Leptirica (1973)

Alternativni naziv: The She-Butterfly
Žanr: Drama | Horor
Režija: Đorđe Kadijević
Glumci: Mirjana Nikolić, Petar Božović, Slobodan Perović...

Priča:
Mladić želi da oženi prelepu ćerku gazde koji ne želi da pristane na taj brak. Da bi se dokazao da vredi, pristaje da bude vodeničar u seoskoj vodenici koju noću pohodi vampir.

Moj osvrt:
Sećam se kada sam bio klinac, kružila je legenda o filmu toliko strašnom da neću više smeti da spavam sa ugašenim svetlima u sobi. Kada god se povede razgovor, bio sam upitan da li sam gledao Leptiricu. S obzirom da to na televiziji nisam uspevao da uhvatim a u video klubovima u selu se nisu baš trudili da kod domaćih filmova idu dalje od Ludih Godina i Tesnih koža do mene nikada taj film nije došao. Žao mi je pre svega jer bih danas imao i tu klinačku ljubav i strah od čuvenog filma. Tako da priznajem, ovo je prvi put da gledam Leptiricu. Iskren da budem i zaboravio sam za film dok nije ispao iz liste sa vašim predlozima. 

Iskreno, za film ovog doba, nisam verovao da ću videti nešto posebno eksplicitne scene. Verovao sam da će to biti sve u mraku sa gomilom nagoveštaja. Naklon do poda velikom Kadijeviću kada je uspeo u to doba da prikaže ovako nešto. Film nam ne daje beskrajni uvod, nema tu neke priče koja nas priprema. U roku od nekoliko minuta, svesni smo postojanja nečeg zlokobnog. Iako film počinje scenom u po bela dana, od prvog momenta ti nagoveštaji zla ga čine dobrano jezivim. I onda uvod: vampir, crne ruke sa dugim noktima koje kroz prste propuštaju brašno (perfektna scena), ogromni oštri zubi, ubistvo i krv. Aloe, Film je sniman u Srbiji 1973. Ne može bolje od ovoga. 

Nisam verovao da ću u horor filmu pisati o ovome ali ono što me je oduševilo je Kadijevićev prikaz tog nekog mentaliteta sela. Kako sam sam, da tako kažem, dete sa sela, prepoznao sam sve te silne gazde, popove, mudrosere. Prepoznajem taj mentalitet jer on živi i dan danas. Kadijević nam daje i ono lepo i ono ružno a bloga mi, i ono što je jako zabavno. Mislim da se bazirao više na ovom negativnom ali upravo to je ono što mi se jako dopalo. Jako je zabavno videti kako, kada je trebalo dođi u opasnost ljudi neće ni da udruženo pokušaju ali kada je junački trebalo krasti devojku, onda su svi spremni. 

Ima tu još stvari koje jako upadaju u oči. Recimo u centru filma je klasična ljubavna priča između Strahinje (veliki Petar Božović) i Radojke (prelepa ali sada na žalost pokojna Mirjana Nikolić). I u tu priču je odlično utkan ovaj mentalitet o kom govorim. U jednom delu filma ovi mudroseri (gazde, pop i kompanija) su spremni žrtvovati Strahinju kako bi njihove zadnjice bile zadovoljene. I to je neki odnos prema mladima koji i danas vidimo. Pogledajmo koji "mladi" su neprhivaćeni. Oni koji na kraju beže odavde. Školovani, doktori, ljudi koji traže šansu koju zaslužuju. Koji mladi su poželjni - potrošna roba. Oni koji će dati keš za ono što hoćeš da im prodaš. Oni koje ćeš kupiti za sendvič i lažni utisak moći dok tupavi pišaju po grobu dede koji je stvorio tlo po kojem hodaju... I kada su ovi prihvatili Strahinju. Upravo kad je postavio svoju zadnjicu pre njihove. Tako da još jedan veliki naklon Kadijeviću za ovu kritiku društva koju je uvukao u horor film.

Film je snimljen po Glišićevoj priči "Posle devedeset godina". To sam čitao jako davno i ne mogu da povlačim paralele. Ono što vidim je da je film inspirisan tim starim legendama i pričama. Finale me je podsetilo malo na ruski Viy iz 60tih pri čemu mi Viy deluje bajkovito dok mi ovo deluje baš kao pravi horor. No ono što hoću da kažem, ako ste upoznati sa tom nazovi horor tradicijom i pričama iz naroda, prepoznaćete dosta detalja. Mene su kao klinca te priče jako plašile tako da mi je jako zanimljivo bilo videti ih na filmu. 

Ono što mi se i nije baš svidelo je humor u nekim momentima. Recimo kada ljudi traže grob Save Savanovića idu kod neke stare babe da ih uputi. I to je moglo biti odrađeno jezivo i preteće. Ovde je to iskorišćeno za baš veseo humor. Nekako mi je to ubilo atmosferu. Jasna je namera Kadijevića da razvedri atmosferu i možda uljuljka gledaoca u neku sigurnost pre nego što se desi nešto jezivo ali meni to baš i nije prijalo. 

Ono što mi je posebno zapalo za oko, to su scene u kojima je Radojka sama. Sve te njene pojave na proplancima kao da donose neku pretnju. Te scene kulminiraju kada ona šeta prirodom i praktično joj se predaje. To ne bi bilo čudno i neobično da nije i više nego jasno da u šumi u kojoj šeta postoji nešto zlo što čeka. I sama pojava ove devojke je pomalo čudna sa dugom crvenom kosom i to doprinosi celoj priči. 

Kada je horor u Srbiji a i bivšoj Jugoslaviji u pitanju, Leptirica je nezaobilazan deo te priče. To dovoljno govori o njenom značaju. Da li je ispunio baš sva očekivanja koja sam imao posle toliko godina hajpovanja. Ne baš do kraja ali moram da kažem da sam jako zadovoljan. Da je ovo strani film, verovatno bih se zadržao na sedmici ali kako je domaći, kada i u kakvo vreme je rađen, kako je pogodio mentalitet sela i šta je prikazan i kakav značaj ima, dolazimo ipak do ocene koju zaslužuje.

Zanimljivosti:
Leptirica je prvi srpski horor film.

Naj scena:

Noć u vodenici

Moja ocena: 8/10

Trois couleurs: Rouge / Three Colors: Red (1994)

Alternativni naziv: Three Colors: Red
Kod nas nazvan: Tri Boje - Crveno
Žanr: Drama | Misterija | Ljubavni
Režija: Krzysztof Kieslowski
Glumci: Irène Jacob, Jean-Louis Trintignant, Frédérique Feder

Priča:
Devojka otkriva čoveka koji špijunira susede i sklapa neobično poznanstvo sa njim.

Moj osvrt:
Šta ako ti kažem da je samo jedna slučajnost potrebna da te dovede do nečeg velikog, do nekog ko će ti promeniti život, do nečeg što ćeš pamtiti dok si živ. Nije to velika događaj. Može to biti kasno ustajanje, pogrešno skretanje, slomljena potpetica, pronađen predmet koji je neko izgubio. Šta ako ti kažem da ti male slučajnosti menjaju dan, put, raspoloženje ili možda čak i život? 

Šta ako ti kažem da si pogrešno procenio nekog na osnovu loših stvari koje je uradio? Da li si svestan da nisi video širu sliku? Kako je to moguće? Prijatelju, moguće je da ne vidiš cilj ili nameru? Samim tim, ne vidiš osobu. Zamračio si je, izbrisao, obeležio. A možda je to osoba koja bi ti otvorila oči. Možda je to neko kome bi se predao ili otvorio. Možda je to neko kome bi dozvolio da te vodi. A možda je to što ti se činilo lošim rađeno za tvoje dobro. 

Šta ako ti kažem da time što si se ogradio od drugih, izgubio si pojam o mogućnostima? Kada bi saznao kakve mogućnosti imaš, uplašio bi se toga koliko sam utičeš na svoj put. Ne samo da bi se uplašio, bio bi zbunjen tolikim izborom dobrih puteva da ne bi mogao da odabereš pravi. Time što se zatvoriš, ideš samo očekivanim putevima. Tada si predvidiv. Tada si uobičajen. Takav je i tvoj život i ono što ti se dešava.  

Zamisli sada da vidiš sve te mogućnosti? Koju bi odabrao? Mislim da to nije pravo pitanje. One loše bi svakako zaobišao. Ali pored toliko dobrih, nije pitanje šta bi izabrao već čega bi se odrekao. Koja od tih prelepih mogućnosti bi ostala neostvarena? Koju bi prigrlio? Šta bi ti ona novo donela? Da li si svestan da bi se kasnije mogao odreći i te zbog nečeg drugog? 

Možeš li da zamisliš drugačiju ljubav od one koju sada osećaš ili želiš? Da li si svestan da najveća ljubav može biti i samo u razgovoru koji te čini srećnim, ispunjenim? Da li si svestan da možeš osetiti neizmernu sreću u malim postupcima koji ti možda deluju smešno? Prijatelju, nije stvar u postupku, već kako ga neko učini. Taj neko zna kako da ga učini za tebe. Prigrli to i osetićeš neizmerno zadovoljstvo. 

Šta ako ti kažem da je to što ti sada živiš neko već proživeo. Šta ako ti kažem da on tvoj put vidi? Šta ako on vidi sve tvoje mogućnosti i sve dobro što može da ti se dogodi? On zna šta osećaš, on zna šta ćeš da uradiš, on zna šta gde bi trebao da ideš. 

A šta ako si ti taj neko ko zna? Šta ako prepoznaješ svoj pogrešni korak kod nekog drugog? Šta ako svoju davnu neveštost pronalaziš u nekom drugom? Šta ako vidiš da taj drugi može da ostvari nešto što je tebi promaklo? Da li ćeš pomoći i usmeriti nekog ka boljem ili ćeš mu zabraniti ono što je tebi bilo neuhvatljivo? Da li će ti on to dozvoliti da ga vodiš? Prijatelju, ako već nisi, ti ćeš biti ta slučajnost koja drugom može promeniti život. Iskoristi to da nekog učiniš srećnim i ti ćeš se osećati tako.

Zanimljivosti:
Kao i u druga dva filma u trilogiji, vidimo staru osobu koja pokušava da ubaci praznu bocu u kontejner. Pre početka snimanja, Kislovski je pitao Irenu Jakob da li je ikada želela da se zove drugačije. Ona je izjavila da je želela da se zove Valentina i to je na kraju bilo ime njenog lika u filmu. Poslednji film Kristofa Kislovskog koji je potom otišao u penziju.

Naj scena:

Perhaps you're the woman I never met.

Moja ocena: 9/10

Død snø 2 / Dead Snow 2: Red vs. Dead (2014)

Alternativni naziv: Dead Snow 2: Red vs. Dead
Žanr: Akcija | Komedija | Horor
Režija: Tommy Wirkola
Glumci: Vegar Hoel, Ørjan Gamst, Martin Starr

Priča:
Dok je u begu od Naci zombija, čovek se udružuje sa grupom američkih zombi entuzijasta i otkriva nove načine za borbu protiv zombija.

Moj osvrt:
Prvi Dead Snow mi je ostao u sećanju kao film sa tek nekoliko svetlih momenata. Ne sećam se nečeg što je bilo naročito vredno pažnje. Zašto bih onda gledao dvojku? Još kada uzmemo da je režiser Tomi Virkola, čovek čiji su me Ivica i Marica jedno usrano ništa, zaista se postavlja pitanje zašto gledati ovaj film. Braćo i sestre, ovo je predlog uvaženog, poštovanog i nadasve dragog kolege sa posla koji uz respektabilne sci-fi stvari praktikuje i "klasike" poput Lesbian Vampire Killers. Kako mi je više puta napominjao da ovo pogledam, očigledno je na neki način uticao na nasumični izbor filma sa liste. Da li sam izgubio nešto više od sat i po na glupost. Ooooo ne. 

Jasno se vidi uticaj nekoliko klasika žanra. Najočigledniji je Evil Dead (scene sa odsečenom rukom) pa potom i Brain Dead (Dead Alive). Verujem da će poznavaoci horor komedija naći još paralela sa tim starijim ostvarenjima. Da li je ovo doseglo do pomenutih klasika? Nije. Ali moram da priznam da je mene zabavio više nego Dead Alive (koliko me sećanje služi jer i to sam gledao jako davno). 

Znate i sami kako se u današnje vreme forsira politička korektnost u filmovima. To obavezno učini film lošijim (čitaj idiotskijim). Dead Snow 2 je jedan od politički najnekorektnijih filmova koje možete gledati. Ovde nema ko nije nastradao. Bukvalno svi su meta, sve rase, sva doba, oba pola ... svi će ovde biti ocrnjeni i najčešće će nastradati. Sada razmišljam, ovde je samo pedofilija falila da lista bude kompletna. Na sreću nisu otišli tako daleko. Ali svakako u doba čistunaca, ovaj film dođe kao nešto što pljuje na sve. Posmatrajte to ovako, ako naterate nekog od boraca za političku korektnost da pogleda ovo - verovatno će ga zadesiti moždani udar.

Ljubitelji zombi filmova mogu biti razočarani ovim zombijima. Nisu to oni klasični na koje su navikli. Ovi razumeju šta rade, primaju naređenja, imaju cilj, ne ubijaš ih tako što im prosviraš mozak itd. Sa jedne strane, ko drži do tih klasičnih zombi filmova biće razočaran. Meni je ovo sasvim ok jer je film od prvog do zadnjeg momenta teška sprdnja. Sećam se čak da su mi te pojave ovih zombija u prvom delu bile jako dopadljive i verovatno najbolja stvar u tom filmu. Zombiji su i ovde isti ali za razliku od keca, ambijent nije i mislim da je to jedina prednost prvog dela u odnosu na ovaj. Za film koji se zove Dead Snow 2, ovde poprilično manjka snega. 

Generalno, oko zombija se pravi velika filozofija pa imamo recimo i knjigu World War Z koja kao objašnava šta raditi ukoliko izbije zombi apokalipsa. Popularnost žanra raste i sa Walking Dead serijalom a sa popularnošću neminovno dolazi do zadrtih fanova (naravno ni blizu poput Star Wars sekti). Film se odlično sprda sa tim (ali donekle i sa Star Wars sektama) kroz grupu koja je specijalizovana za sukob sa zombijima. Sa jedne strane oni izgledaju kao oni klasični štreberi ali se film ne odnosi prema njima površno i idiotski kao prema štreberima iz Big Bang Theory već ovi likovi zaista u praksi savršeno dostavljaju ono što znaju savršeno. 

A tek da vidite kakve su oni sprdnja i sa nacistimsa. Prvo, njihov simbol su dva slova Z što tako očigledno podseća na SS. Vođa je ima zalizanu kosu i obučen u dugačak crni kaput - gestapo stajl iz skoro svih filmova. Umesto očekivanih laprdala sa kojima bi se filmovi sprdali, ovi likovi su najbolji u ključnim momentima. Naravno, oni nisu glavni likovi. Glavni lik je preuzet iz keca i na sreću on ovde više ne deluje kao kompletni moron već je simpatična, nesrećna budala koja nas vodi kroz set suludih događaja. 

Ono što mi se dopada, kada je humor u pitanju, je to što se sulude stvari ovde predstavljaju normalnim. Recimo, dva lika pričaju o sukobu sa naci zombijima i namerama tih spodoba kao da je to najnormalnija stvar na planeti Zemlji. Iako film servira gomilu neverovatnih i suludih scena, glavni humor je i dalje onaj verbalni i to je za svaku pohvalu. Evo jedan mali primer. Recimo ekipa iz Amerike kreće u Norveškoj u kupovinu oružja za sukob sa zombijima. E sada to oružje je zapravo oruđe, lopate, ašovi itd. Lik izgovara ovako nešto: "Lakše bi bilo da možemo kupiti pravo oružje ali to ovde nije moguće. Šta nije u redu sa ovom zemljom?". 

U prvom delu postojao je ne mali broj onih štrecalica. Ovde su odustali od toga i uradili nešto mnogo bolje. Umesto štrecalica dali su nam one WTF momente. Bukvalno u svakom trenutku u kom očekujete da nešto sevne na ekranu što će vas trgnuti, to se neće desiti. Ali ćete skoro uvek videti nešto urnebesno što će vas nasmejati. Lepota toga je što je epilog uvek nešto što je neočekivano ali dobro smišljeno. 

Sada bih se vratio na Braindead (Dead Alive). Oni koji su to gledali, sigurno se sećaju beskraja scena za koje morate imati jak stomak. Mislim da je ona čuvena večera (oko u supi) bila dovoljna da ogadi ceo film a to je bila samo jedna od scena. U principu nisam fan tih gadosti i neminovno je bilo da će ih ovaj film servirati. Ali osim jednog jedinog slučaja, sve te scene su ovde prepune humora a što je najlepše, i te kako imaju smisla i uticaj na priču. 

Još jedna stvar je način na koji je predstavljena policija. Setimo se kako ih veliki Ves Krejven predstavlja. Od onih idiota u Last House on the Left do Djuija idiota u Scream. Jasna je poruka ali ti likovi baš nerviraju. Ovde policija prestavlja jako zabavan skup beskičmenjaka. Jaki su na priči, lupetaju gluposti, smešni su na delu. Mnogo bolje ovo funkcioniše od Krejvenovog pristupa. 

S obzirom koliko ga hvalim, nemojte misliti da je ovo neverovatno dobar film ali budite sigurni da je mnogo bolji od izvikanog keca. Kao neko ko nije fan horor komedija ja kažem da je ovo sasvim dobro. Film me je opasno zabavio. Prvo, totalno je iskulirao političku korektnost. Drugo, u ovakvim filmovima se uglavnom potencira na komičnoj akciji dok Dead Snow dosta pažnje posvećuje verbalnom humoru. Treće, koliko god to bilo čudno, film je totalno lišen iritirajućih idiota. Četvrto, tu je gomila iznenađujućih scena koje predstavljaju dobru zabavu. Ako nemate slab stomak, imate moju toplu preporuku za nešto više od sat i po dobre zabave.

Zanimljivosti:
Film je snimljen i na Norveškom i na Engleskom.

Naj scena:

Rusi dolaze

Moja ocena: 7/10

Doctor Strange (2016)

Kod nas nazvan: Doktor Strejndž
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: Scott Derrickson
Glumci: Benedict Cumberbatch, Chiwetel Ejiofor, Rachel McAdams ...

Priča:
Dok je na putu psihičkog i spiritualnog ozdravljenja, brilijantni neurohirurg je uvučen u svet mističnih znanja.

Moj osvrt:
Dr. Strange kao lik užasno podseća na lik Tonija Starka (Iron Man). S tim što je Stark primer kako se to dobro radi a naš dobri doca je nešto suprotno. Evo i zašto. Stark, koliko god bio arogantan, imao je neku dozu šarma. Iako je voleo sebe iznad svih ostalih, prihvatao je druge. Nije bio slep za ostale. Doca Čudni je otišao u krajnost. Ovaj lik vidi samo sebe i samo ono što njega zanima. Jedine potrebe koje ima u vidu su svoje. Ako gleda druge, gleda ih kroz sebe. To je užasno loše jer je lik jako odbojan. A ček, to treba da ti bude glavni lik u filmu? Jebigica. Već na početku si ga napravio nezanimljivim. Mogli su to malo da ublaže ali su od Strejndža napravili plastičnog seronju za kog jednostavno niko ne može da mari. A imali su odličnog glumca od kog je lako napraviti dobru stvar. 

Onda imamo jednu dobru stvar - način na koji Strejndž upoznaje to nešto drugačije. To je počelo dobro ali kao i sa upoznavanjem sa likom, završilo se pogrešno. Vrlo brzo je od simpatičnog egoiste postao arogantni seronja. Vrlo brzo je od lepog upoznavanja tog nadrealnog došlo do "ma daj zajebi me ovog tripa na LSD-u". Da bi se pokazala ta druga strana našem doci, demonstrirano mu je nešto nadrealno. To je bilo ok, dovoljno dobro i efektno. No, na šta se ovde odluče? Doca reaguje u svom stilu, tj. stilu arogantnog seronje i onda, da bi se arogantni seronja ubedio, odlazi se u gomile šarenih scena prepunih specijalnih efekata koji ništa ne govore i ničemu ne služe. Od nečeg zanimljivog vrlo brzo se otišlo u dosadno. 

I opet, nešto što počinje dobro, čuj dobro, počinje vrhunski a završava se mlako. U dosta ovih superherojskih filmova, način nastajanja superheroja je nemaštovit. Od debilnog "usralo me" u Green Lanternu, preko "rođen sam takav" do "situacija me je napravila ovakvim". Svega tu ima. Ovde je izbor kako se dolazi do moći perfektan - učenjem. Op, prc, znanje je moć. I tu su krenuli da prave odličan zaokret u liku Doce Čudnoga. Tu njegova inteligencija dolazi do izražaja i konačno imaš nečemu da se diviš. No, izvedba je opet dobrano ursala ovu dobru ideju. Lik je naučio skoro sve, manje više odjednom. WAAAT?!? Ne čini li to sve druge tupavima? Ne čini li to ovu uzvišenu moć i magiju sprdnjom kojom inteligentna osoba ovlada dok si? Umesto da žrtvuju vreme filma i prikažu nam postupni razvoj Doce Čudnog u velikog maga (što bi svako voleo da vidi) ovaj lik uči kao brat Kianu u Matriksu. 

Kada su negativci u ovakvim filmovima u pitanju, obično me iritira što im manjka motiva. Ovde su em doveli jednog od najboljih glumaca današnjice (Mads Mikelsen), em su nam zagolicali maštu tim likom, em su nam predstavili da on i te kako ima motiv. I baš kada su trebali da poentiraju na tom liku ostali su nam dužni nešto scena iz njegove prošlosti. To bi ga učinilo baš upečatljivim. Nasuprot njemu, Doca Čudni je taj kod koga ne vidim motiv da bude taj superheroj. Ok, trubi mu se o tome sve vreme ali ne vidim ključni momenat u kom bi on shvatio šta mu je poziv. Setite se Jinsena u Iron Manu, kako je on uticao na Starka. Ovde ne vidim nigde taj okidač. 

Generalno, film škrtari na svemu i svačemu. Previše je tu priča o nekim dimenzijama, o moćima, o likovima, demonima, postupcima, pravilima, negativcima, pozitivcima i sve su zagrebali a ništa nam nisu dali do kraja. Što znači da je ovaj filmić imao i te kako šta da ponudi. Na žalost još uvek nisam ni pazario ni pročitao grafičku novelu pa ne mogu povući paralele. Ali poznajući svet stripa, sumnjam da su tamo ostali nedorečeni u ovoj meri. Kada podvučem crtu, ok je ovo filmić. Iako nije doneo ništa naročito sjajno, ostavio je dovoljno prostora da se mnoge teme razrade i nadu da možda možemo videti pristojnije nastavke.

Zanimljivosti:
Rejčel MekAdams se zaista prepala kada je mop pao u ostavi za metle. To se slučajno desilo i njeno iznenađenje nije gluma. Tokom snimanja, Kamberbač je u kostimu ušao u striparnicu i kupio strip Dr. Strange. Scena u kojoj ogrtač briše suze Dr. Strange-a je Kamberbačova ideja. 

Kreatori istoimenog stripa, Sten Li i Stiv Ditko su izgled Dr. Strangea bazirali na liku legendarnog Vinsenta Prajsa. Stredje ime Dr. Strangea je Vinsent. Chiwetel Ejiofor ima crni pojas u karateu. Ovo je drugi film o Dr. Strange-u. Prvi je snimljen 1978.

Naj scena:

It's not about you.

Moja ocena: 6/10

Cube (1997)

Kod nas nazvan: Kocka
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika
Režija: Vincenzo Natali
Glumci: Nicole de Boer, Maurice Dean Wint, David Hewlett ...

Priča:
6 potpunih stranaca različitih osobina su bezvoljno smešteni u beskrajni lavirint smrtonosnih klopki.

Moj osvrt:
Cube može da se uzme kao odličan primer za mnoge stvari. Prva od njih je kako napraviti odličan uvod. Za ovo malo vremena koje se troši na uvod, film nas prvo šokira, potom zaintrigira šta smo to zapravo videli. Ovaj uvod jedino može da odbije ljude slabog stomaka i nikoga drugog. 

Druga stvar je vidno nikakav budžet. Evo pogledajte kolike se pare bacaju za današnje Sci-Fi Interstelare, Marvele i ostale pizdarije a po kvalitetu i ideji ni jedan od njih ne može da prismrdi Cube-u koji je napravljen za manje love nego što je tamo dato za klopu za glumce. Ako nekog zanima, ta cifra je 350.000 dolara.

A šta reći o glumi i preglumljivanju. U filmu od pizdilion dolara takve stvari jako idu na nerve (ko je rekao Legolas). U ovom filmu to primetite ali vas priča i ideja vode dalje. Želite da pronađete izlaz i želite odgovore na pitanja. A da, ima i onih koji to ne žele, kojima prodaš da je ljubav nova dimenzija koja nas vodi u nove pobede. 

Ako na Cube gledate kao film gde likovi prolaze kroz zamke opasne po život samo da bi našli izlaz i preživeli, ne gledate ga dobro, verujte mi. Cube nije prolazak kroz lavirinte i borba sa zamkama. Cube je život predstavljen na prelepo brutalan način. 

Pričajmo prvo o tome kako svako od nas ima neku ulogu. Svi smo dobri u nečemu i svi možemo doprineti nečemu boljem. Zamislite sada da svako radi ono u čemu je dobar, ne bi li svet funcionisao besprekorno. Hajde sada da uskočimo u kocku sa ostalima. Kada je sve funkcionisalo besprekorno? Upravo tada kada su se ljudi držali zajedno i svako je radio ono što najbolje zna. Tada su lako prolazili kroz zamke. 

Pa šta je onda problem? Problem je to što čim se neko odvoji desi se nešto loše. Sada neko može da kaže "pa dobro, i bez nekih od likova, ovi drugi su nastavili dalje". O da, jesu, to je tačno. Ali kakvi su bili posle sukoba sa tim zamkama na koje možemo gledati kao na velike životne probleme? Goli, premoreni, gladni, žedni, povređeni, nikakvi. Šta se desilo sa onima koji su se odvojili na neki način? Da li su završili dobro? 

E sada, kako od takvog sistema koji savršeno funkcioniše napraviš ovaj koji se raspada? Tačnije pitanje je zašto bi neko izašao iz tog sistema? Imate takve primere na svakom koraku, braćo i sestre. Sve što je potrebno je to da neko kolektivni cilj doživljava kao njegov lični, ali takav da samo njemu pripada. Kada neki cilj smatraš samo za svoj, svi ostali koji žele biti deo toga su ti neprijatelji. To je želja za samoisticanjem i prisvajanjem veće nagrade. Još malo o tome ubrzo. 

Koliko puta se ovde pominje neka zavera, neka šira slika, neko traganje iza toga ko stoji iza cele priče? Da li smo dobili odgovor na to? Ne ako pitate one koji traže CIA-u, multimilijardere koji hoće da se igraju i tako nešto. Odgovori su ovde, samo ih treba naći. Ali ovaj film odlično pokazuje kako ljudima možeš da prodaš bilo šta, oni će smatrati da tamo neko rukovodi svime i da su oni nemoćni u tome. Evo vam odličan primer. Prodaju nam priču kako su granice naše države nacrtane još odavno od strane moćnika. I kada te teoretičare zavere pitaš "zašto bi to neko uradio, šta mu je dobit" siguran sam da nećete dobili validne odgovore. Ali to verovanje u zaveru je užasno. Onda oni koji su zaista odgovorni izbegavaju odgovornost. 

Pala mi je na pamet jedna paralela sa filmom The Beach. Tamo praktično imamo raj i u njemu sve funkcioniše kada ljudi sarađuju. I naravno ljudi i naprave sranje što ispada kao dokaz da raj ne bi funkcionisao sa toliko ljudi. Čovek nije konstanta, ne ostaje isti sve vreme. Cube ispada kao pakao, pakao u kome se nalazi grupa ljudi. I to daje veće mogućnosti. Možda ne šalje jaču poruku kao Beach ali svakako poentira na bolji način kasnije. 

Hajde da se malo približimo poenti. Likovi ovde konstantno odmotavaju svoju prošlost i preispituju život, ono što im je najvrednije i ono za čim žale. Kada čovek to radi? Kada dođe do kraja. Zašto je nužno da je Kocka kraj. Braćo i sestre, Kocka je konačni ispit. Nešto kao čistilište iz kog bi moglo da se ide u pakao. Mislite li da je ovde to skriveno, da sam to izvukao tek onako? 

Kako se u većini dela (filmova, slika, čegaveć) prestavlja raj? Kao bela svetlost. Šta se vidi kada se otvore poslednja vrata, vrata ka izlazu? Bela svetlost. Zašto kažem da je Kocka poslednji ispit? Ko je ušao u tu svetlost a ko ostao u paklu kocke? Da li je baš slučajno da je jedna jedina osoba koja nije učinila čak ni najmanji loš gest upravo ta koja je otišla u svetlost? Ne bih rekao. Posebnu dimenziju ovome daje za mene najbolja scena u filmu. 

Naravno, površni uvek traže jednostavnije odgovore pa za njih su i napravljeni nastavci. Tu je zadovoljena njihova orgazmička želja za većim igračima koji vode igru, za totalnim rasvetljenjem. I to je ok ako te mrzi da misliš. Tako će ti prodati bilo šta tupavo ali biće jednostavno i bićeš zadovoljan. Ali onda nećeš videti genijalnost skrivenog i nečega što treba da otkriješ sa malo truda. Kocka upravo to i jeste. Zanemarena i potcenjena genijalnost koja na žalost nikada neće dobiti zasluge koje joj pripadaju.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za 20 dana i najveći deo je snimljen kamerom iz ruke. Kompanija za specijalne efekte C.O.R.E. je besplatno odradila efekte u filmu. Samo jedna kocka je napravljena za potrebe snimanja. Jedino su menjani paneli drugih boja. 

Nikol de Bur, koja je u filmu odličan matematičar, u privatnom životu kaže da je bila očajna u školi kada je taj predmet u pitanju. Glumci kažu da im je najlepše bilo u beloj kocki dok u je u crvenoj najgore. Svi veći dijaloz i žučnije rasprave su se odvijale u crvenim kockama.

Naj scena:

- What is out there?
- Boundless human stupidity.

Moja ocena: 8/10