GAME OVER

May the Force be with you
Pre nego što osmislimo svoju igru, gledamo majstore kako to rade. Divimo se njihovom znanju, divimo se onome što izvode, divimo se njihovoj jedinstvenosti. Da bi upoznali tu igru, moramo ih kopirati dok ne shvatimo šta bi sami menjali u tome i kako bi postali svoji. 

Majstori uvek ostaju majstori i uvek ćemo im odavati počast, uvek ćemo govoriti da su ti koji su uticali na nas bili i uvek će biti bolji od nas. Bez nekih od njih, ova igra ne bi ni počela. Mi samo želimo biti jedinstveni, želimo pronaći sebe u tom svetu igre. Naravno, to kopiranje majstora ne liči ni na šta posebno ali ako je želja jaka, ako imamo motiv, kada vreme dođe, možemo igrati igru na svoj način.

I want to play a game
Stvari koje nam ne donose više od zadovoljstva i počinjemo da radimo kao igru. Prvo se igramo za sebe, igramo se da bi u tome uživali, igramo se da upotpunimo svoje vreme momentima zadovoljstva. Kako je ta igra nova, igramo je pomalo trapavo, pomalo nespretno. 

Nekada nismo svesni zapravo šta radimo, nekada promašimo poentu igre ali smo ipak srećni u svemu tome. Zašto svoju sreću ne bi podelili sa drugima?

Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship
Kada drugi krenu da se igraju zajedno sa tobom i oni žele uživati u tome. Pričajmo prvo o dobrima. Dobri će ti odati prizanje za ideju. Oni će te podržati u tome što radiš. Bolji od tebe će te naučiti kako da shvatiš sve aspekte svoje igre, pomoćiće ti da otkriješ lepotu u toj igri koju sam nisi ni shvatio. 

Tako se vidici šire. Tako uvidiš beskraj onoga što nazivaš igrom. Tako pronađeš nešto veliko u nečemu što je obična igra. Dobri te nateraju da napreduješ, dobri te podstaknu na mnogo više.

What we've got here is failure to communicate
Loši ti neće dati šansu da se popraviš. Plitki neće otvoriti svoj um za tvoju verziju igre, za priču koju možda nisu uvideli. Uvredićeš ih nečim što radiš drugačije od njih. Neće se truditi da objasne igru na svoj način, trudiće se da omalovaže tebe i samim tim način na koji igraš. 

Ako veruješ u svoju igru, veruj u taktiku kojom je vodiš. Igraj za publiku, igraj za one koji te vole i koji cene to što radiš. Ne igraj za rezultat. Rezultat su brojke i statistika kojim se hvališ i prepucavaš sa drugima. Igraj za onog jednog koji će te gledati sa zadovoljstvom, aplaudirati tvom uspehu ili kritikovati tvoju grešku pomogavši ti da nađeš pravi put.

All work and no play makes Jack a dull boy
U jednom momentu shvatiš da si laganu igru prerastao i da je tvoja igra postala nešto ozbiljnije. Privukao si mnoge ljude da se igraju sa tobom. Dovoljno je nekoliko razmena mišljenja da ih upoznaš onoliko koliko želiš. Ne želiš da i dalje tvoja igra bude kratka zafrkancija. 

Zašto ljudima ne bi pružio nešto više. Zašto se ne bi igrali kvalitetnije i ozbiljnije. Svakako da ne želiš da izgubiš onaj zabavni aspekt jer ipak, sve je ovo igra. Ne treba da lomiš glavu oko toga, samo uživaj ali unapredi igru. Pokaži više kada je tema zahtevnija, objasni nejasno, otkrij skriveno, pronađi ključ i pokloni ga drugima.

I'll show you the life of the mind!
Šta ako počneš da veruješ da svojom igrom možeš da promeniš nešto? I dalje je to prokleta igra. Ali ona sadrži sve one elemente života koje voliš ili ne. Zašto ne bi prikazao ljudima sve lepote života kroz tu igru, sve ono što ceniš i poštuješ, sve ono o čemu maštaš i za čim žudiš? 

Zašto tvoja igra ne bi bila i poruka? Zašto tom igrom ne bi digao glas protiv onog što ne voliš, protiv svega što te tišti, protiv svega što je trulo u sistemu kog si deo. Može li tvoja igra tako uticati na druge ljude? Možeš samo da se nadaš. Sve što treba je da uložiš sebe u svoju igru, da se ogoliš do gole kože. Samo tako će ljudi znati da si iskren.

Why so serious?
Ako ispratiš sve ovo, tvoja igra neminovno raste i postaje ozbiljnija. I sam rasteš sa njom a da čak i nisi svestan toga. Međutim to može otići pogrešnim smerom. Mnogi žele to odvesti na viši, ozbiljniji nivo. Svestan si da ne možeš da živiš od svoje igre, da ne možeš zaraditi, da ti je to hobi za koji ne želiš da kažeš da ti oduzima vreme. Možeš dozvoliti drugim da ti upravljaju delom igre, da vode put donekle, ali neminovno će neko zanemariti pravila. Možeš pokazivati ljudima da ti je i dalje stalo samo do igre, oni će smatrati da treba da je digneš na viši nivo, da ona postane nezavisna, ozbiljna, da donosi zaradu, da pokriva moderno, da prati aktuelno, da uvažava nešto što je priznato. 

Sve je to u redu, ali tada više igra ne bi bila jedina stvar kojom bi se bavio. Tada bi morao da poštuješ druga pravila a to je nešto što je sasvim drugačije, nešto što još nisi probao. I sva ta komešanja, sva ograničavanja koja postavljaš sam sebi, sva pravila kojim ograničavaš sam sebe nateraju te da poželiš da se ponovo igraš kao nekada - nekada kada ti je tapšanje po ramenu značilo mnogo, kada ti je hvala bila motiv, kada ti je kritika bila izazov.

All those moments will be lost in time… like tears in rain.
Loše je kada shvatiš da ti tvoja igra izmiče kontroli. Jednostvno, ne želiš da ona postane nešto u šta nisi verovao. Najgora moguća stvar je ako osetiš da ti igra postaje obaveza a to ne smeš sebi da dozvoliš. Ako ti igra postane obaveza, oni koji je igraju sa tobom i oni koji te gledaju kako igraš, primetiće to. Ne želiš da ih izgubiš takvom igrom. 

Sa druge strane, ne smeš da menjaš igru da bi udovoljio svima. Tada to više neće biti tvoja igra i oni koji su tu zbog tebe više neće biti tu. Što više ličiš na nekog ko udovoljava svima, tada više ne ličiš na sebe i tada si kao svi drugi. Ne idi tamo. Odustani na vreme.

Here's Johnny
Kako da nekom objasniš da se nisi umorio od igre iako osećaš umor? Svestan si da se igra nije promenila do neprepoznatljivosti ali nisi siguran da možeš još da je držiš onakvom kakvu voliš da ona bude. Moraš da objasniš ljudima da igru koju voliš ne osećaš kao obavezu ali da imaš strah da će to ona neminovno postati. Možeš zanemarivati da ti igra oduzima mnogo vremena jer to je vreme posvećeno njoj, njoj koju voliš, njoj koja te usrećuje. Mnogo puta je došlo dotle da poželiš da možeš da živiš od svoje igre, da joj se celim sobom posvetiš, ali svestan si da to nije realno. 

Nikada se nisi u toj igri takmičio u borbi za pažnju i veliki broj pristalica. Kako da u ovakvoj poruci ubediš ljude da još voliš ovo da radiš? Kako da im kažeš da bi posle više od tri i po godine i dalje radio to isto: za onoga sa kojim si delio školsku klupu, vreme, priče, emocije, za onoga ko te je naučio da priđeš ljudima; za onu kovrdžavu kojoj znaš stavove, probleme, želje, bubice, koja te je naučila da u svoju igru uneseš sebe i svoje stavove a ne znaš joj ni boju glasa; za onog glasnog sa gitarom ko te je ubedio da otvoriš um za nešto drugačije; za tebe koji čitaš ovo; za svakog od vas ponaosob.

I'll be back
Bilo bi lepo biti siguran da se igra samo pauzira, da ova rečenica iz Terminatora opisuje trenutno stanje. Teško je obećati da će se baš ova igra nastaviti. Poražavajuće je shvatiti da možda više nemaš šta da daš u igri u kojoj si se osećao prepunim samopouzdanja. Kako nekom da objasniš da je to ono čega se plašiš? 

Ali isto tako je teško obećati da se ova igra trajno obustavlja. Možda se ona vrati ovde, na isto mesto gde sa kog je krenula, kome pripada, koje najviše voli. Možda se preseli na neko drugo mesto ali svakako neće zaboraviti odakle potiče. Ko zna. Ljubav prema igri možda nije tako jaka, ali možda se ona vrati poput potrebe da ponovo prošetamo u starim patikama, poput gladi za knjigom koju smo davno pročitali, poput želje da posetimo mesto za koje nas vežu lepe uspomene. Možda shvatiš da još uvek imaš nešto da daš igri koja te je pokazala svima. Ako do toga dođe, budite sigurni da će igra biti glasna i prepoznatljiva kao i pre. Ako do toga ne dođe, oprostimo se sa stilom

Hvala vam svima.

GAME OVER

Edge of Tomorrow (2014)

Kod nas nazvan: Na Rubu Vremena
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika
Režija: Doug Liman
Glumci: Tom Cruise, Emily Blunt, Bill Paxton...

Priča:
Oficir ulazi u rat protiv vanzemaljaca koji mogu da ponavljaju dan i predvide budućnost. Kada on dobije iste sposobnosti, udružuje se sa timom specijlaca kako bi preokrenuo tok rata.

Moj osvrt:
Za Edge of Tomorrow sam bio ubeđen da će biti promašaj. Čim čujem hvale za film novijeg datuma, podignem gard. Držao sam ga spuštenog na Gone Girl i Interstellar i zato sam popio dva udarca u bradu, dve gluparije koje su prodavane kao pametni filmovi, dva totalna promašaja. Nema više spuštanja garda, osim možda za Polanskog ili ako se Kjubrik i Hičkok povampire. Ostale čekam oprezno a ako vidim da me vređaju, onda na volej. Au kakav sam nabod spremio za Ivicu Sutrašnjice. Sama priča je toliko delovala klimavo i zaista me je nerviralo što neko to prodaje kao ozbiljan film. E tu sam pogrešio, ovo srećom niko ne prodaje kao ozbiljan film.

U glavnoj ulozi se našao opšteomraženi Tom Kruz. Opet, ne kontam šta ljudi imaju protiv čoveka. Meni je on sasvim ok glumčić. Za razliku od nekih lepotana, ovaj ume da odglumi. Elem, njegov lik je najobičniji ljigavac. Ček ček ček, ljigavac a glavni junak? Da da. Kompletni ljigavac koji naizgled brine samo za sopstvenu guzicu. Neće da se isprsi na liniji fronta već je samo tu da prodaje priču o ratu. Opa. To je onaj fazon kad političari kažu "učinićemo sve da..." a oni zapravo sede u svojoj stolici i ne rade ništa dok drugi ulažu trud, vreme i snagu. E ovaj na sve načine gleda da spase svoju glavu. Da li je to loše ili ne, prodiskutovaćemo malo kasnije. Uglavnom on u celu priču ulazi kao egoista koji gleda da se spase. Za mene je ovo sasvim ok. Moraš da gledaš kako da preživiš. Ok, ne kažem da je to moralno u situaciji kada ne mariš za druge, ali ako ne ugrožavaš druge da bi spasao sebe, ne moraš nužno da budeš negativac. E tu me je Interstellar razočarao. Imao je čoveka koji se plaši za sopstveni život. To je odlika svakog normalnog čoveka. Ali zašto bi to moralo da znači da je on spreman ubiti drugog da bi spasao sebe? Možda on samo želi spasiti sebe i to je to. Ne. Interstellar je prodao priču da je jedino zaista ljudsko biće u filmu zlikovac a ostali superheroji, bananameni, atmoski mravi, žene "ljubav će pobediti" mačke su zapravo realni likovi. 

Logično je da u ovakvom sledu događaja očekuješ moralnu i psihofizičku transformaciju. Neminovno je, s obzirom da imamo čoveka koji se plaši borbe i opasnosti. Međutim, taj čovek će se boriti za sopstveni život iz sve snage. Nije li to razlog da postane bolji ratnik? Druga stvar, mi vidimo ovde da se on plaši samo za sebe. Ko nam garantuje da se ne bi plašio za nekog koga voli. Nemojmo ići u krajnost i govoriti da većina ljudi strahuje samo za sebe. Svi mi strahujemo za sebe ali i za ljude koje volimo. Upravo tu cela ova ličnost ima smisla. Postoji tu jedna scena koja je zapravo pokazala svu čovečnost ovog generalno plitkog lika. U jednom momentu jedan lik mu govori da on treba da ga ostavi i pusti da umre. Tu je odgovor Kruzovog lika savršen - "voleo bih da te ne znam". Opa. Ne izlazimo iz karaktera onog ko se plaši za sopstvenu guzicu i pokazujemo čovečnost i strah za ljude koje volimo. Ni u jednom momentu ovaj lik ne pokazuje strah za svet. Samo je prisutan strah za one koje voli i strah za sopstveni život. Ako bi svi mi pazili sebe i one koje volimo, svet bi bio dobro mesto. 

No, neću da idem u dramu jer ovde nema ni D od nje. Ovo je pravljeno da zabavi, ne da redefiniše i objašnjava pojam čoveka i čovečanstva. Kada sam video da je tu situacija da se dan ponavlja, bio sam skeptičan jer me je mrzelo da 20 puta gledam iste scene. No, neko je bio pametan i dosetio se: čoveče, dan je dug, sprdaću se sa nečim što su ljudi već videli a držaću fokus na novim stvarima u danu. I taj recept je fino uspeo. Međutim, da su ovde prdeli sa nekom velikom sci-fi pričom i nekim opasnim mudrovanjem, ne bi film uspeo da drži pažnju. Fazon je što se ovde planski i iz sve snage ide u žanr komedije. Ako već idu na to da smrt glavnog lika resetuje dan, onda su bili svesni da mogu da ga ubiju na gomilu apsurdnih načina. To mi se opasno svidelo jer se neretko sprda sa konceptom heroja. Kako? Tako što lik u nameri da napravi neki majstorski potez, potez kakav očekujemo od ostalih bananamena, izvuče deblji kraj tj izgubi glavu. Odjednom lik koji je prošao isti dan bezbroj puta napravi glupavu grešku i umre na potpuno sulud način. Nije nebitno što time da čovek pogreši i u običnim stvarima daješ ljudskost ovom liku. Samim tim ti lik postane dopadljiv. Ali za ovu vrstu filma, posebno je bitno je što je to tako prokleto zabavno. 

Ne bih o priči generalno. Sve je ovo blesavo i neozbiljno, nema tu šta. Van ovog da se dan ponavlja, nema tu puno elemenata. Ono što imamo je dovoljno prihvatljivo za zanimljivu sci-fi pizdarijicu. Ne trude se da nam daju mnogo detalja što je i bolje. Izgubili bi se u njima. Jasno je da ovo kao brza zabava donosi dobar rezultat. Ne prodaji mi nešto mnogo više od toga. Invazija vanzemaljaca koji nas proučavaju, slučajni heroj, dan odluke, bezizlaznost, nadmoćan neprijatelj - sve smo to videli u bezbroj filmova. Dan koji se ponavlja u svim svojim komičnim situacijama i mogućnostima kroz koje lik prolazi - i to smo videli. Ali kombinacija svega ovoga uz činjenicu da se dan resetuje smrću, e to je već pokazatelj da od nečeg što postoji, možeš da ponovo napraviš nešto dopadljivo. Poželite malo naučne fantastike - evo je. Poželite malo akcije - evo je. Poželite malo komedije - evo je. Imamo tu i neku romantičnu pričicu ali je provlačena simpatično kroz film tako da nije ni stigla da se zapatetiše. Legla je taman kako treba - povremeno je simpatična ali uglavnom nebitna. 

Ne mogu da kažem da mi se ovde nešto nije svidelo ali moram da kažem da mi je zafalila malo veća priča oko invazije i vanzemaljaca. Zašto su napali Zemlju? Odakle su stigli? Kako su stigli? Priča se o tome da je mnogo gradova uništeno. Zašto ne vidimo ta uništenja? Šta zapravo vanzemaljcima treba? Setimo se gluposti u filmu Bitka za L.A. gde vanzemaljcima treba voda i bore se sa ljudima. Mogli su lepo otići negde na sred okeana i uzeti koliko im treba. Zašto uopšte prilaze obali? U Edge of Tommorow, morali su dati više detalja koji bi mogli doprineti boljoj priči. Nekako mi je siromašno sve to. Sada mi pade na pamet i odlični District 9 koji je imao sjajnu ideju ali je morao da je podrži detaljima zbog kojih su mi neki delovi priče užasno neubedljivi. Ok, nije sporno, prihvatiću ja da tamo vanzemaljcima treba voda ali da u isto vreme moraju da se biju sa ljudima, prihvatiću da u Distriktu gazilion tehnološki, fizički i intelektualno nadmoćnijih bića živi potlačeno, prihvatiću da su ovi ovde došli da osvoje planetu, ali mi daj dovoljno detalja da znam zašto i kako. 

Druga boljka filma je predvidivost. Na sreću, sve komične situacije su nepredvidive i izmame iskren osmeh. Priča nije velika i nema naročito varijacija ali u svima njima jasno je gde sve to ide. I onim čime vas možda iznenade, nisu napravili nešto drugačije. Međutim, ta predvidivost je najviše zabolela na kraju. Nekako mi je kraj nedefinisan. Nije završen naročito zabavno, nije završen ni patetično gde je priča išla. Jednostavno rečeno, on je preočekivan. No, ceo film nam ne prodaje neku naročito kolosalnu priču niti neku veliku dramu, tako da nam veliki kraj i nije neophodan. 

Na kraju krajeva meni se Edge of Tomorrow dopao. Ne prodaje neku veliku sci-fi priču, ne prodaje efekte, ne prodaje dramu - prodaje zabavu i to radi na odličan način. Nekako mi zadnjih godina fali više ovakve odlične zabave gde možeš da se opustiš i pogledaš film. Čini mi se da se svi trude da prodaju neku veličinu a jednostavno nemaju dovoljno veštine za tako nešto. I onda zabava koju neko prodaje za ozbiljan film postane nešto što vas vređa. Ne verujte ljudima koji vam ovo prodaju za ozbiljnu naučnu fantastiku. Za ozbiljan sci-fi moraš da imaš ludu ideju. Pogledajte velike sci-fi filmove: Odiseja u Svemiru prikazuje čoveka od početka pa do neke budućnosti koja je nama sada nepojmljiva. Star Wars se igra fantastikom odlično i praktično ubacuje bajku u Sci-Fi element. Originalna Planeta Majmuna je savršena kritika društva. Terminator (prva dva) koji nam prikazuje mračnu budućnost na brutalan način i samim tim običnim događajima daje na značaju jer oni odlučuju o toj istoj budućnosti. Pa onda Alien koji je uneo horor u naučnu fantastiku na najbolji mogući način. Da ne nabrajam više. Pogledajte te sulude i vrhunske ideje. To su remek dela. Ako ne možeš da napraviš nešto takvo, nemoj mi prodavati onda tvoj film kao pametan, nemoj mi prdeti u svemiru da ljubav prevazilazi sve dimenzije i sve pobeđuje i koristiti to kao ideju vodilju. Onda dobiješ da je ljubav pobedila i tvoju priču. Pre ću uživati u nečem kao ovaj Edge of Tomorrow koji je uspeo u svom cilju a to je da mi pruži par sati fine zabave.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja scena vožnje, Emili Blant je pogrešno skrenula i udarila u drvo pri čemu je Tom Kruz mogao tragično skončati. Oboje su se kasnije smejali kada su pričali o toj nesreći. Film je zasnovan na Mangi 'All you need is kill' koju je napisao Hiroshi Sakurazaka. Emili Blant je bila trudna tokom snimanja filma a jedina osoba koja je poredn njenog dečka znala za to je bio Tom Kruz. Zbog toga je on bio začuđen što ona nije koristila dublerku. Emili Blant je plakala prvi put kada je obukla metalno odelo jer je ono teško oko 40kg. Tom Kruz je potrošio oko $100.000 dolara za zabavu za celu glumačku postavu. On je preporučio Emili Blant za ulogu Rite.

Naj scena:

I wish I didn't know you

Moja ocena: 7/10

Deliver Us from Evil (2014)

Kod nas nazvan: Izbavi Nas Od Zla
Žanr: Horor | Triler
Režija: Scott Derrickson
Glumci: Eric Bana, Édgar Ramírez, Olivia Munn...

Priča:
Njujorkški policajac, Ralf Sarči istražuje seriju zločina. Njemu se u borbi protiv posednutih pridružuje neobični sveštenik koji je obučen za egzorcizam.

Moj osvrt:
Teško se odlučim da gledam filmove o egzorcizmu. Pre svega što ni jedan nije naročito uspeo da priđe čuvenom The Exorcist. Ne kažem da nema tu ponešto simpatično, ali ništa tu nije dovoljno vredno pažnje. Recimo od The Rite sam očekivao solidan filmić ali godinu dana posle njegovog gledanja, sve čega se sećam je da je tu glumio Entoni Hopkins. Poslednji Egzorcizam je prazan sadržajem, Emili Rouz ima i ponešto dopadljivo, pre svega što su taj film povezali sa pričom o Anneliese Michel, devojci iz Nemačke. Ovo mi je iz trailera delovalo kao nešto što bi vredelo pogledati. Budimo realni, u hororima novijeg datuma baš i ne srećemo neka poznata imena poput Erika Bane. Nisam očekivao mnogo tako da bih i sa prosečnim filmom verovatno bio zadovoljan. 

Fokus priče je zapravo na nekoj unutrašnjoj borbi Ralfa Sarčija, (Erik Bana) policajca iz Nju Jorka. Vidimo tu neku seriju jezivih i/ili čudnih događaja i vidimo njega koji ih istražuje. On je roditelj tako da ga ubistva male dece još teže pogađaju. Krivo mi je što nije ta priča forsirana već ona koliko on zapravo fali porodici. Zašto u svakom prokletom filmu gde je pajkanova zadnjica na liniji vatre on mora da ima ženu koja će da se istresa na njemu jer on nikada nije tu? Zašto posle tih rasprava on zapravo nikad više i ne bude tu? To ne služi ničemu, samo oduzima vreme i nervira. Ovde su tu temu otvorili stidljivo i nadao sam se da neće ići tamo. Ne da su otišli, već su kampovali u toj patetici. 

Najveća tema je zapravo to da li on veruje tj. kako da pronađe put do vere. Nemam ništa protiv ali zašto je to ovde bitno? Vidimo da se on bori protiv zla iz sve snage. Zašto moramo da vidimo to njegovo versko prosvetljenje? Nije sveštenik, nije neko ko se odrekao vere i kome je vera velika tema ili boljka u životu pa da sada pravimo dramu oko njegovog povratka religiji. Ali eto, to je ubačeno samo da oduzima vreme u filmu. Ok, vidi se ta neka borba u njemu ali čini mi se da je ta borba više potraga za rešavanjem slučaja nego to neko religijsko osvešćenje. Iskreno, ovde mi se to i gadi. Čak nije ni patetično kako ume da bude, već je bezobrazno forsirano. Verovao ili ne, na Baninom liku ne vidimo nikakav značaj niti promenu. Mogao je fino biti veliki vernik od početka i mi se ne bi davili tom temom. 

Kada praviš horor, zasnivaš ga priči i oko nje treba da gradiš ostalo. Priča treba da bude takva da ti se digne kosa na leđima. Drugo, ta priča mora da bude takva da ti stvori neku tenziju, da strahuješ od onog što će doći. Treće, moraš da kreiraš atmosferu da podržava tu priču. I na kraju, ako želiš da ti likovi budu bitni, napravi ih takvim da mogu da se vežem za njih. Priča je ovde dosta mutna. Čini mi se da nemamo glavnu temu već je sve što vidimo prilično nedefinisano. Ok, nije to loše ako traje tek neko vreme. Možeš upravo na tom neznanju da kreiraš takvu atmosferu da možemo očekivati sve i svašta zlo. Ovde ne da nema kreiranja horor scena baziranih na priči, ovo je skup beskrajnog i bezidejnog broja štrecalica. Ne kažem da ne treba trgnuti gledaoca nekada, ali ako to radiš neprestano, i najveći laik će predosetiti svaki naredni prepad. Samim film ti film postaje dosadan, samim tim priča koja želiš da ti nosi horor postaje nebitna, samim tim dozvoliš gledaocu da ti odluta dok sveštenik po ko zna koji put savetuje Sarčija kako da oporavi napaćenu dušu. 

Ne kažem da film nije atmosferičan povremeno. Većina scena su snimane u mraku i tišini tako da je to dobar preduslov za neku atmosferu. Ceo film i jeste tako tmuran ali to uopšte nije iskorišćeno. Kako film odmiče, sve više se razvodnjava i druga polovina je zapravo jedno ogromno, užasno dosadno ispovedanje Baninog lika. Realno, sveštenik koji ga prati, do pred kraj filma nema nikakvu ulogu osim da razvuče svaku scenu i trubi o tome da Sarči treba da se okrene Bogu ili šta već. Ne bi bilo sporno da ti razgovori imaju neko značenje i dubinu. Ovi razgovori su nebitni i užasvajuće dosadni. Sve ono što je bitno u njima, moglo je stati u jednominutni dijalog. No, trebalo je nekako nagurati dva sata filma.

U horor filmovima očekujem da vidim neko zlo. Ovo zlo je toliko neodređeno i tako bezidejno da se ne sećam kada sam video ovako nešto. Imamo lika koji je kao posednut pa onda tu posednutost širi pomoću nekog natpisa pa onda on kao ima moć da uradi štatijaznam, pa onda pucaju prozori, pa onda taj zlotvor razgovara sa lavovima, pa onda glavni likovi tripuju da vide nešto, pa onda više ne tripuju već je to stvarno a ni sami ne znamo zašto ste to pojavljuje. Mislim, od svih tema egzorcizma, od svih pokušaja da napraviš nešto malo drugačije na ovu temu, ovaj je ubedljivo najimpotentniji. Od svega što kao radi, film jedino pokušava da izvuče nešto na čudno lice Šona Herisa. Sam po sebi ovaj čovek ima lice za neku ovakvu ulogu. Zašto ga šminkaš koji đavo i prikazuješ neke cirkuske trikove oko njega. Kontam da bi jednostavna posednutost bila mnogo bolji izbor nego ovakvo lutanje po toj temi. Ako je neko među vama gledao ovo i sviđa mu se taj segment, nisam sarkastičan, zaista bi mi bilo drago da čujem šta je cilj ovog zla, čemu regrutacija i zašto je Banin lik ovakav Bananamen da je meta tih zlih sila? 

I dolazimo do "veličanstvene" finalne predstave egzorcizma. Ovde to izgleda kao rutinski, šablonski postupak sa par neprijatnosti. Zlo se kao nešto krevelji, drekenja i pušta Doorse (ceo prokleti film Doorsi najavljuju zlo) i to je to. Bana je odličan do ovog segmenta filma. Nekako nosi celu tu dramu na svojim leđima. Tu ne mislim na borbu za pronalazak vere. To je bespotrebna glupost zbog koje su ubacili bespotreban lik sveštenika. Mislim na borbu ovog lika da istraje i reši slučaj na kom radi. Hej, vidi se neka predanost radu i opterećenost celim skupom tragedija koje vidi. Nemamo često takve slučajeve po filmovima. Onima koji istražuju ubistva tragedije ne padaju naročito teško. Svi su oguglali na njih. Recimo to je lepo urađeno u 8mm gde se na Kejdžovom liku oslikava ludilo svega kroz šta prolazi. I onda pred kraj ovog filma dođe egzorcizam i Bana izgleda kao da su ga naterali da glumi Ženu Mačku u Žikinoj šarenici. Malo ću da čitam bibliju, malo ću da se bacakam po sobi, malo ću da se rvem sa zlom itd. Braćo i sestre, sve ovo užasno smrdi koliko je trulo. 

Deliver us From Evil je film sa previše bespotrebnih stvari: patetični odnos sa porodicom, gomila bezveznih štrecalica, borba za pronalazak vere, dosadni mudroser od sveštenika, cirkuski trikovi koje izvode negativci, zlo radi zla itd. U gomili tih nebitnih stvari, dok dođete do onih pozitivnih, shvatite da su one sasvim slučajne. Ta neka unutrašnja drama Sarčija dok rešava slučaj je ok. Film je dobrano mračan i ima finu, na žalost neiskorišćenu atmosferu, Bana je dobar (do pred kraj kad se i sam smorio), Šon Haris je relativno ok kada nije karikatura. Sve u svemu slabašan film za zaboraviti.

Zanimljivosti:
Džoel MekHejl je devet meseci trenirao borbu noževima kako ne bi koristio dublera. Sve scene borbe je prošao bez povrede. Jedini put se povredio kada je nožem hteo sebi da odseče parče čokolade u pauzi snimanja. Film tvrdi da je zasnovan na istinitim događajima. Zaista postoji policajac Ralf Sarči koji je o svojim iskustvima pisao u knjizi. Film ne adaptira ni jednu jedinu stvar iz knjige niti iz Sarčijevih tvrdnji.

Naj scena:

Istraga u zoološkom vrtu. Ovde je još uvek sve na nagoveštaju.

Moja ocena: 4/10

Batoru rowaiaru (2000)

Alternativni Naziv: Battle Royale
Kod nas nazvan: Borba do poslednjeg
Žanr: Triler | Drama
Režija: Kinji Fukasaku
Glumci: Tatsuya Fujiwara, Aki Maeda, Tarô Yamamoto...

Priča:
U budućnosti, Japanska vlada zarobljava učenike devetog razreda i tera ih da se međusobno ubijaju pod revolucionarim "Battle Royale" činom.

Moj osvrt:
Battle Royale pojam mi je bio poznat još kao klincu dok sam gledao američko rvanje. Sećam se da je tu princip bio da se gomila likova krši u ringu pri čemu je cilj da na kraju ostane samo jedan. Samim tim, imao sam neko predubeđenje o ovom filmu. Ako ovde imamo borbu za život gde će pobediti najsposobniji, najpametniji ili šta već, ovo je obećavalo pre svega opasnu zabavu. Problem je što ako Battle Royale (u daljem tekstu BR) shvatite kao zabavu, akcioni film prepun krvoprolića, možete propustiti nešto mnogo veće. Ok, ne kažem da vas i u ovom prvom slučaju BR neće zadovoljiti. Ako volite krvopljus bez nekog velikog povezivanja sa celom pričom i likovima, ovaj film i dalje radi posao. Međutim, nije to cilj ove plemenite veštine. 

Mnogi trube kako su Igre Gladi pokrale BR. Osim činjenice da imamo borbu klinaca za život, nema tu ništa zajedničko. U Igrama nema simbolike. Vlast su idioti koji rialiti emisijom vladaju idiotima koji 70 i kusur godina ne mogu da urade ništa da poboljšaju svoju situaciju već sede i navijaju dok im deca umiru. BR daje priču koja je svevremena. BR je odnos učenika i učitelja, sadašnjosti i budućnosti, pricipa koji vladaju i principa koji bi da sruše tu vlast itd. Zašto je to upakovano u krvopljusnu akciju umesto dubokoumne drame? Zato što su nam hteli kroz simboliku prikazati odnose koji sam pominjao. 

Na početku se pominje odnos mladih prema starijima. Budimo realni, taj odnos uvek donosi konflikte. Ne moraju to biti negativni konflikti, to su i normalne razlike u viđenjima i stavovima koje donosi ta razlika u godinama. Negativne stvari iz tog sukoba mogu biti nepoštovanje nečega što su stariji osnovali, nipodaštavanje njihovog rada ali isto tako, može biti i ne davanje šanse mlađim da promene nešto na bolje. Ako pogledamo, ove dve stvari su u potpunosti iste. Mi možemo videti da neke stvari koje su ljudi pre nas postavili mogu da se unaprede. Možemo ih unaprediti ali budimo realni, da nije postojala osnova za to, ne bi ni bilo napretka. Ovo su tipični problemi našeg društva. Sa jedne strane imamo balavurdiju koja se podsmeva svemu što je bilo pre njih ne shvatajući da bez svega toga ne bi bilo ni njih samih. Sa druge strane imamo dinosauruse koji ne daju šansu mladima da pokažu šta znaju. Umesto da nam društvo bude saradnja i jednih i drugih, imamo neprestani sukob. 

BR upravo to pokušava da nam ispriča. Ideja da se uzmu profesor i đaci je odlična. Možemo i suziti malo priču na obrazovni sistem i pričajmo upravo o našem. Mi idemo široko od samog početka što je odlično. Ali kada ljudi dođu u finale, kada dođu do fakulteta i odaberu ono što žele da rade, naš dinosauruski sistem i dalje širi celu priču. I onda imamo situaciju da hirurg uči fiziku, programer sociologiju, istoričar matematiku itd. Ne znam za vas, braćo i sestre, ali ja sam mišljenja da kada već dođemo do visokog obrazovanja, treba da se baziramo na uskoj stručnosti. Međutim neki od poštovanih profesora i dalje smatraju da su njihovi predmeti neophodni svima. I onda dolazimo do nezadovoljnih učenika i do nervoznih profesora. Nije li ovo primer sukoba i onog o čemu sam pisao u prethodnom pasusu.  

U prethodnom pasusu je ispalo da samo obrazovni sistem ne valja. Nije problem samo u sistemu. Imamo mi gomilu odličnih profesora koji upravo i svhataju šta je potrebno. Ako bi oni predavali samo onim đacima koji ih zaista žele slušati, koji su se zaista opredelili za to, bili bi svakako motivisaniji da rade i radili bi to sa većom ljubavlju. Ako imate takve profesore u sistemu koji i njih ograničava, oni mogu biti povređena strana. Pogotovu u današnjem vremenu kada su đaci zaštićeni kao beli medvedi. Ovako, imamo sistem gde su svi nezadovoljni, svi izrazito kritični jedni prema drugima i retki su oni koji će tražiti kompromis. Upravo zbog toga, BR je genijalan jer prikazuje i jedne i druge u najcrnjem mogućem svetlu. Nebitno što ovde vidimo odnos profesora i đaka, ovde zapravo vidimo sukob dve filozofije, vidimo sukob dva sistema, onog koji vlada i onog koji bi da sruši vladajući. Nema tolerancije, nema dogovora, samo sukob. 

Zašto bi neko namestio igru u kojoj bi se deca ubijala? Zato što ovo nije igra u kojoj se deca ubijaju. Ovo je igra razotkrivanja. Evo zašto je dobro što su ovo profa i učenici. Razmislite malo o svom školovanju. Da li je većina vas učena na timski rad? Da li škole generalno baziraju svoje programe na timskom radu ili na obučavanju pojedinca? Koliko takmičenja imamo gde se traži najbolji pojedinac a koliko gde se vrednuje uspeh tima? Pa čak i kod timskih takmičenja, dobijaju se pojedinačne nagrade. Neko tu može da stavi sebe ispred tima. BR koncept je upravo nešto što razbija grupu. Imali smo grupu koja se protivi vladajućem sistemu, sistemu koji je autoritet. Ta grupa je razbijena pri prvom velikom izazovu, pri prvom problemu. Opa. Ako ste bundžija, ako verujete u neku ideju bez obzira na sve, razmislite malo da li oni koji se predstavljaju kao vaši istomišljenici imaju takve stavove. Ako prvi problem razbije grupu, ideja oko koje se grupa ujedinila nije jaka. Nemojte mi pričati da grupu razbijaju oni koji su tu iz lične dobiti. Svi pripadaju grupama zbog ove ili one dobiti. Ako se boriš za ideju, boriš se za nju jer donosi boljitak. 

U početku mi je smetalo zato što nisu ni malo razvijeni likovi te silne dečurlije. Ok, mnogo ih je, ali barem sam očekivao nekoliko živopisnijih likova. Ali onda vidim da grupa predstavlja društvo u celini i da nam se prikazuju realni ljudski postupci. Grupa je mnogo jača od pojedinca. Problemom, autorit razbija grupu koja želi da ga sruši. Pogledajmo malo na taj autoritet. On propisuje igru u kojoj se drugi ubijaju. Ti drugi to prihvataju kao pravilo i većina kreće u bezumno ubijanje onih koje je nazivala prijateljima. Zvuči li vam to poznato? Koliko puta masa krene za nekim plitkim ali bučnim govorom? Koliko puta mase poveruju u nešto što im se servira? Pazite, ne mora to biti nužno negativno. Najčešće je sve šarena laža. I ovde kada deca slušaju pravila o tome kako treba da ubijaju jedni druge, iznosi im se na veseo i ohrabrujući način. Zvuči li to kao ono da moramo da stegnemo kaiš ali će nam biti bolje 2014, ili ipak 2015, ili ipak 2016, ili možda 2017. Zvuči li vam to kao poziv na linč bez da se stane i razmisli. Koliko puta ljudi budu povedeni lažnim vestima? Kako one samo bezobrazno zvuče? Monstrum uradio ovo ili ono, ovaj silovao, ovaj obljubio, ovaj ubio, pronađena masovna grobnica itd. Sve te vesti odjekuju jako i čuju se daleko. Ljudi impulsivno reaguju na to, lako poveruju u spektakl. Vest da je nešto od toga bila laž, e to se teško prenese i ne čuje se daleko. Međutim, retki su oni koji hoće da potraže istinu kada čuju nešto tako bombastično. Moramo postaviti pitanje, moramo pokriti sve opcije da bi bili sigurni da je priča koja nam se prodaje tačna. Međutim, većina to neće uraditi. BR upravo prkazuje to ludilo koje obuzme masu. 

Na početku igre se svakom od učesnika daje ranac sa različitim oružjem. Neki dobiju nešto opasno, poput pištolja ili samostrela - neki završe sa lepezom, tragačem ili nečim trećim. E sada, to je simpatično kao ideja jer traži taktiku, traži da se svako snalazi u odnosu na ono što ima. Međutim, tu se krije nešto više. Tu se krije nejednakost u društvu. Kada bi svi imali isto oružje, to bi značilo da smo svi isti, da nema povlašćenih, da nema onih koji varaju, da nema onih kojima se ne daje ništa, da nema ugroženih, da nema podobnih itd. Koliko puta ste bili deo igre gde je neko u prednosti nad vama po onome što ima, bilo da je to materijalno ili ne. Sve posle toga su čista psihologija, inteligencija, fizička spremnost i snalaženje. Najpribližnije, mora da postoji svest o situaciji. Ali da li to pomaže u totalnom haosu gde su ljudi vođeni strahom? Sećate se šta sam pisao u tekstu o genijalnom The Mist - strah sužava percepciju, zaslepljuje, ograničava i vodi u propast.

Što se tiče scena brutalnosti, krvoliptanja i raznoraznih egzekucija, ako ste fan tako nečega, ima i ovde materijala za vas. Postoji spektar oružja tako da smaknuća vatrenim i ne deluju naročito brutalno. Nisam sa naročito velikim ushićenjem pratio to tako da sam na skoro svako smaknuće bio prilično ravnodušan. Opet, i tu imamo jednu veliku istinu. Sistem koji sam sebe urušava ne može steći poštovanje niti simpatiju drugih. Ako sam sebi ne želiš da pomogneš, ako sam radiš protiv sebe, zašto bi iko trošio svoju snagu da ti pomogne. Braćo i sestre, lešinari jedva čekaju na tako nešto. Samo će pustiti da se taj sistem sam uruši i nahraniće se onim što je preostalo a da vredi.  

Na početku imamo dečicu koja skrivaju šta misle, pričaju o simpatijama bez da smeju da ih otkriju. Kada haos nastane, svi kreću da se masovno otkrivaju. To je odličan pokazatelj naše prirode. Tajimo mnoge stvari iz straha što nešto možemo da izgubimo. Ne gubimo tu samo mi. Možda bi naše otkrivanje nekom donelo sreću, možda bi naša ideja pokrenula nešto veliko. Ako nismo spremni na poraz, onda nikada nećemo ni osetiti slast pobede. Strah će nas vezati i ostaćemo učaureni u sigurnost između četiri zida umesto da upravo te zidove srušimo idejom. Ne zarobljavajte svoju ideju i osećanja ako mislite da će ona doneti nešto dobro, nešto veliko ili nešto vredno. Međutim, mi uglavnom nismo takvi. Kada se ovi klinci otkrivaju? Vidimo da kada igra krene, svako svakom iznosi šta misli i oseća. Tada više nemaju šta da izgube. Takvo otkrivanje je poslednja šansa za pobedom, poslednja prilika da izneseš nešto što čuvaš. Znate šta je zanimljivo? Da su svi izneli svoje ideje ranije, da su se svi otkrili, ne bi bili spremni na gomile krvoliptanja jer bi bili tim, bili bi celina, bili bi jedinstvena grupa koju je teško pobediti, bili bi upravo ono što autoritet koji vlada njima ne želi da budu.

Zanimljivosti:
Niko od glumaca nije imao dublere. Mnogi članovi japanskog parlamenta hteli su zabraniti knjigu po kojoj je sniman film. Upravo ta želja za zabranom je podigla popularnost filmu. Režiser Kindži Fukasaku je rekao da je film zasnovao na njegovim iskustvima iz drugog svetskog rata. On je radio u fabrici koja je bombardovana i mnogi ljudi sa kojim je radio su nastradali već prvog ili drugog dana na poslu. Časopis o pravljenju bombe je stvaran i izdala ga je grupa aktivista koji se bore protiv japanske vlade. Šest meseci su trajale psihičke pripreme glumaca.

Naj scena:

Početak

Moja ocena: 8/10

The Prestige (2006)

Kod nas nazvan: Prestiž
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Christopher Nolan
Glumci:  Christian Bale, Hugh Jackman, Scarlett Johansson...

Priča:
Dva mađioničara se upuštaju u neverovatni duel u potrazi za savršenom iluzijom.

Moj osvrt:
Sećam se kada se Prestiž pojavio. Nije bilo velike pompe, nije bilo bombastičnih najava ali je film dostavio ono što je trebalo. Nolan je ovim filmom pobrao još veću količinu fanova. Naravno, najviše ljudi je kupio dobrim ali vazda precenjenim filmovima o Betmenu. I to razumem. E onda je otišao korak dalje i najavio nešto što redefiniše pojam naučne fantastike i drame. To je rezultiralo smešnim Interstellarom, patetičnom, poglupom i povremeno zanimljivom naučno fantastičnom dramurdom na koju se niko ne bi osvrnuo da nije ovoliko najavljivana. Njegov Inception ne smatram tolikim remek delom ali je doneo za mene ono što sam želeo da vidim od naučne fantastike. Ima je dopadljivu priču u koju je ubacio solidne a povremeno i jedinstvene ideje. Pravo osveženje posle gomile bezidejnih projekata prethodnih godina. Posle Interstellara, ne mogu da kažem da se radujem narednim Nolanovim projektima. Može on napraviti nešto dobro ali budimo realni, kada jednom kreneš putem da uveseljavaš decu dok sebi puniš pare kešom, ne silasiš s tog puta nikada. Uostalom, pitajte Finčera. Mogu slobodno da kažem da me je Nolan izgubio sa Interstellarom. Ali isto tako mogu da kažem da me je prvi put kupio upravo sa Prestižom. 

Prestiž je na odličan način prikazao duel dva mađioničara i kroz njega prikazao sukob dva čoveka bilo koje profesije ili opredeljenja. Prikazao je razvoj čoveka u svojoj profesiji, želju za znanjem, žrtvovanje i mudrost. Osnova od koje treba krenuti je znanje. Kako stičeš znanje? Ok, proučavanjem istorije tvog posla ali najbolji način da stekneš znanje je da radiš i da radiš sa nekim ko je bolji od tebe. Upravo to je polazna tačka. Moraš da pokupiš sve što znaju oni koji su uspešni u poslu. Od jednog čoveka ćeš kupiti znanje sve dok ne vidiš da on više nema šta da te nauči. Onda ćeš "krasti" znanje od nekog drugog. Kada je ovo u pitanju, Borden (Bejl) i Anžier (Džekmen) su na istom nivou. 

Ako svo znanje koje si stekao koristiš, ti ćeš biti uspešan. Ali šta ako si vizionar, ako vidiš i dalje od tog znanja, ako možeš da napraviš mnogo više nego svi ljudi od kojih si učio? E onda imaš šansu da postaneš besmrtan i to uradivši nešto što niko do tada nije učinio. Tu dolazmo do Bordena. On je čovek ideje, on je neko ko ima hrabrosti da se upusti u nešto što do sada niko nije. Ne pričamo sada o tome da li je to dobro ili loše, ne govorim da li je to uspešno ili ne, govorim samo o spremnosti i hrabrosti. To je pokretač i za stvaranje nečeg velikog ali i za totalnu propast. Tanka je linija između ta dva a nekada jedno neminovno povlači drugo. 

Sada je tas vuče na Bordenovu stranu. Međutim, hajde da to posmatramo ovako. Recimo da ste osmislili proizvod koji rešava neki veliki problem za koji do sada nije bilo rešenja. Ako jednostavno izađete u javnost govoreći da imate rešenje za taj problem, plašim se da ćete zvučati kao nekada davno gospodin Šećeroski. Mislim sve to zvuči lepo u teoriji ali morate ubediti ljude da je to što prodajete zaista ono za šta ga izdajete. E tu dolazimo i do prodavanja znanja. Koliko god da ste genijalni, inventivni, koliko god da dobro obavljate svoj posao, koliko god bili inovator i neko ko može unaprediti bilo šta, morate znati da prodate svoje znanje. Ne misilm tu samo na materijalno, mislim uopšteno. Neko mora da kupi to što prodajete, neko mora da prihvati to što nudite, neko mora da uvidi da ste u pravu. E, ovde već tas vuče na Anžierovu stranu.

Prestiž forsira priču o sukobu dva čoveka iste profesije. Iako bi sva lepota trebala biti u sukobu razlika ova dva čoveka, ono što je karakteristično za Prestiž, upečatljivije su stvari u kojima su ova dvojica slični. Kroz ceo film se potencira na ulozi žrtve, ali ne one patetične žrtve za opšte dobro. Zajebimo malo tu herojsku priču. Pričajmo o ljudima koji su spremni na sve, koji su voljni žrtvovati drugog za svoj uspeh. Možemo da morališemo koliko god hoćemo ali to su ljudi koji najčešće završe na vrhu. Pitanje je samo da li neko planski žrtvuje druge stvari i druge ljude u traganju za svojim ciljem. I jedan i drugi mađioničar žrtvuju ali je jedan svestan dok drugog zaslepljuje cilj. Koji je prvi a koji drugi? Da li je Borden prvi ili možda Anžier? Imena nisu bitna. Svestan je onaj ko je trenutno na vrhu. Ovog koji zaostaje, cilj čini slepim za sve ostalo. 

Da bi zaista mogao žrtvovati nekog za ono što radiš, morao bi biti toliko zavisan od svog posla, usresređen na njega, i sve u životu bi podredio svom zanimanju. Neki takve ljude mogu posmatrati kao velike, kao majstore u svom poslu. Ok, nije da nema takvih primera ali mislite li da su svi majstori sto posto orijentisani na svoj posao. Mislite li da su oni najveći zanemarivali porodice zbog svojih zanimanja? Ili su možda upravo u porodici pronalazili snagu. Upravo ovde imamo mrtvu trku u jednom čoveku između mađioničara i roditelja. Ne zavaravajmo se da ova dvojica rade da bi bili najbolji u svom poslu. Svaki od njih radi da bi bio bolji od ovog drugog. Bez tog duela, njihovo zanimanje nema svrhu. Oni prestaju biti mađioničari i postaju ono drugo, što su bili van svog posla. E tu smo. Ako živiš svoj posao, izgubićeš život koji si trebao imati van onog što radiš. Ok, posao nas definiše ali ga ne radimo večno. Radimo ga da bi život van posla vodili lagodnije. Kada sam pomenuo mrtvu trku između mađioničara i roditelja, mislio sam na momenat u kom čovek prestaje da bude radnik a počinje da bude ono drugo, ono van posla. 

Dok se nije prodao za jeftine obrte poput one katastrofe u Povratku Mračnog Viteza, u Prestižu, Nolan ih je odlično koristio. Naravno, ne koristiš obrt ličnosti bez velike potrebe, već koristiš obrt događaja. Daješ nam nešto što se zbilo a nismo videli. Time ne menjaš karakter svojih likova jer onda sve ispadne idiotski poput trećeg dela Betmena. Samo menjaš igrača koji vodi igru. Zbog toga mi je, braćo i sestre, sve vreme u glavi bio šah. Gledamo duel dva mađioničara a kao da gledamo šahovsku partiju. Prvo, planira se toliko poteza u napred, skrivaju se karte, prave se diverzije, vidimo konstantno nadmudrivanje, vuku se i očekivani ali i neočekivani potezi itd. Upravo tu Nolan odlično koristi obrte. Obrtom samo daje veće šanse jednom igraču, nipošto ne menja karaktere igrača. Karakter smo videli. On nam samo otkriva njihovu genijalnost i potpuno ludilo.

Nisam fan scena žrtvovanja za opštu guzicu, tj opšte dobro. Teško je napraviti nešto takvo a da bude ubedljivo. Kada pođe za rukom, to su opasne scene. Terminator 2 ima jednu takvu scenu i to je masterpis. Ali na žalost to uglavnom ispadne baš kao ovaj poslednji Interstellar, "fakjea vidi kakav sam majstor, kako sam se lagano žrtvovao sa osmehom a par sati pre toga sam pizdeo kako hoću da vidim svoju decu". Spasite me tih patetičnih scena. Ako ne znaš da je napraviš, nemoj je ni praviti. Reci da ti je lik pao u borbi za veće dobro. Biće mi lakše. Pre nego što se prepustio tim dečijim pizdarijama, Nolan je umeo da napravi i ovo. Jedno je kada se žrtvuješ za opšti cilj. Tema je šira, mogućnosti je više. Ali najčešće se žrtvujemo za sopstveni cilj. Ako mi je cilj da moje dete odrasta zdravo i bezbrižno, žrtvovaću se za to. Nemoj da mi neko kaže da je u Interstellar priazano žrtvovanje za decu. Ono je žrtva za imidž, patetiku i potpuno očajno pokraden kraj superiornijeg Abyss. No, ako mi je cilj mir u svetu, onda sam teška budala jer verujem u takve stvari koje se pominju još samo u izboru za mis sveta. Setimo se kraja u Spasavanju Redova Rajana. Vidiš da se neko žrtvuje za tebe. Ne dozvoli da žrtva bude uzaludna.

Film otvara i zatvara odlična naracija velikog Majkla Kejna. Tih nekoliko rečenica opisuje mađioničarski akt ali opisuje i ceo film. Prvo nam mađioničar pokazuje nešto obično - poput dva mađioničara i njihovih trikova. Potom, pokazuje nešto neverovatno - nije li upravo takav sukob ove dvojice, pun neverovatnih i suludih gestova i događaja, žrtvi, nanošenja zla itd. Potom imamo finalni deo gde se sve vraća u normalu. Pogledajte poslednju scenu filma. Da li možete na osnovu nje zaključiti da se u toku filma desilo nešto loše? O ne. U tome i jeste caka. Kada vidite nešto poput ovog kraja, nasmejani ćete uživati u toj sceni. Da li nam je bitno da li je sve ono između iluzija? O ne. Braćo i sestre, koliko god to zvučalo glupo, nekada realnost nije tako zanimljiva, dopadljiva ili prijatna. Nekada nam prija i zaista želimo da budemo prevareni. Nekada iskreno uživamo u iluziji a Prestiž upravo iza te iluzije krije tragediju. Vidite li koliko je jaka moć obmane.

Zanimljivosti:
Čung Ling So, mađioničar koji se pojavljuje u filmu je bio stvaran lik. Inače, to je bio Amerikanac, belac, Vilijam Elsvort Robinson koji je i u javnosti bio prerušen u starog Kineza. On se odao kada je trik sa hvatanjem metka pošao po zlu. Tada je rekao "Bože, upucan sam" posle čega je i izdahnuo. Riki Džej, koji i sam igra mađioničara u filmu, pripremao je Džekmena i Bejla za snimanje scena sa trikovima. 

Naj scena:

Now you're looking for the secret. But you won't find it because of course, you're not really looking. You don't really want to work it out. You want to be fooled.

Moja ocena: 9/10