In the Mouth of Madness (1994)

Kod nas nazvan: U Ustima Ludila
Žanr: Horor | Misterija
Režija: John Carpenter
Glumci: Sam Neill, Jürgen Prochnow, Julie Carmen...

Priča:
Inspektor osiguranja, u potrazi za čuvenim horor piscem, počinje da ispituje uticaj njegovih knjiga na čitaoce.

Moj osvrt:
Trent (Sem Nil) dobija zadatak da pronađe popularnog pisca kome se gubi svaki trag. I kako on to radi? Pomoću knjiga koje je taj čovek napisao. Koliko je samo ovo genijalno. Pisac, čak iako mu delo nije biografsko, mora da utka sebe u svoju knjigu. Ono što opisuje, zamislio je. Ono što njegovi likovi osećaju, oseća on ili neko koga on poznaje. Cela fikcija koju on stvara, vezana je za njegova iskustva. Njegova mašta nastala je iz stvari koje on poznaje. Samim tim pisac utka sebe u svaku svoju knjigu. Čovek koji traži pisca, može ga pronaći u knjigama. Čak iako je knjiga fantastična, pisac u njoj može opisati gomile detalja iz stvarnog života a fantastiku zasnovati na realnim stvarima koje je preuveličao. To su sve tragovi koji vode do pisca. Time se Trent vodi i tako pronalazi znake koji ga vode ka cilju. 

Ako ste pasionirani bibliofil onda je ovo filmić za vas iz prostog razloga što ovde vidimo kako ljudi proživljavaju knjigu. Na moje zadovoljstvo, knjiga je horor žanra. Ima ovde dosta simbolike. Kada čitate vrhunsku knjigu, ona vam se usadi u glavu i u situaciji ste da konstantno razmišljate o njoj, da povezujete stvari iz života sa stvarima iz knjige. Recimo, kada čitam Saramaga, njegove jednostavne ali lude ideje me nateraju da mislim o tome dugo, da zamišljam svet u kom se nešto takvo ostvari. Njegova knjiga Smrt i Njeni Hirovi (tako je prevedeno kod nas) počinje rečenicom "Narednog dana niko nije umro". Ta i naredne lude ideje koje sam pronašao u knjizi me nateraju da zamislim kako bi to sve izgledalo u stvarnom životu. Tako budeš uvučen u piščevu glavu. Upravo to gledamo u In The Mouth of Madness. Nalazimo se u svetu koji je osmislio pisac. Jedna je stvar kada se zamislite u svetu nekog bajkopisca, druga u svetu nekog klasičnog pisca a sasvim treća ako se zamislite u svetu Lavkrafta, Poa, Barkera, Kinga i ostalih horor majstora.

Jedna je stvar kada vas knjiga prigrabi, pa se zamislite. Druga je stvar kada vas knjiga u potpunosti uvuče u sebe. Tada se svet oko vas menja, ljude ravnate po utiscima koje ostavljaju na vas likovi iz knjige i vaš svet dobija boju kao svet iz knjige. U ovom slučaju, od nečega što je prilično jednostavno i relativno svetlo, dolazimo u potpuni mrak, konfuziju i haos. Ako se menja svet oko čoveka, neminovno je da će se menjati i sam čovek. Neko ko je navikao na sigurnost, bezbednost, mir, jedan određeni tempo dobija izazov u svetu koji mu narušava sve što mu je poznato. U stranom svetu čovek oseća strah, to je neminovno. U stranom, mračnom svetu čovek proživljava horor. To ovde vidimo. 

No, hajdemo malo do onog ko stvara taj svet. Možemo često da čujemo a i sami pričamo o tome kako je neko uspeo da smisli to i to. Kako su Pou i Lavkraftu padale na pamet mračne stvari, zašto su likovi kod Dostojevskog tako surovo realni i kako nam on tako savršeno predstavi njihovu psihu, kako je Tolkin smestio u glavu tako fantastičan svet osmislivši njegov nastanak i celu istoriju, kako je Pekić uspeo da rodi celu dinastiju Njegovana u svojoj glavi, kako Bukovskom padaju na pamet onakve pizdarije, kako je moguće da neko napiše takvo nepismeno smeće poput Grabljivice (kakav preokret pa to je haos) itd.? Ko vam kaže da oni ne žive u takvom svetu. Zamislite to. Knjiga oslikava njih i njihov um. Njihova mašta je živa. Mašta ne ostaje samo u glavi. Oni upijaju iskustva iz sveta u kom žive, uklapaju ih i menjaju. Neki naprave remek dela, neki naprave smeće jer to su snaga i bogatstvo njihovog uma. Zamislite onda kako ti ljudi vide svoj svet. A sada zamislite kako bi izgledalo ušetati u njega. Tu više vi nemate kontrolu. Oni vas vode kako god požele. 

Verujem da neko od vas već smatra da preterujem, da knjiga ne može biti toliko moćna, da je više to plod naše mašte itd. Prvo, što je naša mašta veća, knjigu možemo shvatiti na više načina. Recimo, imamo pisce poput Barkera koji vam prilično da slobode u nekim situacijama. Na primer u njegovoj priči naletimo na neku kreaturu i on vam kaže samo nekoliko detalja o njoj. Ostalo ostaje na vama. On vam da amtosferu, strah i nekoliko detalja. Vaša mašta može doterati to do savršenstva. E sad odgovor na potencijalno mišljenje da preterujem u tvrdnji da knjiga može toliko da obuzme čoveka da se on vlada po njoj: Biblija. Čak u filmu postoji savršena rečenica koja aludira na ovu svetu knjigu. Jedan od sporednih likova kaže nešto ovako: "nekad se pitam šta je došlo pre, mi ili knjiga". Savršena rečenica za situaciju u kojoj je, za horor u kom se našao.

A zamislite da tamo negde među onim nepročitanim knjigama postoji priča o vama. Ako verujete u sudbinu koja je izgovor slabih, onda to znači da je priča o vama već napisana. Čak i kada biste znali tu priču, da li to znači da biste postupili po njoj? Da li bi pratili i one korake koji vode u mrak? Da li bi se prepustili toku stvari i onome što je logičan sled događaja? Ima li bekstva iz priče koje smo deo i koju je neko napisao o nama? Ili smo ipak dovoljno jaki da pobegnemo od toga šta nam je neko drugi propisao. To znači da ćemo sami menjati svet oko nas. To takođe znači da mi stvaramo priču i to ne samo svoju. Pitanje je samo, kojoj grupi pripadamo. Da li smo stvaraoci ili samo likovi.

U filmu se postavlja pitanje "Do you read Sutter Kane" (Čitaš li Satera Kejna). Koliko god pominjao knjigu, ona je samo slovo na papiru. Knjiga je samo ostvarenje nečijih misli. Ali knjiga je ovde ono što prenosi ideju. Ljudi prihvate ideju, ljudi ostvare ideju, ostvarena ideja rodi napredak, otkriće, bunt, revoluciju, rat. Knjiga je samo vozilo koje će ideju prevesti u sve krajeve sveta. Pitanje je samo ko će ideju čuti, kako će je razumeti i za šta će ga ona inspirisati. Do you read Sutter Kane - sada već drugačije zvuči. 

In the Mouth of Madness je nešto što mi je izuzetno prijalo. Tema su knjige što mi je najveća pasija i horor film što mi je omiljeni žanr. Najlepše od svega je što uz odličnu priču, sjajnu simboliku imamo seriju vrhunskih i vrhunski usnimljenih scena. Nema ponavljanja istih stvari, nema bespotrebnih štrecalica - samo ono što treba da vidimo. Horor je pravi, jeza je prisutna, misterija je mračna i nadasve kompleksna. Priča, scenografija, likovi, gluma, simbolika, ideja, horor - sve je na svom mestu. Današnji horori ako imaju barem jednu od navedenih stvari, smatraju ih za vrhunske. Ako hoćete vrhunsko, pogledajte ovaj.

Zanimljivosti:
U filmu, radovi Satera Kejna su zasnovani na Lavkraftovim. Ključevi od kola koje Džuli Karmen proguta su napravljeni od paste. Lik Satera Kejna je zasnovan na Karpenterovom prijatelju, Stivenu Kingu. Ovo je drugi film u Karpenterovoj takozvanoj trilogiji tame. Uz ovaj film tu su još The Thing i Prince of Darkness. Tokom snimanja scene kada ruka slomi staklo ćelije u kojoj je Sem Nil, parče lažnog stakla mu je raseklo vrat.

Naj scena:

Sater Kejn na vratima

Moja ocena: 8/10