The Elephant Man (1980)

Kod nas nazvan: Čovek-Slon
Žanr: Biografski | Drama
Režija: David Lynch
Glumci: Anthony Hopkins, John Hurt, Anne Bancroft...

Priča:
Hirurg spašava jako deformisanog čoveka koji je bio mučen dok je preživljavao kao cirkuska nakaza. On otkriva da iza te jezive spoljašnjosti stoji osetljiv čovek visoke inteligencije.

Moj osvrt:
Dugo vremena mi treba da se odlučim da gledam ovakav film. Nikada nisam dovoljno spreman da gledam nešto što je napravljeno da prikaže tuđu patnju bez trunke patetike. Kada tu ima patetike, onda samo pobesnim jer je to jadan način da zaradiš na nečijem jadu. No kada napraviš takav film kako treba, to obavezno ostavi trajne posledice na gledaoca. Ovo mi nije palo teško kao ostali dobri filmovi. Ovo je bilo još gore. 

Recimo The Diving Bell and the Butterfly se bazira baš na toj ljudskoj patnji i hrabrosti da se to prevaziđe u smislu da se čovek pomiri sa trenutnom situacijom. I to je sjajno napravljen film. Elephant Man je mnogo više jer se ne bazira na čovekovom prihvatanju sopstvene tragedije već na tome da društvo prihvati takvog čoveka kakav jeste. 

Svođenje osobe na objekat je jeziv pokazatelj koliko čovek može da bude surov i koliko može da mu manjka empatije. Džon Merik je nazvan Čovek Slon jer je prikazivan kao nakaza u cirkusu. Samo to, uz činjenicu da ne donosi ni jednu odluku koja ga se tiče ga čini objektom. I ako odemo dalje od čoveka koji ga tako koristi, dolazimo do doktora koji ga izlaže kao eksponat, kao čudo prirode koje je on pronašao. I ovde kao imamo razliku između cirkusanta i doktora?  Ne bih rekao. Podele po obrazovanju, položaju, intelektualnom nivou ili materijalnom stanju ne važe za ljude kojima manjka ljudskosti. 

Ovo bi bio prosečan film u rukama većine režisera. Ovde Linčova osobina da iz svake scene izvuče sve što može jako dolazi do izražaja. Znate kako on ume da uspori scenu ili da je razvuče da pojača utisak. Ovde nema sporih scena već upravo svojim trajanjem, scene pojačavaju mučnu atmosferu. Nije igrao na vizuelno već na osećaj. Recimo u sceni kada doktor izlaže Merika kolegama, mi jadnog čoveka ne vidimo već vidimo njegove obrise kroz pano. Ali od samog opisa Merikovog stanja nam je sve lošije dok slušamo. U glavi smo sve svesniji jada koji ovaj čovek proživljava. 

I taj telesni horor postaje još gori kada saznamo da Merik nije idiot već svesno, inteligentno ljudsko biće. Linč to skriva neko vreme da nam prvo da vremena da osmotrimo Merika i jad u kom se nalazi i onda nam pruža na dlanu sav užas te ličnosti. Kada počneš da razmišljaš šta bi ovaj čovek trebao da oseća ne možeš da se otmeš utisku beznađa. Ne može da te teši da je ovo fikcija jer je film pravljen po istinitom događaju. To ga čini još težim za gledanje. 

I kada prihvatimo Merika kao inteligentnu osobu i osobu uopšte, pogled na njega više nije mučan. On je svestan svega i zahvalan za ono malo što ima. Samim tim ga svako sa barem malo ljudskosti i empatije priznaje za jednakog. I to je upravo ono što ovaj čovek želi. Ne želi sažaljenje, ne želi da bude u centru pažnje, samo želi da bude čovek u očima drugih. Sebe doživljava tako ali je užasno što mu okolina ne da da oseti to. I upravo kada to oseti shvatićete da je to normalan čovek i scene koje su jednostavne i lepe neće više biti tako teške u vašim očima. 

Pa šta je onda problem, šta je tako teško za gledanje, šta to čini ovaj film užasnim ako već postoje ljudi koji su Merika prihvatili kako treba? To je neprekidni strah koji osećamo od prvog momenta filma. Ali to nije strah od pogleda na Merika ili strah od njega samog, nije strah od toga šta bi loše moglo da mu se desi nekim slučajem. To je strah od ljudi. Braćo i sestre, ljudi su najveća čudovišta koja postoje. I dok gledamo scene koje su lepe i jednostavne, svesni smo da ta čudovišta odnekle vrebaju i čekaju da puste svoje kandže i nanesu zlo drugome. 

Kako se normalan čovek oseća kada vidi tako zle ljude? Ok, osećamo strah zbog onog što oni mogu da urade, ali kako se osećamo kada pripadnici naše vrste učine takvo zlo? Ne osećamo li sramotu zbog njih? Nemojte mi govoriti "nisam ja kriv". Krivi smo. Krivi smo što dozvoljavamo truleži da se širi i klija među nama sklanjajući se u naše bezbedne kutke. Krivi smo što znamo da pišemo o tome, pričamo o tome, da u sebi dižemo revoluciju protiv toga a zapravo postupamo kao da nas nije briga. Krivi smo i vi i ja a biće i oni koji dođu posle nas ako im ne ostavimo primer da možemo više od ovoga što smo postigli. 

I upravo u ovakvoj ljudskoj priči vidimo svu moć jednog jednostavnog gesta dobrote. On razoruža, pokaže lepotu, ljubav i pokaže da još uvek ima nade za nas. Džon Merik je proveo život prepun mučenja ali malo dobrote je bilo potrebno da on oseti da je čovek u očima drugih. Pogledajte malo oko sebe. Ovo nije slučaj samo sa Merikom. Vrlo često ne priznajemo drugim da su ljudi poput nas. Neretko je taj drugi kojeg potcenjujemo i veći čovek. Džon Merik je ime koje treba pamtiti, ne samo zbog njegove tužne sudbine, već zbog nečoveštva ali i ljudskosti drugih.

Zanimljivosti:
Oblačenje i nanošenje kostima Čoveka Slona je trajalo 8 sati a skidanje 2. Film je producirao Mel Bruks. Njegova ideja je bila da se Linč postavi za režisera i da film bude crno beli. Zato što ga ljudi uglavnom vezuju za komedije, tražio je da se njegovo ime pojavi tek u odjavnoj špici. Posle Merikove smrti, delovi njegovog tela su sačuvani zbog medicinskog ispitivanja. Neki unutrašnji organi su sačuvani u teglama i sačuvani su otisci glave, ruke i noge u gipsu. Upravo po tim otiscima je pravljena maska za potrebe filma. 

Kada mu je prvi put naneta maska i kada je video koliko to traje i kakva je procedura, John Hurt je nazvao suprugu i rekao joj "Mislim da su me konačno naterali da mrzim glumu." Merik je bio inteligentna i načitana osoba. S obzirom na deformitet usta, pravi Merik nije mogao pričati približno čisto kao u filmu pa je dr. Treves služio kao njegov prevodioc. Čovek koji je prikazivao Merika u cirkusu nije bio loš kao u filmu. Bio je poštovan i on i Merik su imali dogovor da dele zaradu. 

Hurt je zadržao masku (glavu) posle snimanja. Jednom mu je kuća pljačkana ali ništa nije ukradeno jer je pljačkaš otvorio orman iz kog je ispala kopija Merikove glave, prepao se i pobegao. Maketa katedrale koju je Merik napravio može se videti u kraljevskom muzeju u Londonu.

Naj scena:

Kraj.
Možda izgleda kao neki rasplet koji će skloniti kamen sa srca ali pogledajte bolje. On čini nešto što do tada nije radio, što je običnom čoveku svakodnevica. Vrhunska simbolika i jeziva scena.

Moja ocena: 10/10