Kod nas nazvan: Mandarine
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zaza Urushadze
Glumci: Lembit Ulfsak, Elmo Nüganen, Giorgi Nakashidze...
Priča:
1990 u Gruziji vlada rat. Estonac Ivo je ostao kako bi obrao mandarine. U krvavom sukobu pred njegovim vratima ostaju dva ranjenika. Ivo počinje da se brine o njima.
Moj osvrt:
Kada želimo da pomognemo nekom, kome zapravo pomažemo? Da li pomažemo doktoru, zemljoradniku, profesoru, vozaču; ili možda pomažemo deliji, grobaru, slaninaru, merakliji; ili možda pomažemo komunisti, demokrati, liberalu, republikancu; ili možda pomažemo Srbinu, Bošnjaku, Hrvatu, Nemcu, Italijanu itd. Ako izaberemo bilo koji od prethodnih odgovora, nema dileme da smo slepi i ne vidimo ono najbitnije. Ako pružamo ruku nekom, pružamo je čoveku, čoveku koji tu ruku zaslužuje zbog toga kakav je ali i zbog toga kakav bi mogao biti. Čovek i život su iznad svake podele. Tužno je što većina to ne vidi.
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zaza Urushadze
Glumci: Lembit Ulfsak, Elmo Nüganen, Giorgi Nakashidze...
Priča:
1990 u Gruziji vlada rat. Estonac Ivo je ostao kako bi obrao mandarine. U krvavom sukobu pred njegovim vratima ostaju dva ranjenika. Ivo počinje da se brine o njima.
Moj osvrt:
Kada želimo da pomognemo nekom, kome zapravo pomažemo? Da li pomažemo doktoru, zemljoradniku, profesoru, vozaču; ili možda pomažemo deliji, grobaru, slaninaru, merakliji; ili možda pomažemo komunisti, demokrati, liberalu, republikancu; ili možda pomažemo Srbinu, Bošnjaku, Hrvatu, Nemcu, Italijanu itd. Ako izaberemo bilo koji od prethodnih odgovora, nema dileme da smo slepi i ne vidimo ono najbitnije. Ako pružamo ruku nekom, pružamo je čoveku, čoveku koji tu ruku zaslužuje zbog toga kakav je ali i zbog toga kakav bi mogao biti. Čovek i život su iznad svake podele. Tužno je što većina to ne vidi.
Stari Ivo dolazi kao glas razuma. On spasava živote dva vojnika koja se nalaze na suprotnim stranama. On predstavlja ono o čemu pričam, čoveka koji ispred sebe vidi samo drugog čoveka, čoveka koji može da donese nešto veliko, čoveka kojem treba usmerenje, možda i oproštaj. Samo veliki mogu ovako nešto da urade, samo oni su u stanju da nas podignu iz blata, da nam ukažu na greške bez ikakve kazne, bez ikakvog preseravanja. Oni mogu da nam pokažu put time što će nas naterati da shvatimo kakvi smo, gde smo i šta predstavljamo u svojim delima.
Pogledajte sada ovu sjajnu simboliku. Imamo dva vojnika koja su na zaraćenim stranama ali su pod istim krovom. Zvuči poznato? Ivin dom ima uslove da u njemu žive i jedan i drugi vojnik. Ali svaka prokleta država na ovom svetu može da gaji sve, i crne i bele, i vernike i ateiste, i ovakve i onakve. Zašto se onda borimo da ostanu samo jedni? Zašto iz sve snage želimo da ne budemo oni drugi pa makar morali da se menjamo, makar se odrekli nečeg što samo podseća na te druge. Tragedija u celoj priči je što međusobnom mržnjom i sukobom, rušimo kuću u kojoj živimo. Umesto da zajedno postojimo u toplom i sigurnom domu, svako će imati svoj: mali, razrušen i naružen. Da li je onda važnije da je taj dom samo tvoj ili da on zaista liči na dom.
U jednoj sceni, Ivo i njegov prijatelj sklanjaju tragove borbe. To i jeste način na koji se odnosiš prema zlu. Počistiš ga, zakopaš, izbrišeš nečim drugim. Zlo sigurno ostavlja posledice, to ne možeš zaboraviti ali pokušaj da ga poništiš, pokušaj da ga obesmisliš. Zlo koje se akcentuje privlači novo zlo. Ljudi su podvodljivi. U nečemu što je zlo, videće svoju šansu, videće priliku da dođu do ličnog profita. Ako ljudima skreneš pažnju na nešto drugo, ako im pokažeš čistinu, lepotu, ako im daš nešto lišeno svakog zla, onda ćeš ih naučiti na dobro. Nije ova scena ubačena tek tako u film.
Film se celom dužinom trudi da poništi razlike. Priznajem, neretko to radi naivno ali ne toliko da vam bode oči. Daje nam šansu da posmatramo više života. Naravno, svaki život ima svoj put, svoje padove i uspone. Ako se zagledamo bolje, videćemo i nešto što će da nas nasmeje ali nešto što nas zgrozi i uplaši. No ako se udaljimo, ako pogledamo širu sliku, svi ti životi se svode na isto. Da bi živeo, moraš da jedeš, moraš da piješ, moraš da dišeš. Sve ostalo je stvar tvog izbora. Ako sam biraš svoj put, ako si sam odgovoran za svoje postupke, nemoj mi reći onda da si nateran na zlo. Ako si napravio podelu zbog mržnje, nisi je napravio zbog svoje strane, već zbog tuđe. Da li je mržnja onda dobar motiv podele ili je jedinstvo u cilju dobra nešto čemu bi trebao da stremiš?
Ivo se u celoj priči postavlja kao gazda. Dva vojnika, uprkos njihovoj mržnji, slušaju ovog čoveka i ne prolivaju krv u njegovoj kući. Čovek je gazda u svom domu i tako se postavio. Jasno je kao dan da ako gazda ne valja, nema mira u kući. Naravno da ne možeš imati poverenja u sve ljude i naravno da ne mogu svi da budu moralni, dobri i poslušni. Ali kao gazda, ti si moć, ti možeš da obuzdaš agresivne, kazniš one koji zaslužuju kaznu, vežeš one koji bi naneli zlo. Ako vladaš pravično, imaš podršku većine. No, ako u kući vlada totalni haos, loši odnosi, ako se proliva krv, ako se sama kuća raspada, jasno je kao dan da gazda nije dobar. Jasno je i kao dan da u ovom pasusu nije reč samo o kući.
Vreme leči sve. Pffff kakvu sam rečenicu izvukao pa to je haos. No sada ozbiljno, kakva je to glupost od rečenice to ne mogu da vam opišem. Vreme ne leči ništa već ima drugu ulogu a to je da vam daje realnu sliku stvari. Ovde imamo dva čoveka koji žele da rastrgnu jedan drugog. Zašto? Zbog pripadnosti različitim grupama. Kakva je tu logika? Nema je. Ne treba da mrziš nekog zbog pripadnosti grupi, možeš da ga mrziš na osnovu onoga što on radi. Vreme koje ova dvojica provode je iskorišćeno da upoznaju jedan drugog. Kada upoznaš nekog, onda formiraš stav na osnovu toga što znaš o osobi a ne na osnovu grupe kojoj pripada. To se ovde vidi lepo. Znam, to je očigledno, očevidno ali hej, svakako je bolje od bilo koje patetične transformacije ličnosti.
Sada ću se vratiti na ono da je stari Ivo gazda u svojoj kući. Moš misliti, gazda u sopstvenoj kući. Pa nije to baš tako jednostavno. Gazda je onaj kojeg većina poštuje i podržava a ne onaj ko je vlasnik. Zašto onda dva ratnika poštuju čoveka od kojeg su fizički nadmoćniji? Upravo zbog ovog o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Čovek ih je kupio svojim delima, svojom hrabrošću i odlučnošću. Takvog čoveka moraš da poštuješ na kojoj god da si strani. Razmislite, kakav čovek će dobiti vaše poštovanje? Da li onaj kojeg se plašite ili onaj ko vas je kupio svojim delima?
Ljude moraš da ujediniš oko zajedničkog cilja. Čovek koji zadobije poštovanje može da ujedini ljude. Pitanje je samo da li su namere tog čoveka dobre ili loše. Ovde ćemo pričati o dobrima jer ih film prodaje. Bez obzira ko se susreo sa Ivom, ovaj starac zadobija poštovanje svakog od njih. Kada on zamoli ljude da pomognu njemu i njegovom prijatelju, niko ne odbija. Pazite, imamo vojnike koji su u jeku borbe ali će odvojiti svoje vreme da pomognu čoveku da obere mandarine. Opa, eto zašto se film zove ovako. To je cilj koji ujedinjuje ljude. Ne mora da bude veliki, dovoljno je da ne bude loš.
Kada već dođe do rata, jasno je da takvi dobri ciljevi koji vežu ljude nisu pobedili ili ih čak nije ni bilo. Ukoliko ih nije bilo, onda je jasno da su ljudi debelo omanuli. Autodestrukcija je neminovna. No, ako su ti ciljevi postojali ali većina ljudi nije krenula za njima ili ih je stavila ispod pogrešnih, žalosno je što i oni sami nestaju. Nešto što je možda uzvišeno, što je verovatno korisno, što će doneti dobro, biće izbrisano u ratu.
A ko strada u ratu. Ok, stradaju svi koji učestvuju ali ako je nekom cilj rat, njegovo stradanje je očekivano. On je ispunio svoju dužnost. Šta je sa onim drugim, onim koji su imali druge ciljeve? Oni su želeli dobro, oni su imali ideju, oni su verovali u čoveka ali njihov glas je suviše bio tih. Na kraju krajeva, oni koji nisu želeli taj rat, nisu ni spremni za njega. Žalosno je što su nekako predodređeni da lako stradaju jer ako ne odaberu stranu, ispada kao da su protiv svih - potpuno sami. Žalostan je svet u kom strada čovek koji samo želi da uzgaja svoje mandarine, da obrađuje svoju njivu, da sedi u svojoj kancelariji, da slika, da peva, da glumi, da piše.
Da li me vi čitate zato što sam vaš? Ili ja možda pišem samo za moje? Da li samo prozivam njihove a ne naše? Da li valjaju samo naši omiljeni filmovi? Da li njihovi umeju da naprave odličan film? Da li samo pišem da naši razumeju? Da li njihovi prihvataju moje mišljenje ili je moje mišljenje formirano tako da samo naši razumeju? Ne. Ovde smo da podelimo razmišljanja. Koliko god se ona razlikovala, koliko god se mi razlikovali, ovde smo u jednom cilju, da pričamo o nečemu što volimo, bez mržnje, bez podela, bez ograničavanja. Nisu mi potrebni ni vaši ni njihovi ni naši, jer ste svi ovde moji.
Kontam, nije ovo nešto što ne znate, nije ovo poruka koja nije širena godinama, ali koliko god ona već bila izlizana, koliko god bila iznošena, koliko god bila utkivana u dela, koliko god živela u govorima, ljudi je i dalje ne čuju. Poslušajte tu poruku. Poslušajte i sjajnu muziku koja je komponovana za ovaj film. No, na kraju dana, kada završimo sav naš posao, kada odigramo svoju ulogu, kada izgradimo sve što smo mogli, kada podvučemo crtu, sav taj posao, sve naše uloge, sve što smo izgradili, to nas definiše, to nas određuje. Ako smo posle smrti "naši" ili "njihovi", budimo sigurni da se neko koristi našim imenom, našim delima i našom veličinom. Ali budimo isto tako sigurni da ljudi nisu naučili ama baš ništa.
Zanimljivosti:
Đorđi Nakašidze koji tumači Čečena je Gruzijac. Film je posvećen Levanu Abašidzeu, poznatom Gruzijskom glumcu koji je poginuo u ratu. Prvi Estonski film koji je bio nominovan za oskara. Scenario je napisan za dve nedelje.
Naj scena:
Zanimljivosti:
Đorđi Nakašidze koji tumači Čečena je Gruzijac. Film je posvećen Levanu Abašidzeu, poznatom Gruzijskom glumcu koji je poginuo u ratu. Prvi Estonski film koji je bio nominovan za oskara. Scenario je napisan za dve nedelje.
Naj scena:
Razgovor na kraju
Moja ocena: 8/10
Htedoh da pustim ovaj, ali nabasah na film "The Confession" 2017, istog režisera (nažalost nedavno preminulog) koji me je svojim izuzetno zanimljivim zapletom toliko privukao da sam najpre njega morao pogledati, mada ga jedva nađoh na yt i sa engleskim titlom,ali je vredelo. Tako da preporučujem da se ubaci u listu :)
ОдговориИзбришиNešto suludo mi se desilo sa ovim tekstom. Dobio sam informaciju da je uklonjen zbog copyrighta. Ja pogledam i nije mi jasno zašto. Odem na link prijave, vidim da je Filmski Institut Estonije tražio da se link ukloni i da je prijava došla odatle. Ja ne budem lenj, napišem im e-mail gde zamolim da mi objasne zašto je taj zahtev napravljen. Ne šerujem torent niti išta nelegalno i napomenem da ovaj tekst samo može približiti njihov film nekolicini gledaoca u Srbiji.
ИзбришиVerovao ili ne, nekoliko sati kasnije dobijam odgovor od predsednice tog filmskog instituta sa velikim izvinjenjem jer je došlo do greške. Tražila je od njihovog zavoda za copyright povlačenje zahteva za uklanjanjem posta i post je vraćen na blog :)
Ubaciću u listu ovo što si poslao a overiću šta je malo kasnije, samo da konačno izbacim nov tekst na blog :)
Jako zanimljiv događaj zaista, možda si usput dobio i nekog pratioca iz Estonije :) bilo bi realno baš šteta da bilo koji tekst sa bloga ne bude dostupan.. Vidim da si pohvalio muziku ovog filma i ovaj što sam preporučio pored zaista sjajnog zapleta ima baš dobre melodije. A Tangerines se definitivno sledeći gleda :)
ИзбришиUh da, glavna tema mi diže kosu na leđima. Opasna količina teških emocija u naizgled jednostavnoj melodiji.
ИзбришиSad baš razmišljam koja je poslednja muzika iz filma koja me baš oduševila, gledajući originalne kompozicije naravno i setih se muzike iz "Enemy at the Gates" koja je baš, baš dobra čak pomalo podseća na muziku iz Šindlerove liste čini mi se i naravno "Poslednji Mohikanac", koga sam pre koji mesec reprizirao posle dugo vremena, čije melodije su verovatno prepoznatljivije od samog filma, koliko god apsurdno zvučalo to :)
ИзбришиKad su originalni skorovi u pitanju, glavne teme dva stara Konana, i Terminator. To su prve 3 melodije koje mi padaju na pamet kad god neko pomene filmsku muziku.
ИзбришиPoslednji Mohikanac film mislim da nisam gledao ali melodiju znam. Obožavam i Riotov cover te teme
Da, te teme su baš upečatljive, još kao klincu su mi ostale u sećanju. A što se Mohikanca tiče, mislim da je Gibsonu bio inspiracija donekle za neke akcione sekvence i jurnjave u ipak neuporedivo boljem, a po meni i savršenom Apokaliptu.:)
ИзбришиAuh Apokalipto... kakva je to filmčina
ИзбришиVidi se odlično, hvala :)
ИзбришиAuh, kakav je ovo samo dragulj od filma.. Ovo je toliko dobro napravljeno, da te naivnosti u radnji, sam razvoj odnosa između Ahmeda i Nike, pa i Ive, prolaze tako da lagano poveruješ u njih. Možda je zbog glume, možda zbog neverovatne muzike, ali mi se nekako čini da je dovoljno da samo čovek veruje u dobro i da u tom slučaju ništa nije nemoguće. Ovo me je jako podsetilo na priču jednog lika iz romana "Derviš i Smrt" https://ibb.co/1Xg651G
ОдговориИзбришиnadam se da link funkcioniše i slika se vidi, s tim što pre želim da verujem u epilog koji se u filmu desio :) Nakon pogledana dva njegova filma, mogu reći da je smrt Urushadze-a veliki udarac za evropsku i svetsku kinematografiju.
Gruzijska kinematografija je daleko najpodcenjenija kinematografija starog kontinenta, to je jedan rudnik skrivenih dragulja čija starost seže još od Aleksandra Cucunave i nemih filmova 20ih godina. Prava je šteta što su kod današnjih filmofila gotovo neprimećeni reditelji kakvi su Nikoloz Shengelia, Otar Iosseliani, Eldar Shengelai, Tengiz Abuladze, Revaz Chkheidze, Giorgi Shengelai, Sergei Parajanov, Levan Koguashvili, Zaza Urushadze i ostali majstori s Kavkaza.
ОдговориИзбришиOvde ću izdvojiti par naslova koje bi trebao da imaš na listi i za koje smatram da su među najesencijalnijim:
"Who Is The Guilty" (1925)
"Caucasian Love" (1928)
"Giuli" (1927)
"Magdana's Donkey" (1956)
"Father Of A Soldier" (1964)
"Me, Granda, Iliko and Ilarion" (1962)
"Repentance" (1984)
"The Eccentrics" (1973)
"Pirosmani" (1969)
"Once Upon A Time There Was A Singing Bird" (1970)
"Shadows Of Forgotten Ancestors" (1965)
" The Color Of Pomegranates" (1969)
"Here Comes The Dawn" (1998)
"Three Houses" (2008)
Tengiz Abuladze je velikan, posebno bih pomenuo "The Wishing Tree" kao njegov apsolutno savršen film. Što se tiče, Paradžanova, ne bih rekao da ova dva filma pripadaju gruzijskoj kinematografiji, pre bih rekao da njegova saradnja sa Dodo Abašidzeom predstavljaju gruzijske filmove, pod time mislim na "The Legend of Suram Fortress" i "Ashik Kerib" koji su na svim nivoima izuzetna ostvarenja. Ima ovde sjajnih preporuka, neke nisam nikad ni gledao, tako da ima šta da se pogleda.
ОдговориИзбришиApsolutno se slažem i za "The Wishing Tree" i za Paradžanova, s tim da Paradžanov kao čistokrvni Jermin za mene je uvek pripadao gruzijskom sentimentu zbog čega sam ga i (ne)pravedno svrstao među Gruzine. A imao sam i tu sreću da posetim njegovu rodnu kuću u Tbilisiju što mi je jedna od lepših uspomene iz tog inače prelepog grada:)
ИзбришиTakođe, "The Legend Of Suram Fortress" je meni njegov omiljeni film i nije mi jasno kako ga preskočim ovde ali bojim se da ću sada već prebukirati Outsiderovu listu:)
U listi uvek ima mesta za dobre predloge :)
ИзбришиOva priča o gruzijskom filmu me podseti na nešto drugo. Na to kako je naša TV nekada imala edukativni karakter. Kada je prikazivana sjajna satira o birokratiji, Eldara Šengelaje: "Plave planine ili neverovatna priča", kao uvod je napravljena emisija o kompletnom stvaralaštvu braće Šengelaja, pa su, onako uzgred. spomenuti i Pradzanov i Abduladze i ostali gruzijski stvaraoci, pa sam i ja saznao dosta o njima. Na žalost, danas takvih emisija na TV nema. Priča se isključivo o holivudskom filmu, ali isključivo u nekom trivijalnom kontekstu: koliko je u film uloženo novca, koliko se neki zgodni glumac ugojio za potrebe filma, kako se onako lepa žena kao što je Šarliz Teron proružnila za potrebe filma Monstrum, ili kako je Džordž Kluni pokazao golu stražnjicu u Solarisu...
ОдговориИзбришиJa sam upravo na TV-u prvi put pogledao "Pirosmani" i zaljubio se i u rad reditelja ali i u slikara Nika Pirosmanija. Danas sumnjam da bi se ijedna regionalna televizija usudila pustiti taj film. Da li je to do ondašnjeg sistema vrednosti koji nije hteo dozvoliti da mu populacija bude kulturno neosveštena, ili smo pak svi isprani konzumerizmom kasnog kapitalizma - ne bih znao ali stoji kao činjanica sve što si gore izneo u komentaru.
Избриши"Blue Mountains" je verovatno najjača gruzijska politička satira uz "Repentance" i "Doves of Paradise" sjajnog Goderzi Chokhelia. Kao što rekoh, Gruzija je kroz istoriju puna velemajstora koji su stvarali na filmskom platnu i prosto je fascinantno kako jedna tako mala i skrajnuta zemlja može da generiše toliki broj genija (i to ne samo u filmu već i u pozorištu, književnosti, muzici, slikarstvu...)
Čak je i sam Felini za njihovu konematografiju izjavio "Gruzijski film je potpuno jedinstven fenomen, živopisan, filozofski inspirativan, vrlo mudar, dečji. Tu postoji sve što me može rasplakati i moram reći da to nije mala stvar"
RTS ume nekad da pusti ciklus filmova nekih sjajnih autora, pa su se tako mogli videti filmovi Anjes Varde, Kišlovskog, Bave, Frenka Kapre i mnogih drugih, ali oni to sve puštaju u nevreme. Nažalost, oni očigledno imaju utisak da će to vrlo malo ljudi gledati, pa onda to puštaju što kasnije jer znaju da će oni zagriženi filmofili to pogledati, pa posle ne moraju da se vade kako na državnoj televiziji ne prikazuju neke od najznačajnijih režisera ikada i kako nije samo šund na ekranima.
ИзбришиRTS ume da pusti cikluse filmova poznatih reditelja, ali grdno greše ako misle da takvi filmovi neće biti gledani. Recimo, 1986. je RT Beograd birala 10 najboljih filmova FESTA-a povodom petnaestogodišnjice festivala. Ljudi su to gledali, slušali razgovore o tim filmovima, da li zato što su snobovi, ili zato što stvarno vole film, tek, to je bio jako gledan ciklus filmova. U udarnom terminu. Pa se tako desilo da moj školski drug, koji se ložio na Rambo filmove, a naročito na jedan epigon koji se zvao Remo: nenaoružan i opasan (naslov da se naježiš) odjednom se oduševi sa filmom Dvadeseti vek Bernarda Bertolučija i ne može da dočeka sledeći utorak da odgleda drugi deo filma, budući da je film dug pa je prikazan iz dva dela. Mislim da i dan-danas zna kako su se zvali junaci filma. Drugi prijatelj, koji je gledao samo kaubojce i domaće komedije, i dan danas se seća da je Odiseja u svemiru onaj film sa majmunima. Bio mu je dosadan, ali ga se seća. Ili drugarica, koja je doživljavala vezane orgazme na Futluz, Brejkdens, Briljantin, odjednom vidi da je film Kabare izuzetan film. TV, naročito državna TV treba da prikazuje ozbiljne filmove u udarnom terminu i ukus gledališta će se vrlo brzo promeniti. Oni su ti koji kreiraju ukus gledališta, a ne gledaoci...
ОдговориИзбриши"Oni su ti koji kreiraju ukus gledališta, a ne gledaoci..." Ovo je tačno ako gledamo na te stvari sa tačke gledišta osamdesetih, devedesetih pa i dvehiljaditih, ali sada kada su drugi elektronski mediji uzurpirali sav prostor savremenog čoveka i bukvalno predstavljaju prozor u svet omladini ne mogu da se složim da TV može da kreira ukus savremenom gledaocu. Upravo kroz te najpopularnije medije i njihove alatke treba se naći način da se današnji gledalac upozna sa kulturnim sadržajem. A ima takvih slučajeva, Tumblr je najpristupačniji način da se običan čovek upozna sa vizuelnom umetnošću, pa evo nam i Filmskih Hitova gde ćeš kroz komentare videti da su mnogi promenili percepciju o filmu kroz ovaj blog. Poenta komentara nije da TV ne treba da pušta Bertolučija u udarnom terminu jer je to izgubljen front, svakako da treba i siguran sam da ipak postoji neko ko će zavoleti Bertolučija zbog toga, poenta je pak da se kroz druge, danas relevantnije medije mora forsirati takav sadržaj jer je tako u skladu s vremenom danas (upoznao sam lika koji na instagramu drži stranicu o Pazoliniju a kako on tvrdi, prvi put je za njegov film čuo na TikToku, tako da svačega ima:) )
ИзбришиApsolutno si u pravu. Recimo da sam poslednje rečenice trebao napisati u prošlom vremenu. Medjutim, ja tu vidim jednu zaškoljicu, za koju bih voleo da je pogrešno vidim. Danas razbijam glavu i zamišljam da je moj prijatelj, koji je doživeo nekakvo filmsko prosvetljenje sa Bertolučijevim filmom, star ove 2021. godine isto toliko kao i davne 1986... I koliko god se trudio, siguran sam da on NIKADA, NI U SNU, ne bi počeo da čita tekstove iz Filmskih Hitova. Takodje ne bi se zadržao ni na TikToku, čak i kada bi počelo da se priča o filmu Remo-nenaoružan i opasan. Problem sa elektronskim medijima je taj što ljudi imaju pred sobom, da parafraziram Vedranu Rudan o kovid vakcinama, "švedski sto" sa informacijama, filmovima, muzikom, itd. Svako ulazi u ono što ga interesuje. A velika većina mladih ljudi ni ne zna šta ih interesuje, jer su kod kuće, ili u društvu, svaki dan kljukani sa 14. verzijom erotskih podviga koje je imala stanovita Gara, na Manjači, Sokolcu ili Užicu. Kako će taj mladi čovek zaviriti u Shine on you crazy dimond od Pink Floyd, ako se to pojavi pred njim, čak i kao reklama? Dakle, ne govorim o mladim ljudima koji imaju neka interesovanja o umetnosti, ali još uvek nemaju informacija o nekim delima, pa čak ni o tome kako, recimo, filmska umetnost, može da utiče na njihovo poimanje života i sveta oko njih. Govorim o onima, a takva je ogromna većina, koji ni ne razmišljaju dalje od Zadruge ili Farme. On će uvek zaviriti u neki tekst o tome kako je neka pevaljka uvećala grudi, nego u tekst o filmu Hladni rat od Pavela Pavlikovskog. A kada je neko na TV kreirao kulturni program (i kad su bila dva kanala), moj drug je bio primoran da gleda Dvadeseti vek, jer je na drugom kanalu bila dosadna politička emisija. Možda je večerao, ili spremao knjige za školu. Povremeno je bacao pogled na "dosadan" italijanski film, a onda ga je privuklo nešto trivijalno. Ne sećam se tačno, davno je bilo, ali mislim da je to scena u kojoj Žerar Depardje učestvuje u svinjokolji i pravi kulen. Kao sremskom dečaku, njemu je to bilo zanimljivo i polako ga je film uvukao u radnju. Posle toga, danima nisam mogao da mu začepim usta jer je stalno pričao o Alfredu i Olmu. Dakle, šta hoću da kažem? Kako promeniti politiku elektronskih medija? Kako da dođemo u situaciju da neko ko misli da je najbolji film ikada snimljen,Remo-nenaoružan i opasan, odgleda Dvadeseti vek? Ili da odgleda, pa makar i na silu Odiseju u svemiru, pa da ga se posle niza godina seti, "da je to onaj film sa majmunima", a da se nijednog vesterna ne seti, iako je isključivo njih gledao u mladosti? Ne znam, prijatelju, ali bojim se da je kasno, baš kao što mislim i o klimatskim promenama. A, možda sam samo, (da se samouserem)-mator...
ИзбришиTeško mi je uopšte pokušati odgovoriti na ova pitanja jer bih se i sam verovatno našao u ćorsokaku prilikom odgovora. Tvoji stavovi su apsolutno svi na mestu samo što sam ja malo veći optimista te ne verujem da je omladina baš toliko promašena. Ja inače radim sa srednjoškolcima u Norveškoj, predajem dramu i dogodilo mi se hiljadu puta da me fasciniraju i znanjem i željom za istim. Sada će verovatno neko reći "ih pa to je Norveška" ali siguran sam da naša deca nisu ni gluplja ni nesposobnija a uz pomoć interneta imaju jednaku ili skoro pa jednaku dostupnost informacijama kao i Norvežani, stvar je samo u želji. Takođe mislim i da sa učenjem treba ići postepeno. Tvoj prijatelj danas možda ne bi ušao u Outsiderov tekst o Odieji ali bi možda ušao u tekst o Interstellaru jer bi mu to bio omiljeni film, video bi kako Outsider dekonstrušie taj film na sitne delove, i možda bi na kraju počeo zbog toga da polako razvija kritičku svest o filmu, da izoštri ukus. Svi smo mi kao kidare gledali Terminatore i posle krenuli da postepeno razvijamo estetski ukus, ali nismo sa Terminatora odmah skočili na nivo Bergmanovih ili Fizbinderovih klasika. Što se tiče klimatskih promena i tu moram da budem optimista i to na silu, ja i moja bolja polovina čekamo na usvojanje jedne devojčicu i odbijam da verujem da je puštam da odrasta u takvom svetu. Dakle, prijatelju, niti smo matori, niti kasnimo, ali stoji da moramo bolje u mnogim stvarimo o kojima smo ovde "diskutovali"
ИзбришиKada neki veliki umetnik premine, e ondak RTS pušta njegove/njene filmove, muziku ili šta već. Kada je umro veliki Enio Morikone, puštali su njegovu muziku nop-stop, pre toga većina zaposlenih nije ni čula za čoveka, tražili informacije na Vikipediji.
ИзбришиEto, to su čari života kad zadješ u šestu deceniju. Gore sam se potpisao kao što se potpisujem na drugom blogu o književnosti i to sam tek danas video. Moje izvinjenje.
ОдговориИзбриши