Finding Forrester (2000)

Kod nas nazvan: Upoznati Forestera
Žanr: Drama
Režija: Gus Van Sant
Glumci: Sean Connery, Rob Brown, F. Murray Abraham...

Priča:
Mladi pisac pronalazi mentora u nepristupačnom piscu.

Moj osvrt:
Finding Forrester je film koji sam odavno želeo pogledati. Nekako mi se činilo da je to moja šoljica čaja. Priča o piscu i momku kojeg pisac treba da vaspita, obučava i savetuje bi meni kao bibliofilu trebala da legne lepo. Sama ideja nije nova, nije epohalna ali je imala sve preduslove da uspe. Zašto nije uspela, e o tome želim da pričamo. 

Prvo, filmu treba previše da bi došao do onoga što zapravo treba da nam kaže pa i kada dođe dotle, nismo baš sigurni šta mu je cilj. Zašto to kažem? Zato što imamo onu prežvakanu priču o izuzetnom klincu koji odrasta u teškim uslovima a na to je i tamnoput. Imamo taj njegov odnos sa piscem koji opet nema neku kolosalnu poentu. Sve je odrađeno sa pola truda, pola fokusa i generalno, film ostavlja utisak nedovršenosti. Jednom rečju, ovo je teško otaljavanje. 

No hajde prvo o dobrim stvarima. Kada se konačno pisac i momak upoznaju dolazi do tog uzajamnog čitanja, ako bih smeo to tako nazvati. Film se odlično igra ovim. Momak i Forester međusobno čitaju ono što su napisali i prvo, imamo taj deo gde čitaju samo delo. Drugo, imamo to da čitaju jedan drugog. Film se odlično nosi sa ovim drugim. Kroz pisanje, njih dvojica ne samo da se upoznavaju, već pokušavaju da promene jedan drugog što im na kraju i uspeva. To je jako lepo, i uz solidnu glumu to je jedino što je na zavidnom nivou. 

Želim da dodam još nešto oko tog uzajamnog čitanja. Forester je legenda zbog knjige koju je napisao i to mu svakako laska. Očigledan problem ovom čoveku je to što su ljudi prešli sa knjge na njega samog. Čovek ne želi da ga čitaju, analiziraju, dopru do njega. Sa druge strane, klinja dozvoljava Foresteru i to, u nadi da će postati bolji i da će ga to odvesti dalje. Dok je klinja otvoren ceo film, u Forestera je jako teško proniknuti i momak je jedini kome to uspeva. 

Ono što iritira ceo film je ta neka pozadinska priča o crnom momku koga niko ne smatra za ozbiljno kada je književnost u pitanju. Iako je momak enciklopedija po tom pitanju (ovde su čak malo i preterali). Druga stvar, on je crn, devojčica koja mu se sviđa bela pa to i nije baš najbolji par. Sledeće, otac bele devojčice je doktor, bogatun koji je neko mudo u školi u kojoj crni momak ide. Ima ovoga vazda, neću dalje. Vidite gde ovo vodi. Ovo jeste trebao biti film o odrastanju ali ne o prežvakanim, dosadnim, pregaženim, presmrdljivim temama. 

U odnosu između iskusnog pisca i pisca u nastajanju sam iskreno očekivao više pisanja. Ne vidimo ovde nikako kako Forester pokreće klinju i kako mu unapređuje pisanje. Sve je trik, varka, obmana. Ovde vidimo malo ritma pri kucanju na pisaćoj mašini i kao to je pisanje. Nešto kao što je Whiplash prevario ljude da je sviranje bubnjeva zapravo sportska disciplina i najbolji bubnjar je onaj koji najbrže udara. Ma daj. Daj malo osećaja, daj nečega. U smešnom Shadows in the Sun ima više tih dobrih stvari nego u ovom filmu koji je trebao biti ozbiljinji. Tamo imamo npr. scenu u kojoj Kajtel nabode momka u stomak kako bi mu objasnio da kada piše o nečemu, mora da zna o čemu piše, mora da zna kakav je osećaj. Ovde imamo brilijantnog pisca ali nemamo ni jednu prokletu scenu u kojoj se njegovo delo pa i samo pisanje, i sama književnost veličaju. Smešno i jadno. Tako da nema tu pisanja, samo druženje džangrizavog pisca i jednog brilijantnog momka.

Najbolji pokazatelj koliko je ovo promašeno je finale u kom treba da se poentira nečim što je napisano. Naravno, treba da se poentira čitanjem. Imaš glumca poput Konerija koji to treba da obavi. Šta bi moglo krenuti po zlu? Koneri krene da čita, to sve dobro počne i onda preko toga oni stave muziku i reakciju publike. Ha? Umesto da me izuseravaš od oduševljenja onim što je napisano, ti mi ostavljaš da gledam lica klinčadije koja su oduševljena. Woooow gle kako ovaj bubuljičavi bali na usta. Mora da je to što Koneri čita taaako dobro. Ma daj. Nisu mogli da nađu normalnog scenaristu da im napiše kratki tekst koji bi nas dirnuo. Ovo me je podsetilo na Last Chance Harvey gde imaš Dastina Hofmana i Emu Tompson i ne umeš da im napišeš dijalog već gledamo kako šetaju i slušamo muziku dok pričaju ono što je trebalo da nas obori s nogu. Loše je to, momak. Ne možeš da nastupaš sa "e ovo je super, majkemi". Ne verujem ti. Moram da čujem da bi me ubedio. 

Naravno da moraš da imaš prepreke u tom odrastanju ali ovde su umesto realnih prepreka stavili smrdljivo patetične negativce. F. Marej Abraham mora ponovo da glumi Salierija samo ovog puta patetičnog. Profa koji ne veruje da crnac iz Bronksa može da piše dobro. Wow, sjajan zaplet. Patetiko, eve me. UUUUAAAA. Dovoljno je da staviš prave probleme u film da bi se poistovetili sa likovima. Kada staviš ovako patetične, isforsirane negativce, to odradiš da iritiraš publiku. Umesto da mi daš život, daješ mi sapunjaru, daješ mi Gargamela koji se farba u plavo ne bi li se infiltrirao među štrumpfove kako bi dokazao da je veći štrumpf od njih. Jaka životna priča bokte.

Elem, klinja se upoznaje starijim, džangrizavim, nepristupačnim likom. Naizgled jedan brine o drugom a zapravo se tu rađa takav odnos gde je ta briga uzajamna. Klinja uspeva da dopre do ovog čoveka bez obzira na njegov karakter. Obojica iz te veze izlaze bogatiji, obojici taj odnos menja život. Ne samo da brinu i jedan o drugom, u ključnim momentima čine veliku stvar jedan za drugog. I jedan i drugi na neki način počinju gledati život drugim očima. Ne, ne pričam o filmu Scent of Woman. Pričam o filmu koji je uzeo istu ideju, isti recept ali je to sve jako loše smućkao. Iskreno, sa ovakvom idejom i temom je teže bilo omanuti. Ovim likovima je, uprkos silnim preprekama, to uspelo. Slava im.

Zanimljivosti:
Rob Braun je slučajno dobio ulogu. Došao je na audiciju za statistu kako bi zaradio nešto novca da plati telefon od 300 dolara. Van Sant ga je pozvao na audiciju za glavnu ulogu i on je uspeo da je dobije. Kada Džamal traži na računaru podatke o Foresteru, podaci koji se vide su oni koji pripadaju Šonu Koneriju. Tokom snimanja je otkriveno da Koneri ne zna da kuca na pisaćoj mašini tako da, kada se vide nečije ruke kako kucaju, korišćen je dubler. Forester je inspirisan Selindžerom (Lovac u Žitu) i Džon Kenedi Tulom (Zavera Budala).

Naj scena:

Čitanje

Moja ocena: 5/10