Kod nas nazvan: Doni Brasko
Žanr: Biografski | Kriminalistički | Drama
Režija: Mike Newell
Glumci: Al Pacino, Johnny Depp, Michael Madsen...
Priča:
Tajni agent FBI se infiltrira u mafiju i pronalazi se u takvom načinu života...
Moj osvrt:
Da je Donnie Brasco igrao na kartu strogo "mafijaškog" filma, ne bi on bio naročito uspešan. On je pre svega drama dvojice ljudi koji se sreću u okolnostima koje nisu uobičajene. Upravo zato mi se film i dopao. Teško da bi mogao da se takmičiš sa Goodfellas, Scarface i sličnim bravurama u njihovoj igri i ludilu. Ako hoćeš da uspeš pored takvih majstorija, moraš onda da doneseš nešto drugačije. Ovom filmu je to uspelo, što kroz pojedinačnu što kroz zajedničku dramu dva čoveka.
Kada ljudi pričaju o Depu, u zadnje vreme mu se non stop potencira na glumi u Piratima s Kariba. To je neozbiljno. Takve stvari dobri glumci igraju na svoju harizmu, poput Dauni Džuniora u ulozi Iron Mana. To igraju s pola snage. Ako hoćeš ozbiljno da vidiš kakav je Dep glumac, pogledaj ovaj film. O Paćinu je izlišno trošiti reči ali želim da pomenem neke sitne detalje. Pogledajte njegov stav, pokrete, poglede, način na koji govori. Tu imamo gomilu sitnih detalja koji savršeno otkrivaju slabost kada lik izgleda jako, nemoć kada lik izgleda besno, umor kada lik izgleda prepun snage. Ovaj lik se ne otkriva puno u priči i zbog toga je Paćinova gluma ovde neprocenjiva jer njome dostavlja upravo to što je neispričano.
Pričajmo prvo o liku tajnog agenta kojeg tumači Dep. Ovo moram da poredim sa mrtvim puvalom od filma zvanim Argo. Aflekov lik tu kao radi veliki posao i odlazi u tišinu kao heroj koji nije dobio nagradu. Šta on tu ulaže, šta žrtvuje? Glavu? Ok, to svako njegovog poziva žrtvuje. Odgovor je ništa, samo patetiku i lopatanje da heroji nikada nisu dovoljno nagrađeni. Pogledajte Depov lik. Čovek žrtvuje ono što mu je najdraže i najvrednije - sopstvenu porodicu. Eto vam samo jedno poređenje koje pokazuje kako treba raditi a kako prodavati muda za bubrege.
Druga vazda hvaljena bljuzga, Gone Girl nas uči da čovek može glumiti sopstveni život godinama bez ikakvih posledica. Donnie Brasco govori drugačije. Jasno se vide promene na Depovom liku. Ubačen je u nešto čemu ne pripada, teško se prilagođava. No nije to ono što mu pravi najveći problem. Kada gledamo krimi film, koliko se zaista unosimo u likove? Koliko ih zaista upoznamo van onoga što im je uslovno rečeno posao? Kada nekog upoznamo, tada se vežemo za njega. Kada mu dozvolimo da nam priđe on utiče na naš život i menja nas. Doni je u društvu ljudi protiv kojih se bori. Hteo ne hteo, provodeći vreme sa njima oni dopiru do njega. Gadno je kada preispituješ svoje odluke i pozive. Kako vreme odmiče, to sve više lomi ovog čoveka.
Način na koji nam prikazuju posledice tog sloma koji Doni doživljava je odličan. Nema bombastičnih stvari samo postepene promene. Pogledajte malo bolje i videćete koliko je to realno. Prvo, u čoveku protiv kojeg se boriš vidiš ljudskost, vidiš možda i neku dobrotu, nešto što ti se dopada. Kako dići ruku na nekog ko te prihvata? Sa druge strane tu su i zavodljivi putevi novca. Pa i to što svako od nas smatra da nije dovoljno nagrađen. Rezultat mora da bude takav da osoba povremeno eksplodira. I u tome je ovde caka. To nije promena ličnosti da će se od miša pretvoriti u tigra. Stvar su te povremene eksplozije kojima smo i te kako skloni, za vreme kojih umemo napraviti glupost i povrediti nekog koga ne bi smeli.
Po meni, veliki kvalitet ovog filma je što skoro i da nema napetih scena. Filmovi sa tajnim agentima žive na tome. Napraviš gomilu napetih scena u kojima glavnog lika mogu da uhvate i eto gomile problema. Takve stvari bi ovde samo odvlačile film od teme. Ima ih, ali taman toliko koliko treba i sasvim su realne. Kažem, ovde je sve dozirano taman tako da drama dolazi do izražaja.
Ajmo sad na drugi lik, lik tzv. mafijaša kojeg tumači Al Paćino. Jaka crta ovog lika je to što se on probija i pokušava da napreduje u poznim godinama. I automatski si dobio lik sa kojim možeš da se povežeš. Koliko filmova vam daje mafijozu u poznim godinama koji se i dalje probija. I nekako kada ga vidite tako neostvarenog, sažalite se na njega bez obzira što je uslovno rečeno negativac. Međutim ovaj film ide iznad toga i podela na crne i bele je totalno nebitna. Nema negativaca i pozitivaca, samo dve osobe koje su se zadesile u ovakvoj situaciji. Mi na njih gledamo kao na ljude a ne kao na uloge. Uzaludna borba sredovečnog čoveka da postane neko i nešto je zaista tužna. Kao što rekoh, kako se ovaj lik puno ne otkriva, Paćinova gluma ovde radi najveći deo posla. A veliki respekt ide za filmadžije što su nam pre svega dali čoveka u ovom liku.
Kada imate standardnu priču o suprotstavljenim stranama, imate pobednike i poražene, imate uspešne i neuspešne, imate osvajače i gubitnike - zašto ovaj film nudi nešto potpuno drugačije? Rekoh, nema ovde igre policajaca i lopova, ovo je igra upoznavanja, igra prijateljstva, i kako god vam to zvučalo, igra neostvarene ljubavi. Ako nekog volite i poštujete, da li je bitno šta je on? Da li ste spremni za njega učiniti nešto što nikada niste? Koliki je gubitak ako ostanete bez te osobe?
Samo pravi prijatelji mogu da nas menjaju. Samo bi zbog pravih prijatelja promenili svoj put. Samo bi zbog pravih prijatelja stavili ruku u vatru i žrtvovali ono što imamo. Mislite li da Donija povređuje to što se upleo sa mračnim likovima? Mislite li da je poražavajuće to što on nije nagrađen kao heroj? Sve te herojske pizdarije, sve te pajkan protiv mafije borbe, sve je to ništa. On ne može da izgubi titulu heroja jer je nije ni stekao. Stekao je nešto drugo, nešto mnogo vrednije što može da izgubi. Zajebite me priče o tajnim agentima, mafiji, policajcima, herojima i sličnim stvarima. Donnie Brasco je vrhunski film o velikom prijateljstvu. Sve ostalo u filmu se naslanja na tu priču i čini je još većom.
Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istinitoj priči. Džozef Pistone (lik po kome je snimljen film) je izjavio kako nije video porodicu preko dve godine dok je bio na tajnom zadatku. Trebao je biti samo nekoliko meseci na zadatku ali je bio preko 6 godina. Kako bi se što bolje pripremio za ulogu, Dep se susreo više puta sa pistoneom. Ulogu Nikija je trebao originalno tumačiti Džo Peši. Kada Doni i Niki čitaju novine i vest da je mafijaški bos ubijen, slika prikazuje Karmina Galantea koji je ubijen ispred restorana u Bruklinu 1979. Reč "fuck" je izgovorena 185 puta. Paćino je originalno trebao glumiti Braska ali kada je dobio ulogu Leftija, on je preporučio Depa za naslovnu. Paćino je nepušač tako da je u filmu pušio biljne cigarete. Pistone je izjavio kako je film 85% tačan i kako je opisao mafiju do savršenstva. On je rekao da je trebalo biti više En Heč u scenariu.
Naj scena:
Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istinitoj priči. Džozef Pistone (lik po kome je snimljen film) je izjavio kako nije video porodicu preko dve godine dok je bio na tajnom zadatku. Trebao je biti samo nekoliko meseci na zadatku ali je bio preko 6 godina. Kako bi se što bolje pripremio za ulogu, Dep se susreo više puta sa pistoneom. Ulogu Nikija je trebao originalno tumačiti Džo Peši. Kada Doni i Niki čitaju novine i vest da je mafijaški bos ubijen, slika prikazuje Karmina Galantea koji je ubijen ispred restorana u Bruklinu 1979. Reč "fuck" je izgovorena 185 puta. Paćino je originalno trebao glumiti Braska ali kada je dobio ulogu Leftija, on je preporučio Depa za naslovnu. Paćino je nepušač tako da je u filmu pušio biljne cigarete. Pistone je izjavio kako je film 85% tačan i kako je opisao mafiju do savršenstva. On je rekao da je trebalo biti više En Heč u scenariu.
Naj scena:
Odlazak.
Dvoumio sam se između dve scene. Prva je Donijevo priznanje supruzi da i jeste postao deo grupe koju špijunira. Drugi je ovaj kraj kada se Paćinov lik lagano odjavljuje. Ipak ova druga scena mi je za nijansu bolja.
Moja ocena: 8/10