Elle (2016)

Žanr: Drama | Triler
Režija: Paul Verhoeven
Glumci: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny ...

Priča:
Uspešna žena ulazi u igru mačke i miša kada otkrije čoveka koji ju je silovao.

Moj osvrt:
Heroina ovog filma, Mišel, u tumačenju sjajne Izabel Iper je žrtva silovanja. I normalno, pošto imamo žrtvu silovanja, ceo film proživljavamo tu njenu dramu kroz patnju... A ne, čekaj, nije to? Hm. A da, moja greška. I pošto je ona žrtva silovanja a zna se da od zakona nema naročito pomoći, ona uzima pravdu u svoje ruke i kreće da ... Čekaj, nije ni to? Hm. A da, ona je zapravo u portrazi za tim misterioznim silovateljem kako bi isterala pravdu do kraja i ... Nije ni to? Pa ja stvarno ne znam. Nemoj mi reći da je neko odlučio napraviti nešto originalno? A jeste? E pa fino. 

Šta zapravo gledamo? Gledamo osobu koja ispituje sebe kako bi videla za šta je sposobna i dokle može da ide. Ne shvatite ovo kao da smo imali totalno zatvorenu osobu koja je radila sve pro propisima. O ne, ovaj lik je mnogo zanimljiviji od toga. Ovde zapravo vidimo neku nadogradnju, neki korak dalje u svemu u čemu je otišla. Ona polako zalazi u starost, zašto bi sve polako dobijalo granice? Zašto ne probati nešto više? Zašto ne odigrati nešto rizično? Zašto ne ispitati svoje granice? 

Možda ovaj film stvori negativan stav zbog načina na koji su muškarci prikazani. Ovde nema ni jednog jedinog, uslovno rečeno, normalnog muškarca. Lista je opasna: silovatelj, mlakonja od sina, mrljavi bivši suprug, saradnici koji nisu baš prijateljski nastrojeni, ljubavnik koji ne daje jeb za činjenicu da je ona silovana itd. Imao bih odbojan stav da je ovo generički prikazano, kao npr. rasisiti u idiotskom Remember the Titans ili oni seljani iz Bartonovog Edvarda Makazorukog. Ali, braćo i sestre, gledam ovo i prepoznajem muškarce. Ovakvih ima na tone. Ovo je napravljeno odlično, mudadžijski i ma šta ko pričao, ni malo bezukusno. 

Na prvu ruku bi mogli reći da je ovo film o porodici u kojoj nisu dobri odnosi. Naravno, ima toga. Sve kreće od jednog užasnog događaja iz prošlosti i propagira se i na naredne generacije porodice. Realno, kad te nešto obeleži, teško ćeš pobeći od toga. No ovo je film koji prikazuje sjebane odnose na sve strane. Možda najbolji odnos vidimo tamo gde ga najmanje očekujemo. U odnosima koje vidimo, zadovoljstvo nalazi samo jedna ili ni jedna strana. U onom najneočekivanijem vidimo neko obostrano zadovoljstvo što i jeste intrigantno. Ovo je naravno i film o seksu ali nije prikazan kao generičko sranje kojim nas bombarduju u zadnje vreme. Ovo nisu nijanse sive i slična hrana za plitke. Ovde imamo prave ljude a ne proizvode.

Ako pogledamo sve odnose, kao što rekoh, svi su problematični. Svi imaju neko ludilo, opasnosti, tajne, konflikte, nesigurnu budućnost. Ako ispletemo mrežu od osobe do osobe, naša Mišel će biti u centru te mreže. I dolazimo dotle da je ona umešana u manje, više svaki od problema koji gledamo. Prirodno je da pomisliš da je ona ili uzrok, ili možda meta u tim konfliktima. I dok se situacije oko nje komplikuju, ovaj lik blista. Ako kažem da je Izabel Iper odlična u svojoj ulozi, potceniću ono što ona ovde dostavlja. 

Vratimo se na ovo da je ona u centru svih konflikta i odnosa. Zamislite sada sve likove kao orkestar. Mišel u sredini dođe kao kompozitor. Ona vuče konce i diktira note. Da li ćete slušati umilnu melodiju ili besne tonove - to je na njoj. Generalno, svi ti odnosi jesu nešto što smo videli u mnogim filmovima, ali lik Mišel ovde donosi novu dimenziju. Ona možda jeste uzrok nekih problema ali je i (potencijalno) rešenje. Kao režiser svega što vidimo i kao kompozitor melodija koje nam se daju, ona komponuje priču u savršeno ludilo koje mora da prija gledaocu.

Sada se vratimo na činjenicu da je ona žrtva. To bi u filmovima obično značilo da ona zavisi od onih koji mogu da je zaštite. Da li je ovde to slučaj? Ne. Čini se da svi utiču na njen život ali da niko ne može da je dodirne. Tačnije niko ne može da je dirne koliko ona može da uzvrati na ovaj ili onaj način. I sada očekujete da će je vređati kilavost njenog rođenog deteta a zapravo vidite da ona ne pati zbog toga već pokušava da utiče da se to stanje promeni. Uvek je ona ta koja na neki način napada, čak i kada izgleda suprotno. Uvek se igra koju gledamo ispostavi njenom. Vratimo se još jednom na činjenicu da je ona žrtva. A sada vam kažem da ona vodi igru. Toliko je dobar ovaj lik. 

Znate sigurno onu izreku "Istina oslobađa". Elle se fino poigrao i sa tim. Kada gledamo da likovi diktiraju igru, da obmanjuju, prikrivaju, pokušavaju da utiču na nekog da promeni mišljenje, oni obično lažu. Pogledajte na samom kraju filma šta Mišel radi istinom. Čista perfekcija. Istina je priznanje a priznanjem obično unizimo sebe ako smo radili nešto loše. Uprkos tome, Mišel raste i njen lik postaje tako veliki da poželite još jednom da pogledate ceo film. 

Na kraju moram još jednom da pomenem Izabel Iper. Prvo, ova uloga spada u one koje bi malo glumica prihvatilo. Drugo, ova uloga je toliko zahtevna da je jako malo onih koji bi je izneli na pravi način. A ona ovde osvaja, zavodi, odbacuje, voli, prezire, ponizi, uzdigne, postavi na svoje mesto, objasni, istraje, očara, povredi, nasmeje, dovodi u nevericu... Kakvo god osećanje da pobudi, nema šanse da ostaneš ravnodušan. Ovo je najozbiljniji kandidat za oskara za najbolju žensku glavnu ulogu. Teško da će neko ovo da nadmaši kvalitetom.

Zanimljivosti:
Pre nego što je počeo da snima ovaj film, Verhoven je odlično naučio francuski jezik jer je smatrao da je, kako snima film na ovom jeziku, razumevanje sa francuskim glumcima ključno. Ovo je inače prvi njegov film na francuskom jeziku.

Naj scena:

Rasplet gde Mišel blista iz sve snage

Moja ocena: 8/10

Maratonci Trče Počasni Krug (1982)

Žanr: Drama | Komedija
Režija: Slobodan Sijan
Glumci: Bogdan Diklic, Danilo 'Bata' Stojkovic, Pavle Vuisic...

Priča:
Porodica Topalović se bavi prozivodnjom pogrebne opreme već generacijama. Kada najstariji od njih, 150togodišnji Pantelija umre, pet generacija Topalovića se bori da preuzme posao.

Moj osvrt:
Rekao sam da neću pisati o domaćim filmovima jer pre svega nemam tu šta novo da vam kažem. Verovatno znate sve i bolje od mene. Zašto onda ovaj tekst? Zato što sam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem. Nisam se trudio ovde da pokrijem sve stavari. Naveo sam meni nekoliko karakterističnih. Slobodno dodajte u komentarima vaša viđenja. Biće još dva teksta o domaćim filmovima u narednom periodu. Takođe, primetili ste da u poslednje vreme nije bilo novijih filmova. Biće ih. Naredni tekst će biti o jednom od njih. Uglavnom ću se bazirati na vašim predlozima kad su te novotarije u pitanju s toga vas molim da predlažete nešto ili vredno pažnje ili nešto što ne sme da se zaobiđe zbog trenutnog hajpa, popularnosti ili čega već. Nemam želju da pišem o nekim novim Igrama Smradi, Now You See Me idiotijama i sličnim stvarima. 

E sad o glavnom razlogu ovog posta. Film otvara atentat na Aleksandra Karađorđevića u Marseju. Film sam po sebi je kritika vlasti i kritika našeg društva s toga ova istorijska referenca. Naravno, najveća vrednost ovog filma je svevremenost a evo zašto. Pantelija je podigao firmu, odlično je poslovao. Posle njegove smrti, sinovi se grabe za vlasništvo nad firmom a firma propada. Nije li ovo odlična simbolika na to kada jedan veliki vođa ode, ostali lešinari se grabe za plen. Ajmo konkretnije i uzmimo zemlje bivše Jugoslavije. Šta se desilo posle Titove smrti? Ima ovde dosta referenci na događaje iz prošlosti ali i gomila stvari sa kojima možemo poistovetiti današnji sistem. 

Imamo seriju naslednika i svi su u istom poslu. Sami znamo šta znači ime koje nam ostavljaju. Na nama je da ga opravdamo. Koliko puta ste čuli da je neko opravdao ime svog uspešnog roditelja - ne naročito puno. Obično čujemo kako neki nisu dostojni imena koje nose. U principu i jesmo slabi naspram onog što su naši stari postigli i što su nam ostavili. Nekako mi se čini da su oni kroz mnogo veća sranja na mnogo teže načine postizali velike stvari. No, stvar kod Topalovića je da od prvog lošeg naslednika ni jedan naredni ne uspeva da preorkene situaciju. Čini nam se kao da se ukopavaju sve dublje. Nije li to ono što mi radimo kroz istoriju. Svaki naredni izbor nam je sve gori, svaki naredni vođa nas ukopava sve dublje. Tragikomično je da taj vođa upravo oslikava nas kao naciju. 

Ako niste čitali, siguran sam da znate šta se dešava u Romeu i Juliji. Maratonci sadrže verovatno najblesaviju verziju ove priče ikada. Tako da vam ovo ne dolazi kao kritika sistema već i kritika društva. Naš Romeo nije baš pametan, nije odlučan tokom borbe za Juliju već njegova odlučnost dolazi na kraju kada treba maksimalno napraviti haos. Naša Julija je sve samo ne čedna. Najradije bi smestila Romeu neku zvrčku i rešila bi ga se. Tragedija je neminovna ali nas ona retko definiše. Nije rezultat merilo svega. Način na koji se došlo do njega određuje možda i više. Maratonci nam daju tragediju ali totalno odudarajući od svega što nam Rome i Julija daju. U tom delu klasike imamo melodramu. Mi smo daleko od toga. Mi smo pre svega tragikomični. 

Šta je sa sukobom porodica, kakvi su naši Montegiji i Kapuleti? Dok su se Šekspirovi besmisleno nadmetali u časti, naši se nadmeću u prevari gde pobeđuje onaj ko je pokvareniji. Ne možeš ti mene da prevariš koliko ja mogu tebe. U Romeu i Juliji tragedija pokazuje besmisao sukoba. U Maratoncima tragedija rađa novu tragediju i dolazi do sve veće propasti. Nije li to najbolji opis onoga što živimo? Kao da nam nije dovoljno sranja i srljamo iz jednog u drugo ne shvatajući da smo sve ruiniraniji i beznačajniji. 

Fascinantan je taj stav koji imamo prema novotarijama. Nismo baš radi promenama, to je jasno, pre svega jer se plašimo neuspeha ili položaja koji imamo. Neminovno, promene traže svoje žrtve. Maratonci se odlično sprdaju sa tim kroz krematorijum koji se naziva "furunom" i preti uništenju posla i reputacije. Pa imamo istu stvar i sa ton filmom i filmom generalno koji dovodi do teškog nemorala i opasnih sukoba. Zanimljive su i žrtve koje vidimo, od naše Julije pa i do čoveka koji je doneo inovacije i zna da rukuje sa njima. Đenki je život ugrožen i zbog filma koji donosi publici ali i zbog čuvenog popravljanja "furune" koja ga na kraju i košta glave. I šta posle toga sledi? Legendarno i genijalno: "Al ga je opravio, svaka mu čast." O pokojniku sve najbolje. Niko se ne seća kakav je to teški govnar bio. No, pamtite li neku promenu u društvu koja nije donela žrtve? Pamtite li neku promenu u kojoj nisu nastradali oni koji su najviše zalegli za nju?

A šta reći o čuvenoj simbolici mrtvačkih sanduka gde Topalovići dobiju iskopan, iskorišten, samo ga išmirglaju, prefarbaju i opet ide u upotrebu. Nije li to definicija današnje umetnosti i hiperproizvodnje bukvalno svega. Malo šta je tu originalno. Samo nam prepakuju, našminkaju a malo njih vidi da je ispod tog sjaja trulež. Hajde da se držimo baš filma. Pogledajte poslednji Star Wars u kom su idioti uzeli radnju prethodnika i samo zamenili uloge likovima. I masa će to da popije kao masterpis. Zato nas tako besramno bombarduju prejadnim rimejkovima. Pa nam onda prodaju neku novu muziku a nemamo pojma da je to sakata obrada nečeg veličanstvenijeg. Pa nam onda prodaju najlepšu čokoladu ikada pri čemu izbace osnovni sastojak iz nje ali se mi primimo da je to sjajno zbog reklame i popularnosti. Lepo kažu englezi - back to basics. Vratimo se na ono što je temelj i videćemo da krov i ne stoji baš najbolje. 

Pogledajmo žene u filmu. Krenimo od legendarne rečenice: "Kako koja rodi muško dete, vene i svene kao cvet.". Znate već onu našu seljačku politiku da je bitno da imaš muško dete. I u takvoj politici jedina velika uloga žene je da na svet donese naslednika. Šta je sa dve žene koje vidimo u filmu? Jedna je sluškinja pa i nešto više od toga. Drugu konstantno nazivaju kurvom i u centru je sukoba. Ima li jedna jedina lepa stvar koja ovde može da se pripiše ženi? Postoji li bitna uloga za nju? U normalnim organizacijama i u normalnom društvu svakako. Plašim se da je dominantan i dalje taj mačo stav da ženi slede oklagija, kutlača i lanac koji će je vezati u kuhinju. Čak su to jako zastupljene fore i možete ih čuti iz dana u dan. Ne znam. Meni to i nije smešno. 

Dolazimo i do čuvene teme kumstva. Kod nas kum ima neku svevišnju ulogu, pa nam čak i pesma koju besomučno provlače kroz svadbe kažu da je Bog na nebu a na zemlji kum. Vratite se u dalju i bližu istoriju i pogledajte koliko je, blago rečeno, nesuglasica bilo upravo među kumovima. Čak je to odlično i simbolično odrađeno u Lepa Sela Lepo Gore. Tako i ovde imamo Đenku koji je kum, koji je kako pesma reče blog na zemlji pa opet on zabada nož u leđa i još nešto što ne bi trebalo negde gde mu nije mesto. 

Kako naš Romeo na kraju preuzima stvar u svoje ruke? Naravno nasilno, glasno, izazivajući eksploziju. To izgleda kao da je konačno neko preuzeo stvari u svoje ruke a zapravo je ubrzao neminovnu propast. Braćo i sestre, ja ne vidim svevremeniju i bolju simboliku nego kada pogledamo sadašnjost i nesposobne bukače koji nam je kreiraju. Najglasniji su, ništa nikada nisu napravili, bili su predmet sprdnje ali sada su došli do vlasti. Epilog se zna. Naravno da ne grešim. Pa ovaj film je to već video godinama ranije. Ali nije važno. Bitno je da se smejemo tome. Zato iste greške ponavljamo do besomučnosti. A vreme ističe.

Zanimljivosti:
(preuzeto sa kurir.rs)
Malo je poznato da su Maratonci zapravo bili kritika tadašnjeg autoritarnog sistema. Autora je tadašnja vlast podsećala na pogrebno preduzeće, a svi su na vlasti bili doživotno i nije bilo naznake kad će otići.Nakon smrti Pantelije (koji navodno predstavlja Tita), osnivača pogrebnog preduzeća Dugo konačište, naslednici kreću u borbu oko podele imovine. Kovačević na kraju filma na simboličan način predviđa raspad Jugoslavije, što će se godinama kasnije obistiniti. 

Iako u to vreme zvanično nije bilo cenzure, postojala su određena tela koja su odlučivala šta sme pred publiku, a šta ne sme. Tako su razne komisije nekoliko puta odlagale početak snimanja filma Maratonci trče počasni krug, a na prvu verziju scenarija stavljena je zabrana.Ipak, scene koje su po mišljenju cenzora bile problematične su izbačene, ali to nije promenilo suštinu filma.

Iz filma je izbačena još jedna scena koja bi gledaocima dala pravu sliku o ulozi služavke Olje (koju glumi Melita Bihali) u porodici Topalović. Naime, ona Topalovićima nije služila samo za održavanje domaćinstva nego bukvalno za sve, pa čak i za seks.U pomenutoj sceni Laki (Bata Stojković) ulazi u sobu i zatiče svog dedu Aksentija (Mija Aleksić) u krevetu sa služavkom Oljom i povikne: Šta to radiš, večeras je moj red! Ova scena je obrisana zbog nesuglasica Melite Bihali i snimatelja Bože Nikolića.

Prema originalnom scenariju za predstavu Maratonci trče počasni krug, starost članova porodice Topalović je sledeća: Pantelija: 150 godina, Maksimilijan: 126, Aksentije: 102, Milutin: 79, Laki: 44, Mirko: 24.

U filmu Maratonci trče počasni krug mogu se videti scene tri različita snimka iz tridesetih godina, od čega je na samom početku filma prikazan arhivski snimak atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića 1934. godine u Marselju. Kasnije su prikazane scene iz češkog filma Ekstaza iz 1933. sa glumicom Hedi Lamar kad Đenka objašnjava Kristini i Mirku da se proslavila tako što se skinula gola (iako se radnja Maratonaca dešava 1935, a Hedi odlazi u Ameriku i dostiže slavu tek posle 1937. godine). Gledaocima najpoznatiji snimak prikazan je u Đenkinom bioskopu i prikazuje pevača Milana Timotića kako peva čuvenu pesmu Svi vi što maštate o sreći. Ova scena uzeta je iz kratkometražnog filma Priča jednog grada iz 1941. godine, režisera Maksa Kalmića u kom je prikazano kako protiče jedan dan u Beogradu.

Kuća porodice Topalović nalazi se na Kosančićevom vencu, na uglu Zadarske i Srebreničke ulice i danas je u očajnom stanju. U prizemlju kuće od 1945. godine živi porodica Jerinić koja ima status zaštićenih stanara. Prvobitni vlasnik kuće preminuo je 1998. godine i kako nije imao potomke, rodbina i naslednici prodali su kuću sadašnjoj vlasnici.Njena namera je da kuću sruši i na tom mestu izgradi drugu, ali ne može ništa da uradi dok traje sudski spor sa Jerinićima. Još jedan od razloga što se kuća nalazi u lošem stanju je taj što vlasnica stanarima ne dozvoljava popravku njene imovine, pa su tako zidovi puni vlage zbog kiše koja ulazi kroz izlomljene prozore na spratu. 

Inspiracija za lik Đenke (Bora Todorović) najverovatnije je bio predratni snimatelj Kosta Novaković koji je ujedno bio stručnjak za erotski film. Njegov studio se nalazio u Kursulinoj ulici i najčešće su ga posećivale devojke iz bogatih porodica koje bi želele da postanu popularne, a on ih je fotografisao gole. Njegovo najpoznatije ostvarenje je Grešnica bez greha iz 1930. godine koje, iako obiluje slobodnijim scenama, nije klasifikovano kao erotski film. 

Pored mjuzikla i brojnih predstava, Maratonci su se našli i u formi stripa. Godine 2013. domaći majstori stripa Dragan Lazarević Lazare i Božidar Milojković Bam odlučili su da jedan od najboljih domaćih filmova stripuju u 128 tabli.

U sceni gde Laki krematorijume opisuje kao budućnost, Đenka potvrđuje njegovu izjavu, komentarišući da ih je viđao na svom prethodnom putovanju u Nemačku. Ovo je bila očigledna aluzija na prve nacističke logore i spaljivanje ljudi, kao i viševekovna srpska želja da idu u korak s Nemcima.

Čovek koji iz bunara vadi mrtvo prase isti je glumac koji je u filmu Ko to tamo peva vikao: Buši ha ha ha! Reč je o glumcu amateru Stanojlu Milinkoviću iz sela Grabovac kod Svilajnca. Stanojlo je radio kao limar, a prvi put je zapažen na audiciji za film Najlepša soba 1978. Pojavio se kao sporedan glumac u četiri filma Slobodana Šijana.

Pored kuće na Kosančićevom vencu, film je sniman na različitim lokacijama u Beogradu, ali i u Pančevu. Kuća Bilija Pitona nalazi se na Topčideru, a scena gde je Laki pregazio gospodina Rajkovića snimana je u Pionirskoj ulici na Košutnjaku. U Pančevu je snimana čuvena scena obračuna između Topalovića i Bilija Pitona, kao i scena gde Đenka viče da ponovo radi bioskop, koja je snimana na Gimnazijskom trgu u ovom gradu.

Naj scena:

Svaka scena je ovde epska ali ako moram da biram najdražu, za mene je to uvek urnebesno upoznavanje sa familijom Topalović.

Moja ocena: 10/10

Mononoke-hime (1997)

Alternativni naziv: Princess Mononoke
Kod nas nazvan: Princeza Mononoke
Žanr: Animirani | Avantura | Fantastika
Režija: Hayao Miyazaki
Glumci: Yôji Matsuda, Yuriko Ishida, Yûko Tanaka ...

Priča:
U potrazi za lekom protiv kletve Tatarigamija, Ašitaka dolazi u središte rata između šumskih bogova i Tatare, rudarske kolonije. Na ovom pohodu on takođe upoznaje i San, princezu Mononoke.

Moj osvrt:
Evo nam još jedne magije iz kuhinje majstora Mijazakija. Ovo je, poput Spirited Away, još jedna bajka za odrasle s tim što ovu teško da možete pokazati klincima. Kada bih poredio ta dva filma, ipak bi Spirited Away bio u prednosti. Oba filma su jako, jako široka kada su u pitanju teme, poruke, maštarije, ideje ali Spirited je tu nešto širi. Ovaj film ima konkretniju temu i posvećen je prirodi pre svega. 

Priroda je Bog. To je jednostavna a opet moćna poruka koju nam ovaj film šalje. Kao i u stvarnosti, od prirode svi zavisimo a svi je uništavamo. Ali i ona ima moć da uzvrati, srećom po nas ne svesno. Mijazakijeva priroda upravo ima tu svest i onda nemamo nešto čemu možemo da se divimo estetski i nešto čemu smo možda i zahvalni, već prirodu posmatramo kao ličnost, kao nešto uzvišeno. Najbolje od svega je što bi tako i sada mogli da je posmatramo. Svakako bi se bolje odnosili prema njoj. Naravno, to ne menja našu narav jer mnogi ljudi imaju problem sa nečim što ima volju drugačiju od njihove. 

U centru filma je momak Ašitaka i on nam je dat kao neko ko je jako blizak sa prirodom. Osluškuje je, non stop je u prirodi, od prirode traži odgovore. Zaplet počinje upravo njegovom borbom protiv te iste prirode. Obratite pažnju da ta borba ne znači nedostatak poštovanja. Ta njegova borba je jedina u potpunosti pravična koju ćete videti u filmu. Sa druge strane zaljubljuje se u nešto što je vezano za prirodu tako da je na neki način ovaj momak veza, tj most između ljudi i prirode. 

Na samom početku Ašitaka saznaje da mu nije ostalo mnogo vremena da živi. Potom počinje njegova borba za spas. Ali ta borba najmanje izgleda tako kao da on traga za lekom, za nekim čije će ga sposobnosti sačuvati. Ovaj momak traga za znanjem. To znanje ga može spasiti ali i ne mora. Ne moraš da prokljuviš u svrhu svega na ovom svetu ali moraš da žudiš da znaš prave stvari. Ovaj momak kreće na put koji je opet na neki način prepun simbolike na život čoveka, na znanje koje ima, na ono što je on postao. Ovaj momak nema mnogo godina ali kako ga upoznajete, deluje kao da je gazio mnogim stazama. 

Film dosta pažnje posvećuje čovekovoj sklonosti da uništava prirodu. Neću da mudrujem ovde. Sve znate. Ono što mi je dopadljivije je sklonost ljudi da od prirode stvaraju neprijatelja. Ne pričam samo o filmu. Zidovi nas otuđuju od prirode i onda se plašimo nečega što ne poznajemo. Ok, nije to toliki problem. Problem je u tome što umesto da se klonimo onoga što plašimo, mi želimo da ga uništimo. Još jezivije, ako uspemo u toj destruktivnoj nameri, ono što smo porazili postaje i naš trofej. I sada pogledajmo borbu između prirode i čoveka u filmu. Deluje besmislena, zar ne? E pa istu tu borbu imate i u stvarnom životu. Reći će neko sad da priroda ne ume da se brani kao u filmu. Ja ovde i nisam video tako značajnu odbranu. Zamislite da ste svesni svog uništenja a ništa ne možete učiniti povodom toga. E sada zamislite da priroda ima svest - nije li ovo upravo to što bi osećala. 

Šta se dešava kada čovek uništava prirodu? Sudi mu čovek. Jako pravedno, zar ne? Mi dajemo sebi najveća prava na ovoj planeti jer smo najrazumnija vrsta. Zamislite da se pojavi nadmoćnija vrsta od nas, vrsta prema kojoj bi mi bili biljke. Ako bismo išli po istim aršinima, ne bi mogli reći da je nepravda što nam taj neko nanosi zlo. Jeli zeleniš ili mesinu, priroda je naš život. Priroda je neretko i naš lek. Umesto da uviđamo veličanstvenost prirode mi je koristimo i nemarni smo uglavnom prema njoj. Pogledajte film, ima tu fantastike ali je simbolika na mestu. Priroda je upravo ovo što ćete i videti na filmu. Zato i metak u nju treba da bude bolan kao i metak koji vidimo u jednoj sceni. Prirodu uništava čovek, ali čovek može i da je brani. 

Kada vidmo borbe i rat, možemo se zamisliti na svakoj od strana. Sve je ovo prikazano realno i na svakoj od strana su likovi sa kojima možemo da se poistovetimo. Čekaj, ne čini li to ratovanje besmilslenim? Oooo da. Nisu li manje više svi takvi. Ali objasni to onima koji ratove pokreću. Nije ih briga. Čak i oni koji nadrljaju u celoj toj priči neretko ne vide šta se dešava. Donosi li taj rat nešto uzvišeno? Ne, donosi samo gubitak i bol. Rađa možda neku čast i utiče na umetnost ali cena za tako nešto je prevelika. 

Šta je sa likom San? Ako je Ašitaka most, ova devojka je dokaz da čovek i priroda mogu da budu jedno. Čuj mogu, u osnovi oni i jesu jedno ali smo mi ti koji se odvajamo, koji bežimo. San deluje divlje ali ovde ta osobina može da se podvede pod slobodu. Ona deluje neprijateljski ali je zapravo to hrabrost i odlučnost da se suprotstavi opasnosti. Zašto je Ašitaka fasciniran njom i zašto se i zaljubljuje? Rekao sam da on osluškuje prirodu i poštuje je. Ova devojka nije samo jedno sa prirodom, ona i jeste priroda. 

Ima ovde i simbolike na rat i ratovanja, ko se bori iz časti, ko iz dobiti, ko strada i trpi zlo a ko ga nanosi. No ne bih o tome. Akcenat je ipak na odnosu čoveka i prirode. Čovek je taj koji od ove prirode može stvoriti božanstvo i poštovati ga. Idolizovao je besmislenije stvari. Ova bi čak bila i logična. Problem je u tome što čovek od boga ume da stvori demona koji kažnjava, a svi znamo da je borba protiv demona neminovna.

Zanimljivosti:
Mijazaki je sam prepravio ili ponovo nacrtao preko 80.000 od ukupno oko 144,000 animirane jedinice. On je planirao da mu ovo bude poslednji film pred penziju. Mononoke u prevodu znači zao ili osvetoljubivi duh. Hime znači princeza. Oko 550 boja je korišćeno u animaciji.

Naj scena:

Razlog...

Moja ocena: 9/10

Reservoir Dogs (1992)

Kod nas nazvan: Ulični Psi
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ratni
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Harvey Keitel, Tim Roth, Michael Madsen...

Priča:

Kada pljačka zlatare pođe po zlu, preživeli kriminalci počinju da sumnjaju da je jedan od njih policijski doušnik.

Moj osvrt:

Moram da se ponavljam kada su neke stvari u pitanju. Kada god sam pisao o Tarantinovim filmovima, isticao sam dijalog. U svakom prokletom filmu možete neprestano slušati njegove likove kako pričaju i pričaju. Čak i kada to nema nekog naročitog efekta i kada je overkill kao neretko u Hateful 8, opet zvuči prokleto dobro. Dijalozi koje čujemo ovde su naizgled besmisleni - raspreda se oko Madoninih pesama, raspreda se o tome zašto lik ne želi da daje bakšiš. I sve te priče koje čujete tokom filma su nešto što ćete pamtiti. Najbolje od svega je što one ovde i te kako imaju smisla jer prikazuju stav ovog čopora prema ženama, radničkoj klasi, crncima ...

I samo poimnjanje pasa u naslovu, i posebno u našem prevodu uličnih, mi je jako dopadljivo. Ovo je čopor u kom svako misli da može da bude predvodnik, svako laje iz sve snage ali svako od njih i te kako može da ujede. Grizu jedni druge ne zbog dobiti već zbog nadmoći. I sve je to karakteristično za napuštene pse, pse koji nemaju svog gazdu. Jako su opasni ali im život nije naročito skup.

Ovaj film je preterivanje u najboljem mogućem značenju te reči. Kaži krv, Tarantino čuje hektolitri krvi. Kaži ludak, Tarantino čuje psihopata. Kaži razgovor, Tarantino čuje svađa. Kaži svađa, Tarantino čuje krvoproliće. Lik koji je pogođen vrišti i izgovara takva preterivanja da u tom momentu zvuči i potresno ali i smešno. I ceo film nekako sukobi te kontraste. Madsen u jednom momentu deluje kao simpatična budala ali u drugom je potpuni psihopata. Bušemi deluje kao da je na nečemu a u sledećem momentu deluje kao najrazumnija osoba ikada.

Ulični Psi nam dođu kao jedna ogromna scena nafilovana sa nekoliko flešbekova. I u toj jednoj napetoj sceni, situacija se komplikuje iz momenta u momenat. Kako komplikuješ situaciju? Ubacuješ nepredviđene elemente, neočekivane događaje, razne obrte itd. Šta ovde od toga imamo? Ama baš ništa. Pa kako se onda sve to komplikuje? Daj inteligentnoj osobi da razmišlja o problemu i rešenju, naći će gomilu dodatnih problema. Što više znaš, što više razmišljaš, sve više preispituješ, sve više tražiš dokaz. I upravo tako Tarantino stvara neviđenu komplikaciju. Imamo nekoliko pametnih ljudi koji rasuđivanjem dovode situaciju do uzavrelosti. Na svu sreću, ti pametni likovi su u isto vreme i opasne psihopate. Ludilo je zagarantovano.

Veoma bitna tema je i stvar poverenja. Recimo da ste deo neke grupe. U neke ljude ćete imati više u neke manje poverenja. No kako vreme odmiče, stvari se menjaju pa se menja i to poverenje. Neki će vas kupiti, neki će vas izgubiti i sve to je normalno. Ali zamislite sada ovako. U posedu ste nekih predmeta, recimo amajlija, koje dok su cele, bićete bezbedni i vaš život će biti u najboljem redu. E sada, te amajlije ne smete čuvati sami već ih morate dati osobama kojim verujete. Tu opet dolazimo do preispitivanja. U Uličnim Psima stvar poverenja luta između "Verujem da mi nećeš smestiti nož u leđa" i "Smestiću ti metak u čelo". Nema sredine - samo Tarantino. Čuj mene ekstrem, mislim Tarantino.

Ovo je jedan od ovih filmova koje voliš ili mrziš. Mrzitelji obično vide ovo kao besciljan film a mnogi se žale na nasilje koje čini film lošim. Ok, ako nemaš stomak da istrpiš nasilje a kritikuješ ovaj film zbog toga, to bi isto bilo kao da ne voliš da jedeš meso a procenjuješ kvalitet roštilja. To jednostavno nije za tebe i to je to. Ovo između ostalog i jeste film o nasilju. Nasilje je ovde i put do rešenja ali i rešenje. Raspravljamo se - rešićemo to mecima. Dosadno mi je - čekaj da mučim malo ovog lika. Trebaju mi odgovori - čekaj da premlatim čoveka koji možda zna odgovor. Treba nam keš - ajmo u krvavu pljačku. Hoćemo da ostavimo utisak - hajde da ubijemo nekog. Razočarao nas je neko - prosviraćemo mu mozak. Nisu samo ključini problemi i bitna pitanja rešavani nasiljem - nasilje je ovde sverpisutno. Kao što rekoh, ono je način za dolazak do rešenja ali ono je i samo rešenje. Sve počinje i završava se sa njim. Nasilje trijumfuje.

Glumačka ekipa je zaslužna što je film ovoliko dobar. Nije ovo neka mudrost, imaš praktično jednu scenu u kojoj likovi raspravljaju i prolivaju krv - moraš da imaš majstore. Kajtel je velikan. Smešno je koliko su recimo Bušemi, Rot i Madsen potcenjeni. Likovi briljiraju u svakoj iole ozbiljnijoj ulozi. Ako mislite da nisu potcenjeni, da vas pitam, koliko ih često viđate danas na filmu i u ozbiljnim ostvarenjima? A takvi su da će vas ubeiditi bilo šta što glume. Možda najbolji dokaz - probajte da zamislite bilo kog od ovih likova u bilo kojoj od uloga u filmu - videćete da i te kako to može da pije vodu i da bi bilo jako zabavno i videti tako nešto.

Zanimljivosti:

Madona, čija pesma je tema prve rasprave u filmu, je bila oduševljena filmom iako joj se nije svidelo Tarantinovo viđenje njene pesme "Like a Virgin". Ona je posle Tarantinu poklonila njen album "Erotica" i napisala mu je posvetu "To Quentin. It's not about dick, it's about love. Madonna.". Budžet za film je bio toliko mali da je većina glumaca nosila svoju odeću. Pravo ime Mr. Blonda je Vik Vega. Isto prezime ima i Tavoltin lik u Pulp Fictionu. Tarantino je otkrio da su njih dvojica braća i da je trebao kasnije biti snimljen film "Double V Vega" gde bi Madsen i Travolta reprizirali svoje uloge.

Za prikazivanje u Evropi distributeri su napravili poster za svaki od glavni likova. To je bila tada nova strategija a sada je sasvim uobičajeno. Budžet nije bio dovoljno veliki da se unajmi policija da se zaustavi saobraćaj tako da je scena u kojoj Bušemi isteruje ženu iz automobila morala biti snimljena samo dok je zeleno svetlo na semaforu. Krv u kojoj je Tim Rot ležao se više puta totalno isušila i morala je biti strugana sa poda. Jedna osoba iz medicinskog osoblja je uvek bila na snimanju da količina krvi oko Tim Rota bude realistična s obzirom na ranu koju je pretrpeo njegov lik.

Pošto se gnuša nasilja bilo koje vrste, Madsen je imao problem da snima scene u kojim njegov lik muči policajca. Rot je inicijalno odbio da glumi u filmu ali se jedne noći opio sa Kajtelom i Tarantinom i tada je i prihvatio ulogu. Tarantino je jako želeo Džejmsa Vudsa u filmu. Poslao je nekoliko novčanih ponuda i Vudsov agent ih je sve odbio rekavši da njegov klijent ne pristaje na takvu siću i da nema potrebe ni da ga uznemirava zbog toga. Kasnije, kada su Vuds i Tarantino razgovarali i kada je Vuds čuo za ovo, otpustio je svog agenta. Tarantino nije želeo da mu otkrije za koju ulogu ga je želeo jer je glumac koji ju je tumačio odradio sjajan posao. Veruje se da je uloga namenjena Vudsu bila Mr. Orange (Tim Roth). Naslov filma (Reservoir Dogs) je nastao kada se Tarantino našalio da je pogrešno čuo ime filma Au Revoir Les Enfants (1987). Tokom snimanja, Lorens Tirni je bio priveden jer je potegao pištolj na svog bratanca. Tarantino je rekao da je na snimanje doveden tako što je za njega plaćena kaucija. U jednoj sceni Mr. White kaže Mr. Pinku "I need you cool. Are you cool?" To je naknadno ubačeno u scenario zato što je Tarantino jednom prilikom tu rečenicu rekao Lorens Tirniju.

Skoro ceo budžet koji je bio namenjen za soundtrack je otišao za osiguravanje prava na "Stuck in the Middle with You". Svi su imali problem zato što je Tirni često grešio u tekstu koji izgovara. Toliko je nervirao sve da mu je Tarantino dao otkaz posle 3 dana snimanja. U sceni u restoranu se vidi čak da je Tarantino podigao ruku da prekine snimanje jer je Tirni pogrešio po ko zna koji put ali su ostavili tu scenu u finalnoj verziji filma. Tarantino je želeo da glumi Mr. Pinka. Reservoir Dogs je inspirisan filmom City on Fire (1987) od kojeg čak pozajmljuje nekoliko scena.

Naj scena:

"Stuck in the middle with you" i brilijantni Madsen.

Moja ocena: 8/10