Clash of the Titans (1981)

Kod nas nazvan: Borba Titana
Žanr: Avantura | Porodični | Fantastika
Režija: Desmond Davis
Glumci: Laurence Olivier, Harry Hamlin, Claire Bloom...

Priča:
Filmska adaptacija mita o Persejevoj potrazi i borbi sa Meduzom i Krakenom kako bi spasio život princeze Andromede.

Moj osvrt:
Ovo je film prema kome ne mogu i neću da budem objektivan. On je obeležio moje detinjstvo i rado sam ga gledao svaki put. I sada, on za mene ima neosporan kvalitet i uvek se radujem novom gledanju. Ima beskonačno puta više mašte nego današnja fantastika. Kada ga uporedim sa rimejkom, jasno je kao dan da je u svakom prokletom segmentu superioran: ima likove dok rimejk ima generičke idiote; ima priču dok rimejk nema ništa već likovi nasumično šetaju i dešavaju im se nasumične stvari; ima efekte koji prijaju oku iako su povremeno neprirodni za razliku od rimejka koji efektima nisu dočarali ama baš ništa osim blještanja (eventualno Kraken izgleda koliko - toliko dobro); ima set vrhunskih glumaca dok rimejk koristi nekolicinu koji su na teškom autopilotu. Iskreno, ja ovome nisam našao manu. Verujem da ih ima i ostavljam vama da ih pronađete. Ja ću pričati o svim sjajnim stvarima. 

Prva stvar sa kojom se upoznajemo su ćudljivi bogovi. Na stranu što imamo među bogovima takve likove poput Lorensa Olivijea, Megi Smit, Ursule Andres itd., ideja o ovakvim bogovima daje neverovatan potencijal. Zašto? Ljudi su u milosti i nemilosti bogova. Kako bi onda izgledalo kada bi bogovi zanemarivali pravila, zakone i kada bi se oni takmičili u igri gde bi ljudi bili njihovi igrači? Ko bi koga favorizovao i na kakav način, ko bi kome pomogao, ko bi kome smislio kakvu prepreku. Ideja da se bogovi igraju nama je zaista dobra i može da izrodi bukvalno sve. 

Kao klinca, Kalibosovo prokletstvo sam uzimao zdravo za gotovo. Fenomenalna scena u kojoj se statua koja predstavlja Kalibosa kao čoveka transformiše u jezivo stvorenje, pri čemu vidimo samo njenu senku, za mene je i dan danas remek delo. Ali kao klinja, to sam posmatrao samo kao dobar trik. Veliki problem filmova su plitki negativci. Znate ono, zli su eto zato, hoće moć eto zato, a nigde ne vidimo razlog zbog čega su takvi. Kalibos je kažnjen, da li presurovo ili ne, tu nam film ostavlja otvoreno pitanje. Ali ono što ova transformacija donosi je opasna drama tog lika. Njegova nakaznost ga udaljava od svega što voli ali isto tako, udaljava njega od onih koji ga vole. Neko ko je naočit, neko ko je imao budućnost, neko ko je imao sve, sada je nakaza koja je izgubila sve što je bilo vredno. Kažem, nije pitanje da li je on to zaslužio ili ne. Stvar je u tome što ovde imamo opasnu dramu koja može proći i neopaženo. Imamo negativca kojeg možemo da žalimo. 

Persejeva avantura kreće kada biva prebačen u Jopu, grad u kome nikada nije bio. Uvodna scena je u pozorištu i tu starac koji je dramaturg pokušava da ga uplaši i otera. Uz to, vidimo da je pozorište u veoma lošem stanju. Ovo nam govori mnogo. Što se mene tiče, jedan narod najviše identifikuje njegova kultura. Granice su nebitne. Granice probijaš i menjaš kulturom, svet osvajaš dobrim delima u umetnosti. Umetnost je besmrtna. A ovde vidimo šta - uništeno pozorište. Šta to govori o kulturi naroda? Dramaturg tera lopova. Zar simbolika nije jasna? Dramaturg ne očekuje nekog ko je dobrodošao. On očekuje nekog ko će se ovajditi o njega na ovaj ili onaj način ne dajući mu šansu da se njegova umetnost ostvari. I šta je tu potrebno? Junak koji će da promeni stanje stvari. Naivno, zar ne - ali isto tako tačno. I sa velikim junakom uvek ide velika priča a velike priče rađaju umetnost. Gem set meč. 

Tu je i oružje koje Persej dobija od bogova. Sa jedne strane, to su fini dodaci u celu bajku: kaciga koja će ga učiniti nevidljivim, mač koji može da preseče bilo šta i štit koji će mu jednog dana spasiti život. Rekoh, to su fini trikovi ali i način da premostiš deo priče. Recimo uzmimo novi Clash i pogledajmo tamo kako se neki problemi rešavaju: pojavi se neko devojče niotkuda, ispriča nešto i ha-ha, evo rešenja. Ovako, obogatio si priču još nekim bajkovitim stvarima i dao im ključnu ulogu u herojevoj potrazi. Odlična, bajkovita šminka. 

Ovaj film je bio i moj prvi susret sa velikim Rejem Harihauzenom. On je dobro poznat po svojim efektima. Još čuveniji film od ovoga je Jason and the Argonauts i tamo imate pregršt njegovih radova. Ipak, za mene, Meduza iz ovog filma predstavlja njegovo remek delo. Priznajem, ovi efekti nemaju tu glatku kretnju, ali dovraga, tako savršeno izgledaju i sa tom kretnjom imaju neku draž koju CGI ne može da dohvati. Nemam ništa protiv CGI ako ćeš napraviti nešto poput okoline iz Avatara. Ali čoveče, kada sam video Meduzu iz novog Clasha, zaista mi nije bilo jasno kako je iko mogao da dozvoli da to izađe na scenu. Meni je to delovalo kao ubrzani snimak isečka iz neke igrice. E moji momci, Harihauzen je sve radio sa svojih deset prstiju. Kao i svaki genijalac i on je imao svoje bubice a najpoznatija od njih je bila da je sve efekte radio u potpunosti sam. Naklon do poda velikanu. 

Kao i svaka bajka, i ova mora da ima princezu koja će biti nagrada našem junaku. E sada, u većini bajki ta princeza je ukras. Jedino što je bitno je da je lepa. Što se tiče lepote, Džudi Bovker u ulozi Andromede je sigurno jedna od najlepših glumica koje videh. Ali ova Andromeda je mnogo više od toga. Pitam vas, da li je validno boriti se i žrtvovati za ukras? Naravno da ne. Pa zašto onda ovoj princezi ne dodati koju dimenziju? To su i uradili. Da je lepa - lepa je. Ali na tu lepotu su dodali odlučnost i hrabrost tako da imamo kompletnu ličnost a ne neku lepojku koja će se okačiti na princa kada sve bude gotovo. 

Još jedan razlog zbog čega je ovaj film za mene besmrtan je što nema jednog klasičnog negativca ali ima pregršt brutalnih koji su prepreka. Ok, tu je Kalibos koji možda pored Meduze, Krakena i ostalih pizdarija ne deluje tako opasan. Ali hej, ne zaboravimo da je i on potekao od bogova. Kako ga Persej prilikom jednog sukoba ranjava, on traži osvetu ali ta osveta je takva da on traži od majke (boginja Tetida) da ona kazni ljude koje Persej voli. Još kao klinac, kada sam prvi put gledao ovo, pitao sam se zašto bi kažnjavao druge kada ti je samo ovaj neprijatelj. Tako mu nisi naudio. Nedugo posle toga sam shvatio koliko je ovo zapravo surovo. Ne postoji veća kazna nego da gledaš patnju ljudi koje voliš ili da ostaneš bez njih. Tako da jeste ovo bajka, ali nije površna zabava. Daleko je ovo ispred toga. 

Filmovi se trude da vam stvore onaj efekat tenzije, da se sve dešava i tvistuje u odsudnim momentima. Npr. nedavno komentarisani Mad Max vas konstantno i odlično drži u nekom adrenalinskom naboju i neizvesnosti. To nije baš lako naparaviti. Ako previše prodaješ istu stvar, ljudi se zasite, predvide ili ih ne zanima. Ako hoćeš kulminaciju, moraš da pripremiš teren za to. Ovo što možete videti u Clash je školski primer kako se to radi. Imamo rok od 30 dana za vreme kojih Persej mora da pronađe rešenje kako da porazi kolosalno čudovište - Krakena. I upravo u tih 30 dana, priča se komplikuje, haos je veći i polako smo svesni da vreme ističe. I ne samo to, postajemo svesni i same potencijalne kazne. Upoznali smo likove - jasnije nam je šta gubimo. Bez obzira što znamo šta će film da proda na kraju, postoji ona doza nestrpljivosti i iščekivanja koja je prisutna koliko god puta ga gledali. 

Elem, da bi našao način kako da porazi Krakena, Persej mora da nadmudri stare veštice i od njih izvuče odgovor. I tu imamo majstorski primer najave nečega što sledi. Veštice treba da budu neko koga se plašiš, neko ko je prilično opasan. Način na koji jedna od tih zloća najavi Meduzu je majstorija. Kada ona priča o Meduzi to deluje užasno preteće i opasno hororično. U tom momentu shvatite da je, bez da ste je videli, Meduza nešto neverovatno užasno. 

I tu stižemo do mog omiljenog dela filma. Koliko god puta gledao, meni duel sa Meduzom i dalje deluje užasno jezivo. Imali smo sjajnu najavu, imali nagoveštaje u svim onim koje je skamenila i onda dođu majstori scenografije i kreiraju hram u kome se ona nalazi, ubace mao magle i imamo odličnu atmosferu. Na to, dobijemo malo i preteće muzike ili još bolje, preteće tišine i šuškanja u njoj koji kreiraju upravo ono što treba. Upotreba senki gde vidimo Meduzinu kretnju - pefekcija. Zvuk i šuškanje dok se ona prikrada i kreće - vrhunski. Znate da volim horor tako da, iako ovo nije film tog žanra, ova scena predstavlja jednu od meni najdražih horor scena ikada. Naravno i sam izgled meduze kao i kretnja su opako jezivi. Zapanjujuće je koliko je Harihauzen potcenjen. Komotno su mogli oskara za specijalne efekte nazvati po njemu. Nagrada "Rej Harihauzen" - mislim da bi to bilo dobro odavanje počasti majstoru za ono što je činio u vreme kada računari nisu mogli da posluže kao pomoć. 

Pored toliko gledanja, tek kada sam nedavno reprizirao ovu majstoriju, za uho mi je zapao jedan odličan dijalog između bogova (Tetida i Zevs). Evo kako se on završava:

Thetis: What a dangerous precedent. What if there are more heroes like him? What if courage and imagination became everyday mortal qualities? What will become of us?

Zeus: We would no longer be needed. But, for the moment, there is sufficient cowardice, sloth and mendacity down there on Earth to last forever.

Mislite o tome.

Zanimljivosti:
Lik Kalibosa ne postoji u grčkoj mitologiji. Zasnovan je na Kalibanu, liku koji je stvorio Šejkspir. Hari Hamlin (Persej) i Ursula Andres su bili u vezi tokom pravljenja ovog filma. Grčki psi, čuvari podzemnog sveta su imali tri glave. U ovom filmu, pas Dioskilos ima dve jer je Harihauzenu trebalo previše vremena da animira i treću. Film je snimljen 1979 ali je prikazan tek 1981. Iako je Ursula Andres najavljivana kao jedna od glavnih uloga u filmu, ona izgovara samo jednu rečenicu. 

Iako je film i dan danas čuven po svojim efektima, on nije bio u konkurenciji za oskara za šminku i oskara za vizuelne efekte. Inicijalno, Kalibos je trebao biti samo plod specijalnih efekata ali izmenom scenaria došlo je do toga da on ima veću ulogu u filmu i glumac je unajmljen. Lorens Olivije je bio prilično prehlađen tokom snimanja. Desilo se više puta da je morao da se nasloni na kolegu Peta Rouča i rekao "Let me draw some of your strength, dear boy". 

Scenaristi su želeli da film bude dostupan i najmlađima pa su odlučili da umesto da Persej odseče Meduzi glavu mačem, on to učini tako što će baciti štit na nju. Hari Hamlin je bio protiv toga jer nije bilo ni blizu priči iz grčke mitologije. Čak je zapretio da će napustiti snimanje pa su tek na dan kada je snimana scena popustili i vratili originalnu ideju koja je u filmu i prikazana. Nil Mekarti je glumio kalibosa i on se nalazi u svim scenama gde je Kalibos snimana samo gornja polovina tela. Kada god je Kalibos prikazan ceo, on je plod specijalnih efekata.

Naj scena:

Borba sa Meduzom

Moja ocena: 10/10