The Cobbler (2014)

Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Tom McCarthy
Glumci: Adam Sandler, Melonie Diaz, Steve Buscemi...

Priča:
Obućar kojem je dosadio svakodnevni život dolazi do mogućnosti da bude neko drugi i vidi svet na drugačiji način.

Moj osvrt:
Evo još jednog i nadam se poslednjeg filma za dečicu barem za neko duže vreme. Čova je smoren od života. Radi posao koji mu je tata ostavio (obućar), nije zadovoljan ni jednim segmentom svog života, bla bla bla. Iz svega ovoga mi treba da steknemo utisak jednog promašenog lika kome je život neispunjen. Na žalost, ovde mi to više izgleda kao da je ovaj lik prokleto dosadan i ne ume ništa da uradi kako bi pronašao šta je  zapravo problem u celoj situaciji. Ne kažem to na osnovu onog što sam video na početku već je to utisak posle odgledanog filma. 

Pre svega moramo uzeti nekog sa kim bi poredili ovaj lik. Zašto ne uzeti lik koji tumači Bil Marej u Danu Mrmota. Taj lik je prazan ali barem ima neku ličnost i vidi se da traga za rešenjem. Taj film trijumfuje upravo kada on pronalazi rešenje za sve probleme, kada pronađe ono što mu neće svaki dan činiti istim, što će mu doneti promenu i lepotu u životu. Ovde ne vidimo takvu potragu, ovde ne nalazimo takvu promenu. Ovde nam govore, koliko god da se osećaš loše, pogledaj, zapravo ti je do jaja. Čemu onda nezadovoljstvo onim što jesi ako bez ikakve promene shvatiš da si ipak ono što treba da budeš. Mislim nije to nerealno, samo je dosadno za gledanje. 

Kako ovaj lik koji je već u zrelim godinama upoznaje svet? Tako što može da bude neko drugi. Hm, to nije loše. Problem je što su likovi iza kojih se on skriva totalno nebitni, nezanimljivi i nerelevantni za ono što mu se u životu dešava. Ok, donosi to neku frku i par komičnih scena. Nije to loše kao nešto što unosi zabavu u dosadu koju ovaj čovek živi, ali kakvo otkrovenje onda tražimo? Vrhunac ovih igrarija je opako patetična scena u kojoj je Dastin Hofman pristao da učestvuje. Nemoj to sebi raditi majstore. Mnogo si veći od toga. 

Kažem, nije ovo loše u smislu da lik menja okolinu i pomaže u rešavanju nekih problema. To donosi neke zabavne scene. Ali ovo je više trik nego suština. U svemu ovome on pokazuje šta - da je lik koji mari za druge. Hm, pa mogao si to pokazati i bez ovih pizdarija. Nije li to fazon u Danu Mrmota. Pokazati svima da si više od onog što misle ali ne kroz trik već kroz ono što jesi. Treba da pokažeš i drugima ali i sebi da možeš bolje, da možeš da promeniš u sebi ono što treba menjati. Ovde i na početku i na kraju gledamo istog čoveka sa par saznanja više. Ono što je dobio na kraju mogao je dobiti i bez ovih peripetija i trikova. 

Nije ovo loša ideja. Ali za hodanje u tuđim cipelama trebalo je da izaberu cipele ljudi koji su značajni za ovu životnu priču. Cipele slučajnih prolaznika i nekih smešnih likova trebale su poslužiti samo za povremene fazone. Zamislite situaciju u kojoj biste mogli nositi cipele ljudi kojima biste mogli pomoći, čije probleme biste možda rešili, ili biste možda videli nešto što oni vide i rešili svoje probleme, dileme ili obogatili svoje iskustvo. To bi bilo nešto. A zamislite nasuprot tome da nosite cipele nekolicine slučajnih prolaznika. Biti neko nebitan za tvoju priču - i nije naročito inspirativno. Kao ni ovaj film.

Zanimljivosti:
Sandler znači "cobbler" na hebrejskom.

Naj scena:

Ispitivanje

Moja ocena: 4/10

Modern Times (1936)

Kod nas nazvan: Nova Vremena
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Charles Chaplin
Glumci: Charles Chaplin, Paulette Goddard, Henry Bergman

Priča:
Skitnica pokušava da se uz pomoć beskućnice uklopi u moderno društvo.

Moj osvrt:
Kao što sam već pisao, Čaplin u svakom svom filmu kroz humor priča svevremenu životnu priču. Modern Times nije kritika tehnološkog napretka društva već je kritika modernog društva. Da je ovo prvo u pitanju, film bi već odavno zastareo. Ovako je on svevremen i lako je pronaći u njemu i ovo što danas živimo. 

U prvoj sceni vidimo stado ovaca i tu scenu odmah smenjuje sledeća, veoma slična, sa grupom ljudi. Ovakvom analogijom, Čaplin nam sve govori. Kroz film je to i više nego jasno. Prvo, ovce smo u smislu da nam je dovoljno malo da bi nas neko koristio. Generalno smo nebitni. Obično predstavljamo zupčanik u mašini koji je lako zameniti drugim. I što je najgore, takvih nikada ne nestaje. 

Način na koji je predstavljen čovek koji upravlja kompanijom može da bude pogrešno shvaćen. Vidimo da on čita strip, slaže puzzle. Nije to prikazano da bi se došlo do utiska da ovaj čovek ne radi ništa. To je smešteno u priču kako bi se videlo da on ima vremena i mogućnosti za te stvari. Još bolje je to što gledamo dve strane i njihove glavne brige. Dok Čaplin i drugarica provode dan u brigama da li će imati hranu i krov nad glavom, ovaj čovek je opušten i nema te brige. Jedina njegova briga je da što bolje iskoristi ljude. 

Za to vreme, običan radnik u tumačenju besmrtnog Čaplina nema vremena ni da se počeše. Njegovo češanje u ovom slučaju je gubitak produktivnosti. Problem je što taj gubitak nije njegov ali zbog njega može da nadrlja. Vidite li se u tome? Koliko puta vam je ono što radite uzimalo vreme čak i za osnovne stvari kao što su klopa, odlazak do toaleta, slušanje premijerove konferencije ... a ne, ne to. 

Počašćeni smo gomilom scena gde Čaplinov lik ima tikove, gde refleksno obavlja pokrete koje obavlja dok radi. I dok se smejemo tome, jasna je poruka da neretko posao zaglupljuje. Pored toliko mašina koji okružuju čoveka, on i dalje mora da radi neki repetitivni posao u kom nema promene, napretka ili kreativnosti. Što je najgore, koliko god da se modernizujemo, neke stvari ostaju besmrtno glupave. Drage dame će se složiti sa ovim: dok vam smišljaju raznorazne unapređene pegle, nije im palo na pamet da smisle kako da vas liše peglanja ili uproste proces. 

Vidimo da šef čak i kontroliše zadržavanje u toaletu. U Pekićevom Zlatnom Runu postoji deo u kom gazda priča kako je unapredio efikasnost tako što je stavio đule iznad wc šolje. Ukoliko se neko od radnika zadrži u wc-u duže od jednog minuta, đule se otkačuje i pada na onog ko sedi na "prestolu". Elem, posao nas toliko okupira da nemamo mira ni jednog momenta. Ne samo da nam ne daje puno vremena već i na ono malo vremena koje imamo slobodno on ne želi otići iz misli. I dalje se rukovodimo njime. 

Mašina koja hrani radnika kako on ne bi prekidao rad je odličan primer do kog besmisla umemo otići. U svemu ovome, mi komplikujemo. Postajemo majstori da za prodavanje muda za bubrege. Bitno je da nekom u uho serviramo dobru priču, da mu njegov cilj izgleda bliže. Tako se pojave užasno besmisleni proizvodi koji treba da nam "olakšaju" život. Ne moram da navodim primere. Idite na bilo koju top shop, tv shop ili neku sličnu stranicu. 

Što društvo postaje "modernije" to se više trudimo da živimo po šablonima. Neko je rekao da to tako treba raditi, da se treba tako hraniti, da ovo treba ubaciti, ono izbaciti i mi kao ovce krenemo svi kao jedan da primenjujemo isti recept. He he, evo opet onih ovaca sa početka. Jel vam sad jasno? Elem, svako ko iole razmišlja osetiće gađenje prema tom šablonu. Jasno je da ono što je dobro za jednu osobu ne mora biti za drugu. To ovaj film pokazuje. Čaplin u to sve ubacuje veliku dozu haosa. I haos koji bi trebao izgledati kao nešto loše, kao nešto preteće ovde dolazi kao opasna zabava, kao veselje. Zašto? Zato što će usrani šablon zasiveti svet. Vi ga i dalje slušajte i postanite isti kao ostali. Bravo na teškoj prosečnosti. 

U celoj ovoj priči modernog vremena, najveći prestupnici su oni koji kradu. Tačnije, vidimo da policija hapsi samo njih. Što je tragično, oni kradu jer su gladni. Da li je to prestup ili smo usrano čovečanstvo koje dozvoljava da neko bude gladan? Vidimo da samo obični ljudi ovde beže od zakona. Gde su u celoj priči oni koji su veći krivci? Nema ih. Kriju se iza tih sitnih, iza malih spektakla, iza smešnih šokova. Nije problem u tome da su loši ljudi u većini. Ne. Problem je da nas nije briga sve dok je nama dobro. Vidimo mi dobro šta se dešava ali se pravdamo da smo nemoćni to da promenimo. 

Tvrdnju da su uglavnom ljudi dobri potkrepljuje i sam Čaplinov lik kojeg u zatvoru brzo zavole čak i oni koji su ga uhapsili. Jasno je da ljudi vole dobrog i dobrodušnog čoveka, da će ga rado prihvatiti. Problem je što ga ljudi ne izdižu. Pokušaju nekad i to oni da urade, daju sve od sebe, ali njihova moć ne seže daleko. Danas dobrog čoveka niko ne izdiže bez sopstvene dobiti. 

Ovde smo počašćeni i vokalnim umećem Čarlija Čaplina. U filmovima starijeg datuma pesme obično budu ubačene da malo podignu atmosferu. Ovo je perfektno i priča više od toga. Čaplin izvodi pesmu na jeziku koji nam nije poznat (možda bude nekima) ali iz njegovih gestova, iz emocija, iz načina na koji pesmu donosi, vidimo sve. Čovek nam dočarava sve što treba da znamo bez da ga razumemo jednu jedinu reč. To mogu samo majstori, ali ovde je stvar u snazi koju ima emocija. Podsetiću na film Love Actualy i meni najdražu priču u njemu gde imamo dvoje ljudi koji se ne razumeju a uspevaju da se zaljube jedno u drugo. Emocijom ćeš dočarati sve. Reči umeju da lažu, reči umeju da budu neodređene - emocija je stvarna. 

Na kraju, posle sve frke, posle svih problema, šta ostaje? Još frke, još problema. Kada se to prekida? Nikada. Uvek će postojati problemi, uvek će postojati nešto što vuče na dole. Šta onda raditi? Otac mi je uvek kada bih doživeo neuspeh govorio, "Glavu gore. Sutra je novi dan." Sličnu poruku šalje ovaj film. Problemi su uvek tu. Treba da se potrudimo da uživamo uprkos njima, da se smejemo kada god to možemo, da volimo uvek. Ako su problemi večni, neka i lepe stvari budu.

Zanimljivosti:
Prvi put da čujemo glas Čaplinovog skitnice. Ovo je trebao buti u potpunosti ton film. Zbog ovog filma, Čaplin je bio optužen da je komunista. Po rečima Paulet Godard, Čaplin je sam radio u muzičkom studiju na pisanju muzike za film. Scena u kojoj sa povezom preko očiju čaplin vozi rolšue je snimana 8 dana. Kada vozi po ivici balkona izgleda kao da može da padne sa velike visine ali rupu ovde "glumi" ogledalo. Paulet Godard je imala veliki doprinos za samu priču.

Naj scena:

Smile

Moja ocena: 10/10

Run All Night (2015)

Kod nas nazvan: Noćna Potera
Žanr: Akcija | Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Jaume Collet-Serra
Glumci: Liam Neeson, Ed Harris, Joel Kinnaman ...

Priča:
Mafijaš i plaćeni ubica Džimi Konlon ima jednu noć da izabere stranu: da pomogne Majku, sinu koji ga se odrekao, čiji život je u opasnosti, ili dugogodišnjem prijatelju, mafijaškom šefu, koji želi da Majk plati za ono što se njemu dogodilo.

Moj osvrt:
Evo jedne i više nego rutinske akcije. Ne rekoh da sam pogledao par novih filmića za decu, pa vas čeka još jedan prikaz još jednog nebitnog filma pored ovog i Focusa. Posle toga, takve gluposti ne bi trebale da osvanu ovde. Takođe, prikazi su se malo proredili ali neće ovo biti budući ritam. Trenutno sam malo u frci zbog raznoraznih stvari pa ne stižem gledati filmove. Elem, Run All Night je pre neki miks isečaka iz nekoliko filmova nego zaseban film. On nema niti jedan jedini segment koji funkcioniše kako treba, nema likove, nema priču, nema ništa osim neke tamo nebitne akcije. Ovo ne funkcioniše ni kao film za ubijanje vremena. Jednom rečju, isprazna dosada. 

I te kako je ovo moglo da valja jer je postojao sjajan temelj za kreiranje dobrog odnosa između likova. Pre svega tu mislim na likove koje tumače Liam Nison i Ed Heris. Mali spojler, takoreći spojlerićak, jedan od njih će ovom drugom ubiti sina i ovaj drugi će želeti da uzvrati istom merom ovom prvom. Pazi, nije rocket science, ali hej, ima tu neke drame. Naravno da nema, iz prostog razloga što su se momčići odlučili da nam serviraju dramu između oca i sina. Kao otac želi spasiti sina a sina izbole za oca jer oni imaju standardni usrani netrpeljivi odnos iz filmova. Čemu to služi u ovakvoj priči kada ne utiče ni na šta? Ako dobijem jedan jedini logičan odgovor na ovo, ima momentalno da odgledam sve Igre Gladi. Mogli su otac i sin standardno da se vole, to ne bi menjalo ama baš ništa. Tačnije  menjalo bi - nestala bi patetika. 

Vidimo da su ona dva pomenuta lika veliki prijatelji. Zašto mi nisi dao neke priče o tome? To su tek zagrebali a mogli su to razviti do perfekcije, pogotovu sa ovakvim glumčinama. Onda bi cela akcija i cela priča imali više naboja. Tenzija bi bila prisutna i strahovali bismo za nekog. Osetila bi se neka težina u celoj priči. Dobili bi tragediju. Ali konstantno se beži od te priče. Umesto da gledamo duel ove dve porodice, priča se širi i na policiju. Pazi, nije loše kada komplikuješ situaciju ali ne treba ti ovakav, ometajući spoljni faktor. Policija ovde deluje kao slučajni prolaznik, vazda naporni aktivista stranke kojeg nikako da se otresete a pri tome vam se neizdrživo šora. Ne mogu da držim oči na onom bitnom kada mi non stop ubacuješ stvari koje mi odvlače pažnju. 

Još jedan "genijalan" potez se sastoji u tome da u jeku duela između dve porodice, jedna od njih unajmljuje profesionalnog ubicu koji je najavljen kao opaki opštitelj sa majkama. Čekaj, hoćeš da mi prikažeš dramu sukoba dvojice velikih prijatelja a ubacuješ mi muriju i plaćenog ubicu. Dolazi se dotle da ovaj ubica totalno krade svetlo i on postaje glavni negativac ni iz čega. Zašto? Najgore od svega što ovaj lik toliko podseća na dobrog starog Terminatorišu, sa neuništivošću, hladnim izrazom lica, robotskim ponašanjem i najbolje od svega, sa sve uništenim licem ala Švarci u prvom i najboljem Terminatoriši. Pa stvarno. 

Nison jeste faca ali nikad mi nije delovao impotentno kao ovde. Haris je majstor ali nikad mi nije delovao neiskorišćeno kao ovde. Bez trunke osećaja za ono što imaju, protraćili su dvojicu ovakvih likova da bi nam servirali brdo akcije, nikakvu priču, odsustvo drame koja je trebala da nosi film. Generičke akcije budu barem gledljive i zabavne. Ovoj je uspelo da ne bude ni takva.

Zanimljivosti:
Skoro sve scene sa Nikom Noltijem su isečene iz filma, tako da se on pojavljuje samo nakratko.

Naj scena:

Razgovor

Moja ocena: 4/10

American History X (1998)

Kod nas nazvan: Američka Istorija X
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Tony Kaye
Glumci: Edward Norton, Edward Furlong, Beverly D'Angelo...

Priča:
Bivši neo-naci skinhed pokušava da spreči mlađeg brata da krene istim, krivim putem kojim je i on išao.

Moj osvrt:
Ako krenem da vam prodajem ovaj film kao priču o skinsima i rasistima, promašio sam ono glavno. American History X je film o mržnji, o mržnji koja je slepa, koja je pogrešno usmerenja, koja je bespotrebna i nadasve, mržnji koja se lako budi, koje se teško osloboditi, za koju uvek možeš da nađeš razlog, za koju na žalost uvek možeš naći opravdanje. 

Za najbolju scenu ne znam šta bih odabrao, početak ili kraj. Kraj koji je neminovni epilog mržnje ili početak koji uliva strah u kosti upravo slikom čoveka koji mrzi iz dubine duše. Norton ovde pokazuje nešto što se viđa jednom u životu. Postupci i ponašanje njegovog lika jesu slikovit prikaz onog što oseća, ali izraz lica dok se spušta na zemlju sa rukama na potiljku, oči koje su široke, ponosne, bez trunke straha, osmeh samouverenosti koji ne skriva strah već pokazuje njegovo odsustvo, sve to ledi krv jer je vođen mržnjom. Postoji rečenica u Gospodaru Prstenova koja najbolje opisuje ovo: "What can man do against such reckless hate." I zaista, šta možemo. Da se pitamo zašto? Ne vredi. Da stanemo na put - bićemo verovatno pregaženi. Ispada da je najlakše da na mržnju odgovorimo mržnjom. 

Mržnja je uvek pogrešno usmerena. Ljudi uvek mrze posledicu a nikada uzrok. Takvo osećanje tera na akciju koja je po pravilu burna. I posle te akcije je jasno kao dan da problem nije rešen. Čovek se rešio mržnje na taj način ali nije eliminisao uzrok, nije poništio ono što je tu mržnju probudilo. Ona se može opet probuditi iz istog razloga. 

Čoveku koji je u problemu malo treba da bi mu emocije eksplodirale. Gađaj ga tamo gde najviše boli, podseti ga da je nemoćan da to promeni i to je to. Vidi se u filmu kakvi se likovi okupljaju oko zajedničkog cilja. To su oni odbačeni, ali ne odbačeni u smislu da su povučeni ili ih društvo ne shvata. To su promašeni likovi koji uzrok za svoju promašenost vide u drugima. Ako se takva grupa okupi, jasno je da smo u velikom problemu. Znate one koji su uvek voleli da trube o svemu, sve znaju a zapravo ništa ne rade. Njihovo neznanje je veliko ali ga brane time što ih drugi ograničavaju. Zamislite sada da takvi dođu do vlasti, da oni budu ti koji vode glavnu reč, da oni nama pokažu ko su i šta su. Zapravo, ne morate to da zamišljate - imamo takve. Mene iskreno plaši neznanje kojim se oni postavljaju iznad. 

Ali kako takvi dođu u situaciju da vladaju? Jednostavno - nađu još umno impotentnije od sebe i daju im predstavu da su bitni. Pogledajte film, videćete isto to. Totalnim autsajderima, slabićima, daje se moć da pripadaju sili. Time zapravo dobijamo sliku da se većina bori za neku ideju. Tako privlačiš i nesigurne. Njima izgleda da je to buđenje nove ideje a ne shvataju mehanizam koji lagano uvlači dodatnu snagu. Ideja bude samo maska. Ljudi budu oruđe. Šta da se radi. Glupi smo. 

Ono što svako treba da se zapita, za čije ciljeve se bori. Da li su to njegovi lični ciljevi? Još bolje, šta ako ih ostvari, šta će imati od toga? Koliko će sebe unaprediti time? Šta će morati da da? Problem je što kratkovidi neće dati odgovor na ona glavna pitanja. To su isti oni kojima pokušavaš nešto da objasniš dajući činjenice a jedini njihov kontraargument je uvreda, pre svega što ne znaju šta da odgovore, nemaju kontraargument. Tragično je što nisu sposobni da daju jedan. Jasno je kao dan da je njihovo mišljenje nametnuto a ne formirano. Takvi su najpodobniji. 

Hajde da se sada stavimo u kožu nekog ko zaista prati ideju grupe. On je ubeđen u to što grupa propagira. Zamislite onda njegov osećaj besa kada shvati da ti ciljevi zapravo nisu ono u šta on veruje. To i nije toliko strašno. Ali zamislite shvatanje da je sve ono u šta si verovao, da je ideja kojom se vodiš zapravo promašena. Tada si promašen kao osoba. Kako naterati nekog iz grupe na takvo saznanje. Baci grupu u problem ili nek taj lik ostane sam. Tada će moći da uvidi da li ostali imaju svoja ubeđenja ili će u problem u kom se našao jasno sagledati put kojim ide, videće ko stoji uz njega na tom putu i koga je uklonio sa njega. 

Ideja nije samo tvoja, ideja ne utiče samo na one koji je slede. Ideja kojom se vodiš te definiše ali obrati pažnju, ta ideja utiče i na ljude oko tebe. Ako su oni koji su ti najdraži uz tebe u toj ideji, ako si ih učinio srećnijim, onda znaš da radiš pravu stvar. Ali ako staviš ideju iznad dobrog čoveka koji je tu za tebe, onda se dobro zapitaj da li si spreman platiti tu cenu, da li si možda spreman upropastiti nekog da bi tvoja ideja blistala u punom sjaju. 

Zaista je lako vezati se za ideju koja na prvi pogled izgleda sjajno. Retko ko analizira situaciju i ljudi uglavnom reaguju impulsivno prateći onog ko je tu ideju doneo. Ako ste jedan od takvih, pogledajte osobu čije ideje sledite. Da li glorifikujete nju ili ideje koje je donela? Još bolje pitanje, da li ta osoba promoviše ideje zbog opšteg dobra ili sopstvenog. Da li stavlja sebe ispred njih? Upravo tu je razlika da li se boriš za nekog ili nešto. 

Ako ti nešto izgleda kao dobra ideja, verovatno si sam sebe doveo do nje. Tu mislim pre svega da te je ono u šta veruješ privuklo toj ideji. Ako ideš za nekom idejom samo zato što joj se masa priklonila, ovca si. Tvoj stav, ono što radiš i ono što jesi moraju da se uklope u ideju koju želiš da slediš. Bez toga, nećeš biti svoj na svome. Jasno je kao dan da ne pripadaš tamo i bićeš potpuno nebitan. Ideja kojom se vodiš ne treba totalno da promeni tvoj svet već treba da ga ojača, da mu omogući da bude onakav kakav ti želiš da bude. 

Rekoh na početku da je mržnja potpuno pogrešno usmerena. Vidimo to i te kako ovde na kraju. Lik želi ispraviti sve ali to je nemoguće. Uvek nosiš teret onog što si činio. To ne možeš menjati. Ostaje ti da učiniš najbolje da bi budućnost bila onakva kakvom je želiš. A najbolji dokaz tvrdnji da je mržnja pogrešno usmerena je to što lik na kraju krivi tačno onog ko je uzrok nesreći koja ga je snašla. Nije išao do najbližeg krivca, otišao je dalje, tamo gde je sve počelo. I šta je rekao na kraju? What have I done?

Šta je pouka svega. Okanimo se mržnje? Može ali juče. Kao i svaka emocija, i ova je večna. Problem je u tome što smo takvi kakvi smo. Koliko god se trudili da iskorenimo mržnju, nemamo sposobnost za tako nešto. Da li je to deo ljudske prirode, ne znam, ali tragično je to što će ti ljudi uvek davati razloge da mrziš.

Zanimljivosti:
Edvard Norton je odbio ulogu u Spasavanju Redova Rajana kako bi glumio u ovom filmu. On je nabacio oko 13kg mišića za potrebe filma. Set nosi majicu sa brojem 88 što je Naci-Skinhed kod za HH (Heil Hitler). U jednoj sceni se vidi da je svastika na Setovoj jakni okrenuta u suprotnom smeru. To kod skinheda znači da osoba koja to nosi predvodi. Lik Dereka je zasnovan na Frank Meeinku. Norton je izmenio film kako bi njegov lik imao više vremena u njemu. Režiser Tony Kaye je potom tražio da mu se ime kao režisera ukloni i tužio je studio u iznosu od 275 miliona dolara.

Naj scena:

Mržnja

Moja ocena: 10/10

Focus (2015)

Kod nas nazvan: Fokus
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama | Ljubavni
Režija: Glenn Ficarra, John Requa
Glumci: Will Smith, Margot Robbie, Rodrigo Santoro ...

Priča:
U sred Nikijevog posla, najnovije prevare, pojavljuje se žena iz njegove prošlosti koja značajno preti uspehu akcije.

Moj osvrt:
Evo još jednog filma za dečicu. Kako se ovakve stvari štancuju u zadnje vreme, to mi zaista nije jasno. Sve je u prokletom triku, sve je u zamazivanju očiju. Od sadržaja i suštine ništa. Šta ovde imamo? Umetnost džeparenja. Ima li nešto da tu nismo videli? Teško. Pogotovu kad se ima u vidu da se retko ko odluči na pametan film kada pravi nešto na ovu temu. Prvi Oceans Eleven je recimo tu bio zabavan. Ostali delovi su uglavnom teško đubre. I šta vidimo. Ovde nam se prodaje džeparenje na užasno smešan način. Niko prokleto ne može da skonta kad mu raskopčaš sat sa ruke, kad mu izvučeš novčanik iz džepa, kad mu skineš gaće, kad mu izvučeš bubreg. Hajde, prihvatićemo ovo čisto iz zezanja. Možda dobijemo još nešto. 

Naravno, ne dobijamo ništa osim standardnih gluparija, prekomplikovanih trikova koji prolaze samo na filmu i bedne šminke. Imamo dvojac koji se kao muva a ne muva, vino toči a vino ne pije. I cela ta igra da li će oni biti zajedno ili neće biti zajedno se svodi na jednu rečenicu: koga boli patka! Pre svega iz razloga što su ovo dva lepo nacrtana kretena i ništa drugo. Veza se komplikuje zašto - kao može da utiče na njihov posao. Usraću se iz mesta. Između ovo dvoje ima hemije kao između dupeta i gromobrana. Ovi su napravljeni samo da budu lepuškasti i to je to. Wow, Will Smit. Matori, nisam impresioniran samim tvojim pojavljivanjem. Mogli su ti dati neku ulogu jer ovo to nije. I on i njegova koleginica su ukrasi koje smo primorani gledati u filmu bez smisla, bez zapleta, bez likova, bez radnje. 

Ne volim kada u nečemu što treba da prethodi prevari sve vreme nagoveštavaš da će do nje doći. Znate ono, imamo neki greh iz mladosti koji i u sadašnjosti može da se vrati i obično se vrati u najnezgodnijem momentu. Focus je pokazao da to može i drugačije. Navukli su ne samo nas kao gledaoce već je to leglo i u priči. Tačnije leglo bi, da im ta prevara u kojoj je upotrebljeno nije bila šuplja kao sito. Napravili su toliko komplikovan trik i kada su ga rasvetlili, postao je užasno besmislen. Ali neee, koliko god taj trik bio idiotski, njegova užasna kompleksnost će možda i oduševiti nekog. Moć sugestije je iskorišćena tako da ako vam desetak puta neko nagovesti odsecanje glave, tog dana ćete se latiti sekire i obezglaviti nekog. 

Naravno, ono što najviše očekujete je tu. Od obrtovog obrta obrtovog obrta obrt je stvarno ludilo. Film ionako nema trunke duha, zabave i smisla, besmisleni obrti će ga stvarno napraviti boljim, zar ne? Mislim šta sad, danas je "wow, ovo nisam očekivao" jedan od glavnih preduslova da ljudi film smatraju odličnim. Zajebi suštinu, umetnost je u triku. E pa neće da može, braćo i sestre. Ima i nas koji imamo neki kriterijum. 

Postoje dve stvari vredne pomena u filmu. Prvo je dobra stara rock muzika. Drugo je jedan buckasti lik koji je donosio kakav takav humor. Obično su to bile tamo neke vulgarnosti ali njegovi ispadi su bili uglavnom neočekivani pa je to povremeno donosilo kakvu takvu zabavu. Sve ostalo nema ni trunke humora, šarma a ni smisla. Likovi su prazni i generički koliko god je to moguće tako da je i njihov humor previše izlizan i neprimetan. 

Neko vreme su ovakvi filmovi pokušavali da ispričaju kakvu takvu priču, da daju kakve takve likove. Ovog puta to nije slučaj. Ovo je prilično bedno i prazno. Priče nema, likova nema, humora nema, logike nema. Procenite šta je ostalo i kazaće vam se koliko je ovaj film vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Margo Robi je bila na odmoru u Hrvatskoj kada je dobila poziv za audiciju. Hitno se spakovala i došla ali joj se prtljag zagubio usput. Uprkos tome, stigla je na vreme. Vil Smit je kasnio pravdajući se da je dolazio iz Kvinsa na šta je Margo odgovorila: 'Yeah? Well, I just came from an island off Croatia and I'm here on time.' Ona i njena majka su naučile Vila Smita da pliva tokom snimanja. Crveno crni automobil koji Niki vozi je Peugeot RCZ.

Naj scene:

Bucko

Moja ocena: 3/10