Black Hawk Down (2001)

Kod nas nazvan: Pad Crnog Jastreba
Žanr: Ratni | Drama | Istorijski | Triler
Režija: Ridley Scott
Glumci: Josh Hartnett, Ewan McGregor, Tom Sizemore...

Priča:
123 elitna vojnika se nalaze u Somaliji kako bi uhvatili dva pobunjenička oficira i ulaze u strahovit sukob protiv ogromne vojske.

Moj osvrt:
Na početku je bilo zanimljivo samo pohvatati sve likove iz prostog razloga što vidimo gomilu opasno poznatih glumaca od kojih većina nije bila dokazana. No to je i nebitno. Black Hawk Down sam gledao davno i na prvo gledanje mi se film nije činio toliko dobrim. Mislim opasna je to akcija ali nisam video nešto kolosalno. No, na drugo gledanje sam otkrio upravo ono što mi je trebalo. Black Hawk Down je opasna kritika rata i pokazatelj neverovatno velikih zabluda koji ga okružuju. Iako povremeno izgleda kao američko preseravanje herojstvom, ovaj film to zapravo nije. On iz sve snage pokazuje zablude i slepilo. 

I odmah na početku vidimo koliko su ljudi, pogotovu mladi ljudi, nesvesni šta zapravo rat donosi. Golobradi klinac (Orlando Blum) dolazi da ispraši guzove nekom. Koliko slep čovek može da bude da bi na rat gledao kao na igru. Ne samo igru, ako u ratu neko traži dokazivanje, ili je nesvestan svega toga ili je iščašena ličnost. Većina takvih likova koji se busaju u prsa i najavljuju pokolj zapravo ne znaju za šta se bore. Vide svoju veličinu u budućoj situaciji ne znajući da rat poništava sve što je bio. A velike su šanse da će mu oduzeti šansu da bude bilo šta. 

E sada, ono što mi je prvi put smetalo su kao neki ideali koje pojedini likovi provlače. Vojska u jednom segmentu priča o razlozima za rat. Jedan od glavnih likova (Hartnet) iznosi šta ima da kaže dok se drugi sprdaju sa tim. I već tu vidimo koliko su te priče prazne. Neki ljudi su svesni koliko je sve to u čemu učestvuju besmisleno i pogrešno. I svi motivacioni govori koje potom čujemo zvuče preslabo, providno, izlizano. Ljudi koji to izgovaraju u tom momentu su premoreni, odsutni i izgleda kao da ubeđuju sebe u to što pričaju. Možda su u celu priču krenuli sa nekim većim ciljevima. Nezgodno je kada shvatiš da je ono u šta si verovao pogrešno. Još gore je kad shvatiš da si iskorišćen. Naravno da ne opravdavam učestvovanje tih ljudi u ratu, nek vam ovo ne zvuči tako ali ti ljudi su oruđe. Neki u svojoj gluposti ili naivnosti nadrljaju. Evo vam nekoliko činjenica o tim ljudima. Preko 300.000 ratnih veterana trenutno su beskućnici i taj broj neprestano raste. Preko 1.4 miliona veterana su blizu toga da postanu beskućnici. Preko 40% njih napusti porodica. Preko 5000 veterana godišnje oduzme sebi život. 

No da se vratim na ono što je lako vidljivo u filmu. To je naravno akcija koju mogu u ovom slučaju nazvati totalnom frkom. Jednom kada krene, nema stajanja. Meci sevaju na sve strane, akcija se seli sa lokacije na lokaciju, iz trena u tren čujemo eksplozije. Skot je napravio jedan užasno brz, adrenalinski akcioni film. Ovo je nešto što nas, malko starije gejmere, podseća na Counter Strike. Vrlo malo prikradanja i dosta akcije pa u krug. Samo što ovde nema restarta, nema bodova. Gubiš život, ne dobijaš ništa. 

Akcija je uslovno rečeno začinjena neprestanim krvopljusom. Ovo svakako nije za one sa slabijim stomakom. Scene su brutalne a kada kažem brutalne mislim na svaki mogući način uništavanja ljudskog tela vatrenim oružjem, gelerima, nesrećnim slučajevima. Na to, film odlično kreira tenziju. U padu helikoptera, to je savršeno. Pilot najavi padanje i scena je tako kreirana da sa strahom iščekujete katastrofu. 

Ono što većina filmova servira, to je neozbiljno ranjavanje. Svi hodaju sa metkom u telu, većina se nekako izvuče, iščupa metak, zapeče ranu, zalije je šljivovicom, zaleči Cecinim pesmama itd. I sav taj spektar rupa u telu najčešće nije dovoljan da usmrti čoveka. Black Hawk Down pokazuje zapravo šta je ranjavanje i koliko je rana ozbiljna. Metak u nogu - nema trčanja jer su velike šanse da nema ni noge. Metak u stomak - spora i bolna smrt. Da ne idem u detalje jer su sve gori. Ni jedno jedino ranjavanje nije banalno, nije nebitno, nije zanemarljivo. To je realnost. 

Najveća mana filma je što je na veštački način kreiran negativac. Imaš rat sam po sebi, ne treba ti lice da bi upro prstom u njega i rekao "tog treba ukinuti". Film se uglavnom tako i ponaša - smatra rat za ono što i jeste - najveće moguće zlo. No morali su ipak da stave pozitivca koji je seronja i par negativaca koji izgledaju kao samouvereni balvani. Zašto? Da bi masa koja ovde traži akciju mogla da navija za eliminaciju tog i tog, da taj i taj treba da bude obeščašćen. Meh. Meni je to više smetalo i skidalo fokus sa glavne teme nego što je služilo nečemu. Čak mi je i delovalo šablonski a šablone mrzim. 

U jednom momentu, Somalijac drži u zarobljeništvu američkog vojnika i kaže da želi da pregovara. Vojnik odgovara da nema dozvolu za pregovaranje na šta dobija kontra konstataciju: "nemaš pravo da pregovaraš a imaš pravo da ubiješ". Koliko je ovo savršena rečenica i koliko još jednom genijalno pokazuje besmislenost svega ovoga. Čovek nema dozvolu da postigne koristan dogovor, da pronađe mirno rešenje, ali ima dozvolu da oduzme život. I to sve jer je nebitan. A ko ima onda dozvolu da donese mir? Oni koji su ljude poslali u rat. Ima li onda šanse za mir? Vidite li koliko smo iščašeni i promašeni..

U naporima da nešto učini dobro, jedan od vojnika dobija odgovor "nije do tebe, rat je". Možda zvuči besmisleno ali je u principu tačno. Ljudi, tek kada zagusti, pokušavaju da se izvuku iz toga i da spase situaciju. Dok nije došlo do toga, nisu toliko obraćali pažnju. Rat se desio. Ti kao pojedinac koji se bori u njemu ne možeš ovog momenta da ga prekineš. U ratu nema nekog spasenja. Možeš postati i heroj, možeš spasti živote ali rat se desio, nisi moćan da ga zaustaviš. Oni koji su moćni da ga spreče i zaustave nikada u njemu direktno ne učestvuju. Oni stoje sa strane, čekaju rezultate i kuju dalje planove. 

Ponavljam, nekoliko puta sam se zapitao da li je ovo klasično američko prodavanje patriotizma ali finale filma mi je dalo odgovor. U sceni kada vojnici beže sa ratišta, sa strana ih gleda običan narod aplaudirajući i kličući. I sada, to može da izgleda kao zahvalnica vojsci ali više to izgleda kao likovanje što oni beže. Unezvereni pogled jednog vojnika ka njima sve govori. Potom lik kaže da ne biraš da postaneš heroj već jednostavno se desi i onda prikažu gomilu limenih sanduka u kojim se nastradali transportuju kućama. Šta je ostalo od čoveka na kraju? Ništa. Ne zna se zašto je otišao tamo, ne zna se zašto se borio. Vraća se u konzervi i proglašen je za heroja samo zato što je nastradao. Ne biraš da postaneš heroj, desi ti se. I budeš spakovan u konzervu. Nema ovde heroja - samo teške zablude koje se završe tragedijom.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja, glumci koji su glumili Rendžere su dobili anonimno pismo u kom je pisalo da ispričaju istinu o svemu što se dogodilo i tu su bila navedena imena svih koji su poginuli u akciji koja je radnja filma. Neki od radio razgovora koji se čuju u filmu su autentični. Debi u Holivudu za Erika Banu. Trk sa kraja filma se zaista i desio. Neke od scena na monitoru su autentične. Prvi bioskopski film za Toma Hardija. Fotografija žene i deteta koju gleda jedan vojnik pripada Eriku Bani. Produkcija je zaboravila da nabavi jednu fotografiju pa su iskoristili Baninu. Borba je trajala oko osamnaest sati. Film otvara Platonov citat ali je utvrđeno da taj citat ipak pripada nekom drugom.

Naj scena:

Prihvatanje ili proterivanje?

Moja ocena: 8/10