Stalingrad (2013)

Kod nas nazvan: Staljingrad
Žanr: Drama | Ratni | Akcija
Režija: Fedor Bondarchuk
Glumci: Mariya Smolnikova, Yanina Studilina, Pyotr Fyodorov...

Priča:
Grupa ruskih vojnika se bori protiv surovog neprijatelja kako bi sačuvala zgradu koja predstavlja važno strateško mesto u uništenom gradu. U toku te borbe, svi oni ostvaruju povezanost sa devojkom koju pronalaze tu kao jedinog stanara te zgrade.

Moj osvrt:
Kao što vidite u fazonu sam ostvarivanja želja pa su filmovi koje gledam u zadnje vreme samo iz liste sa vašim predlozima. Planiram da tako i nastavim. Da bih se dodvorio ljubiteljima ruske kinematorgrafije, posle genijalnog Stalkera pogledah i Stalingrad. Film otvara misija spasavanja ljudi posle zemljotresa koji se desio pre par godina u Japanu. Tu se jasno pominje da su spasioci Rusi a u određenoj sceni, oni koji treba da budu spašeni su nemci. To je i ok ali i jadno po mom mišljenju. Ok je s te strane što pokazuje kako je svet nastavio dalje, kako sada Rusi spašavaju neprijatelje iz drugog svetskog rata i kako sve to fino izgleda. Ono kao dobrota nas ujedinjuje i slične pizdarije. E sada, to mi se nije svidelo baš zato što se potencira na državnosti likova u nevolji. Ni iz čega tamo neko pominje da su ti koji su u gadnom problemu Nemci. Mislim čemu? Svet jeste krenuo dalje ali samo u smislu da se velike sile sukobe preko leđa slabih i civilizacijski zaostalih. Puške je zamenila politika i to je to. Ne trebaju mi patetična sranja da bih skontao kako ljudi koji su bili na zaraćenim stranama sarađuju. Sarađuju zato što imaju zajednički cilj. Cilj ne bira sredstva. Ćao zdravo.

Ono što je od prvog momenta upečatljivo je to da ovde efekti pucaju na sve strane. Negde to čak i oduševi ali negde i ide na nerve. Kada imamo statične scene tj. scene bez akcije, onda mi to izveštačeno nebo i scenografija baš i ne prijaju. Ipak je ovo realistična tema, ne treba je kinđuriti. Kada je već akcija u pitanju, e tu već sve i te kako ima smisla. Tada sve pršti, odlično se koristi usporen snimak a sve to i te kako prija oku. Kamera je u tom momentu maestralna tako da verujem da ovo izgleda sasvim pristojno u 3D-u. Međutim takva akcija ima jednu veliku manu. Ovo je film čiji se sukobi vode vatrenim oružjem. Ovde su otišli na skroz krivu stranu i dostavili nam akciju koju smo videli u 300. To je generalno veliki problem ovog filma. Mnogo je ta akcija začinjena elementima koji više priliče avanturističkim akcionim filmovima. 

I zbog efekata i zbog akcije ali i zbog priče, Stalingrad neverovatno podseća na 300. Imamo grupu ruskih vojnika koji brane ključno mesto od gnusnog neprijatelja. Imamo bombastičnu akciju efekte koji pršte u svakoj sceni. U 300 to je bilo dobrodošlo iz više razloga. Sukob nije bio vatrenim oružjem. Sama bitka kod Termopila je izrodila gomilu legendi. I glavna stvar, film je rađen po stripu. Mada najviše detalja je preuzeto iz knjige "Ognjena Kapija" istoričara Stivena Presfilda. Strip je to malo iskarikirao ali opet, Presfildova knjiga sadrži čak i neke neočekivane stvari. Ovde sam ipak očekivao Drugi Svetski Rat. Zbog cele te neozbiljnosti i akcije ovo me je povremeno više podsećalo na duel dve bande nego na duel dve vojske iz pomenutog rata. 

Još jedna stvar koja mi se nikako nije dopala je karikiranje neprijatelja. Nemački pukovnik u sred uništenog grada sedi za postavljenim stolom, jede neke poslastice, drži šampanjac u ledu itd. Možda vam to ne zvuči tako loše, ali verujte mi, jeste. Na sve to on se žali na vaške. Kako onda dovraga nabaviše sve te silne poslastice a nisu uspeli da nabave neko sredstvo protiv te gamadi. Umesto da vidim neku standardnu nemačku vojsku i tog pukovnika koji će biti usredsređen na cilj, primoran sam da gledam karikaturu koja donosi brutalnost radi brutalnosti i konstantno je tu da nervira gledaoce kritikujući narednika (Krečman) koji nikako da osvoji tu ključnu zgradu. Ja mu neku veću ulogu nisam video. 

Najveće kritike je film dobio zbog toga što ne vidimo ovde neku bitku za Staljingrad već vidimo duel dve vojske koje se nalaze u dve zgrade. Iskreno, meni se to čak i svidelo. Evo zašto. Možda glupavo zvuči da je ta zgrada ključno mesto u ratu. Mislim zaobiđi je i vozi dalje. Ali šta ako je ta zgrada zapravo simbol volje i istrajnosti borbe protiv zla? Ili šta ako je ta zgrada kamen temeljac nečega što je otpor agresiji? Šta ako je ta zgrada zapravo seme iz koje će isklijati pobuna? Kada ideš u rat, nikada ne kažeš da ideš da braniš zemlju već da braniš dom. Dom i simboliše zemlju i narod. 

Imamo devojku koja je jedini stanar te zgrade. Postavlja se pitanje, zašto ona nije pobegla. Ja sam iz jednog graničnog mesta. Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji izbeglice su prolazile kroz moje mesto. Moji roditelji su tada razgovarali sa mnogima od njih i neretko sam čuo priču da su neki ostali u svojim domovima, da nisu hteli da beže. Kao po pravilu, to su bili stariji ljudi. Pomalo je čudno što ovde vidimo tinejdžerku koja je ostala da živi u ovoj zgradi. E sad prokefajmo malo. Naše domove su podigli naši očevi, njihovi očevi, očevi njihovih očeva itd. To je njihov uspeh i njihova zaostavština nama. Njihov trud je izgradio naš svet, njihova snaga ga je podgila, njihove kosti su njegova armatura. Mi treba da nastavimo da radimo isto što su oni. Da nadograđujemo svet za one što dolaze posle nas. Ako bi napustili svet koji nam je neko izgradio, sav njihov trud i sve što su činili bilo bi obesmišljeno. Tako da rat ne samo da tera ljude sa njihove očevine, rat se trudi da uništi i njihovu istoriju. Ako smo generacijama na onome što su naši preci gradili i ako i sami gradimo, istorija će nas poznavati. Ako nismo više tu ili ako ništa ne ostavljamo iza sebe, vreme će učiniti svoje i možemo samo ostati ime koje neko pominje. 

Ta devojka je nekako lajt motiv vojnicima koji dolaze u zgradu. Svi se vezuju za nju. Povremeno mi je izgledalo kao da ovi likovi vode rat da bi sačuvali nju a ne da bi ispunili strateški cilj. E to mi se baš dopalo. Međutim, rizikovanje života da se toj devojci pronađe prikladan poklon mi je već prvorazredna idiotija. I na uslovno rečeno drugoj strani imamo devojku koja postaje opsesija nemačkog narednika. Ovo "uslovno rečeno" stoji zato što je i ta devojka Ruskinja. Da su dali nekom majstoru da napiše scenario i lik ovog narednika, Stalingrad bi bio sjajan film. 

Krečmana obožavam i nervira me kad god ga vidim u nekim levim ulogama. Meni je njegovo petominutno pojavljivanje u Pijanisti maestralno i upečatljivije od mnogih izvikanih, oskarovskih uloga. Poput celog filma i ovaj lik je nabacan i imamo tu sve i svašta. Prvo taj odnos sa Ruskinjom. Ovo konstantno ide između "ljubav je iznad rata" iskenjavanja i jede simpatične priče gde čovek napokon pronalazi nešto lepo što ga osvešćuje i daje mu neki drugi smisao. Cela ta tragedija lika ovog narednika je mogla biti sjajna ali nikako nisu uspeli da se opredele šta zapravo žele sa njim. Vidi se da je svestan zla koje je rat doneo a na drugoj strani deluje kao neko ko je savršen vojnik koji treba da blista u ratu. Onda deluje da ratuje samo da onoj karikaturi od pukovnika začepi usta pa onda zapravo deluje kao da ratuje iz ubeđenja. Što je najgore, za šta god da su se odlučili, nisu mogli da promaše. Promašili su što su odabrali i jedno i drugo. Da je bio savršeni oficir koji se zaljubljuje u Ruskinju, kako bi to tek brutalno bilo. Pogotovu sa strane te devojke koja se vezuje za njega. Kakav bi teret bio na njoj onda. Da su se pak odlučili da lik hoće da beži iz rata, onda bi sav teret bio na njemu. Kako bi onda morao da se predstavlja kao vođa na terenu, kako bi se snašao u celoj priči oko toga da mora da ubije ljude kojim pripada žena koju voli. Umesto da idu na tako nešto oni su sve to zanemarili i napravili bućkuriš. 

Na sve to, pravi se duel između njega i narednika iz grupe ruskih vojnika. Tu nema nikakve hemije. Donekle se vidi da su njih dvojica veliki ratnici ali kraj je mogao biti upečatljiv da su jedan drugom u nekom momentu zapravo odali neko priznanje, da su npr. bili svesniji jedan drugog, da su bili opterećeni jedan drugim, da se jedan plašio drugog ili čak obojica da su imala strah. Ama baš ništa od toga ne videsmo. Tome dodajem i potpuno slabašne karaktere ruskih vojnika. O svakom kroz radnju saznajemo neki detaljčić od osobina i to je to. Sve ostalo je priča naratora koja tako lagano može da bude neprimećena. Mada mi je ta priča po malo išla na živce. Bukvalno svaki od likova kojeg prati naracija ima tragičnu istoriju. Ništa normalno nisam čuo iz usta tog čove. 

Kad podvučem crtu, ovo je svakako razočaravajuće. Efekti i akcija više vuku na stripolik film. Likovi su loše razvijeni a tek poneki tu imaju potencijal. Ljudske priče su ili okrnjene ili nedefinisane. Neki efekti i malo one pomenute simbolike značajno daju filmu na kvalitetu ali to je nedovoljno za neki zadovoljavajuć utisak. U rukama ozbiljnog režisera i scenariste ovo bi bilo maestralno. Ovako, ovo je ruska verzija filma 300. Šteta. Iskreno, filmu bih dao peticu ali sam završio sa gledanjem pre 20-tak minuta i utisci su još sveži, pa da ga ne oštetim, biće ovo jedna slabašna šestica.

Zanimljivosti:
Prvi ruski film kompletno napravljen u 3D. Scenario nije zasnovan ni na jednoj knjizi niti spisu. Set je sagrađen blizu Sankt Petersburga. Konstrukcija je trajala šest meseci. Učestvovalo je 400 ljudi i potrošeno je 4 miliona dolara. Ruski kandidat za Oskara 2014. Til Švegler je odbio ulogu jer nije želeo da glumi Nacistu. Kuća u filmu je bazirana na legendarnoj Pavlovljevoj Kući u Staljingradu i njenoj istoriji.

Naj scena:

Prva jasna odluka koju donosi Krečmanov lik. Ovo je bio savršen momenat da njegov lik ali i sam film krenu u određenom smeru.

Moja ocena: 6/10