ovo, u kombinaciji sa mekim, ravnim, ujednačenim osvetljenjem (kakvo je jos Karl Frojnd osmislio za seriju I Love Lucy 1951. godine i koje se i dan danas koristi baš za serije a ne za filmove), i blagim sjajem koji se odbija sa svakog dela tela, čini da film bukvalno izgleda kao neka Netflix serija B produkcije. Frojnd je to osmislio iz praktičnih razloga, da ne bi stalno morali da menjaju osvetljenje (a kad snimanje ide uživo i ne mogu), pa je verovatno iz istog razloga to urađeno i ovde, ali svejedno deluje jefitno i polu-amaterski. Legendarni švedski direktor fotografije Sven Nykvist (Persona, The Sacrifice, Sleepless in Seattle i još oko 120 filmova, prim.aut.) je imao običaj da kaže da ništa ne može tako da upropasti atmosferu scene kao previše svetla, a ovde je upravo ta mana jako uočljiva – boje su jako žive, svetla praktično uvek ima na pretek a scene na moru kada oluja prekriva nebo su očigledno snimljene pukom upotrebom ND filtera, pa sve i dalje izgleda kao vedar sunčani dan viđen kroz naočare za sunce (što je više nego evidentno po odsjaju svetla na kosi).

U nastavku će biti spojlera, ali iskreno verujem da Triangle nije vredan gledanja pa je i bolje pročitati da bi se uvidelo zašto.

Razlog zašto su neki poznati filmovi sa putovanjem kroz vreme dobri leži upravo u činjenici da je ovo potpuno sporedna stvar a da se oni fokusiraju na nešto skroz drugo (Terminator, Looper...). Jer putovanje kroz vreme je samo po sebi paradoks a osnovno pravilo dobre priče (film, knjiga ili nešto treće, nebitno) je da ako deo iste čine neobjašnjivi fenomeni, da ih ne treba ni objašnjavati/racionalizovati (sem ako bi objašnjenje bilo od suštinskog značaja za razvoj priče i likova, prim.aut.) jer je to ionako nemoguće. A ovaj film je toliko pretenciozan da pokušava da objasni vremensku petlju, što verovatno ni Ajnštajnu ne bi pošlo za rukom. 

 

Da premotamo priču kako bi se lakše shvatio problem:

• Dečak vidi majčinu dvojnicu (koja nosi šorts, odeća je bitan detalj) i zbog šoka obara kanticu sa bojom.
• Majka (nosi letnju haljinicu) se iznervira, udari ga jednom, dečak beži u sobu a ona ostaje da počisti nered i pritom isprlja haljinu, zbog čega mora da se presvuče (ovo, iako je logično, ne vidimo, a svaki dobar režiser bi ubacio tu scenu kao obavezni deo montaže jer mora da postoji neki prirodni kontinuitet radnje).
• Jess u šortsu zatim ubija Jess u haljini, ubacuje je u tobru a torbu u gepek, dečaka ubeđuje da je on sve to umislio, stavlja ga na zadnje sedište, i kreću ka luci.
• Ubrzo doživljavaju saobraćajnu nesreću i oboje ginu. Tačnije, sin i Jess u haljinici leže mrtvi pored olupine automobila.
• Taksista, koji je očigledno aluzija na Harona iz grčke mitologije (prevozi mrtve u Had pod uslovom da plate vožnju, to je simbolika ona dva novčića koji se mrtvima stavljaju na oči, prim.aut.) nudi Jess (koja nosi šorts) da je preveze do luke. On kaže da će je čekati a ona, poput Sizifa koji je obećao da će se vratiti u Had ali nije (te je zato i kažnjen da večno gura stenu uzbrdo da bi se ona svaki put samo iznova skotrljala, prim.aut.) obećava da će se vratiti da plati ali to ne čini.
• Umesto toga, ona odlazi na jedrenje sa društvom, i nakon brodoloma, oni završavaju na prekookeanskom kruzeru koji se zove Eol (po grčkom bogu vetra, prim.aut.) i tu se dešava ostatak filma.
• Na brodu nema nikog sem jedne osobe, a to je verzija Jess is jedne od vremenskih ravni (jer se priča neprekidno ponavlja, poput Sizifove kazne) koja pokušava sve da ih ubije jer je ona ubeđena da će samo tako uspeti da raspetlja stvari, prekine ponavljanje događaja i spase sina da ne pogine. Iako ovo većim delom jeste tačno, nemamo ama baš nikakvu ideju kako je došla do tog zaključka.

I tu je glavni problem – ako je na samom pocetku filma Tommy (Joshua McIvor) prevrnuo čašu s plavom bojom jer se prepao dvojnice svoje majke (Jess) koja je već prošla celu radnju filma, zašto je svaka vremenska petlja ista? Jer, morao bi da postoji „izvorni događaj“ kada je sve počelo i u toj situaciji njena dvojnica iz druge vremenske ravni ne bi postojala i ne bi mogla da prepadne dečaka. Pročitao/odgledao sam gomilu „objašnjenja“ i racionalizacija radnje, ali bez izuzetka, sve su samo jos više zakomplikovale stvari. Mnogo. Ironično, najkonfuznija su objašnjenja sa crtežima i dijagramima. Što pokazuje da je ili sam autor previše zakompliovao zaplet (što nije dobro, jer smo onda u nedoumici iz pogrešnih razloga) ili ga uopšte nije dobro odradio ali ljudi ipak po svaku cenu racionalizuju samo zato što im se svideo film. Ironično, radnju je tokom gledanja zapravo prilično lako ispratiti, ali problem nastaje kada pokušate da objasnite šta vidite. 

I to je upravo glavni problem – dobar psihološki triler vas zbuni dok gledate ali nakon toga, sve može da se relativno lako objasni. Međutim, ovde je upravo suprotno, jer je film klasičan komercijalni (u smislu da cilja na najširu moguću publiku) „odgledaj i zaboravi“ projekat što se vidi po brojnim elemntima, od kojih sam neke već i pomenuo: previše vedri vizuali, „crtanje“ teme filma (Jess je kažnjena u Sizifovom stilu jer je prevarila smrt) baš da publika ne bi morala kasnije da se pita zašto se sve to dešavalo, lako razumljiv zaplet ali pun rupa jer nije ni namenjen za naknadnu analizu, seksi glavna glumica koja svojim izgledom odvlači pažnju od onoga što bi u dobrom filmu bilo zaista bitno (način na koji je snimana u krupnom planu naglašava njene senzualne usne, a u širokom planu noge jer nosi šorts), lako je pretpostaviti ko je „misteriozni“ maskirani ubica (jer nam to otkrivaju čak tri različita promotivna postera za ovaj film; ako to nije amaterizam, ja ne znam šta jeste)...

Režiser takođe pravi paralele između Jessinog doma/života i broda: vreme je isto na brodskom i njenom ručnom satu, imamo „Ae“ oznaku na bubnjevima na brodu i na ulici gde Jess i Tommy ginu, isti broj (nedovoljno bitne) kabine na brodu i njenog doma, 237 (aluzija na zlo iz hotelske sobe u Kjubrikovom Isijavanju; metalna sekira je takođe omaž istom filmu, prim.aut.), slika galebova u njenoj kući... Ovo otvara opciju da se sve dešava u njenoj glavi, ali da se ne zavaravamo, Kristofer Smit nije dorastao majstoru psihološkog lavirinta, Dejvidu Linču, kod kog mindtwisting elementima nekada uopšte ne saznamo uzrok, ali uvek imaju smisla, dosledni su priči i međusobno se uklapaju. Kao mehanički časovnik u tami – ne vidimo zupčanike, ali ritmičko kucanje sugeriše da naprava savršeno funkcioniše. Nasuprot tome, ovde imamo jarko obasjane zupčanike, ali jedni su za ručni sat a drugi za menjač Yuga.

Inače, sam Sizif je, u iritirajuće nesuptilnoj ekspoziciji, pomenut bez apsolutno ikakvog razloga i povrh toga predstavljen kao sin Eola, boga vetra, umesto kao sin grčkog kralja Eola. Ovo je bilo potpuno nepotrebno jer bi se paralela izmedju dva Eola napravila automatski, sve i da ništa nije pomenuto jer smo svi čuli za pomenuto božanstvo. Dakle, nigde više u filmu ne nalazimo pomen njega, tako da je ovo vrlo lenj način da se napravi paralela izmedju Jess i Sizifa i njihovih respektivnih kazni. Međutim, razlog zašto je Jess kažnjena na sličan način kao i on nije ni jednog trenutka objašnjen, jer sve što znamo je da ona baš i nije najbolja majka na svetu, ali je daleko od najgore. Neki su njenu sizifovsku kaznu objasnili time što je ona navodno ubila sina kada je prosuo boju (i da je njega spakovala u gepek) i da tako sve počinje. Ali ovo prosto nije istina. 

Na početku filma, Jess uzima sina u naručje, nakon što je, po sopstvenom priznaju, očistila mesto zločina, a znamo kog zločina – ubila je svoju dvojnicu iz druge vremenske petlje. Na kraju filma, nakon što prvi put vidimo da udara sina, on beži u sobu a ona ostaje da čisti i kritikuje dečaka, vidno smirenijim tonom. Dakle, ni jednog trenutka nemamo baš nikakvu scenu, nikakvu indikaciju da bi zaista ubila sopstveno dete niti da to jeste uradila, a kamoli da ga je ubacila u gepek, to tek nigde ne vidimo. Ne možemo da pretpostavljamo stvari za koje nema ama baš nikakvih dokaza, posao je režisera, montažera i scenariste da nam daju nagoveštaje i dokaze. Baš suprotno, Jess na kraju ubija „zla mama“ verziju sebe, da bi ona, „bolja verzija sebe“ preuzela ulogu majke i tako dobila drugu šansu da bude bolja majka. A takav način razmišljanja se protivi pomenutoj teoriji. Štaviše, pažljiv gledalac je sigurno primetio da su scene sa početka i kraja filma identične, isti snimak. Dakle, ako je u torbi na kraju filma dvojnica, onda je ona u torbi i na početku.

Na brodu, ona mora da gleda kako druga verzija nje same ubija njene prijatelje, često je i sama u smrtnoj opasnosti, da bi na kraju bila prinuđena da i sama ubija pomenute prijatelje, kako se ispostavlja, mnogo puta (kako nam jedan trag jasno ukazuje, barem 32 puta, mada ima indikacija da je broj veći jer ne možemo da vidimo sve). Zatim ubija i drugu verziju sebe, po povratku na kopno, što je vidno istraumiralo njenog sina. I nakon svega toga i saobraćajne nesreće, ona ipak odlazi u luku i na putovanje brodom iako zna šta će tamo da se desi jer se već desilo. I tu se javljaju dva problema: prvo, ZAŠTO? Zašto bi želela traumu po 33. put? Neka jednostavno odustane, mirenje sa sudbinom i surovom realnošću i posledična smrt uopste nisu loš način da se završi film, naprotiv, Shutter Island (2010.) je dobar primer (lobotomija nije mnogo bolja nego smrt). 

Drugo, film ne objašnjava zašto ona gubi pamćenje (ima samo deja vu osećaj) na jedrilici pa svako ponavljanje radnje na Eolu proživljava kao da je prvi put. Da, rekao sam da film ne treba da racionalizuje putovanje kroz vreme, ali to ne važi i za detalje koji ovako prezentovani deluju kao ad hoc rešenja loše napisanog scenarija sa jedinom svrhom da izbave scennaristu iz nezgodne situacije. Inside Man (2006.) je film u kojem je bitno zbog čega su se provalnici namerno zabarikadirali u banci koju pljačkaju tako da nam nije naročito bitno kako su uopšte sproveli taj plan. S druge strane, serija La casa de papel, direktno inspirisana ovim filmom, upravo stavlja akcenat na proces infiltracije u banku, uzimanja plena, zadržavanja policije i konačno, bekstva. Dakle, ovi detalji moraju biti jasno prezentovani i da imaju smisla. Tako da u Trouglu uzrok amenzije jeste bitan kad je već logika putovanja kroz vreme stavljena u centar pažnje umesto da bude samo izgovor da recimo, Jess ode u prošlost i suoči se sa lošijom verzijom sebe sa ciljem da je ubedi da bude bolja majka svom sinu. U filmu gde je to gavna tema, praktično ni jedan od gorenavedenih problema u scenariju ne bi bio bitan, jer to više ne bi bio film o putovanju kroz vreme, već iskrena priča o majčinstvu, lepoj i ružnoj strani istog i mogućnosti da postanemo bolji roditelji svojoj deci. Tu leži ogroman neiskorišćeni potencijal koji Triangle zaobilazi kao Majkrosoft poreske zakone i ta jedna promena bi celo iskustvo gledanja ovog filma učinila daleko podnošljivijim.

Autor kaze da su mu inspiracije bili Memento (2000.) i Dead of Night (1945.), ali ko god da je gledao ove filmove zna da to apsolutno nije istina. Realno, inspiracije su bili Timecrimes (Los Cronocrímenes, 2007., u kom glavni lik više puta putuje kroz vreme i ubija svoje dvojnike dok mu zavoji skrivaju lice na skoro identičan način kao i ovde, prim.aut.) i Judgement Night (1959.) epizoda Zone sumraka (kapetan nemačke podmornice je osuđen da doveka proživljava poslednje sate putnika na civilnom brodu koji je svesno potpio, prim.aut.). Inače, Memento je upravo primer konfuzne priče koja funkcioniše jer može lako da se objasni. Prvo, prošlost je u boji a sadašnjost crno-bela jer Nolan zna da ćemo pomisliti obrnuto. Drugo, i prošlost i sadašnjost su podeljeni na po 22 dela i međusobno se ravnomerno presecaju po principu „malo prošlost pa malo sadašnjost“. Pritom, prošlost ide unazad a sadašnjost normalno. I to je to, objašnjeno u 3 rečenice. Dalje, ovaj princip ne dozvoljava da se priča nepotrebno zakomplikuje, kao što se uvek i desi kada dvojnici nailaze jedni na druge u putovanju kroz vreme. Kao sto Ajnštajn reče, ako ne znaš prosto da objasniš, ne razumeš ni sam. A to je upravo slučaj ovde jer priča nema smisla. Zato što putovanje kroz vreme nema smisla. Stoga je u svim dobrim filmovima ono izgovor da bi se radnja filma uopšte desila a ne osnova radnje. I to je jedini istinski kvalitet Trougla – njegove fundamentalne mane sjajno su upozorenje kako se (ne) pravi dobar psihološki triler.