La Haine (1995)

Alternativni naziv: Hate
Kod nas nazvan: Mržnja
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Mathieu Kassovitz
Glumci: Vincent Cassel, Hubert Koundé, Saïd Taghmaoui...

Priča:
24 časa u životu tri mladića u francuskom predgrađu dan posle velikog protesta.

Moj osvrt:
Obećah ovaj film za kraj novembra ako se ne varam pa ispaoh opasan lažov. Izvinjavam se, verovao sam da ću stići dotle ali obaveze nisu dozvolile. Nađoh malo prostora i da skoknem do bioskopa pa se nadam da ću vas u narednih nekoliko dana počastiti sa dva nova hita. Može da se desi da uskoro osvane i zahtevana dorada teksta za Se7en. To su neki kratkoročni planovi i ne bi trebao da odstupim od njih. No, da se vratimo na ono što je bitno.

Čeka se kap koja će da prelije čašu. Ova rečenica možda i najbolje opisuje atmosferu koja vlada filmom. Sve ne ja ivici, sve u društvu je trulo i čeka eksploziju koja će dovesti do uništenja. Takva eksplozija iako donosi promenu, neminovno je i uništenje. Takve su revolucije. Kakve god da su, rađaju se na rekama krvi. Krv je ono što ceo film i čekamo. Ako se plašimo da je vidimo, spadamo u one koji se plaše za budućnost, koji su oprezni, koji žele sigurnost. Ako čekamo krv - onda smo takvi da ne vidimo drugi način za rešavanje problema i situacije u kojoj se nalazimo. 

Braćo i sestre, ne morate imati veći broj godina da biste pripadali onima koji su na ovoj teritoriji iskusili propast društva, kraj jedne ere, rasulo i uzavrelu atmosferu. La Haine nas vodi upravo u taj period prezasićen lošim, period iz kog ne vidite izlaz osim pomoću sukoba sa najgorim mogućim ishodima. Ako je to jedino preostalo rešenje, onda je društvo neminovno promašeno. Najbolji dokaz za to su tri lika koja pratimo kroz ovu priču. Ne pričam u ovom momentu o njihovim karakterima, pričam samo o nečemu što se zove cilj. Ova tri momka žive od danas do sutra. Nema boljeg dokaza besciljnosti od toga. 

Hajde sada da pričamo o karakterima. Dali su nam tri različita čoveka i njihove postupke u ovakvom vremenu. Posmatramo ih isto jer su u istom problemu. Jedan uvek misli na zaradu i uvek je u nekom poslu. Takvi likovi će uvek biti u tom fazonu, bez obzira na situaciju. Od ovakvog očekuješ da u frci uvek radi najljigavije stvari. Od ovog momka to ne vidimo. Zašto? Drugi je eksplozivan a od takvih očekuješ ono najgore ili najbolje, da pokrenu lavinu, da eksplodiraju. Ali ni to ne vidimo u filmu. Zašto? Treći nekako deluje najrazumnije, dobro razmišlja, pokušava da uvek bude ispod radara. Takav može da bude mozak operacije. Ali ni to ne vidimo ovde. Zašto? Zato što je ovaj film pametniji od toga. Ne želi da vam pokaže raspad društva kroz raspale osobe već da vam pokaže kako društvo čini ljude promašenim. 

I kada ovi momci naprave neku glupost, to nije ona ekstremna. Nebitno što očekujemo ono najgore od njih, oni gluvare, mnogo pričaju, mnogo su bučni ali rezultat svega je da su samo obično ruglo. To je slika promašenosti društva i kulture. Ne treba biti ekstreman i pričati kako baš sve dolazi od kućnog vaspitanja. Nekada društvo ne dozvoljava drugi izbor. Da bi se mladi razvili, da bi napredovali, moraju da imaju šansu. Pogledajte današnju situaciju i koliko teško bilo ko mlad dođe do posla. Razmišljam o prijateljima koji su sjajni ljudi, odlični u školovanju i studijama, neki od njih su zaista mnogo mogli napraviti, ali su jednostavno ograničeni situacijom u društvu. Nemaš opcije pa neretko ni šansu da pokažeš šta znaš iako ti po svemu prikazanom to i pripada. I kada nemaš šansu da pokažeš ono što možeš, kada te društvo ograniči - šta ti preostaje? 

U centru svega je podela. Ne pričam o podeli na vrste, pričam o društvenoj podeli koja je zlo. Pričam o podeli koja je isključiva. Ako izađem i kažem nešto protiv jedne strane, ljudi me automatski grupišu u drugu. Ako kažem nešto protiv rata koji vodi Rusija, ljudi će me posmatrati kao pristalicu američke politike ne slušajući da zapravo želim da kažem da sam pacifista, da ne želim nikakav rat. Ljudi ne slušaju šta želiš da kažeš, odmah te svrstaju u grupu protiv. Upravo to je odlika malih, odlika onih koji ne razmišljaju široko, koji prihvataju selektivno. Takvi dovode do toga da društvo propada jer su u osnovi sukoba. 

Imamo scenu u kojoj jedan od likova odbija da se pozdravi sa policajcem. To je najbolji pokazatelj ovog o čemu pričam. On ne vidi čoveka iza te uniforme već vidi uniformu. Pogledajte American History X i šta se dešava kada čovek vidi osobu iza boje kože. To je ta naša potreba da pripadamo ovoj ili onoj grupi. Zašto moramo da budemo u nekoj grupi? Zašto ne možemo da uzmemo najbolje od jednih i drugih, zašto ne možemo da kritikujemo šta ne valja kod jednih ili drugih. Upravo je tu ta isključiovost. Grupa kojoj pripadamo u našoj glavi nije podložna kritici. Zato se razlike povećavaju, zato društvo propada - zato što su obe grupe trule. 

Samom podelom ne ističeš kvalitete koje tvoju grupu odvajaju od druge, nego dozvoljavaš budalama koje su podelu napravile da se ističu, da osete moć. Mislite li da će tu moć iskoristiti mudro? Neće, doći će do ovoga što vidimo u filmu. Totalna propast, dve strane koje samo produbljuju crnilo koje gledamo. Oni koji nisu odabrali stranu deluju čudno, deluju izgubljeno. Da li su se oni već predali? To su oni koji vide propast ali ne mogu da pomognu - kao što rekoh, niko ih ne sluša jer je već kasno. Niko ih ne razume a pričaju o pravom životu. Pogledajte čoveka kojeg ova trojica sreću u toaletu. Ali to su i oni koji su se već predali, to su oni koji se plaše. Ako ne izabereš stranu, budale smatraju da si protiv svih. Na žalost, takve budale ti uglavnom određuju šta i kako ćeš raditi. 

Veliki deo filma je posvećen priči o izgubljenom policijskom pištolju. Zašto je to toliko bitno, zašto je bitno ko će doći do njega? Nije li ovo perfektna simbolika na moć? Ako policija gubi moć, ko je dobija? Ko dolazi do moći i mogućnosti da drži oružje? Dolazi li dotle da snage reda i zakona nisu jedine koje mogu da povuku oroz. Moć prelazi u druge ruke. Nije li jezivo i to što svako može da dođe do tog oružja? Nije li to sjajan pokazatelj da i najveća budala može doći do moći. Meh, nasvedočili smo se toga. 

Kada je društvo u problemu, logično je da se traži rešenje za to. Naš problem je što o analizi situacije pričamo kada sve propadne, kada doživimo neuspeh. Na kraju, ni ta analiza se ne desi. Najgluplji primer je sport gde uvek pominjemo analizu a nikad se zapravo ništa ne radi. Ozbiljan primer je društvo jer niko ne uči na greškama prethodnih pa ni svojim, već se samo situacija produbljuje. Samim tim nastaje društvo kakvo gledamo u filmu. U takvoj situaciji kada je sve otišlo predaleko, ne traži se više rešenje. Ono se čeka, njega se normalni plaše, besni mu se raduju, zli gledaju kako da iskoriste priliku. 

Ceo film se ima taj utisak da zaista malo, premalo fali da sve eksplodira i ode do vraga. Ceo film postoji sumnja ko će da napravi taj korak i kako će sve da eksplodira. Rekoh već, ovo nije film o nastanku revolucije. Za tako nešto pogledajte savršeni If.... Ovaj film igra na drugu kartu. On pokazuje da zapravo nema pobednika u ovoj priči o podeli. Ako vam kraj izgleda otvoreno, promašili ste poentu. Da li je zaista bitno ko pobeđuje u sukobu, ko je koga razneo, ko je koga ubio, ko je bacio prvi kamen, ko je naneo prvo zlo? Zlo vuče zlo, bes rađa bes, smrt rađa smrt i to nikada ne prestaje. Kada jednom krene, to se ne zaustavlja sve dok i poslednji od nas ne padne. Uplašili bismo se kada bismo bili svesni koliko samo malo fali za tako nešto.

Zanimljivosti:
Kasovic je napisao scenario za ovaj film kada je njegov prijatelj ubijen u pritvoru. Verzija filma u boji je bila planirana u slučaju da crno bela verzija omane. Kasovic se pojavljuje u maloj ulozi, glumi lika kojem Vinz drži pištolj na čelu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10