Demolition (2015)

Žanr: Drama
Režija: Jean-Marc Vallée
Glumci:  Jake Gyllenhaal, Naomi Watts, Chris Cooper ...

Priča:
Dejvisov život se u potpunosti menja posle saobraćajne nesreće u kojoj mu je nastradala supruga. Uz pomoć žene koju slučajno upoznaje i njenog sina, on pokušava ponovo izgraditi svoj život. A sve to počinje rušenjem...

Moj osvrt:
Ovom Džilenholu se baš ne da da glumi normalnu osobu. Posle totalnog, plastičnog, nerealnog, odvratno odglumljenog degenerika u Nightcrawler zadesio ga je još jedan totalno plastični, nerealni, simpatičnije odglumljeni degenerik. Ne kontam zašto se ljudi lože na takvu glumu. Ne pričam ovde o Džilenholovim kvalitetima, pričam o načinu na koji definišeš ovako besmislen lik. 

Elem, imamo tragediju koja navodno treba da predstavlja prekretnicu u životu čoveka. Problem je što pre te prekretnice nemamo život, nemamo čoveka koji je voleo nešto da radi, koji je imao neki hobi, radio nešto smisleno, uživao u nečemu, mrzeo nešto. Ne, njegovo postojanje praktično počinje saobraćajnom nesrećom u kojoj on izgubi suprugu. Komotno si mogao da staviš ženu koja je zaljubljena u kamen i koja gine u toj nesreći dok ima kamen kao suvozača. 

Potom sledi neko otkrivanje emocija glavnog lika gde on kao pokazuje da nikada nije voleo svoju ženu. Jako čudno da nerealni, plastični lik nekog nije voleo. Ali bez obzira što je nije voleo, očekuješ barem neku reakciju, bilo šta. Dobiješ praznog degenerika koji radi besmislene stvari, ponaša se kao budala ukazujući na to da je uvek bio takav. Sad se postavi isto pitanje kao u Nightcrawleru - kako je moguće da plastični, nerealni degenerik dođe do položaja u kom ga vidimo. Moguće je, ali samo u filmovima. Ovaj lik nije malo čudan, ovaj lik je nezanimljiva i prilično izmešten u glavi. 

Eee, ali nije to sve, onda treba da vidimo transformaciju te nezanimljive, u glavi izmeštene budale u nekog ko doživljava prve emocije. I nekako nam se ceo film lopata i zavlače nas dok nam kao ne serviraju neko otrežnjenje, neku emociju što opet hvata na onu patetiku. Pokušavaju da nam formiraju lika kroz nove veze sa ljudima ali te veze su tako na krhkim nogama, pre svega što je lik nerealna budala, pa tek onda što su i drugi likovi isforsirani i nezanimljivi. Lik se žali kompaniji koja proizvodi automate, pri tome zvuči kao potpuno poremećen, pomene kako mu je žena umrla i eto, neko žaobitan se upeca na to pismo. Preslabo čoveče. 

No hajde o stvarima koje valjaju i koje bi došle do izražaja da nekom nije palo na pamet da kreira ovako idiotski lik. Lik kao ništa ne oseća pošto mu je žena nastradala. To je opasna smejurija. Ok, nisi je voleo ali ne možeš da ne osećaš ništa. Sličnu kreteniju smo videli u precenjenoj gluposti od Gone Girl. On taj neki osećaj traži ceo film. E upravo do nekog osećanja dolazi kada shvata da je on sam povređen. Opa. Da je ovo bio realan lik, ovo bi bio sjajan momenat da se prikaže kakvog egoistu gledamo. Mogao je ovo biti film o opakom egoisti a ne o kaktusu kojeg su transformisali u čoveka i rekli "probaj kako je". Da si imao normalno razvijen lik koji je pokazao barem neku emociju posle smrti supruge, koji je imao barem neki život pre početka filma, ovo bi bilo sjajno. 

Druga dobra stvar u filmu je kada, posle priznanja da nije voleo suprugu, na pitanje zašto ju je oženio glavni lik odgovara sa "Zato što je bilo lako". Perfekcija. Koliko puta potrčimo za sigurnošću? Koliko puta nam se svidi nešto što smo lako osvojili ili zadobili, oko čega se nismo puno trudili? Ne stvaramo li tako lažnu sliku o svojoj veličini? Svesni smo da je ta slika odlična u očima u drugih ali da smo mi sami prazni. E umesto te praznine i neostvarenosti, filmotvorci su se ovde odlučili da totalno nedefinisanog kretena. Nova dobra stvar koja je upropaštena ovakvom izvedbom. 

E sad najbolja stvar u filmu. Ovo Demolition ne bih samo preveo kao rušenje već to u filmu vuče i na rastavljanje na delove. Ovo rušenje i rastavljanje na delove posle saobraćajke bi i te kako imali efekta. Prvo, lik se preispituje, kako, zašto, zbog čega su stvari takve kakve jesu. I ovo rastavljanje na delove koje vidimo na ekranu je upravo to. Zašto je došlo do problema. Simbolično se ovde kreće sa pokvarenim frižiderom gde ga lik razbija na delove i upropaštava ne shvatajući problem. To je upravo urušavanje života glavnog lika (kad bi ga imao) zato što ne razume suštinu. Kasnije vidimo da je to rušenje zamenilo razbijanje na delove. To je već shvatanje kako stvari rade, shvatanje jednostavnih, elementarnih stvari. Na taj način čovek počinje da razume kako stvari funkcionišu. Vidite li sada koliko je ova sjajna ideja upropašćena ovakvim likom. Šteta. 

Na kraju nešto što nema puno veze sa ovim filmom. Napravio sam nekoliko pauza u pisanju u zadnje vreme, što zbog novonastalih obaveza što zbog odmora na kom sam bio. Sad ne postoje prepreke da se ritam ubrza tako da očekujte tekstove nešto češće. I dalje ću prazniti ovu sekciju sa vašim predlozima i dodati još nešto što mislim da valja a tamo nema. Tako da na kraju teksta mogu slobodno da kažem, do skorog čitanja.

Zanimljivosti:
Scenario za ovaj film je 2007 godine izabran za jedan od najboljih među onim po kojima nije snimljen film.

Naj scena:

Ples. Jako lep fazon koji me čak podseća na old school filmove.

Moja ocena: 5/10