El Dorado (1966)

Žanr: Vestern
Režija: Howard Hawks
Glumci: John Wayne, Robert Mitchum, James Caan...

Priča:
Kol Tornton, plaćeni revolveraš, udružuje se sa svojim prijateljem šerifom. Zajedno sa starim borcem i mladim kockarom, oni pokušavaju da reše sukob između zemljoposednka.

Moj osvrt:
Kada čujem "klasični vestern" mislim Džon Vejn. Bilo je mnogo legendarnih glumaca u žanru ali ovaj čovek mi je nekako najjača faca među svima njima. Na prvi pogled, El Dorado i jeste klasičan vestern ali ako se malo zagrebe vidi se da je ispod površine ovaj film mnogo više od toga. Na početku filma su jasne dve stvari. Ovo je sjajna glumačka ekipa. Imati Vejna i Mičama u istom filmu je privilegija. Na to dodajmo mladog Kana i jasno je o kakav potencijal ima ova grupa. Druga stvar je genijalna uvodna pesma koja je, kako kasnije saznajemo, lajtmotiv mladog revolveraša. 

Lik Kola Torntona (Vejn) je sa namerom kreiran viteški. Mnogo je takvih likova po vesternima ali igrarija koju su napravili sa njime mi je nešto posebno. Prvo, on je opak strelac. Ušao je u legendu i važi kao jedan od najbržih. Što se toga tiče, nije bilo eksploatacije te brzine. Taman toliko koliko treba. Drugo, vidimo da je džentlmen. Lako mami uzdahe čednih djeva ali se ispostavlja da je neko ko poštuje žene. Znači nema onog Džejms Bond fazona - idem i plodim sve pred sobom. To je još jedna stvar koja je vezana za njegov viteški karakter. Naravno, on uvek bira pravednu stranu. Odbija posao posle razgovora sa šerifom (Mičam), kasnije se vraća da pomogne istom tom prijatelju u nevolji ponovo odbijajući novac. To je već standardni viteški tip junaka na koji smo navikli. El Dorado potom pravi neke nove stvari vezane za njega. 

Najgora stvar koja se obično desi ovakvom liku je da izgubi nekog dragog pa se sveti. Tornton jeste revolveraš koji je oduzeo nebrojeno života ali jedan život mu posebno teško pada. Zbog glupe greške golobradog mladića dolazi do nesreće gde mu Tornton oduzima život. E to je već veliki teret. Ne vidi se njegovo očajanje kroz film, nema patetike, nema preseravanja gde će se ovaj čovek iskupiti. Užasno snažna scena je kada telo tog mladića mora da odnese njegovoj porodici. Koliko mentalno jak treba biti za tako nešto. E to je tek veći vid časti. Jedno je žrtvovati se za drugog, drugo je priznati da si učinio nešto loše i neoprostivo. On ne traži oproštaj jer sam sebi ne može da oprosti. Vejnova gluma u tom momentu je maestralna. Kruže priče da je tokom celog snimanja bio pijan. Ako kao pijan može da izvuče ovako nešto, onda vidite koliki je to velikan. Kao što rekoh, ta priča se uopšte i ne razvlači kroz film ali se i te kako vidi koliko je to imalo uticaj na Kola. 

Nema iskupljenja za tako nešto. Kol ga i ne traži. Fazon je u tome što on dolazi u situaciju gde može spasiti jedan mlad život. Tu na scenu uskače mladi Misisipi (Džejms Kan). Kol se postavlja kao mentor i kao neko ko mladića ne samo spašava već pokušava da ga izvede na pravi put. Mnoge scene između njih deluju šaljivo ali postoji jedan bitan detalj koji zapravo pokazuje ono o čemu pričam. Kada Misisipi u jednom momentu misteriozno nestane, Torntonov nemir je jak. Generalno cela ta "mentorska" priča je brilijantna. Tornton deluje kao lik koga biste lako pratili. Čovek velikog iskustva i maestralnih sposobnosti koji ume sa ljudima, odličan je i na pištolju i na rečima. Na sve to u njegovom društvu je lako biti opušten ali i dalje on odaje utisak velikog autoriteta. Autoritet može da se stekne i bez gordosti, prekora i kažnjavanja. Evo ga sjajan pokazatelj. 

Glavna stvar, ono oko čega se vrti ovaj film, to je poštovanje. Zbog toga smatram da je ovo zanemareni dragulj od filma. Prvo, Tornton važi za velikog revolveraša, možda i najbržeg ikad. U svim filmovima takvi likovi su neustrašivi i uvek ističu svoje sposobnosti. E tu je El Dorado razbio taj kurčeviti herojski kompleks. Prvo, u priči sa drugim, opasnim likovima koji žele nauditi i njemu i šerifu, on upravo šerifa ističe kao najveću opasnost. Obično tu likovi prete svojom sposobnošću ili zajedničkom. Nije li ovo maestralno pokazivanje poštovanja prema prijatelju. Nije tu pitanje ko je bolji revolveraš, ko je brži i precizniji. To je ostavljeno nekim drugim filmovima da bi se dečica oduševljavala. Nije fazon da ističete sposobnosti vašeg prijatelja u njegovom društvu, fazon je da ističete njegove vrline i kada on nije tu. Nije bitno da li ste bolji u nečemu od svog prijatelja ili bilo kog drugog. Ako ste bolji od nekog, ne mora da znači da je on loš. Odajte priznanje svakom za ono što radi dobro. 

Nije samo stvar u poštovanju prijatelja. Kako se heroji odnose prema neprijatelju? Uglavnom je to fazon "sad ću da ti nalupam bulju". Šta ovde imamo? Imamo čak i odavanje priznanja neprijatelju. Ček ček ček, kako bre da priznaš da je drugi bolji? Ne može drugi biti bolji. To nam dokazuje naš sport. Uvek su faktor sudije, visoka trava, Tole, kosmos, budžet, CIA, BIA, Vatikan i slična jedenja govana. Ako date sve od sebe i izgubite, stisnite ruku onom koji vas je pobedio. Učinićete i njegovu pobedu važnom i a vaš poraz časnim. Šta Tornton kaže jednom od svojih protivnika: "Suviše si dobar da bih ti pružio priliku.". Čoveče. Da li je moguće da heroj priznaje da je negativac možda i bolji strelac od njega? Moguće je, jer ovo nije onaj prenadrkani vitez kome niko ne može ništa. On je samo čovek. A još jedna brilijantna stvar je što ti isti negativci pokazuju veliko poštovanje prema liku čuvenog revolveraša. E to je viteštvo. 

Još jedna stvar zbog koje mi je El Dorado draži iz gledanja u gledanje je to što imamo glavne likove koji nisu u punom naponu snage. Ooo da. Imamo majstore koji polako stare. E tu imamo tek nekoliko maestralnih scena. Tornton je neko ko drži do sebe, zbog toga uliva strah neprijateljima ali prema njemu gaje strašno poštovanje. Sa Mičamovim likom je druga stvar. Sve dok on drži do sebe, svi ga poštuju. Kada sam sebi upropasti život, svi mu se podsmevaju. Ovo mi je genijalna paralela na realni život. Da bi te drugi poštovali, moraš poštovati sebe, moraš držati do sebe. Prvi pad će iskoristiti da te diskredituju, da omalovaže sve što si ikada učinio, da tvoje sposobnosti ublaže i pretvore u sprdnju, da kažu kako si slavu stekao na pogrešan način. Ako već dođeš dotle, potrebno je da shvatiš dokle si sebe doveo. Naravno to shvatanje je samo početak. Moraš čvrsto stati na svoje noge i pokazati ko si. Ako su te poštovali nekada, poštovaće te opet - ako su te se plašili, sada će imati još veći strah jer su te gazili dok si bio dole. E tu Mičamov lik genijalno pokazuje kako se to radi. Naravno, nema diskusije o veličini ovog glumca. 

Dijalog je sjajno napisan. Nekako, čak i dobre šale u filmovima malo deluju isforsirano. Ok je sve to, ali nije to prirodan tok razgovora. Najlakše je zasnovati nešto na opasnosti i biti sarkastičan u tom momentu. El Dorado tu ima jedan od najbolje napisanih dijaloga ikada. Ovo mi je sve vreme zvučalo kao običan razgovor ljudi koji se poštuju i šale među sobom. Nije bitno da li je situacija ozbiljna ili ne - takvi dijalozi se samo sipaju. Tu su one sitne uvrede među prijateljima, nešto što biste naravno samo prijatelju i rekli. Ponavljam, nije bitna situacija. Svi mi se šalimo u razliičitim situacijama, čak i nekim gde i nema mesta za šalu. E ovo je nešto najbliže takvim prijateljskim šalama. Ako se i dalje smejem razgovorima i šalama iz šezdesetih, onda su ona briljantno napisane. Svevremenost je teško dostižna za sve. El Dorado ju je u ovom segmentu ostvario. Naravno, da bi to uspelo, moraš da imaš strašnu hemiju. Vejn i Mičam - da li je iko u tri života sumnjao da ovaj dvojac to neće izneti. Na sve to dodajmo mladog Kana i još nekoliko simpatičnih likova i dobijamo sjajan rezultat. 

Naravno i old skul ljubitelji vesterna će biti zadovoljni. Imamo ovde i nekoliko sasvim dobrih obračuna. Ništa isforsirano ali sasvim dobro. Malo jurnjave, skrivanja, nadmudrivanja, napetosti, simpatičnih lokacija i to je to. Kada se podvuče crta, ovo je maestralan film kome je teško naći manu. Možda je centar same priče nešto već viđeno. Tu mislim na priču o dve porodice koje se sukobe, ali je to samo priča na koju je zakačeno mnogo genijalnih stvari. El Dorado je moj najdraži vestern i film koji mogu gledati iznova znajući da će svaki put dostaviti ono što treba.

Zanimljivosti:
Barmen na koga Mičamov lik puca u salunu je zapravo njegov brat. Na otvaranju filma vidimo originalne slike Olafa Vighorsta. On se čak i pojavljuje u filmu kao prodavac oružja. Mičamov lik se morao kretati uz pomoć štake. Mičam je često zaboravljao u kojoj ruci treba držati štaku i non stop je menjao stranu. Hoksu se to svidelo i odlučio je zadržati u filmu. Sastojci koje Misisipi nabraja za lek za otrežnjenje bi najverovatnije čoveka doveli do dehidratacije. Džon Vejn se nije slagao sa Edvardom Asnerom zbog političkih stavova i nazivao ga je "tamo nekim glumcem iz Nju Jorka". 

Skoro cela scena sa kadom je Mičamova ideja. Vejn je glumio u Rio Bravo filmu kada je pročitao scenario za El Dorado i tražio je da glumi šerifa kojeg je na kraju tumačio Mičam. Hoks je tražio od Mičama da se pojavi u filmu. Kada ga je Mičam pitao o čemu se radi on je odgovorio da priča nije bitna već nekoliko sjajnih likova. Kan i Vejn su se u toku snimanja sukobili zbog partije šaha. Iako glumi starijeg čoveka, Vejn je odbio da nosi periku. Tek u filmu True Grit (1969) on se prvi put pojavljuje sed. Pesma koju recituje Misisipi je pesma Edgara Alana Poa - El Dorado. Sve noćne scene su snimane u studiju. Neki smatraju da je ovaj film obrada Rio Bravo ali Hoks to poriče. Vejn je bio razočaran što je ovaj film izašao u isto vreme kada i The War Wagon (1967). Iako je doživeo loše kritike, ipak je imao veliki uspeh u bioskopima. U svim scenama u kojima Džon Vejn trči je korišćen dubler.

Naj scena:

You're too good to give a chance to.

Moja ocena: 9/10